понедељак, 31. децембар 2018.

Mali novogodišnji rituali

piše: Isidora Đolović

Čitav naš život, može biti, zapravo se održava zahvaljujući – navikama. Taj niz svakodnevnih „obreda“ koje se, po ustaljenom (nekad prijatnom, drugi put zamornom) rasporedu trudimo da što doslednije ispoštujemo, uglavnom sprovodimo u delo jer verujemo kako nas vodi ka određenom cilju, makar to bilo i naprosto pregrmeti dan. Neki od nas su pravi (svojevoljni) robovi navika, drugi se zavaravaju čestim narušavanjem monotonog ređanja događaja nečim „uzbudljivim i novim“. Pošto je sve moguće pogledati sa obe strane, loše koliko i pozitivne, ritualnost u životu nije isključivo rđava pojava. Uostalom, na njoj se zasnivaju mnoge godišnje svečanosti kojima upravo „razbijamo“ uobičajenu rutinu, privremeno se utešivši i prikupivši snage za ostatak kalendarskog razdoblja. No trouble at all (danas mi je Rundek sa „Haustorom“ u glavi).

субота, 29. децембар 2018.

Subota sa knjigom: Praznični knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

Već treću godinu zaredom „namesti“ se nekako da subotnja druženja sa knjigom u toj sezoni zatvaram – upitnicima. Oni su već oprobani izbor, savršeni kao opuštanje i usaglašavanje sa prazničnim raspoloženjem od koga se jednostavno ne može pobeći. A i zašto bi?!? Sem toga, svi zaljubljenici u svetove srećno ušuškane između korica, dobro znaju da euforija, radost, lenčarenje u dane odmora i te kako pronalaze način da knjizi obezbede bitno mesto u rasporedu. Bilo da je reč o poklonu ispod jelke, koji pružamo ili dobijamo, bilo da predstojeće slobodno vreme uveliko vidimo kao dobru priliku za čitanje odavno planiranog dela, nema razloga da ne uključimo književnost i u ovaj segment svakodnevnice. Pitanja pred vama preuzeta su sa nekoliko inostranih blogova. U originalu, upitnik se zove Festive Christmas Book Tag i naravno da sve stavke daleko lepše zvuče na engleskom – ali, isto tako se nadam da moj pokušaj prevoda približno dobro prenosi svečani, topli, veseli ton izvora. Pozvani ste da se pridružite!

среда, 26. децембар 2018.

Svaštara, (s)redom: Novembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Kako nas je, još koliko prošle sedmice, “zarobio” snežni talas, maglovite večeri i mrazna jutra uveliko postali svakodnevnica, a praznici, eto, zakucali na vrata, nije baš jednostavno vratiti se jesenjem koloritu. U međuvremenu se nagomilalo bezbroj novih utisaka, događaja koji prevazilaze svoje (ispostavilo se) najave, pa svojevrsni mini-vremeplov (kao poduhvat uslovljen koncepcijom ove kolumne) predstavlja poseban izazov. Duže od polovine novembra, pa i dobar deo tekućeg meseca, držala me žestoka prehlada, virus koji je zahvatio moje ukućane, pa i širu okolinu, povukavši me sa sobom u grozničavo-malaksalo, bestežinsko stanje. I dok se napolju svet zlatio poslednjim, najlepšim zrenjem jeseni, ja sam se doslovno „raspadala“. Bilo je dana kada nisam mogla da čitam, ni pišem, ništa sem zurenja u (preuranjene) praznične filmove sa kanala „DIVA“, koji ne opterećuju svest nemoćnu da se usredsredi. Teško mi je padala usporenost, ali, srećom, prošlo je. Razmišljam: ako mora da me „strefi“ bar jedna ozbiljna prehlada u sezoni, zaista je bolje pregrmeti je što ranije! Sada se već sve, sa bliženjem novogodišnjih svečanosti, složilo na svoje mesto, pa se može nastaviti punom parom u nove poduhvate. Opuštanje, pogotovo kada je prinudno - i te kako zna da dosadi. A koji su to događaji dominirali poslednjim potpuno jesenjim mesecom, pročitaćete u nastavku.

недеља, 23. децембар 2018.

