Uz finale prve sezone "The Borgias"

 komentariše: Isidora Đolović

Ispratili smo i komentarisali prvi čin Džordanove sage o jednoj od najkontroverznijih plemićkih porodica u istoriji. Fama koja ih je pratila, nekad neopravdano, nekad sasvim zasluženo, može se sažeti u citat jednog mudrog gospodina:

Red nalaže da, pre upuštanja u još turbulentniji nastavak ionako uzbudljive priče, rezimiramo ovu za nama. Prikupila sam neke od najčešćih tema koje prosečan gledalac problematizuje prateći prvu sezonu, te pokušala da na ova pitanja pružim što svestranije gledište.

Boemstvo buntovnog vizionara

Artur Rembo, divlje dete simbolizma 

 

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno 08. novembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti, povodom jubileja

Navršava se 160 godina od rođenja „genijalnog derana iz Šarlvila‟, francuskog pesnika koji je izveo revoluciju na planu izraza, slike i odnosa prema konvencijama, blesnuo na književnom nebu poput zvezde repatice i odjezdio u beskraj ostavivši dalekosežni trag – a sve to pre dvadesete godine života.

Pitajući se šta je u osnovi nečijeg stvaralaštva, bivamo i sami upleteni u tajanstvenu mrežu sumnje, promišljanja i asocijacija. Počinjemo da tragamo za uzrocima i izvorima inspiracije, hodajući stopama umetnika i sledeći to klupko što se odmotava prilikom spuštanja u mračne dubine sopstva. Magija književnosti čini da se, opijeni rečima, unesemo, uživimo i istinski srodimo sa svetovima koje nam njihov tvorac otkriva. Na taj način, jednim delom je ispunjena poetska misija: dotaći duše čitalaca, izvesti ih na svetlost otkrića. Njena druga strana tiče se samog autora, koji posredstvom sopstvenog izraza traži izbavljenje i ispunjenje. I ukoliko u tom nastojanju padne kao žrtva, dokle god ostanu oni koji će trag prepoznati i pratiti, nipošto nije bilo uzalud.

Zidanica na bolu

piše: Isidora Đolović

Filip David - "Kuća sećanja i zaborava"

izvor: www.laguna.rs

"Kad svane dan

i mrtvi probude se

i zora nova dođe

i prođe noć..."

Pre par meseci sam, sasvim slučajno, nabasala na ostvarenje Gorana Paskaljevića "Kad svane dan". Moram priznati da odavno nisam pogledala bolji noviji, posebno domaći film. Podsetio me na Kišov roman "Peščanik".

Bila je to priča potresna, univerzalna, topla, LJUDSKA. Tema holokausta dotaknuta kroz sudbinu upravo penzionisanog profesora muzike, Miše, koji iznenada otkriva da je usvojen i da su njegovi pravi roditelji, Jevreji, stradali u logoru na Starom Sajmištu. Kroz središnji motiv nezavršene partiture koju mu je ostavio biološki otac - Isak, odigrava se traganje već sredovečnog čoveka za sopstvenim identitetom, borba sa vetrenjačama društva koje juri i ne razume, želja da pruži omaž prošlosti i korenima.

Gluma (uz naslovnu ulogu fantastičnog Mustafe Nadarevića, izdvojila bih gotovo čehovljevsku minijaturu Olge Odanović), scenario (Paskaljević i Filip David), kadrovi, muzika (Vlatko Stefanovski) - sve je na svetskom nivou.

I kada sam ovih dana, čitajući roman Filipa Davida - prošlogodišnjeg laureata NIN-ove nagrade - negde na sredini stigla do ispovesti Miše Volfa/Brankova, prepoznala sam poglavlje razvijeno u pomenuti film. To je upotpunilo moj utisak i svakako podiglo ocenu ovoj knjizi.

Neki veliki dr-mr… neki Bizmark!

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno 15. novembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti

(prim. aut. - Godinu ipo kasnije, još uvek smo bez "Utiska nedelje"; B92 se pripojio "Prvoj turskoj" i još dublje zagazio u estradne vode; nova sezona "Farme" počinje, a da se prethodna nije čestito ni završila, ponovo pod izgovorom da "mi to tražimo" - o čemu sam pisala OVDE.  Na svu sreću, rialiti "The Djoganies"- još uvek - nismo dobili, ali je zato DŽole uključen u kampanju promovisanja kulture izražavanja, na RTS-u...A šarada se zahuktava pred prolećne izbore, dok premijer debatuje sa Karleušom i Macurom.)

