Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 10

komentariše: Isidora Đolović

The Confession

Ukoliko postoji deo koji nam iole otkriva PRAVOG Rodriga Bordžiju, kao čoveka „od krvi i mesa“, sa potpuno ogoljenim i iskrenim težnjama, porivima, ambicijama - to nije ni politički aspekt njegove delatnosti, a ni odnos prema ljubavnicama i ženskom polu uopšte. Najmanje su to retki trenuci samotnog obraćanja Bogu. Rodrigo nam se kao ličnost, a Ajrons to fantastično prenosi, u potpunosti razotkriva tek kao OTAC. Tada ostaje samo čovek koji voli svoju decu i to istinski bezuslovno, uprkos na momente preovlađujućem utisku da su mu i oni tek sredstvo za postizanje moći. Zapravo, stečena i održavana vlast jeste samo za njih i zbog njih, a namere (nasuprot uglavnom negativnom ishodu koji ih prati) uvek kreću kao dobre. Njegova bolećivost prema naslednicima nagoveštava, od samog početka, snagu očajanja zbog toga što ih ne uspeva zaštititi i do kraja sačuvati od nevolja. Rodrigov iskreni, razdirući bol za Huanom, pocepao je na komade taj štit/masku/kostim velike predstave koji je nosio u vidu papske odore, obelodanivši nam ojađenog čoveka, poraženog u svojim nadama i očekivanjima.

Prethodna epizoda postavila je ozbiljan problem: da li je ubistvo rešenje, zar je bilo neophodno, kuda nestade načelo „ne sudi da TEBI ne bi bilo suđeno“? U „World of Wonders“, svi nakloni za apsolutno briljantni performans odlaze Dejvidu Ouksu (Huan) koji je zasenio sve ostale, a u stopu ga prati Šon Haris - mirni, ali prisutnošću koja ledi krv uvek „iz senke dominantni“ Mikeleto. Epizodu pred nama su „ukrali“ konstantno sjajni, ali sada zaista najbolji Džeremi Ajrons (Rodrigo) i Fransoa Arno (Čezare). Prvi je izneo nikad zahtevniji i emotivniji portret druge strane papinog lika, a drugi dodao još nijansi već intrigantnom i slojevitom karakteru kardinala vojničkog srca. Zahvaljujući svemu tome, ne samo što sam oplakala Huana - koliko god bio iritantan u većem delu serije, nego i još jednom potvrdila stav o superiornosti protekle sezone u odnosu na prvu. Osvrnimo se na veliko finale.

Pesme proleća

piše: Isidora Đolović

"Proleće je, a ja živim u Srbiji...." Nakon upravo završenih parlamentarnih izbora, neslavni slogan iz devedesetih kao da ponovo postaje aktuelan. Ne mogu reći kako sam imala bilo kakva velika očekivanja, ali, sama činjenica da sam uopšte rešila izaći na glasanje govori o nekakvom tračku nade koja je postojala. Pobuđena je očiglednim nezadovoljstvom ljudi oko mene, kritikama na račun vladajuće garniture i (ne)života koji su nam nametnuli, oduševljenjem zapaljivim spotom "Beogradskog sindikata"...ali, ta iskra pobune i otrežnjenja, na delu je zgasla. Prkos, kao i mnogo puta do sada, ostade mrtvo slovo na papiru. Da li je razlog kolektivni kukavičluk, realni pritisak i ucenjivanje gubitkom radnog mesta, obeshrabrenost i nestanak jače vere u mogućnost promene, ne znam da odgovorim. Mogu da kažem samo to da se osećam nekako deprimirano i, više nego ranije, tužno. Na svu sreću, postoji daljinski, postoji ignorisanje, ali dovoljna je sama SVEST o tome da će se one man show produžiti, a budućnost ne obećava ništa iza Potemkinovih ušminkanih fasada. 

Zalud prkos, narode - od sada ne verujem nezadovoljstvu "sirotinje raje", jer statistika pokazuje drugačiju sliku. Izgubili ste pravo žalbe, a sa vama i mi, šačica "otrežnjenih", manjina budala. Tražili ste - gledajte. Bolje verovatno Srbija i ne zaslužuje.

A proleće je, ipak, tu.

