уторак, 27. јануар 2015.

Sloboda govora i dobra reč

autor: Isidora Đolović


Kako je to lepo kada se četiri predstavnika različite konfesije slože u svemu! Ovo je utisak koji me drži od emisije „Da.Možda.Ne“. Poruka koju su na taj način poslali nekako je ubedljivija od svega što je do tada izrečeno i učinjeno u odgovor pariskom napadu na redakciju satiričnog lista „Šarli ebdo“. 
izvor: www.seecult.org
Međutim, šta je zapravo dijalog, za koji se svi zalažu u teoriji, a u praksi ipak posežu za nekim drugim, grubljim sredstvima?  Definicija kaže „razgovor između dve osobe“, ali, čini se da je istinski dijalog mnogo teže ostvariti nego što izgleda. Pravo je umeće razgovarati, a ne pretvoriti pri tom svaki čin verbalne komunikacije u ličnu monodramu. Možda je srž sukoba u nespremnosti nas, civilizovanih primata, da sprovedemo ona načela kojima se toliko hvalimo. 

Kad se značaj reči pokušava omalovažiti, setim se citata iz Selimovićeve „Tvrđave“, koji otprilike kaže da je reč barut - za čas plane. Takođe, čak i oni razumni,  ateisti i agnostici,  znaju kako počinje Sveto pismo. Nesumnjivo je moćna, od praiskona, ta privilegija ljudske vrste, to sredstvo artikulacije misli. Ali, isto tako je uglavnom oruđe manipulacije. Reč lažna, prevrtljiva, reč igračka, rugalica. A ona verovatno nije „bila u početku“, ni od ni u  Boga, nego je onaj Mešin barut i njene posledice danas osećamo.


Pogrešno shvaćena, sloboda govora (po mom osećanju) ne znači tvrdoglavo insistiranje na sopstvenom stavu. Da bi se izrazili, najpre moramo biti spremni da ČUJEMO. Nikako nije dovoljno reći: „Ja imam pravo!“ Pod tim izgovorom je svašta dopuštano. Sloboda podrazumeva prethodno prihvatanje nužne ograničenosti našeg (i svačijeg) znanja - ne kao mane, već neophodnog polazišta želje da se usavršimo. Potrebno je pronaći meru sopstvenog (ne)znanja i tek tada možemo očekivati da nas neko sasluša i uvaži. Sloboda govora nije izgovor za laprdanje, a granice nisu nužno ograničenja, već korisni regulativi. Ovo se iz ljuštura našeg malenog, egocentričnog sveta teško pojmi.
izvor: Politika
Pre više od sedam dana dočekala me vest da je iznenada preminuo pisac Milenko Pajić (1950-2015), požeški pripovedač zaposlen u čačanskom Domu kulture kao urednik dramskog programa, nagrađivani i uvažavani autor mnogih knjiga, urednik časopisa „ART 032“. Imala sam čast da Pajić bude jedna od malobrojnih osoba koje su me tokom detinjstva usmerile na sadašnji životni put i profesionalno opredeljenje. Inače, te važne osobe su bili: moj tata Dragan (beskompromisni intelektualac koji me naučio šta je principijelnost i zašto je duhovno bogatstvo najvrednije), pokojni deda Đuro (jedino dete iz mnogočlane seoske porodice koje se školovalo i pešačilo do ne baš obližnjeg grada da pohađa nastavu, za svoje vreme i sredinu bio je prilično obrazovan i značaj knjige, ali i poznavanja stranih jezika usadio svojoj omiljenoj unučici), gospodin Pajić i, naravno, razredni - profesor književnosti  Slobodan Nikolić (zbog čije sam svestranosti, gospodstvenosti i nesvakidašnjeg pristupa nastavi stekla sliku o dostojanstvu profesije i odlučila da upišem komparatistiku). Otvorili su mi put do sadašnjih mentora na fakultetu, naučili me da uzor prepoznam, uvažavam i slušam, da učim od najboljih. Srećna sam i zahvalna zbog toga.
„Učitelj“ (jer za nas je to i bio) Pajić je krajem devedesetih, kada je kulture bilo ništa više nego danas, a podjednako mučno (ako ne i teže) se borilo za nju, pokrenuo školu Kreativnog pisanja. Donkihotovski poduhvat. Mali broj polaznika, među njima ja kao najmlađa. Bila je to jedina vannastavna aktivnost koju sam zaista volela, u kojoj sam se pronalazila. A probala sam svašta, kao i većina dece: folklor, ples, plivanje, crtanje, muzička škola, čak i manekenstvo. Kreativno pisanje je za mene bilo više od hobija, mada nije bilo nimalo „IN“, niti uobičajena zanimacija za osnovca, baš kao što je moje rano odlaženje na programe „Disovog proleća“ sa tatom kul facama iz razreda bilo smešno. Tek sam kasnije shvatila koliko je zapravo bilo značajno. I to ko je bio Božidar Timotijević u Miljkovićevoj generaciji neosimbolista, isti onaj pesnik (odavno pokojni) što mi je tada napisao divnu i ohrabrujuću posvetu. Sve sam razumela mnogo kasnije.
Dok još pokušavam da istinski poverujem u vest da učitelja Pajića više nema, uz kajanje što zbog obaveza na fakultetu poslednjih godina uopšte nisam stizala da svratim i porazgovaram, da mu obećavane radove na kraju nisam ni odnela….kroz sećanje mi promiču časovi u prostorijama Doma kulture. Završetak oba polugodišta na kursu obeležilo je simbolično štampanje dva broja biltena sa radovima nas polaznika, pod nazivom „Dobra reč“. Čuvam ih u fascikli kao dragocenost, uz fotografiju grupe sa poslednjeg sastanka. 
28. 6. 2000. godine, polaznici kursa kreativnog pisanja, sa nastavnikom Milenkom Pajićem. Autor teksta je prvo dete s leva!
I danas, dok pokušavam da olovkom, tim „oružjem“ koje mi je od prvog trenutka priraslo za prste, nevešto materijalizujem svoje iskrene misli u pisani trag, razmišljam koliko nam je svima danas potrebna baš ta DOBRA REČ.  Više od „slobode govora“, jer ona to sama i jeste. Ali, nema je u tvrdoglavom filozofiranju. Probudimo li u sebi svedenu mudrost predaka, sama će se obznaniti. 

Zbogom, učitelju.
Za tvojom dobrom rečju nastavljam potragu.



Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...