Moglo je proći neprimetno i tiho, međutim, Olja to nije želela da dozvoli. I, kakvo god da ste mišljenje imali o njenoj emisiji, ukidanje kultnog „Utiska nedelje‟ odjeknulo je kao glavni predlog (po doskorašnjem konceptu) naših svakodnevnih epizoda. Jer, nije slučajno što se to događa baš sada, baš ovde.

Trilogija od baruta i snova

Autor:  Isidora Đolović

S obzirom da se upravo, nakon januarske (relativne) dokolice, ponovo hvatam u koštac sa akademskim obavezama i da me čeka mnogo, mnogo istraživanja i konstantnog rada barem do juna; a da se istovremeno, usled rekonstrukcije njihove stranice, arhiva portala "Bulevar umetnosti" do daljnjeg, nažalost, izgubila (i kada će je vratiti, ne zna se); kao i pojave mladih "novinara" koji bi da kraduckanjem započnu svoje volonterske avanturice - rešila sam da, uz vikend-recenziranje serije "Bordžije", redom postavljam neke od posebno dragih tekstova sa "Bulevara". Sa zakašnjenjem, doduše, ali, nadam se da ne smeta. Teme su, na sreću po kulturne, na žalost za kolumne koje kritički sagledaju naše društvo, jednako aktuelne kao pre godinu - godinu ipo. Da ne propadnu, a i dopru do novih čitalaca. 

To ne znači da neće biti novih tekstova, ali, valja imati rezervu, a i sačuvati od propadanja članke oko kojih sam se zaista potrudila.

Počinjem sa književnim prikazom (čiji se sažeti, prvi deo već odavno nalazi OVDE), a odabrala sam ga delimično zbog aktuelne euforije oko "NIN"-ove nagrade, ali još više jer je moj tata, koji u poslednjih dvadesetak godina čita malo šta mimo granica svoje turizmologije, pre tri dana počeo sa čitanjem  "Velikog rata" i baš me prijatno iznenadio. Zato je kolumna, u kojoj sam malo i njega isprozivala zbog opsesije tipkanjem na telefonu (sada zamenjene knjigom!), sledeća "na tapetu".

Muzički upitnik

piše: Isidora Đolović

"Šekspir nikada ovo nije radio", sasvim sigurno, a nije ni moja malenkost. Odmarajući glavu od dnevne doze  univerzitetskih obaveza, pripremajući se za gledanje jednog (i to baš muzičkog!) filma, u međuvremenu sa uživanjem čitajući interesantne tekstove članova ove blog-zajednice, naleteh na jedan kome nisam uspela da odolim. Svakako, nailazila sam i do sada na tzv. "tag-postove", ali uglavnom nisam imala mnogo strpljenja da ih preuzimam, a ni volje za previše "autobiografskih" iskoraka ovim putem. A nije da ne volim savremene, zrelije varijante onih, u školskim danima tako omiljenih leksikona, naprotiv - kroz njih otkrivamo sami sebe, a onda i delić svog sveta drugima (koje to interesuje). Prva godina mog blogovanja (2010) sadržala je nekoliko tekstova u "top lista" maniru i oni se još uvek mogu pronaći, prelistate li arhivu. I pošto se ovaj izazov odnosi na jednu od mojih najvećih strasti, a to je muzika, izdvojila sam vreme da, eto, pokušam formulisati odgovore na ne mali broj pitanja. Inicijativa je Sarina, da napomenem!

Podsetilo me ovo iskustvo na jedan stari intervju iz legendarnog časopisa "Rock", koji je Mladen Vojičić Tifa, tada sveže izabrani pevač "Bijelog dugmeta", premijerno dao novinarki Suzani Trbarić. Počinje duhovito, sa: 

Znaš, ja do sada nikada nisam...Ti si mi prva. - Znaš, i ti si meni prvi. Tako smo Tifa i ja probili led. Dalje je sve bilo lakše.