Nisam imala nameru da ovako započnem tekst, o kome se ideja formirala mnogo pre aktuelnih dešavanja. Zbog toga se brzom brzinom prebacujem na vedrije teme, u skladu sa početnim planom. Naime, kao što sam pisala u ZIMSKOM tekstu, svako godišnje doba povezujem sa određenom muzikom. Atmosfera pojedinih pesama, pa i čitavih diskografija izvesnih izvođača, budi mi jasno, živo osećanje promena u prirodi i uticaja koji one imaju na moju dušu. Dok mi je zima obično naglašeno setna, "ušuškana" i pritajena, sa prvim sunčevim zracima i oživljavanjem dotle usnulog sveta, naglo sveprisutnim zelenilom, izrazitijim zvucima, dolazi i do promene mog svakodnevnog soundtrack-a.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 9

komentariše: Isidora Đolović

World of Wonders

Kao po nepisanom pravilu, pretposlednja epizoda obično „ukrade“ sezonu i (koliko god ona, kao celina, već bila dobra ili ne), podigne joj vrednost. Tada se zbroje najuzbudljiviji, postepeno zaplitani „čvorovi“ radnje, skoncentrisana napetost počinje da se izliva ka finalu kao odredištu i svojoj kulminaciji. Prethodna sezona donela je nešto slično, epizodom „The Art of War“, a sada je pred nama vrhunac ionako veoma kvalitetnog i u svakom pogledu boljeg, drugog ciklusa. Lično su mi, s obzirom da je ovo ponovljeno gledanje, deveta i deseta epizoda najzahtevnije, po pitanju izvesne psihičke pripreme koju iziskuju od tumača. Da krenemo, onda, bez okolišanja.

Ain't talking about love: Lukrecija se budi u odaji sa puminim kavezom. Znamo da je, sem ukoliko u međuvremenu poklon ponovo nije promenio vlasnika, u pitanju Kalvinov „apartman“. Deluje iznenađeno u prvi mah, što može potkrepiti i našu nedoumicu. Za to vreme, braća Palavičini očekuju prijem kod pape. Očigledno je Rafael podelio muke srca svoga (a možda i dragu, kao što videsmo?) sa bratom, pa Kalvino sada obaveštava Rodriga o izvesnim teškoćama koje narušavaju tek sklopljeni dogovor. Jedno preteće „Why?!?“ jasno pokazuje da papa nije zadovoljan. Ali, bratska ljubav Đenovljana  je svakako kontrast odnosu između njegovih sinova, što ćemo posvedočiti na kraju epizode. Stariji velikodušno ustupa reč - i mesto - mlađem. Rodrigo nije iznenađen, ali, sumnja da Lukrecija želi da se ozbiljno veže za „drugog brata, koji zapoveda jedino slikarskom kistu“.

U nevreme, dežurni zloslutnik Askanio Sforca ih prekida, pa već ljutitom papi saopštava da je ostao bez kušača. Njegovo opravdanje kobnog incidenta sa:“Svakodnevno se tela izvlače iz Tibra“ još jedan je nagoveštaj epiloga. Nezgoda na pecanju zvuči apsurdno kao i ona koja je zadesila francuskog kralja prošle nedelje. Napuštajući dvoranu, Rodrigo furioso proklinje sve redom - a Ajrons na samo njemu svojstven način ovde unosi mešavinu humora i oštrine. Da li se još neko setio „Kralja lavova“?

Odbrojavanje: Predviđanja i još ponešto

komentariše: Isidora Đolović

Narode, ostalo je nešto više od 24 časa do dugo očekivane televizijske premijere početka šeste sezone "Igre prestola". U međuvremenu, stižemo da odamo poštu iznenada preminulom muzičkom geniju Prinsu (kao i David Bowie, dobiće poseban veliki tekst od mene, u toku godine), vidimo leđa izbornom cirkusu i obeležimo međunarodni Dan knjige (23. april). A kad smo već kod literature, nešto najbolje što gledaocu-čitaocu može da se desi jeste  psihičko odvajanje knjiga i serije. Sada sam pronašla u oba slučaja vrednost i uzbudljivost, nema više sitničarenja i kritikovanja, gledam bez opterećenja i zato mi neizvesnost na kraju pete sezone uopšte nije pala teško (u poređenju sa višegodišnjim čekanjem na Martinovu inspiraciju da proradi), čak mi je još uzbudljivije jer ne znam ništa (onako, džonsnouovski!).  

