Decenija bloga, novi horizonti

 piše: Isidora Đolović

Nikada se ono tradicionalno: Srećna Nova..., barem za poslednjih par decenija, nije pokazalo toliko globalno ironičnim kao u slučaju 2020. Do sada smo te reči izgovarali ili pisali mehanički, uglavnom ne zastajući da se zapitamo verujemo li stvarno da će nam godina koja dolazi doneti  sreću i šta je dovoljno dobro da opravda to očekivanje. Šta je srećna godina? Ona u kojoj nam se ispune sasvim određene, „ekskluzivne“ želje ili ona koja prođe bez većih trzavica i gubitaka? Bojim se da ćemo ubuduće biti mnogo oprezniji kada čestitamo. Ne verujem da je iko „onomad“, dočekujući upravo odlazeću, mogao zamisliti koliko će se sve obrnuti naglavačke. Podjednako sam uverena da mnogi od nas jedva čekaju da noćas vide leđa ovoj groznoj godini i ostave je što dalje iza sebe, prepuštajući je nepovratu. Hteli mi to ili ne, korona se uvukla u svaki razgovor, prizvuk reči, misao i slutnju, u svaki prokleti deo života i od nje, barem kao teme, nije bilo moguće pobeći. Trebalo je da prođe najmanje nekoliko meseci da bismo se uopšte navikli na koliko-toliko normalno funkcionisanje u skladu sa, ko zna dokle, izmenjenim okolnostima. Nova realnost je, bez pitanja odgovara li nam to ili ne, tu gde jeste – šta sad mari ako smo i onu prethodnu jedva uspevali da podnesemo?

Slučaj filma „Matilda“ (2017)

 komentariše: Isidora Đolović

Možda prvi put od Skorsezeovog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“, jedan film je i pre početka bioskopskog prikazivanja podigao veliku prašinu, doživevši osude od strane crkve, rojalista i tradicionalista. U pitanju je rusko ostvarenje „Matilda“, koje se bavi dokumentovanom i svima poznatom aferom između budućeg cara Nikolaja II Romanova (tada još mladog prestolonaslednika) i buduće primabalerine Matilde Kšesinske. To čini na, kažu, vulgaran i kontroverzan način, pa su ruski distributeri upravo usled ovakvih reakcija prvobitno odbili da ga otkupe, glavni glumački par se iz bezbednosnih razloga nije pojavio na premijeri, a jednom od članova ekipe (Jevgeniju Mironovu, našoj publici poznatom po ulogama Dostojevskog i kneza Miškina) demonstrant je ponudio simboličnih trideset srebrnjaka. Ipak, svaka reklama je dobra reklama, pa je tako znatiželja za „Matildu“ rasla zahvaljujući napadima ostrašćenog dela javnog mnjenja. Jasno je da čak i negativan publicitet, pogotovo u umetnosti, može samo da podstakne interesovanje publike, u ovom slučaju i inat, neku vrstu besa. Jer, ko ste vi da bilo kome u XXI veku zabranite neko delo, zarad „čuvanja ugleda i časti“ vladara, makar i naknadno kanonizovanog? I otkad su to balerine nešto prljavo, grešno, a imperatori imuni na vanbračne izlete? Poslužiću se rečima samog reditelja: ova veza je već u svoje vreme bila javno poznata i kasnije široko dokumentovana, dok je car proglašen za sveca „zbog mučeničke smrti, a ne života kakav je vodio“. Da ne spominjem kako, baš kao u Skorsezeovom slučaju, najglasnije negoduju oni koji film nisu pogledali, niti razumeli njegovu namenu, ali su pokrenuti težnjom da se, makar posthumno, očuva kult nedodirljivosti vođe. Ono što je nakon svega više nego jasno jeste da predmet radnje predstavlja najmanje problematičnu stavku ove istorijske, pre romanse nego drame. Gde je to film zaista omanuo i koji je promašaj zapravo u pitanju, razmotrićemo u nastavku teksta.

Piruete oko krune – Matilda Kšesinska

priredila: Isidora Đolović

Na filmski studio reditelja Alekseja Učitelja u Sankt Peterburgu krajem avgusta 2017. bačeni su Molotovljevi kokteli. Nekoliko ekstremnih nacionalističko-monarhističkih organizacija bilo je uvređeno samim trejlerom (najavnim spotom) njegovog predstojećeg  filma „Matilda“, pa su pretili kako će, ne bude li ostvarenje zabranjeno, „podmetati požare u svim bioskopima koji se usude da ga stave na repertoar“. Pogodilo ih je najavljeno tematizovanje mladalačke veze budućeg cara Nikolaja II Romanova sa balerinom. O problematičnom filmu više reči biće u nedelju. Junakinja današnje priče je žena koju Majakovski naziva „pozlaćenom trgonožicom“, a Milan Milošević (u sjajnom članku koji ću navesti na kraju teksta) „vamp simbolom režima Romanovih”, prvakinja Marijinskog teatra, ljubavnica trojice pripadnika vladajuće dinastije, strastveni zaljubljenik u luksuz, ali i neumorni borac čija je volja za opstankom učinila da joj život bude spektakularniji od bilo kog domaštanog scenarija. Glamurozna oportunistkinja ili talenat koji se zadesio na pravom mestu u pravo vreme? Mnogo misterija do danas nije odgonetnuto, ali sve više podataka polako izlazi na videlo nakon gotovo čitavog veka u kome je Matilda Feliksovna Kšesinska, usled povezanosti sa carem i uticaja koji je time zadobila, predstavljala tabu-temu.