„Troy: Fall of a City“ (2018)


ili Kako politička korektnost ubija umetnost

komentariše: Isidora Đolović

Početkom godine, u koprodukciji mreža BBC 1 i Netflix, pred gledaocima se pojavilo najsvežije u nizu reinterpretiranja jedne od najvećih i svakako najintrigantnijih priča u istoriji čovečanstva. Povest o opsadi i padu Troje do sada je bila predmet najrazličitijih (kako žanrovski tako i kvalitetom) pokušaja obrade i objašnjenja, od antike do postmodernizma. Među poslednjim u dugom nizu, pamti se filmski spektakl „Troja“ (2004) Volfganga Petersena, kao veličanstveno – ali i beznadežno holivudizovano ostvarenje, prepuno propusta i manjkavosti, zbog čega je mogućnost novog, šireg pogleda na legendu dočekana sa gotovo nepodeljenim odobravanjem. Mini-serija iz osam epizoda, nazvana je „Troja: Pad grada“ (Troy: Fall of a City) i najavljena kao „Game of Thrones“ u antičkom ruhu, „daleko vernija mitovima“ od ostalih adaptacija, te „sasvim moderno“ pristupanje Homerovom epu. A šta smo dobili i koliko su opravdani pokazatelji promašaja u svakom pogledu (od finansijskog debakla, preko rejtinga i generalno loše kritike, do retko niske IMdB ocene), razmotriće tekst u nastavku.

субота, 22. децембар 2018.

Subota sa knjigom: „Bajka nad bajkama“ (1-2)

piše: Isidora Đolović

Stižu praznici, kada nas sve zahvata svečarsko raspoloženje, pa treperimo poput raznobojnih sijalica, na izvesno vreme izmešteni iz svakodnevnice zahvaljujući iščekivanju kalendarske smene. Dok se i sama ne pridružim novogodišnje-božićnoj atmosferi, malo ću da izigravam Grinča i zato vam donosim vikend negativne kritike. Početkom godine, u istom kontekstu sam pisala o “Nemanjićima”, pa bi bilo simbolično zatvoriti krug sličnim tematom. Uostalom, onoga trenutka kada prestanete da se nervirate zbog svih nelogičnosti, nedoslednosti i glupih rešenja, možete da se barem dobro nasmejete. Zdrave ironije nikad previše! 
Manje-više svi podržavaju novi, nesvakidašnji pristup dobro poznatoj tematici. Raduje nas podrobnije bavljenje pričama koje nedovoljno poznajemo. Voleli bismo da, pored oduševljavanja grčkom, rimskom, nordijskom legendarnom građom, malo više osvetljenja padne na onu domaću, predačku. Tada se, s razlogom, srdačno pozdravljaju (sve brojniji) pokušaji naših pisaca, a jedan od njih je Nenad Gajić, autor „Slovenske mitologije“. Podstaknut uspehom ovog zaista vrednog, divno ilustrovanog i obuhvatnog dela, poželeo je da razvije prvobitnu ideju do autorske proze „prema motivima narodnih bajki i pesama”. Tako je nastala “Bajka nad bajkama”, za sada dvodelna priča, neka vrsta kompilacije slovenskog folklora, epske poezije i narodnih predanja. Uključuje četiri neobična junaka u maštovitim pustolovinama, sa konačnim ciljem trijumfa nad drevnim zlom. Devojčica, lopov, snagator i veštica, odmeravaće ili udruživati snage sa čitavim panteonom čudesnih bića izvučenih iz dubina narodne mašte. Šta, uopšte, može da krene po zlu na ionako neistraženom terenu? Dobro razmislite još jednom.

субота, 15. децембар 2018.

Subota sa knjigom: „Kristalno leto“

piše: Isidora Đolović

Zimsko doba donosi okraćale dane, kada nam je slobodno vreme obično ograničeno i svedeno na boravak između četiri zida, dok napolju steže mraz. Opredelite li se da trenutke dokolice provedete u čitanju, tako da sadržaj ne bude suviše nalik sivilu koje pritiska sa svih strana, ali ni posve trivijalna razbibriga, ne morate ići predaleko u svojoj potrazi. „Kristalno leto“ (Laguna, 2015; orig. „March Violets“, 1989), krimi-roman svestranog britanskog pisca Filipa Kera (koji nas je, nažalost, u martu ove godine napustio), mogao bi da se pokaže kao savršen izbor. Prvi iz trilogije nazvane Berlin Noir, prethodi, kod nas za sada neobjavljenim, knjigama “The Pale Criminal” (1990) i “A German Requiem” (1991). Nakon toga, napisano je još jedanaest priča o Berniju Ginteru i bilo bi lepo da se barem neka od njih pojavi pred ovdašnjom publikom. Inače, za prevod srpskog izdanja pobrinuo se Nikola Pajvančić, „Laguninim“ čitaocima dobro poznat po sjajnim približavanjima dela Džordža R.R.Martina, Skota Linča, Dejvida Mičela…

среда, 12. децембар 2018.

