(S)Misao protiv "crnih rupa"

piše: Isidora Đolović

Kako znate da se pripremaju izbori? Po tome što se javnost uskomeša i počinju različite manipulacije narodom, a u cilju prikupljanja kog poena više, osiguravanja podrške za još koji mandat, pranje od (ne)učinjenog i dodatno zamajavanje obeshrabrenog življa. Manipulacije se obično kreću u domenu podizanja nacionalnog ponosa, koketiranja sa tradicijom s jedne, a k'o fol liberalnih i kosmpolitskh vrednosti sa druge strane. Koliko god nam išli na nerve, nije suvišno ovoga puta otvoriti oči i ipak pokazati da ne kupujemo više te jeftine trikove. Ignorisanje se već pokazalo jednakim povlačenju, pa i indirektnoj podršci sunovratu. Sada nas jedino može spasiti - kritička misao.

Rewatching "The Borgias" : Sezona 1, epizoda 2

komentariše: Isidora Đolović

The Assasin

Papa je izabran,majmun je odigrao važnu ulogu, a sada idemo dalje.

Prethodna, prva epizoda bila je zagrevanje, relativno lagano uvođenje u priču. U tom smislu, možda je onima koji su odmah očekivali šokantne scene, sex-drugs-rock n roll, krvoproliće i ostalo...bila dosadnjikava (čula sam i takve komentare), ali, zato već od druge počinje da se razvija u malo brutalnijem smeru. Nagoveštaj postoji već u naslovu.

Početak je, prema tome, bio opravdano “ravan”, jer, predstavljeni su ključni likovi i ocrtani njihovi međusobni odnosi; naznačen je fini prelaz iz ušuškanosti Vanocinog doma (zaboravih prošli put da skrenem pažnju na one fenomenalne karte!) u hladnu raskoš i prostranstvo papske palate; nagoveštene su pojedinačne ambicije i strasti; najavljen rat Bordžija protiv celog sveta - što bi rekla Sersei Lanister, “svi koji nisu naši, neprijatelji su”. Dolazak na položaj putem služenja nečasnim sredstvima zahteva podjednako i više okrutnosti, opreza i lukavstva da se na njemu održi. Trajno osećanje ugroženosti nešto je sa čim Rodrigo, sada Aleksandar VI, unapred računa, a na šta i ostatak porodice mora da se što pre navikne.

Obnavljanje gradiva: "The Borgias", sezona 1, epizoda 1

komentariše: Isidora Đolović

Kao veliki zaljubljenik i, možda je bolje reći, zaluđenik za istoriju, oduvek sam čitala sve što mi je dolazilo do ruku, a o meni interesantnim epohama i ličnostima koje su ih obeležile. Na moju (ne)sreću, ima ih mnogo, što samo povećava spisak materijala koji bi bilo dobro pregledati, upoznati, istražiti. Da se nisam opredelila za proučavanje (opet, istorije!) književnosti, svakako bih otišla u ovaj drugi tabor. Samim tim, među meni omiljenijim fiktivnim sadržajima obično su oni koji predstavljaju manje ili više verodostojne adaptacije istorijskih priča. 

Pre izvesnog vremena, par drugarica i ja došle smo na ideju da ponovo gledamo "Bordžije". Zahvalna sam im na tom predlogu, jer se sama - koliko god dugo nameravala - verovatno još izvesno vreme ne bih konačno nakanila da gledam bilo šta (zbog drugih obaveza i činjenice da em znatno više čitam, em na listi čekanja ima ogroman broj nepregledanih serija i filmova, em se bliže nove sezone nekih koje takođe volim). Uglavnom, naše veoma konstruktivne diskusije povodom utisaka, tj. svoj udeo u istim, prosto nemam srca da ne sačuvam i ovako. Drugim rečima, ovo će biti pravi rewatching!

Uzeh, otvorih, pročitah: Koreni kao ponornica

komentariše: Isidora Đolović

Tea Obreht - "Tigrova žena"

"Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim." (Miloš Crnjanski)

"Ovo je ovde Balkan - zemlja iz sna,
između moćnih sila dobra i zla." (Bajaga)

Fenomen „književnosti u rasejanju“ (iliti dijaspori) zaslužuje posebnu pažnju. Koliko distanca, prostorna, generacijska, kulturološka utiče na stvaralaštvo naših iseljenika i u kojoj meri dolazi do onog iznenađujućeg prepoznavanja tipično tradicionalne matrice, motiva, odjeka nacionalnih pripovednih glasova i tehnika usred modernog izraza...pitanje značajno i izazovno. Stvar razumevanja srpske književnosti koja nosi izrazitije obeležje vremena, mesta i konteksta, stoji baš kao i sa domaćim filmovima: "stranci" ih mogu veoma visoko vrednovati i ceniti, ali, teško da će potpuno razumeti ono na čemu se zasniva njihova najveća vrednost. DUH podneblja je u pitanju.