Subota sa knjigom: „Puškinski dom“

 piše: Isidora Đolović

Pod svodovima stvarne, istorijski značajne naučne institucije, zamišljeno je da se odigra razrešenje zapleta ni najmanje konvencionalnog romanesknog dela. Čak ni ta adresa nije sasvim pouzdana, niti jednoznačna, baš kao sve ostalo, počevši od glavnog junaka, pa do formalnog i suštinskog razvijanja njegove sudbine. Izvesno je samo to da „Puškinski dom“ (BIGZ, 1994; Akademska knjiga, 2018. – prošireno izdanje sa piščevim komentarima; orig. „Пушкинский дом”, 1967), iz pera istaknutog ruskog postmoderniste Andreja Bitova, od samog početka (pa i kod nas) kultni roman, predstavlja svojevrsnu književnu slagalicu, u čijem se čitanju istovremeno prilično uživa zahvaljujući dobrom stilu, primenjenoj erudiciji, demonstriranoj veštini i sasvim dovoljnoj dozi društvene angažovanosti.

 

Priče o pesmama: „Gorky Park“ (1989)

piše: Isidora Đolović

Poslednja godina zlatnih osamdesetih ostaje upamćena kao „Jesen revolucije” ili „Pad komunizma“ (obe konstrukcije su izvedene iz poigravanja rečju „Fall“ i terminom „Proleće nacija“ kojim se obično opisuje revolucionarna 1848. godina). Obeležio ju je čitav niz protesta koji dovode do kraha jednopartijskih sistema širom zemalja takozvanog Istočnog bloka (od „Plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj, do nasilne smene i pogubljenja diktatorskog bračnog para Čaušesku u Rumuniji); dogodile su se studentske demonstracije na pekinškom trgu Tjenanmen (poznate i kao Četvrtojunski masakr); a kraj jedne epohe definisaće pad Berlinskog zida. Čuveni hit Scorpions-a, nastao godinu dana kasnije i prihvaćen kao nezvanična himna okončanja Hladnog rata, otvaraju prepoznatljivi zvižduk i stihovi: I follow the Moskva, down to Gorky Park, listening to the wind of change....No, danas se nećemo baviti njihovim „Vetrovima promene“ za koje je svet još neko vreme svim srcem verovao da duvaju u drugom, dobrom pravcu. Citirani deo pesme ukazuje na simboličnu topografiju: tragom reke stižemo do čuvenog prestoničkog parka u kome je počela još jedna važna muzička priča. Sam Park Gorki poneo je ime po legendarnom piscu, a zatim svoj naziv prosledio jednom upečatljivom hard rok bendu. Gorky Park (u originalu  Парк Горького) na svetsku muzičku scenu stupa baš te, revolucionarne 1989., kao  proizvod trenutka odlično uklopljen u njegov društveno-istorijski kontekst.

Subota sa knjigom: „Samoubistvo“

piše: Isidora Đolović

Roman dugo prećutkivanog ruskog pisca i naučnika u rasejanju Marka Aldanova (rođen kao Mark Landau), „Samoubistvo“ (Laguna, 2015; orig. „Самоубийство“, 1956.), tematizuje godine u kojima je došlo do drastičnog zaokreta svetske istorije. Prve dve decenije dvadesetog veka evocirane su sa posebnim naglaskom na socijalističkoj (boljševičkoj) revoluciji, od njenih nagoveštaja do neposrednog kolektivnog razočarenja. Iako knjigom mestimično prolaze dobro poznate, istaknute istorijske ličnosti, težište je na sudbinama nekoliko povezanih (i s vremenom međusobno otuđenih) fiktivnih likova čiji su životni preokreti pod neizbežnim uticajem epohalnih društvenih zbivanja. Naslovnim motivom autor će vešto premrežiti celokupnu radnju, počev od usputnih nagoveštaja se krećući u smeru presudnih, kulminativnih događaja – između metaforičke ravni i bukvalnog značenja. Suicid je, u širem smislu, uopštena definicija pod kojom Aldanov podrazumeva doživljaj da svet (pre svega stare Evrope) srlja u Prvi svetski rat, sledeći mnoge zablude sa razarajućim dejstvom.

„Legenda o Kolovratu“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Moram priznati da mi nije baš najjasnije šta pojedini zapadni mediji, opisujući ovaj film, podrazumevaju pod odrednicom ruska propaganda? Nije li, prema istoj logici, svako dičenje prošlošću sopstvenog naroda i njegovo slavljenje kroz dela, a u vremenu pobrkanih lončića i iskrivljenih pojmova, isto tako „propaganda“? Mnogo utemeljenije mi zvuči upoređivanje sa ostvarenjem „300“, iako ni to nije jedini primer slučaja da se u kolektivnoj svesti sačuvala povest o unapred izgubljenoj borbi - pa ipak moralnom trijumfu - šačice „otpisanih“, no, posvećenih i emotivno angažovanih pred onim što brane, nasuprot grabljivcima. Za sve kojima bi zasmetala „istorijska neverodostojnost“, podsetiću na to da LEGENDA (koja je, kao što vidimo iz naslova, prvi pojam sa kojim se ovde susrećemo) funkcioniše upravo u takvom univerzumu nepreglednih, najneverovatnijih mogućnosti.

Subota sa knjigom: „Kucanje na vrata kule”

piše: Isidora Đolović

Poslednjih godina (što nikako ne smatram pohvalnim) retko čitam poeziju, još ređe savremenu. I kada se prihvatim stihovane forme, obično to budu tradicionalniji, barem par vekova mladi primeri iz žanra. Pa, ipak, usuđujem se da odgovorno tvrdim par stvari: pesništvo kao „suviše komplikovano i hermetično“ za razumevanje; utisak da se Miljkovićevo predviđanje danas ostvarilo na loš način; kao i toliko izlizana, ničim dovoljno ubedljivo podržana floskula o pomodnoj dominaciji „ženskog pera“, trivijalizuju stvarno stanje. Istina je možda samo da tokom minule decenije veći broj pesničkih glasova lakše dolazi u vidokrug šire publike i među njima je, napokon, izjednačen broj stvaralaca oba pola. Ali, stoji i to da umetničke delatnosti nikad nije dovoljno, stoga vredi pozdraviti i podržati svako novo treperenje u kreativnom sazvežđu. Uostalom, ni traga spomenutim banalnostima nema u izrazu banjalučke poetese Vladane Perlić, uprkos činjenici da se radi o mladoj umetnici. Zbog toga, između ostalog, verujem kako njena debitantska zbirka „Kucanje na vrata kule“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Beograd, 2020) i te kako zavređuje da se napravi poneki lični čitalački izuzetak.