Priče o pesmama: „Vincent“

piše: Isidora Đolović

Kao komparatista, negujem i zastupam uverenje da se različite vrste umetnosti ne samo uspešno, nego i prirodno traže, kako bi međusobno komunicirale, reflektovale se i prožimale. Ta vrsta uzajamne inspirisanosti ne mora obavezno izroditi dela podjednakog kvaliteta, ali, kada dođe do povezivanja na pravoj osnovi i sa približnom energijom, rezultat je sasvim jedinstvena vrednost. Oduvek su se, kroz književnost, muziku ili vizuelne umetnosti, prelamali uticaji nekih ranijih tvorevina maštovitog duha, a kao po pravilu, ona najglasovitija remek-dela broje i najviše, najrazličitijih epigona. Mala konceptualna sedmica na blogu, posvećena holandskom postimpresionisti, završava se upravo na polju treće od, potpisniku ovih redova najmilijih, oblasti stvaralaštva – muzike. Sigurno je mnogima prva pomisao bend „Van Gogh“, koji je svoje ime pozajmio od umetnika (što, naravno, nije retkost, s obzirom na veliki broj njihovih kolega koji se poslužio istorijskim ličnostima kao nadahnućem za scenski pseudonim: Tesla, Ekatarina Velika, (Hari) Mata Hari, Franc Ferdinand, Merilin Menson, Goja...). Tema će, ipak, biti jedna prelepa, stara kompozicija, nastala kao omaž dostojan svog predmeta divljenja. Za početak, molim vas da zažmurite i poslušate:

недеља, 09. децембар 2018.

„Loving Vincent“ (2017)

piše: Isidora Đolović

„S ljubavlju, Vinsent: Misterija Van Goga“ (Loving Vincent), prvi film ikada realizovan isključivo slikarskom tehnikom, izazvao je veliku pažnju kada se prošle godine pojavio u bioskopima. Interesovanje beogradske publike, primera radi, jasno su pokazale dodatne projekcije i traženje famozne karte više. Lepa i logična simbolika leži u činjenici da se ostvarenje inspirisano nasleđem (koje uključuje i zagonetku smrti) vesnika potpuno nove „struje“ u likovnoj, ponosi inovativnošću u kinematografskoj sferi. Njegovo nastajanje uposlilo je impresivan broj stvaralaca, koji su vredno radili na tome da svaki minut pružen gledaocima bude apsolutna čarolija za oko i um. 

субота, 08. децембар 2018.

Subota sa knjigom: „Žudnja za životom“

piše: Isidora Đolović

Iz današnje perspektive, slava i sveprisutnost njegovog stvaralaštva još snažnije i surovije  ističu koliko je, kao kontrast posthumnom priznavanju i prepoznavanju, umetnikov život bio težak, tužan, mukotrpan. Neumorno tragajući za ispunjenjem, najpre kroz ljubav, a zatim slikarstvo, ne uspevajući da osvoji bar jedan ili pomiri oba željena cilja, Vinsent Van Gog (1853 – 1890)  proživeo je svoj kratak, tragični vek ne dosegavši spokoj i sreću. Istina, decenije koje su usledile višestruko iskupljuju i opravdavaju njegovu žrtvu, dok predanost, upravo ŽUDNA i strastvena egzistencijalna volja, ostaje predmet nadahnuća, koliko i iskrenog saosećanja. Skromno tražeći tako retku potpunost u svemu što ga je doticalo, dugo sasvim nesvestan siline vizije i nagonskog kreativnog potencijala koji je nosio u sebi, Vinsent predstavlja paradigmatsku figuru progonjenog, nemirnog genija ispred svog vremena. U romansiranoj biografiji jednog od najuticajnijih slikara ikada, savršeno naslovljenoj „Žudnja za životom“ (Alnari, 2001/Vulkan, 2014; orig. „Lust for life“, 1934), Irving Stoun sa mnogo naklonosti, topline, razumevanja i nešto neizbežnog domaštavanja, ostavlja beskrajno živ, efektan portret umetnika u agoniji.