"Džeri" i nostalgija

piše: Isidora Đolović

Nameravala sam da baš danas ovde postavim jednu svoju "crticu", koja je nastala na času kreativnog pisanja pre pet godina, a bila inspirisana mojim veoma dobrim drugom. Priča je odavno objavljena na portalu "Bulevar umetnosti", ali, kako su oni još uvek u fazi rekonstrukcije i arhiva do daljnjeg (zasigurno još duže vreme) neće biti dostupna, a danas je njegov rođendan, želela sam da je sačuvam od zaborava, a i pošaljem nekakav telepatski signal da mi nedostaje ono bezbrižnije, tinejdžersko doba, naša ekipa koju je u međuvremenu život razbacao na sto strana, svi oni koje godinama nisam videla i nemam pojma šta se dešava, ali se nadam da su dobro i da su srećni.

Htela sam time da svoju večitu nostalgiju barem malo ublažim, a onda sam danas čula još jednu vest o smrti poznate ličnosti, ovoga puta sjajnog glumca Alana Rikmana, pa su se te misli, uz snažne utiske od takoreći kolektivnog gubitka Bouvija pre svega nekoliko dana, pomešale u jedan kovitlac razmatranja prolaznosti i simbolike gubitka, nestajanja jednog doba...Baš je čudno počela 2016. godina! 

Magija Bouvija

piše: Isidora Đolović

8.1.1947. - 10.1.2016.

Ovo je tužan dan. Moje "društvo mrtvih pesnika", ljudi koji su me u najosetljivijim godinama beskrajno inspirisali i nastavljaju to da čine, dobilo je još jednog člana.

Podsećanje na prolaznost posebno je teško kada nestaju ljudi koji su, nekako, uvek bili prisutni, aktuelni, postojani u svojoj promenljivosti...ovoga puta, rak je bio brži od protejske moći Dejvida Bouvija da pregrmi sve lomove i promene. Preminuo je dva dana nakon svog rođendana, tek što nas je obradovao novim studijskim ostvarenjem i uneo boje u ovo bezlično doba.

Divila sam mu se i bio mi je među najdražim umetnicima. Šarmer, provokator, buntovnik.

Uzeh, otvorih, pročitah: Pobuna života u gradu smrti

piše: Isidora Đolović

"Grad lopova" - Dejvid Beniof

Ljubiteljima TV serije "Igra prestola" poznato je da pisac romana "Grad lopova" čini deo autorsko-producentskog dvojca Benioff-Weiss. I koliko god nas nervirala, povremeno radikalna, preinačenja u odnosu na Martinov pisani predložak, veština građenja uzbudljive i dinamične radnje utiče na to da uporno i sa nestrpljenjem pratimo svaku novu epizodu. Isto scenarističko umeće prepoznaje se, možda još izrazitije, na stranicama ove napete, zabavne, dirljive i nadasve uverljive knjige.

Dvoipogodišnja opsada Lenjingrada predstavlja primer jedinstven u istoriji, demonstraciju tvrdoglave hrabrosti i animalne žilavosti, jedno od najdramatičnijih poglavlja Drugog svetskog rata, ali i izvor beskrajnog ponosa Rusa - kakav samo preživljena patnja i dosezanje granica ljudske izdržljivosti može da proizvede. Veliki je broj književnih dela i filmskih ostvarenja tematizovao dane u kojima je grad na Nevi dotakao dno i uzdigao se iz sopstvenog pepela. Dejvid Beniof to čini na osvežavajuć i ne manje upečatljiv način.

Zvuci zime

piše: Isidora Đolović

Ako je i vas obradovala novogodišnja snežna lavina, ako osećate stari, klinački poriv da se jednostavno bacite i zagnjurite u ove smetove dok "prtite" stazu zatrpanim trotoarom, ako malo-malo provirujete iza zavese na ulicu koju sa prvim sumrakom obavija magla i osluškujete kako kaplju ledenice, a u daljini odjekuju "rafali" petardi, srećan vam dolazak najušuškanijeg, najmaštovitijeg doba godine. Ako ste pravoslavne veroispovesti, Hristos se rodi i srećan Božić. Ako vas nervira hiljadito repriziranje "Zone Zamfirove" i "Ivkove slave" na Badnje veče, jer jednostavno ne razumete kakve veze pomenuti filmovi imaju sa našim praznikom, razumemo se u potpunosti.