Poslednju poznatu epizodu ispratili smo kroz ovaj prizor:

Mašta nam je dovoljno zagolicana, a odsustvo Kita Haringtona sa premijere šeste sezone samo je deo medijske i marketinške igre, vešto održavanog nivoa napetosti i znatiželje.

U nedelju, svi PROTIV ZAGLUPLJIVANJA!

Kao što znate, u nedelju se održavaju izbori i mada su prognoze obeshrabrujuće, jer će po svemu sudeći, na snazi ostati Status Quo - a zahvaljujući (nažalost) većem broju sunarodnika koji su do te mere umorni i obeshrabreni, pa ili uzimaju zdravo za gotovo naprednjačke manipulacije i bajke koje nam se svakodnevno ispredaju, ili smatraju da baš zato što su male šanse da njihov glas išta bitno promeni, nije vredno truda birati među sličnim, zaludnim opcijama - ipak nije suvišno skrenuti pažnju na par stvari.

Odbrojavanje: Najdramatičnije od "Game of Thrones", sezona 5

komentariše: Isidora Đolović

Od finala sam, generalno, očekivala mnogo, ali, nisam se preterano razočarala. Kao što sam i mislila, ništa od Lady Stoneheart, nema roze pisma, ni Bendžena Starka. Bilo je par neočekivanih obrta za mene kao čitaoca, ali, ostalo je manje-više prilično verno preneto iz poslednje knjige, pa nisam iznenađena koliko možda malo razočarana načinom na koji su pojedine scene (ne)motivisane. Zbrzano je bilo, "iseckano", nepotpuno, ali, opet, pokrili su ono glavno, stavili mnogo nagoveštaja, bilo je zanimljivo i recimo da je sezona kao sezona prosek, uz poslednje tri-četiri jače epizode. Moglo je bolje, ali, nije ni strašno. Uživala sam u svakom slučaju.

1. Kada pomenuh zbrzanost, prvenstveno mislim na uvodne scene u Stanisovom kampu. U svega nekoliko minuta je "spakovano" sve što je lančano zadesilo čoveka koji je žrtvovao ono najdragocenije, svoje dete, za pobedu i viši cilj. Bilo je uzalud. Prvo ono topljenje ledenica, bare po kojima gaze, Melisandrine reči uveravanja da se isplatilo, jer Crveni bog šalje povoljan odgovor na prineseni "dar". Međutim, gotovo odmah potom počinje da se obelodanjuje kako je zapravo sve krenulo nizbrdo - ljudi dezertiraju, preostali su iscrpljeni, obeshrabreni, malodušni, gladni. Selis je oduzela sebi život. Melisandra, suočena sa svojom pogreškom koja je donela toliko besmislenih gubitaka, beži natrag u Noćnu stražu. Stanis i sam uviđa da je osuđen na propast. On maršira u poraz, ali, ne pokazuje da je toga svestan, jer je vrhunski zapovednik i dostojanstveni kralj - do samog kraja. Sve što će ga sustići, on sada prima kao očekivano i zasluženo.

2. Sem i Gili su se napokon zaputili u famoznu Citadelu i to je jedna od priča koje bi mi u knjizi mogle biti posebno zanimljive, od kojih očekujem mnogo, u domenu važnih saznanja i doprinosa završnom obračunu sa opasnošću s druge strane Zida.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 8

komentariše: Isidora Đolović

Truth and lies

Laži su brojne, a istina samo jedna. Ona nema mnogo lica kao izmišljotine, pa nema ni bojazni od gubljenja u varijantama i izmenama, ukoliko se držimo činjenica. Sa druge strane, ponekad individualno uverenje, koje važi za jednu stranu, ne mora sasvim odgovarati i nekoj drugoj - a ipak ne možemo reći da nije istina za svoga nosioca. Njegovo raskrinkavanje uvek sa sobom nosi mnogo patnje i bola, sa spoznajom da čovek ipak nije (uvek) mera svih stvari. Čak ni papa.

U lakrdijaški postavljenoj sceni, koja previše liči na kakav „Aprili-li-li!“ skeč, kardinali Sforca i Versuči, kao derani školarci, uleću u papin kabinet da ga obaveste o smrti francuskog kralja. Zadesila ga je pod, najblaže rečeno, neobičnim okolnostima. Igrao tenis - lupio glavom o dovratak, uprkos niskom rastu…i tu pogubih konce izveštaja. Papa kažnjava njihovo neprimereno kliberenje: na kolena i molite se za pokojnikovu dušu…ne jednom, ne dvaput, tri tuceta!