субота, 01. децембар 2018.

Subota sa knjigom: „Krv zimske noći“

piše: Isidora Đolović

Nauka je odavno pronašla objašnjenje za tzv. „deža vu“ (franc. deja vu) efekat - osećanje da smo već bili u određenoj situaciji, onaj duboko prožimajući i često uznemirujući utisak kako su pojedini prizori nekada i negde proleteli ispred naših očiju, reči bile izgovorene, situacije proživljene. Pa, ipak, znatno češće se opredeljujemo da poverujemo u starije, romantičnije  pozivanje na reinkarnaciju, selidbu duše kroz vekove i oblike postojanja. I sve dok ne budemo bili u stanju da neopozivo dokažemo tačnost prvog ili drugog uverenja, to već viđeno će nam služiti za razvijanje najmaštovitijih predstava. Od nekih se može sklopiti čitava zbirka živopisnih vizija, kakva je Krv zimske noći“  („Odiseja“, 2016; orig. Midwinterblood, 2011) britanskog pisca, ilustratora i muzičara Markusa Sedžvika. Odvažno koketirajući sa naslovom Šekspirove komedije, izokreće mu smisao u skladu sa sopstvenom inspirisanošću paranormalnim i gotskom  prozom. Mada se, kao autor veoma čitanih dela, pretežno obraća tinejdžerima, pred nama je roman sa mnogo više iznenađenja, kvaliteta i značenja nego što se možda, na prvi pogled, čini.

среда, 28. новембар 2018.

Svaštara, (s)redom: Oktobarski pregled

piše: Isidora Đolović

Nerado priznajem, došla sam u fazu kada mi je teško započeti pisanje. Oktobarski utisci su bili brojni i snažni, ali, do nove kolumne se, nažalost, elan stišao, unekoliko i potrošio, pa sam uhvatila sebe kako gledam u prazan papir i, pored čitavih svezaka ispisanih konceptima i nacrtima, jednostavno NE MOGU da se pokrenem. Zapitala bih se, na trenutke, čemu „robovanje“ zadatim rokovima, istrajavanje u neobaveznoj obavezi, pomislila čak kako bi bilo lakše da se jednom, za promenu, malo opustim i „iskuliram“, preskočim...A onda proradi osećanje odgovornosti. Pa za njim nada. Dohvatim hemijsku olovku, počnem da ispisujem svoje misli, već se osećajući oslobođeno, spokojnije, sigurnije. Smisao je ponovo tu. Ali, bez preterivanja, kada bi svi koji se nisu upuštali u rabotu zvanu pisanje (bilo kakvo i za bilo koju namenu!) znali koliko je to, ponekad, ozbiljna borba - sa vrtlogom ideja, neispunjenih očekivanja, nedosegnutih kriterijuma, a pre svega sa samim sobom, možda se ne bi nonšalantno i s blagim prezirom odnosili prema (naročito neplaćenom) sastavljanju tekstova. Na svu sreću, oktobarska dešavanja su, kroz prisećanje, oživela sasvim dovoljnim intenzitetom da uvodna digresija ipak bude povodom prevaziđene „škrabalačke“ blokade. Zato, punom parom nastavljam napred – odnosno, natrag! – na teme koje su obeležile mesec bundeva, miholjskih temperatura, urbanog štimunga i, naravno, knjiga sa njihovom godišnjom svetkovinom. Zavalite se, biće ovo duga “vožnja”.

субота, 24. новембар 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „In secret“ (2013)

piše: Isidora Đolović

Među najizazovnije teme u umetnosti već vekovima se ubraja preljuba. Istorija svetske književnosti beleži veliki broj njenih različitih obrada, ali se kao likovi nevernih žena i neisrcpni predmet analiza, debata, komparativnih preispitivanja, pamte i danas figuriraju uglavnom jedne te iste izmaštane dame. Dok se za Anu Karenjinu, Emu Bovari, Konstans Četerli, ili, kod nas, Dafinu Isakovič i Simku Katić, te njihove pobude zbog kojih su se odlučile na prevaru, nalaze brojna opravdanja čak i kada nam same junakinje nisu bliske ni drage, postoje primeri bez mogućnosti (lakog) iskupljenja. Takva je, ne manje čuvena (a opet, čini se, nedovoljno često spominjana) Tereza Raken, centralna ličnost istoimenog romana Emila Zole. Delo objavljeno sredinom devetnaestog veka do danas važi za kontroverzno, kao i, uostalom, ostatak piščevog opusa, kojim se nemilosrdno raskrinkavala ljudska priroda u kontekstu životnih uslova, okruženja i nasleđa, a sve to prema novouspostavljenim merilima radikalnog pravca realizma. Ovako zahtevnog predmeta poduhvatio se, kroz treću po redu filmsku adaptaciju naslovljenu  „U tajnosti“ (In secret), scenarista i režiser Čarli Straton.

