„Troy: Fall of a City“ (2018)

ili Kako politička korektnost ubija umetnost

komentariše: Isidora Đolović

Početkom godine, u koprodukciji mreža BBC 1 i Netflix, pred gledaocima se pojavilo najsvežije u nizu reinterpretiranja jedne od najvećih i svakako najintrigantnijih priča u istoriji čovečanstva. Povest o opsadi i padu Troje do sada je bila predmet najrazličitijih (kako žanrovski tako i kvalitetom) pokušaja obrade i objašnjenja, od antike do postmodernizma. Među poslednjim u dugom nizu, pamti se filmski spektakl „Troja“ (2004) Volfganga Petersena, kao veličanstveno – ali i beznadežno holivudizovano ostvarenje, prepuno propusta i manjkavosti, zbog čega je mogućnost novog, šireg pogleda na legendu dočekana sa gotovo nepodeljenim odobravanjem. Mini-serija iz osam epizoda, nazvana je „Troja: Pad grada“ (Troy: Fall of a City) i najavljena kao „Game of Thrones“ u antičkom ruhu, „daleko vernija mitovima“ od ostalih adaptacija, te „sasvim moderno“ pristupanje Homerovom epu. A šta smo dobili i koliko su opravdani pokazatelji promašaja u svakom pogledu (od finansijskog debakla, preko rejtinga i generalno loše kritike, do retko niske IMdB ocene), razmotriće tekst u nastavku.

Subota sa knjigom: „Bajka nad bajkama“ (1-2)

piše: Isidora Đolović

Stižu praznici, kada nas sve zahvata svečarsko raspoloženje, pa treperimo poput raznobojnih sijalica, na izvesno vreme izmešteni iz svakodnevnice zahvaljujući iščekivanju kalendarske smene. Dok se i sama ne pridružim novogodišnje-božićnoj atmosferi, malo ću da izigravam Grinča i zato vam donosim vikend negativne kritike. Početkom godine, u istom kontekstu sam pisala o “Nemanjićima”, pa bi bilo simbolično zatvoriti krug sličnim tematom. Uostalom, onoga trenutka kada prestanete da se nervirate zbog svih nelogičnosti, nedoslednosti i glupih rešenja, možete da se barem dobro nasmejete. Zdrave ironije nikad previše! 

Manje-više svi podržavaju novi, nesvakidašnji pristup dobro poznatoj tematici. Raduje nas podrobnije bavljenje pričama koje nedovoljno poznajemo. Voleli bismo da, pored oduševljavanja grčkom, rimskom, nordijskom legendarnom građom, malo više osvetljenja padne na onu domaću, predačku. Tada se, s razlogom, srdačno pozdravljaju (sve brojniji) pokušaji naših pisaca, a jedan od njih je Nenad Gajić, autor „Slovenske mitologije“. Podstaknut uspehom ovog zaista vrednog, divno ilustrovanog i obuhvatnog dela, poželeo je da razvije prvobitnu ideju do autorske proze „prema motivima narodnih bajki i pesama”. Tako je nastala “Bajka nad bajkama”, za sada dvodelna priča, neka vrsta kompilacije slovenskog folklora, epske poezije i narodnih predanja. Uključuje četiri neobična junaka u maštovitim pustolovinama, sa konačnim ciljem trijumfa nad drevnim zlom. Devojčica, lopov, snagator i veštica, odmeravaće ili udruživati snage sa čitavim panteonom čudesnih bića izvučenih iz dubina narodne mašte. Šta, uopšte, može da krene po zlu na ionako neistraženom terenu? Dobro razmislite još jednom.

Subota sa knjigom: „Kristalno leto“

piše: Isidora Đolović

Zimsko doba donosi okraćale dane, kada nam je slobodno vreme obično ograničeno i svedeno na boravak između četiri zida, dok napolju steže mraz. Opredelite li se da trenutke dokolice provedete u čitanju, tako da sadržaj ne bude suviše nalik sivilu koje pritiska sa svih strana, ali ni posve trivijalna razbibriga, ne morate ići predaleko u svojoj potrazi. „Kristalno leto“ (Laguna, 2015; orig. „March Violets“, 1989), krimi-roman svestranog britanskog pisca Filipa Kera (koji nas je, nažalost, u martu ove godine napustio), mogao bi da se pokaže kao savršen izbor. Prvi iz trilogije nazvane Berlin Noir, prethodi, kod nas za sada neobjavljenim, knjigama “The Pale Criminal” (1990) i “A German Requiem” (1991). Nakon toga, napisano je još jedanaest priča o Berniju Ginteru i bilo bi lepo da se barem neka od njih pojavi pred ovdašnjom publikom. Inače, za prevod srpskog izdanja pobrinuo se Nikola Pajvančić, „Laguninim“ čitaocima dobro poznat po sjajnim približavanjima dela Džordža R.R.Martina, Skota Linča, Dejvida Mičela…