Boys will be boys: Vratija se Šime, pardon, Huan - a ovoga puta ne tako trijumfalno. Umesto konja, potpomognut je  ranim oblikom invalidskih kolica, štapom i histerijom sa kojom upošljava čitavo malo veće crvenih odora da mu pomognu, preko stepeništa, doći pod očevo sigurno okrilje. Gde se završava istina, a počinju laži? Huanove trupe su zaista, kao što smo videli u prošloj epizodi, bile napadnute i opkoljene. Veliki udeo u porazu zaista je imalo Čezarovo ignorisanje dojave o Ludovikovom pojačanju. Ono što je domaštano za potrebe spasavanja poljuljanog imidža (u izgradnji), jeste Huanova interpretacija samog poraza i predstavljanje sebe kao borca do poslednjeg atoma snage - a ne nekoga ko je šmugnuo čim malo žešće zagrme topovska kanonada! Dok je privodio kraju dramski monolog, a papa otvorenih usta slušao, očekivala sam da aplaudira ovom neospornom nadahnuću. Međutim, Rodrigove misli su skoncentrisane jedino na krajnji ishod, bez pratećih pojedinosti. Šta god se desilo, posledica je PORAZ. Huan odmah skreće pažnju na Čezarovu sigurnu obaveštenost putem Makijavelijeve svevideće špijunske mreže - i namernu sabotažu bratovljeve akcije. Suočava oca sa neoborivim dokazima da rivalstvo, koje je svim silama negirao, počinje da mu ruši planove.

Odbrojavanje: Najdramatičnije u 5. sezoni "GoT"

komentariše: Isidora Đolović

Najkontroverznija, najnagrađivanija, najviše diskutovana i problematizovana epizoda protekle sezone ubedljivo je “Unbowed, Unbent, Unbroken”. O njoj sam već pisala u jeku same rasprave, OVDE, pa se neću ponavljati i ako imate vremena, bacite pogled. Ovom prilikom ću pokušati da je smestim u širi kontekst priče o njenoj glavnoj protagonistkniji. 

Odgajana uz romanse starih bardova, učenje vezenja i šivenja, nestašluke i prepirke sa muškobanjastom mlađom sestrom, Sansa je, razumljivo, negovala jednu jedinu ambiciju - da odgovori svojoj prirođenoj ulozi plemkinje, krotke supruge i majke. Otuda je veridba sa “zlatnim princom Džofrijem” bila ostvarenje svih snova, a razbijanje iluzije najokrutnije moguće i ne bez njenog doprinosa. Starija Starkova kći veoma dugo je bila jedino dete iz “vučjeg klana” koje nikada i nikako nisam mogla da zavolim, čak ni simpatišem. Najpre u knjigama, pa u seriji, mamina princeza sa svojim samoživim, trivijalnim mislima i uglavnom po druge pogubnim postupcima, nervirala me i iritirala. Ali, u svetlu poslednjih zbivanja, osvrt na njenu sudbinu i sve pređene etape donosi nove uvide, novo osvetljenje. Samim tim, ukoliko je preusmerenje iz pete sezone - u vidu odluke da se njeno dokonanje po Erinovom Dolu rotira sa paklenom pričom Džejn Pul/”lažne Arje” kao zimovrelske neveste - ičemu doprinelo, to je svakako bilo razvijanje empatije publike prema nežnoj Nedovoj i Ketlininoj mezimici.

Pobrkani lončići

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 11. juna 2015. na portalu Bulevar umetnosti

(Tekst pred vama objavljen je prošle godine, kao kolumna, reakcija na samo jednu u nizu "pohvala ludosti". Nažalost, u međuvremenu nije izgubio na aktuelnosti. Predsednik je baš nedavno dodelio orden sudanskom ratnom zločincu; Supermen iz Feketića odlikovan je Kapetan-Mišinim priznanjem za "beogradskog dobrotvora", a o rehabilitovanju Nedića suvišno je govoriti...Kao što se Kulturno-prosvetna zajednica kompromitovala nagrađivanjem Mitrovića (što je tema članka u nastavku), pitam se koliko su glumac Svetislav-Bule Goncić, operska diva Jadranka Jovanović, spisateljica Ljiljana Habjanović Đurović, ili trener teniske reprezentacije Bogdan Obradović, naplatili da se, biću učtiva, onako unerede na dosadašnje karijere jednim kratkim predizbornim spotom?! Ili zbilja veruju kako je Vučić najinteligentniji, najduhovniji, najprosvećeniji i najsposobniji, a Srbija stvarnosna bajka na dobrom, evropskom putu?)