среда, 21. новембар 2018.

Mali jesenji upitnik

piše: Isidora Đolović
Vreme je za jedan sezonski upitnik, taman dok nam aktuelno godišnje doba nije pobeglo i sakrilo  se pod ledenim oklopom. S obzirom na preuranjeno novogodišnje kićenje trgova i podgrevanje praznične euforije, prvi sneg i prehladu, stvarno se čini da zima samo što nije, pa često zaboravim da je novembar još uvek tu. Pitanja su preuzeta od Kaće i nema ih mnogo, ali možda će podstaći zanimljiva razmišljanja i doneti neke korisne preporuke ukoliko vam manjka ideja. Zašto „mali“? Ovo je, zapravo, jedan od dva potpuno različita jesenja upitnika – međutim, drugi i opširniji sam, živi bili, ostavila za narednu godinu. Ovoga puta izostaje „kićeni“ uvod, iz prostog razloga što sam gotovo sve na temu jeseni već napisala, kako u prošloj „Svaštari“, tako i kroz JESENJI KNJIŠKI  UPITNIK i JESENJU PLEJLISTU iz prethodnih godina. Dakle, koga interesuju predlozi štiva i muzike za ovo doba, može se poslužiti ostavljenim linkovima, a posle toga (ili do tada) prelazimo na pitanja.

субота, 17. новембар 2018.

Subota sa knjigom: „Knjiga izgubljenih stvari“

piše: Isidora Đolović

Zanimljivo je kako se mnogi ljubitelji „prave“ književnosti ograđuju od bilo kakvog simpatisanja fantastike, uglavnom se pozivajući na tobožnju neozbiljnost i nedostojnost žanrova sa većim utemeljenjem u svetu mašte. Kao da se očekuje da, s vremenom, prerastemo nadrealne priče, naizgled sasvim izmeštene iz svakodnevnice, odbacujući njihovo ogromno simboličko bogatstvo i činjenicu da se u prepoznavanju i razgrtanju tih slojeva često kriju najveći čitalački izazovi. Pomalo ironično zvuči prećutni zahtev da se „odraste“ i prevaziđe nešto bez čega bi  sazrevanje (barem onog umetnosti sklonijeg dela) čovečanstva svakako bilo mnogo surovije i teže. Ipak, dobar deo njih nikada ne odbaci prvobitne uzore, samo ih prilagođavajući kasnijim fazama u ličnom kreativnom i ljudskom razvoju. Džon Konoli se afirmisao kao pisac trilera, u kojima se, kroz različite detalje i aluzije, već dalo naslutiti zanimanje za fenomen bajke. Kasnije će sve to iskoristiti u romanu „Knjiga izgubljenih stvari“ (Laguna, 2010; orig. The book of lost things, 2006), koji, na neki način, predstavlja krunu ili bar presek njegovog stvaralaštva. 

недеља, 11. новембар 2018.

„Streets of fire“(1984)

komentariše: Isidora Đolović

Postoje filmovi koje u trenutku pojavljivanja publika i(li) kritika ne dočekaju baš najdobronamernije, ali se tokom vremena njihov status (ne)očekivano promeni. To ne mora uvek da podrazumeva naknadno otkrivanje iskupljujućih kvaliteta - dovoljno je sveprisutno, snažno obeležje epohe nastanka, pa da se zanemare i lako oproste čak i krupniji nedostaci. Kada sam započinjala blogovanje, najčešće sam se odlučivala za nevešto sastavljanje lista, pa su jednom prilikom tema bili tzv. muzički filmovi (OVDE). Kao prilično dobro rangirane, danas bi se ponovo našle „Vatrene ulice“ (Streets of fire), koje svaki put sa jednakim uživanjem i zanimanjem odgledam, iako ne znam da li me njihove brojne slabosti više zasmejavaju ili nerviraju. U svakom slučaju, ovom prilikom se bavim filmom zapamćenim prvenstveno po svojoj izuzetnoj muzici, ali i mnogim, u međuvremenu ikoničnim segmentima koji su obeležili osamdesete, deceniju dobrog zvuka i početka renesanse mjuzikla na velikom platnu.

