Kako je to lepo kada se četiri
predstavnika različite konfesije slože u svemu! Ovo je utisak koji me drži od
emisije „Da.Možda.Ne“. Poruka koju su
na taj način poslali nekako je ubedljivija od svega što je do tada izrečeno i učinjeno
u odgovor pariskom napadu na redakciju satiričnog lista „Šarli ebdo“.
 |
| izvor: www.seecult.org |
Međutim, šta je zapravo
dijalog, za koji se svi zalažu u teoriji, a u praksi ipak posežu za nekim
drugim, grubljim sredstvima? Definicija
kaže „razgovor između dve osobe“, ali,
čini se da je istinski dijalog mnogo teže ostvariti nego što izgleda. Pravo je
umeće razgovarati, a ne pretvoriti pri tom svaki čin verbalne komunikacije u
ličnu monodramu. Možda je srž sukoba u nespremnosti nas, civilizovanih primata,
da sprovedemo ona načela kojima se toliko hvalimo.
Kad se značaj reči pokušava omalovažiti, setim se citata iz Selimovićeve „Tvrđave“, koji otprilike kaže da je reč barut - za čas plane. Takođe, čak i oni razumni, ateisti i agnostici, znaju kako počinje Sveto pismo. Nesumnjivo je moćna, od praiskona, ta privilegija ljudske vrste, to sredstvo artikulacije misli. Ali, isto tako je uglavnom oruđe manipulacije. Reč lažna, prevrtljiva, reč igračka, rugalica. A ona verovatno nije „bila u početku“, ni od ni u Boga, nego je onaj Mešin barut i njene posledice danas osećamo.