Svrstavanje Željka Mitrovića, vlasnika televizije „Pink‟ i višedecenijskog promotera nekulture, šunda i neukusa (koji su sada već toliko duboko pustili korene da je teško proceniti koliko će narednih generacija snositi posledice ovog nametnutog društvenog obrasca), među laureate nagrade „Zlatni beočug‟, zazvučalo je isprva kao dobar vic. Potom je kod malog broja onih čija svest nije uspavana medijskom masovnom hipnozom usledilo čuđenje pomešano sa besom, ali možda i podsetilo na ne tako davnu situaciju.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 7

komentariše: Isidora Đolović

The Siege at Forli

U ovoj epizodi, troje papine dece dobija priliku da se na tri različita plana dokaže i demonstrira svoje do sada stečene sposobnosti. Na stranu to što je Žofre očigledno potpuno izbrisan, kao da nije ni postojao, stariji naslednici su tu da osvetlaju obraz ili osramote porodično ime u presudnim prilikama koje su im pružene. Rodrigo se slobodno može zavaliti u stolici i „grickati“ novi egzotični poklon.

Hvalisavi vojnik: Početak donosi trijumfalni povratak dežurnog „problem child“-a iz Španije. Osim što hodnikom palate krstari na konju i okupljenima priređuje manji spektakl prilikom izlaganja čudesa koja je doneo porodici, a što sve skupa odiše poznatom bahatošću i osionošću, Huan se svim silama trudi da na oca ostavi utisak novog čoveka. Darovi su, pre svega: crni panter za Lukreciju (koja radoznalo obilazi oko kaveza, pri čemu joj mačketina očekivano „gricne“ lepu ručicu, a kap krvi na rešetkama obnavlja pritajeni razdor između brata i nje), kutija cigara za tatu (Rodrigova reakcija na turds i čitava procedura učenja da zapali to čudo neviđeno, zapravo je prilično zabavna!), te konkvistadorski zapovednik Hernando de Kabaljos (Ludoviko Sforca li je? Francuski kralj li je? Ne, ali liči! Glumac je Robert Cavanah), da potvrdi kakva je milina biti u vojvodinoj službi. Teško je ovde ignorisati, premda simpatičan, jak britanski naglasak pri Huanovom izgovoru španjolskih imena. Demonstracija pušenja izazvala je aplauz, a papa - kao đače: „Zašto bih pomirisao govno?“

Odbrojavanje: Najdramatičniji trenuci 5. sezone "Game of Thrones"

komentariše: Isidora Đolović

Peta sezona je donela nekoliko prilično neočekivanih obrta, koji se mnogima nisu svideli usled drastičnog razilaženja sa radnjom iz poslednjih knjiga. Međutim, za razliku od izmena u pogledu konkretnih likova, ove epizode su svojom dramatičnošću izazvale podeljene reakcije publike. Kolebanja se kreću između negodovanja zbog nedoslednosti ili slabe logičke povezanosti sa osnovnom pričom sa jedne, i vrhunske režije, glumačke interpretacije, kao i dramskog učinka sa druge strane. O tih nekoliko momenata koji su podigli buru i izazvali bespregledne debate, biće reči u narednih par subotnjih tekstova. Današnji se tiče mog, uz Džona, verovatno najdražeg muškog protagoniste serijala.

Od druge polovine sezone, koja je krenula dosta “ravno” i monotono, stvari se ubrzavaju, hrleći ka klimaksu dosegnutom u devetoj epizodi, pod nazivom “Dance of Dragons”. Počev od prekretničke šeste, u kojoj se odigralo neslavno Sansino venčanje (a koje će biti tema naredne subote), sledeće epizode su nizale barem po jedan uzbudljivi segment, kao po pravilu povezan s radnjom na Severu. Ovaj “blok” je bio poprište zbivanja kojima se najviše zamerala odstupnica u odnosu na knjigu, ali, koji je ujedno jedini zaista nosio sezonu u progresivnom smeru.