foto: Vladana Perlić

Priče o pesmama: „Seven seas“

 piše: Isidora Đolović

Šta je osamdesetih, u pogledu muzike, bilo prva asocijacija na Norvešku? Verovatno megapopularni synth-pop sastav „A-ha“, koji će, istina, debitovati tek dve godine posle junaka današnje muzičke priče. A šta je poslednjih decenija sinonim za skandinavski teški zvuk? Black metal žanr sa svojom opravdano neslavnom reputacijom. Međutim, uveliko pre njegove ekspanzije, svet su osvojili potpuno drugačiji predstavnici gitarskog zvuka. U pitanju je hevi metal bend TNT i zato nameravam da posvetim koji pasus njihovoj pesmi „Seven seas“, često nazivanoj „nezvaničnom norveškom himnom“. Kao što je uobičajeno za ovu rubriku, neophodan uvod u priču je – slušanje:

Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (3)

 komentariše: Isidora Đolović

Epizode 15 – 20: Kraljica da budem!

(ili – Kruna je najjači afrodizijak)

Ukoliko se još niste pogubili sa menjanjem strana i time ko je s kim u savezu, a ko protiv koga, sve čestitke – velike su šanse da ćete bez zbrke u glavi prevaliti put koji nam je preostao u ovoj sezoni. Da rezimiramo, kolokvijalnim rečnikom: u Kategatu vlada mahniti Ajvar, u Veseksu zeleni Alfi, potonjeg kao saveznici brane Ube i Bjorn, a napada Harald, dok Hvitserk ozbiljno kani da se pridruži drugoj braći jer vidi da im je najmlađi „lud k'o struja“. Teleport su pozajmili od ekipe „Igre prestola“(kojoj više nije potreban) i dobro ih služi, uz još nekoliko sličnosti (Lagertina friška srebrna perika samo je jedna od njih). Negde između bitaka, stigne se i obljubiti, uglavnom tuđa, žena ili mužu podvaliti, naravno, tuđe, dete, ali to je za „Vikinge“ postalo uobičajeno još sa trećom sezonom i zašto prestajati? Ratna sreća je promenljiva, logika većinom nevidljiva, ali se na seriju svejedno lako navući i, u ime starih vremena, prirediti gledanje s psovanjem i plakanjem (od muke). Pa, ko izdrži najduže!

Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (2)

 komentariše: Isidora Đolović

 

Epizode 8 – 14: Ljudi i bogovi

Poslednje tri epizode „prvog poluvremena“ najvećim delom su posvećene borbi za Kategat. U osmoj epizodi je, posle dužeg vremena, prisutna zaista dobra priča u vezi sa pregovorima između dveju sukobljenih strana. Prilikom suočavanja, dolazi do zanimljivog kontrastiranja i iznošenja na videlo pojedinačnih interesa, svega što se (ne) može rešiti ili preko čega je (ne)moguće preći.   

Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (1)

komentariše: Isidora Đolović

Pre tri godine sam, recenzirajući četvrtu sezonu serije „Vikinzi“, zaključila kako ipak „nisam toliki mazohista“, a i život je prekratak, da bih istrajavala u praćenju nečega što odavno više nije na starom nivou. Konstatacija i dalje stoji, ali kada je spomenuta serija u pitanju, možda i ne baš. U međuvremenu je History-jev hit izvrteo još tri polusezone (reč je o trendu da se snimi dvadeset epizoda u jednoj sezoni, koje se zatim iz dva navrata emituju tokom dve godine), a ja sam bez teškoća odolevala znatiželji i „spojlerima“, naposletku potpuno zaboravivši na seriju. Ali, naišao je period kada, usled potpune usredsređenosti na pisanje nečega što mi je veoma važno, mesecima ne čitam ništa izvan stručnog štiva (tačnije, „za svoju dušu“), pa mi zato preostaje – gledanje. Razmišljajući šta bi to moglo da me ne zaokupi previše, a ipak animira, uz zadovoljenje potrebe da malo „kvalitetno ocrnjujem“ viđeno (nisam odavno!), setih se kako nisam završila „Vikinge“. Nedostajao mi je izgovor da se svađam sa ekranom laptopa i, eto, odluka je relativno lako doneta – sem toga, pošto imam u planu da (sa znatno više radosti i entuzijazma) nastavim „Poslednje kraljevstvo” čijoj se radnji sada već do poklapanja približavaju, nije bilo dalje dileme. Pa, da vidimo najpre gde smo ih to ostavili negde pred kraj četvrte sezone...Do tada, ukoliko se tek uključujete u priču, za moje dosadašnje tekstove o ovoj seriji, kliknite OVDE.

Subota sa knjigom: „Amok“

piše: Isidora Đolović

Iz nekog ne obavezno opravdanog razloga, ljubav i ludilo se oduvek povezuju jedno sa drugim, pa ipak, u punom imenu ovog romana našli su se, na prvi pogled nespojivi, zlokobni termin za oblik psihoze i tematska odrednica nežne priče. Na koji način ih uopšte staviti u isti kontekst? Naslovni pojam se odnosi na termin iz psihologije, jurišni amok ili malajsko ludilo, izrazito agresivan, destruktivni nagon koji može pratiti depresiju, rezultujući nasiljem počinjenim „niotkuda“. Tulio Forđarini, do tada afirmisan u krimi-noar žanru sa izraženom društvenom kritikom i aktivan u radu sa učenicima sklonim poremećajima u ponašanju, svojim prvim romanom za mlade „Amok. Luksemburška ljubavna priča“ (Odiseja, 2020; orig. Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.) nije previše odstupio od početnih namera, mada se okrenuo drastično različitom izrazu i pripovednom postupku. Dobitnik je nagrade Evropske unije za književnost 2013. godine, dok je ekranizacija „Baby(a)lone“ 2015. bila nacionalni kandidat za Oskara u kategoriji stranog filma. Za početak, hajde da pogledamo niče li zaista ljubav, taj čudni cvet, i na poslednjem zgarištu ideala...