Priče o pesmama: „Vincent“

piše: Isidora Đolović

Kao komparatista, negujem i zastupam uverenje da se različite vrste umetnosti ne samo uspešno, nego i prirodno traže, kako bi međusobno komunicirale, reflektovale se i prožimale. Ta vrsta uzajamne inspirisanosti ne mora obavezno izroditi dela podjednakog kvaliteta, ali, kada dođe do povezivanja na pravoj osnovi i sa približnom energijom, rezultat je sasvim jedinstvena vrednost. Oduvek su se, kroz književnost, muziku ili vizuelne umetnosti, prelamali uticaji nekih ranijih tvorevina maštovitog duha, a kao po pravilu, ona najglasovitija remek-dela broje i najviše, najrazličitijih epigona. Mala konceptualna sedmica na blogu, posvećena holandskom postimpresionisti, završava se upravo na polju treće od, potpisniku ovih redova najmilijih, oblasti stvaralaštva – muzike. Sigurno je mnogima prva pomisao bend „Van Gogh“, koji je svoje ime pozajmio od umetnika (što, naravno, nije retkost, s obzirom na veliki broj njihovih kolega koji se poslužio istorijskim ličnostima kao nadahnućem za scenski pseudonim: Tesla, Ekatarina Velika, (Hari) Mata Hari, Franc Ferdinand, Merilin Menson, Goja...). Tema će, ipak, biti jedna prelepa, stara kompozicija, nastala kao omaž dostojan svog predmeta divljenja. Za početak, molim vas da zažmurite i poslušate:

„Loving Vincent“ (2017)

piše: Isidora Đolović

„S ljubavlju, Vinsent: Misterija Van Goga“ (Loving Vincent), prvi film ikada realizovan isključivo slikarskom tehnikom, izazvao je veliku pažnju kada se prošle godine pojavio u bioskopima. Interesovanje beogradske publike, primera radi, jasno su pokazale dodatne projekcije i traženje famozne karte više. Lepa i logična simbolika leži u činjenici da se ostvarenje inspirisano nasleđem (koje uključuje i zagonetku smrti) vesnika potpuno nove „struje“ u likovnoj, ponosi inovativnošću u kinematografskoj sferi. Njegovo nastajanje uposlilo je impresivan broj stvaralaca, koji su vredno radili na tome da svaki minut pružen gledaocima bude apsolutna čarolija za oko i um. 

Subota sa knjigom: „Žudnja za životom“

piše: Isidora Đolović

Iz današnje perspektive, slava i sveprisutnost njegovog stvaralaštva još snažnije i surovije  ističu koliko je, kao kontrast posthumnom priznavanju i prepoznavanju, umetnikov život bio težak, tužan, mukotrpan. Neumorno tragajući za ispunjenjem, najpre kroz ljubav, a zatim slikarstvo, ne uspevajući da osvoji bar jedan ili pomiri oba željena cilja, Vinsent Van Gog (1853 – 1890)  proživeo je svoj kratak, tragični vek ne dosegavši spokoj i sreću. Istina, decenije koje su usledile višestruko iskupljuju i opravdavaju njegovu žrtvu, dok predanost, upravo ŽUDNA i strastvena egzistencijalna volja, ostaje predmet nadahnuća, koliko i iskrenog saosećanja. Skromno tražeći tako retku potpunost u svemu što ga je doticalo, dugo sasvim nesvestan siline vizije i nagonskog kreativnog potencijala koji je nosio u sebi, Vinsent predstavlja paradigmatsku figuru progonjenog, nemirnog genija ispred svog vremena. U romansiranoj biografiji jednog od najuticajnijih slikara ikada, savršeno naslovljenoj „Žudnja za životom“ (Alnari, 2001/Vulkan, 2014; orig. „Lust for life“, 1934), Irving Stoun sa mnogo naklonosti, topline, razumevanja i nešto neizbežnog domaštavanja, ostavlja beskrajno živ, efektan portret umetnika u agoniji.

Subota sa knjigom: „Krv zimske noći“

piše: Isidora Đolović

Nauka je odavno pronašla objašnjenje za tzv. „deža vu“ (franc. deja vu) efekat - osećanje da smo već bili u određenoj situaciji, onaj duboko prožimajući i često uznemirujući utisak kako su pojedini prizori nekada i negde proleteli ispred naših očiju, reči bile izgovorene, situacije proživljene. Pa, ipak, znatno češće se opredeljujemo da poverujemo u starije, romantičnije  pozivanje na reinkarnaciju, selidbu duše kroz vekove i oblike postojanja. I sve dok ne budemo bili u stanju da neopozivo dokažemo tačnost prvog ili drugog uverenja, to već viđeno će nam služiti za razvijanje najmaštovitijih predstava. Od nekih se može sklopiti čitava zbirka živopisnih vizija, kakva je „Krv zimske noći“  („Odiseja“, 2016; orig. Midwinterblood, 2011) britanskog pisca, ilustratora i muzičara Markusa Sedžvika. Odvažno koketirajući sa naslovom Šekspirove komedije, izokreće mu smisao u skladu sa sopstvenom inspirisanošću paranormalnim i gotskom  prozom. Mada se, kao autor veoma čitanih dela, pretežno obraća tinejdžerima, pred nama je roman sa mnogo više iznenađenja, kvaliteta i značenja nego što se možda, na prvi pogled, čini.