Kad dobra ideja nije dovoljna

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 12. aprila 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Dok je roman i dalje ubedljivo najvoljeniji i najčitaniji književni žanr, a poeziju kao da zaista (obistinilo se Miljkovićevo predviđanje!) svi pišu ― doduše, sa manje uticaja i odjeka nego ikada pre, dotle pripovedna proza ostaje nekako skrajnuta i neshvatljivo zašto potcenjena. Tim pre je poduhvat u vidu „Lagunine” edicije „Talasi” interesantan i pohvalan, jer oko određenog tematskog jezgra zbraja, ako ne najbolja, ono barem najzvučnija imena naše savremene književne scene. Tako su se do sada pojavile zbirke posvećene Crnjanskom, Andriću, moru, mladosti, Erosu, hrani.... i čemu sve još ne. Sa manje ili više uspeha, stilski i izražajno različiti autori okupljeni su na jednom mestu, povodom konkretnog literarnog zadatka. Istovremeno, tu je zamka.

izvor: http://citymagazine.rs/

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 6

komentariše: Isidora Đolović

Day of ashes

Simbolika pepela je višestruka, ali koje god značenje prigrili, svako upućuje na prolaznost, propast, potrošnost. Prah ili pepeo, upućuje na neodrživost i vremenitost svega materijalnog, u šta spada i sam čovek. „Posipati se pepelom“ fraza je kojom ukazujemo na nečije pokajanje, nezazorno i nesputano. „Pepeljava sreda“, vreme početka uskršnjeg posta i zatišja posle razularene karnevalske svečanosti. U ovom slučaju, višesmisleni potencijal je potpuno iskorišćen, s obzirom da se na kraju prethodne epizode Rodrigo našao oči u oči sa ozbiljnim pokazateljem da usud možda i nije toliko naklonjen bordžijskim taktikama preživljavanja na vrhu lestvice.

It's always rainy in Florence: Nakon razornih posledica udara groma, protumačenog kao opomena od Svevišnjeg, Rodrigo sa krstom od pepela na čelu rukovodi velikom procesijom na trgu. Ovoga puta ona je otvorena i nisu joj podvrgnuti samo malodušni crkveni saborci, već i sam poglavar, kao „prvi među najgrešnijima“. Saopštava svom kardinalskom veću da je rešen na podnošenje najveće moguće pokore, pošto je više nego ozbiljno shvatio ovo upozorenje. Ističući prolaznost koja diktira skrušenost svakog ljudskog stvora na ovome svetu, lično pere noge gubavoj starici. Dela Rovere i „Triger“ (nikako da zapamtim ime njegovog brata po kapuljači!) u svemu tome vide tek vešti performans za svetinu. Više od papinog, kako smatraju, foliranja, obraćaju pažnju na njegovog kušača.

Odbrojavanje: "Game of Thrones", ka šestoj dozi magije

komentariše: Isidora Đolović

Čežnju za neophodnom dozom uzbuđenja kroz magiju izmeštanja iz svakodnevnice, najpre su - pored knjiga, naravno! - ponudili da ublaže “Vikinzi”. U toku je četvrta sezona, pratimo i komentarišemo (a čitati možete na OVOJ STRANICI). Ali, tek sa, sada već legendarnom, frazom Sersei Lanister: “I choose violence!”, Internet je nanovo planuo! Hoće li Teon i Sansa konačno umaknuti torturi? Koga su to Boltonovi zapalili? Da li nam se čini, ili vaskrsli Džon istinski predvodi vojsku? Kakve vizije i otkrovenja očekuju Brena? Juron Grejdžoj kao pojačanje, Arjine nove veštine, Jara-lezbejka, Deneris ponovo među Dotracima...

Verovatno u ovom trenutku nema iščekivanijeg televizijskog sadržaja od predstojeće, šeste sezone planetarno popularne serije “Igra prestola”. Iako je varnicu zapalio Džordž R.R.Martin, tek prenošenjem (delića) njegovih zadivljujućih romana u oblast pokretnih slika, požar je - sviđalo se to nama ili ne - zaista buknuo. Danas, baza fanova “GoT”-a često podseća na sektu, pletu se najneverovatnije i najbesmislenije teorije, vode ozbiljne polemike, pišu studije, siže provlači kroz sociološke, kulturološke, pravne i vojne filtere, dok tvorci igranog serijala zadovoljno trljaju ruke.