Subota sa knjigom: „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“

piše: Isidora Đolović

Jeste li u nekom periodu dosadašnjeg života pisali dnevnik? Moja malenkost ga u kontinuitetu vodi (zar već?!) sedamnaest godina, s tim što je pre toga bilo više „prigodnih“ faza poput onih kada sam beležila dnevne utiske sa: letovanja, zimskih škola u prirodi, bioskopskih projekcija, čak i tokom bombardovanja '99. – ovo poslednje na podsticaj tetke. Nije pravilo, ali dnevnički zapisi u tom ranom uzrastu običnu počinju da se nižu od nekog prelomnog događaja i isprva su prilično šturi, „elementarni“, ali nekako izveštačeni usled svesti da odrasli u svakom trenutku mogu (uglavnom i hoće) zaviriti da ih pročitaju. Ne sasvim u slučaju Lote, glavne junakinje serijala „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“ (orig. Mein Lotta-leben) koji je doneo popularnost nemačkoj književnici Alisi Pantermiler. Hoće li jednoga dana postati nalik imenjakinji, Verterovoj opsesiji, ili možda vlasnici istog hobija – Bridžet Džons, pokazaće vreme. Za sada, zabeleške devojčice broje petnaest objavljenih knjiga, niz započet naslovom „Kunići na sve strane“ (Odiseja, 2020; orig. Alles voller kanichen, 2012.). Autorku su inspirisali romani Astrid Lindgren (što postaje jasno već imenovanjem junakinje), knjige o „Šonjavku“ i Adrijanu Molu, ali i sopstveni sinovi, zbog kojih je zapravo počela da piše.

Samo jedno lice ljubavi

piše: Isidora Đolović

Proletošnja izolacija donela mi je, kao i, verujem, mnogima, izvesne poražavajuće spoznaje u vezi sa ukućanima. Nažalost, „drugo“ i bliže upoznavanje sopstvene porodice nije dovelo do toga da se više dopadnemo jedni drugima, ali zato sam se mnogo puta razočarala i rastužila. Nije da odranije nisam bila svesna toga koliko su mi najbliži ograničeni, puni predrasuda, podložni površnim procenama i radikalnim stavovima, vikend-rasizmu, šovinisti, homofobi....takav je, budimo iskreni, ogroman deo populacije Srbije. Ali, ranije se verovatno nisam toliko obazirala, stalno trčeći za nekim svojim poslom; često nije ni bilo prilike da uopšte dođemo do sličnih tema. Mnogo važnije za mene je to što sam shvatila da su tako nazadne misli, čak i ako ih je dok sam odrastala (a, nerado priznajem, u blažim tonovima JESTE) bilo i kod mene, sa obrazovanjem, promenom sredine i slobodnim razvijanjem ličnosti odavno iskorenjene. 

Divlje jagode – „Jukebox“ (2020)

komentariše: Isidora Đolović

Već je mojoj generaciji džuboks bio daleka, arhaična stvar koja u svojstvu živopisnog podsetnika na (bolju) prošlost stoji negde u ćošku bolje opremljenih retro-lokala. Mnogo češće smo ga viđali samo na filmskom platnu, usled čega je oduvek uživao status magične naprave, zvučnog vremeplova, nečeg što je vredno strahopoštovanja u svojoj tajanstvenosti. Za neupućene kojima je i kompakt-disk staromodna pojava, sledi malo rečničko objašnjenje: džuboks (izvornije „džuk-boks“) je poluautomatizovani uređaj koji vam „na novčić“ pušta odabrane pesme iz sopstvene zbirke. U širu upotrebu ulazi četrdesetih godina prošlog veka, gde drugde nego u Sjedinjenim Američkim Državama, da bi ubrzo osvojio svet i najveću popularnost uživao u razdoblju između '50-ih i '70-ih. „Divlje jagode“ su poslednji talas aktuelnosti džuboksa uhvatile zahvaljujući svojim debitantskim singlicama, što nije jedina veza usled koje slavljenički album naših hard'n'heavy legendi nosi upravo takav naziv. Dugovečni sastav je prošle godine krenuo sa obeležavanjem četiri decenije postojanja (istim povodom sam im od srca posvetila tekst – OVDE), pa dugoočekivano povratničko izdanje „Jukebox“ karakteriše prilično simboličan koncept.

Po Sonji se ništa ne sme zvati…(?)

piše: Isidora Đolović

Sećam se, bila sam tinejdžerka kada me mlađi brat pitao u čemu je razlika između („njegovog“) Ace Lukasa i („mog“) Džima Morisona, pošto su, jel’te, „obojica bili narkomani”. U prvom trenutku zaprepašćena, odgovorih da, samim tim što mu je uopšte palo na pamet da ih stavi u istu rečenicu i poredbeni odnos, unapred sumnjam kako će mu bilo kakvo obrazloženje biti dovoljno ubedljivo. I dan-danas verujem u to. Onaj ko sam ne uočava razliku između umetnika svetskog glasa i splavarskog muzikanta kriminalne prošlosti, teško će se dati ubediti argumentima sa strane. Problem je što nije jedini.

Najbolje uloge Rivera Finiksa (2)

piše: Isidora Đolović

Kao što je Hoakin Finiks stigao da dobije Oskara tik pre uvođenja planetarnog karantina, u Francuskoj je prošlog leta pala makar prva klapa dugo očekivanog, ambicioznog projekta adaptiranja Balzakovog remek-dela „Izgubljene iluzije“ za filmsko platno. Pitanje svih pitanja za poštovaoce ovog romana, u koje se ubraja i moja malenkost, predstavlja izbor nosioca glavne uloge (Internet daje sasvim oskudne podatke da je u pitanju izvesni mladi Benžamen Voazan). U nekom savršenom kastingu, oduvek sam smatrala kako bi, da je realizovanje zamisli došlo tri decenije ranije, uloga Lisjena de Ribambprea svakako otišla Riveru Finiksu. Jednostavno, bio je TAJ. Ili Dorijan Grej, što zvuči još bolje. Ni danas nemam predstavu o nekom drugom ko bi u svojoj pojavi i glumačkom rasponu bolje sjedinio slabost sa željom, eteričnost sa zemaljskom krhkošću. Direktor fotografije Bobi Bukovski ga se ovako seća:„Kada sam prvi put sreo Rivera, imao je dugu kosu i učinio mi se, izlazeći iz lifta, kao anđeo, neka vrsta natprirodnog bića. Anđeo je mogao biti Gabrijel (Gavrilo), ali isto tako i Lucifer. Umeo je podjednako spretno porinuti u najmračnije dubine i leteti do uzvišenih, svetlih prostora.“

Ostalo je mnogo neostvarenih mogućnosti, ali ni među svedočanstvima o postignutom ne manjka upečatljivih fiktivnih lica po kojima ga pamtimo. U nastavku PROŠLONEDELJNOG TEKSTA, a povodom pola veka od Riverovog rođenja, birala sam primere filmova koji na najbolji način čuvaju uspomenu i dokaz prerano izgubljene darovitosti.

Najbolje uloge Rivera Finiksa (1)

piše: Isidora Đolović

Pre nego što će globalna pretnja u vidu pandemije korone usporiti i poremetiti ritam sveta na koji smo navikli, u okviru februarske ceremonije dodele Oskara na binu se popeo Hoakin Finiks, najsvežiji filmski Džoker. Priznanje mu je svih ovih godina „za dlaku“ izmicalo, pa se na odluku Akademije s pravom može gledati kao na konačno ispravljanje nepravde – i to, u izvesnom smislu, dvostruke. Naime, tridesetak godina ranije, u konkurenciji za prestižnu nagradu nalazila se osoba na koju se Hoakin, sasvim očekivano, pozvao upečatljivim zaključkom pobedničkog obraćanja (When he was 17, my brother wrote this lyric. He said: “Run to the rescue with love, and peace will follow.”). Bile su mu potrebne decenije da se koliko-toliko otvori pred javnošću, progovarajući o bolnoj uspomeni na starijeg brata čiji je uticaj doprineo da ipak ostane u glumačkim vodama. Paradoksalno i tužno, utonuvši u večiti mrak, River Finiks sa licem matine idola i nebrušenim darom autentičnog dramskog izražaja, osvetlio je stazu čitavoj plejadi danas najpopularnijih kolega. 

Meko srce i tvrde uši

piše: Isidora Đolović

Jedna od lepših strana ljudske prirode koja se probudi pri suočavanju sa kolektivnom ugroženošću ili bližećom katastrofom, jeste poriv da pomognemo, pokažemo solidarnost i bar nakratko stavimo tuđe potrebe ispred sopstvenih prohteva. Loše je što često, u želji da pružimo podršku, vršimo napad na čula potrebitih, pa od dobre namere nastane nezgrapna, smešna slika.  U toku pandemije koronavirusa, javne ličnosti Srbije snimile su, putem Skajpa, novu verziju pesme „Za milion godina“. Neke od vas je, možda, to podstaklo da se vrate originalu snimljenom u sklopu globalne akcije prikupljanja hrane za gladne u Etiopiji tokom 1985. godine, pri čemu je našu nekadašnju državu predstavljao projekat YU Rock Misija. Jedno je vodilo drugom, pa sam se pozabavila širom slikom i uporedila najistaknutije primere toga kako bi trebalo da izgleda zaista dobra muzička humanitarna misija – a bez kojih bi to svet svejedno preživeo. Uzimajući u obzir da se upravo ovih dana obeležava trideset pet godina od čuvenog „Live Aid“-a i njegovih različitih belosvetskih derivata, ne bi bilo loše da ih se prisetimo.

3-u-1: Sarajevski atentat na filmu

piše: Isidora Đolović

Na današnji dan podsećamo se jednog od onih događaja koji su preusmerili tok istorije. Kakav god stav pojedinačno imali o sto šest godina dalekom vidovdanskom atentatu u Sarajevu, njegovo predvečerje, akteri i posledice ne prestaju da provociraju polemike, pretpostavke, maštu generacija koje su dolazile i još se pridružuju dugom nizu. Kao takav, prekretnički čin članova Mlade Bosne odavno je naročito intrigantna tema za stvaraoce u različitim oblastima umetnosti, koji dobro znaju da stvarnosne drame najbolje podstiču nastajanje (polu)fiktivnih rekonstrukcija. Do danas se mnogo dobrih glumaca našlo u ulozi Gavrila Principa, posvećen mu je veliki broj dramskih tekstova, čak se ni suštinski odnos pojedinca prema temi ne razlikuje mnogo uprkos vremenskoj distanci: barem kada posmatramo neke od najistaknutijih primera iz minulih decenija, težnje ka istorijskom revizionizmu su nemoćne pred snagom ljudske drame. Tokom godina za nama, predstavljeni su pozorišni komadi „Zmajeubice“ i „Mali mi je ovaj grob“, serija „Branio sam Mladu Bosnu“, kratkometražni film „Sjene“, austrijsko ostvarenje „Atentat“ – da nabrojim samo najpoznatije, a moje tekstove na ovu temu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi uporedni pregled tri viđenja iz jugoslovenskog ugla.

Ekspanzija TV narativa (2), contra: „Il Paradiso delle Signore“, sezona III

komentariše: Isidora Đolović

U prošlonedeljnom tekstu sam se pozabavila pitanjem uspešno iskorišćenog proširenja formata televizijske serije „The Outpost“ kroz bonus epizode i budžetska sredstva srazmerno kojima je jedna fantazijska tvorevina, zadržavajući nepretencioznost, pružila mnogo osnova za poverenje producenata i buduća ulaganja u priču koja se lepo razvija. Isto se, nažalost, nipošto ne može reći za italijanski „Ženski raj“ (Il Paradiso delle Signore), čiji sam nastavak počela da pratim otprilike u isto vreme kao i “Predstražu”, iako me unapred obeshrabrilo saznanje da je došlo do korenitih promena u njenoj strukturi. Isprva veoma kvalitetno RAI-jevo dramsko ostvarenje (sa kojim sam vas ukratko upoznala OVDE; prve dve sezone, u svetlu razočarenja nastavkom, zaslužuju pojedinačne recenzije negde u budućnosti bloga), pretvorilo se u tipičnu sapunsku operu, sa vrlo tankom povezanošću uz prethodne sezone i još tanjim motivima da se nastavak (od februara ga emituje RTS2) uopšte snimi. Njime je priroda početne zamisli do neprepoznatljivosti izmenjena, tako da je krajnje upitno zadržavanje naslova kao, uz glavnog junaka, jedine preostale veze sa prvobitnim tokom priče.

Subota sa knjigom: „Uhvati zeca“

piše: Isidora Đolović

Mnogo pre nego što sam započela druženje sa romanom “Uhvati zeca” (Kontrast, 2018.; BOOKA, 2020.), bila sam spremna na pobunu protiv svuda “iskačuće” odrednice srpska (balkanska) Elena Ferante, kao prilično nepravedne prema mladoj autorki Lani Bastašić. Razlog je jednostavan, ne volim naviku da baš svemu što vredi prilepimo nesvesno samopotcenjivačku etiketu naš-taj-i-taj (sledi ime nekog svetskog lika). Međutim, što sam dublje zalazila u priču, odmičući sve dalje, navedena sličnost se nametala sama od sebe. Da, istina je: Bastašićeva i Feranteova na gotovo identičan način prikazuju žensko prijateljstvo i, ne, to uopšte nije loša stvar. Ali, ono što Laninu prozu bitno udaljava od bilo kakvih početnih srodnosti, svrstavši je pre par godina i u uži izbor za 65. “NIN”-ovu nagradu, tiče se na poseban način obrađenog fenomena „zatrovanosti“ podnebljem. Usled toga, pred našim očima nastaje balkanska balada pod čijim se melodijama razvija interesantna psihološka priča. 

Ekspanzija TV narativa (1), pro: „The Outpost“, sezona II

komentariše: Isidora Đolović

Razmišljajući o tome kako, nasuprot (bez dobrog razloga) prebrzo ukinutim, postoje serije kojima velikodušno biva pružena druga šansa (ili možda nagrada za postignuti kvalitet) u vidu produžetka, došla sam na ideju da razmotrim kakav je uticaj proširenja većim brojem epizoda, u boljem (ZA) ili gorem (PROTIV) smislu. Na primerima dve žanrovski potpuno različite serije, koje sam u kontinuitetu pratila od početka ove godine (i to ne tzv. „bindžovanjem“, već epizodu po epizodu, sa određenim vremenskim razmakom), a kontrastiranjem njihovih tekućih u odnosu na prethodne sezone, pokušaću da istaknem uočene razlike. Neke su, kao što će se primetiti, poslužile na korist priče, dok su druge namenski uvedene radi zaokreta od (dobre) drame ka sapunici. Pozitivan primer predstavlja serija „Predstraža“ (The Outpost) o čijoj sam prvoj sezoni pisala OVDE.

Subota sa knjigom: „Priča o izgubljenoj devojčici“

piše: Isidora Đolović

Počelo je ne baš optimistično. Svi su euforično hvalili „Moju genijalnu prijateljicu“, tako da je makar podsvest morala usvojiti tuđa, a razviti sopstvena velika očekivanja. I ništa nije lakše nego da se ona iznevere. Srećom, kada postoje talenat i prostor za poboljšanja, početni utisci se lako koriguju, pa se već sa drugim tomom sve promenilo. Uvučena sam u književnu „mašinu“ Elene Ferante i povratka nije bilo. Sa svakim narednim korakom, sve tešnje sam se vezivala za radnju i likove, pa se uoči čitanja poslednje knjige uveliko javila tuga zbog svesti da je to - kraj. Nema više. Istovremeno, želju da u nedogled produžim jedinstveno iskustvo boravka u svetu dveju neobičnih junakinja, pobedila je znatiželja da se celina zaokruži. Završnica naslovljena “Priča o izgubljenoj devojčici” (BOOKa, 2018; orig. „Storia della bambina perduta“, 2014.) vodi nas kroz zrelo doba junakinja, od sredine sedamdesetih godina prošlog veka do trenutka pripovedanja (odnosno, zapisivanja) u kome smo se nalazili na samom početku priče. O prethodnim delovima napuljske tetralogije pisala sam OVDE.

„Bal na vodi“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

Od inostranih kritičara uglavnom predstavljan kao Eastern European coming of age film, sa posebnim naglašavanjem pogleda na svet mladih iz jedne komunističke države, „Bal na vodi“ se danas ubraja među kultna domaća ostvarenja. Snimljen u poslednjem zamahu bogate jugoslovenske kinematografije, sa taman dovoljno distance i vazduha slobode u plućima da se kritički osvrne na posleratno društvo, film Jovana Aćina je, pre svega, melanholična, emotivna priča o prvim prijateljstvima i ljubavima, bolnom odrastanju i skupo plaćenoj naivnosti, koja podjednako dobro funkcioniše na simboličkom nivou. Romantično svedočanstvo o jednom istorijskom trenutku u isti mah je gorka povest stupanja u svet odraslih, nakon koje ostaju metalno gorak ukus i setna, tugaljiva uspomena. Svojom estetikom svrstava se rame uz rame sa „Lajanjem na zvezde“ i „Višnjom na Tašmajdanu“, s tim što je njegova paralelna, pozadinska linija sižea mnogo zlokobnija.

Dan mladosti: Hitovi mog ranog tinejdžerskog doba

piše i predlaže: Isidora Đolović

T. S. Eliot tvrdi kako je april najokrutniji mesec, a meni se odnedavno čini (i nisam jedina) da bi se to neslavno zvanje bez problema moglo proslediti martu. Tada su mi se uglavnom dešavale samo ružne stvari. Pa i situacija koju kolektivno podnosimo počela je, barem što se Srbije tiče - u martu, verovatno mnoge od nas neodoljivo podsetivši na 21 godinu staro bombardovanje. Možda slabu, ali svejedno izvesnu utehu predstavlja istina da ćemo se jednoga dana i ovoga samo (nerado) sećati, sa bezbednog odstojanja. Izolacija nam je, između ostalog, dala mogućnost (naročito ako ste se, poput mene, zadesili u porodičnom domu) za evociranje različitih uspomena. Kada ste po ceo dan sa roditeljima, u nekom trenutku će se neizbežno povesti razgovor o tome „kako je nekada bilo“, izvadiće se (sa police, zgurani tik uz kutije sa starim društvenim igrama, ali bez prašine, jer je ovih nedelja dezinfikovanje pod stavkom obavezno!) albumi sa slikama i priče se odmotavati same od sebe. Ne samo o ratovima, sankcijama, ubistvu Đinđića, ptičjem i svinjskom gripu, zemljotresima, poplavama, demonstracijama, restrikcijama, varioli...već i o lepim stvarima koje, srećom, nekako uvek prednjače. Krizne situacije su prilika da preispitamo ko smo bili, jesmo li to i dalje, a šta ćemo tek biti, nakon svega?

Pesme s gradovima u imenima

predlaže: Isidora Đolović

Gradovi – večita inspiracija pesnika, putopisaca i avanturista. Njihova buka, brzina, treperava svetla što mame, velika obećanja kojima volimo da verujemo. Urbanizacija već par vekova unazad predstavlja i „najveće zlo“ i osnovni preduslov progresa. Na rečima, većina daje prednost seoskoj idili, iako bi svi, ako je suditi prema njenoj pretrpanosti, radije živeli u „betonskoj džungli“. Kada ste rođeni u gradu, koliko god (ne) bio veliki, vene vam damaraju njegovim ritmom i vezani ste za saobraćajnu vrevu, izopštenost u gomili prolaznika, bulevare, stajališta. Nerviraju vas, ali ih podjednako jako volite. Čak i sada, tužno opusteli gradovi širom sveta ne gube privremeno pritajenu energiju i duh. Samo se prisećaju šta se izgubilo u dosadašnjoj brzini, a koje to pouke, nadajmo se, možemo izvući iz svega. U nastavku slede pesme čije su stvaranje nadahnule neke od najlepših svetskih lokacija, ujedno im u manjoj ili većoj meri prema sebi oblikujući pretežni ton. Ako se možda pitate zašto nema Beograda: u skladu sa naročitim mestom koje sam mu odavno izdvojila u svom srcu, već je dobio posebnu MUZIČKU LISTU.

Skitalačke himne

predlaže: Isidora Đolović
 

Neki to zovu nezrelošću, sa svog pijedestala „ostvarenosti“ sažaljivo odmahujući glavom: „Stalno plivaš protiv struje...“ Samo ponekad, na veoma kratak trenutak pomislim kako bih volela da sam poput njih, pa da se uklapam i ne znam za drugačije, možda bolje, možda više, da me lako zadovolji ispunjenje već postojećih normi. U sledećoj sekundi ne mogu da verujem šta mi to pada na pamet. Koliko god možda dobila na taj način, izgubiću sebe – a bez toga ništa nema smisla. I zato čvrsto zategnem pertle, pa drumsku prašinu pod đonove, makar samo zamišljajući.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja. (Branko Miljković)

Najbolje ex-YU balade

predlaže: Isidora Đolović

Po svemu se čini da je ove godine na snazi Zilahijevo samrtno proleće ili, rečnikom muzike govoreći, vreme plakanja. Izolacija neminovno teško pogađa sve koji su njome obuhvaćeni, svest o haosu negde „napolju“ ostaje uz nas i nakon što zaključamo vrata ili spustimo roletne. Lančana reakcija u obliku potištenosti nije nešto čemu je jednostavno pobeći, naročito kada kroz prozor bacite pogled na, preko noći razlistale, krošnje drveća i sunčan dan koji se razbaškario sablasno pustim ulicama. Kad je već tako, a sačuvati što je moguće vedrije stanje duha ultimativni cilj svakog novog dana, najmanje nam je u interesu da (svesno) srljamo u kandže tmurnih raspoloženja. Pa, zašto, onda, potkopavati ičiji moral neveselom muzikom? Pre svega, naiskrenije verujem da one pesme za koje nas vežu (lične ili kolektivne) uspomene, zahvaljujući tom objedinjujućem kvalitetu da nas tragom prošlosti izmeste sa tačke obeshrabrujućeg „ovde i sada“, čak i tužne događaje od ranije mogu preoblikovati u uspešna bekstva od sadašnjice. Ako ništa drugo, ohrabruje i teši već činjenica da smo pregrmeli takve minus-faze. Čak i onda kad ni na koji način nismo lično povezani sa određenom (starijom) baladom, njeni kvaliteti i obično podrazumevajuća veličanstvenost uspevaju da nas pogode, zaokupe i, samim tim, prijaju. 

Zavodljiva “domaćica”

predlaže: Isidora Đolović

U poplavi pretećih vesti, apokaliptičnih tema i pesimističnih prognoza, u etar ipak biva poslata nezanemarljiva mera spasonosnog humora kao reakcije, a mnogo nalik onoj poslednjoj nadi pohranjenoj u Pandorinoj kutiji. Tako se, ubrzo po izbijanju pandemije, sa raznih strana moglo čuti kako dolazi vreme kada će uobičajeno stanje introvertnih biti nužna svakodnevnica ostatka planete – do te mere da ćemo mi, povučeni, jedva čekati povratak u status quo, ne bi li opet bili ostavljeni svom miru i tišini! Pošto svaka šala sadrži nešto istine, za ovu vam iz ličnog iskustva jemčim da je tačna. Teško podnosim karantin sa drugima. Zatvorenost u sebe, distanciranost, izbegavanje (posebno napadno izveštačenog) grljenja i cmakanja, neophodnost najosnovnijih uslova da ostanem sama sa sobom, moja su prirodna sredina. Zabluda je da ona, u okolnostima pojačane tenzije i straha, ne nailazi na blokadu, nastavljajući da se odvija u istom ritmu. Jedno je sigurno: uopšte ne patim zbog aktuelnog ukidanja „socijalne prisnosti“, ali, razumem zašto prosečnoj, normalnoj ljudskoj jedinki sve to nedostaje. Pa, kad je već korona stavila veliki znak zabrane i na udvaranja u klasičnom smislu, traže se alternativni načini, upošljavaju telefoni, skajp i, naravno, muzika. Ona vam uvek može priuštiti doživljaj emocionalne bliskosti i izgubljene topline, ne tražeći zauzvrat ništa sem na neko vreme usredsređene pažnje.

Isto ime, druga pesma

predlaže: Isidora Đolović

Kao ljudi, naselja (ili čitave oblasti), predmeti…tako i pesme ponekad imaju svoje nominalne parnjake. Istina, retko se (za)dese u istom vremenu i prostoru, jer nikome, pogotovo ne poslovično egocentričnim stvaraocima, baš ne prija otkriće da negde postoji njihov „dvojnik“. Takve podudarnosti nam, ipak, značajno govore o jednakosti ideja, asocijacija i preokupacija, uglavnom dokazujući kako samo raznovrsni mogu biti načini interpretiranja istih. Bez izuzetka predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o (slučajnoj ili ne) inspirisanosti kolega sa suprotnih podneblja i žanrovskih oblasti jednim istim motivom. Bilo bi interesantno zamišljati šta, ukoliko uopšte znaju za postojanje homonimne numere, njihovi autori misle o muzičkim imenjacima sopstvenih kompozicija. 

Blog Stalker?

(vanredna kolumna)

piše: Isidora Đolović

Baš kao biće iz mašte Brema Stokera (Bram Stoker), virtuelne psihičke i mentalne krvopije koje bismo mogli nazvati blog stolkerima, vrebaju iz dubina Internet mraka. Šta ih to privlači, nije sa sigurnošću utvrđeno, ali zna se da dejstvuju iznebuha, podmuklo i s vremenom paranoidno. Pokušaj da ih se otresete nalikuje uklanjaju krpelja, a oporavak može potrajati duže od vremena potrebnog da se izlogujete. Nažalost, postoje samo dva (poznata) načina prevencije: sasvim obrisati stranicu i više se ne oglašavati u javnosti, ili ignorisati sve, uzdajući se da imaju toliko razum(evanj)a da sami odustanu. Pretpostavljam da se svako sa nešto dužim blogerskim stažom barem jednom u životu suočio sa sličnom, istinski neprijatnom situacijom. Ili ste možda, u neznanju, sami preterali i počeli da se ponašate kao jedan od njih? Pošto su mi se u relativno kratkom vremenskom razmaku dogodila dva prilično drastična slučaja ove vrste, bacivši me u ozbiljno preispitivanje, odlučila sam da napišem jedan vanredni tekst na temu o kojoj bih volela da razmenim mišljenja sa, prvenstveno, blogokolegama – ali i svim učesnicima u ovakvom obliku komunikacije. Da li ste imali slična iskustva i na koji način ste se izborili sa, u blažem obliku nesporazumom, a u težem nimalo naivnim problemom? Kako razlikovati čitaoce koji su se samo pogrešno postavili od onih čija “podrška” to zapravo i nije?

Pesme o kiši

predlaže: Isidora Đolović

Otkako je izbila pandemija koronavirusa, pored zvaničnih objava, raznim sporednim kanalima cirkulišu saveti za borbu protiv nevidljive pretnje ogromnom delu čovečanstva. Između ostalog, pouzdano nam tvrde da tamjan „ubija bacile“, kunu se u alkohol, rtanjski čaj, pranje ruku toliko-zarez-tolikoprocentnim rastvorima...Bezmalo svaki element prirode uzet je u razmatranje od strane („)stručnjaka(“). Korona, kažu jedni, nema šanse protiv sunčeve svetlosti i visoke  temperature vazduha. Ako često i dugo perete ruke vrelom vodom, doskočićete joj pre nego što vas ščepa. Palite kandilo na ringli šporeta, iako pop ove godine ne dolazi da sveti vodicu - miris garantovano tamani pošast. Uplašeni, očajni, pa i lakoverni, uhvatićemo se za svaku slamku obećavanog spasa. Samo još fali da se dosetimo, recimo, prizivanja kiše (plašim se, ipak, da prošlogodišnje iskustvo sa poplavama ne dozvoljava ni pomisao, kamoli šalu na taj račun!). Jedna od najopevanijih meteoroloških dogodovština, kako mnogi stihovi kažu, spira tugu, loša sećanja i strah, a uz to je najviše muzička, budući da jedino kiša ima svoj specifičan - ritam.

Filmske numere koje volim

predlaže: Isidora Đolović

Ako svaka slika ima svoju priču, svaka (dobra) filmska priča bi, sledstveno tome, trebalo da ima svoju - pesmu. Nije lako izbrojati koliko je samo puta sjajna muzička tema spasila ili bar dodatno lepotom i smislom obogatila ostvarenje sa velikog platna. Stvarati filmsku muziku vremenom je preraslo u samostalnu delatnost, prestižan poduhvat koji svakom kompozitoru predstavlja (potajni) san i izazov praćen velikom odgovornošću. Neke od najvećih uspeha svetske kinematografije pamtimo, između ostalog, po zadivljujućoj muzici. Bilo da je namenski pisana za film, nekad i sam u procesu nastajanja, bilo da se kao uveliko afirmisano delo uklopila u gotov kompleks, od presudnog je značaja da novosklopljena celina bude besprekorna. Šta to, u najkraćem, znači? Trebalo bi da nam pri svakom podsećanju na scene iz filma istovremeno do svesti doplove zvuci propratne melodije, i obratno: da simbioza dve vrste umetnosti bude što prirodnija, ali nikad toliko obavezujuća da pesmi uskrati mogućnost nezavisnog postojanja.