субота, 10. новембар 2018.

Subota sa knjigom: „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“

piše: Isidora Đolović

Pojedine knjige su pravi magarac u lavljoj koži.
 
Postoji li delo koje više raduje zaljubljenika u čitanje, od onog gde se upravo o sličnima govori? Delo u kome, sa ushićenjem i znatiželjom, tragamo za referencama, preporukama, opaskama i raspravama, upoređujući naš ukus sa čitalačkim izborima junaka? Sve to spisateljica Katarina Bivald, knjiga „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“ (Plato, 2016; orig. „Lasarna i Broken Wheel rekommenderar“, 2013)  i(li) njeni promoteri nude kao obećanje, ali dobijate nešto sasvim drugačije. Na unutrašnjoj korici stoji podatak da je autorka prethodno bila zaposlena u jednoj knjižari u Stokholmu, a danas živi u kući „punoj polica pretrpanih knjigama“, što nam daje povoda da zaključimo kako je roman u velikoj meri inspirisan neposrednim, ličnim iskustvom. Posle OVAKVOG vizuelnog rešenja (simpatična ilustracija u prvi plan ističe gomilu knjiga što „guta“ ljudsku figuru šćućurenu u fotelji, pa i ime pisca) i najavljene „dirljive priče o tome kako književnost može da nam promeni život“, šta smo drugo (i manje) uopšte mogli da očekujemo? Želju da se podele ljubav prema knjigama i očigledno dobre namere, ipak, ne mora da prati čak ni približno dobar rezultat. 

субота, 03. новембар 2018.

Subota sa knjigom:“Kockograd“

piše: Isidora Đolović

Književnost za decu oduvek je, uz neopravdano potcenjivački tretman od strane mnogih „ozbiljnih“ ljubitelja i proučavalaca pisane reči, pratila nimalo zahvalna uloga da, uz trenutke razonode, svojoj ciljnoj grupi priušti izvesnu pripremu za buduće suočavanje sa životom izvan bezbrižnosti porodičnog okruženja. Na koji način to učiniti što bezbolnije, a ipak efektno i bez pada u neumesnu angažovanost, pokušavaju da dokuče i svojim stvaralaštvom odgovore pisci iz mnogih generacija. Jedan od njih je Ištvan Lakatoš, čija zanimljiva knjiga “Kockograd” (Odiseja, 2015; orig. „Dobrosvaros irta es rajzolta“, 2011), kroz odabir teme i podnaslov „Grad koji treba da pobediš“, na nekoliko načina teži da zadovolji tražena merila. Da li je i koliko je u tome uspeo, možda odmah govori podatak o proglašenju “Kockograda” najboljim mađarskim romanom za decu 2011. godine. S obzirom da je autor ujedno strip-crtač, ilustrovao je svoju knjigu, nagrađenu još jednim nacionalnim priznanjem, „Arayvackor“.

среда, 31. октобар 2018.

Priče o pesmama: Jubilej grupe “Divlje jagode“

40 godina od osnivanja 

piše: Isidora Đolović

Iako ćete od njihovog gitariste, idejnog tvorca i, svih ovih godina, sile vodilje – Seada Lipovače, čuti da nisu heavy-metal bend, „Divlje jagode“ za fanove širom bivše Jugoslavije predstavljaju sinonim tog žanra na ovim prostorima. Iz brojnih razloga, Zele se može uporediti sa jednim od svojih najvećih muzičkih uzora - Ričijem Blekmurom, jer ne samo da je mag na svom instrumentu, već opstaje kroz silne godine, promene sastava, naročito vokala „Jagoda“, održavajući nivo postavljen još prvom objavljenom pločom. 
Grupa je osnovana davne 1977, ali ove godine sa razlogom zvanično obeležavaju četiri decenije diskografske i koncertne aktivnosti. Jagode iznikle iz snova dvadesetdvogodišnjeg studenta spoljne trgovine, Bišćanina Lipovače, rasle su divlje, nesputane i slobodne, sa svakim novim albumom postajući sve veći muzički autoritet, fenomen i proverena rok mašin(erij)a. Iza mikrofona su se smenjivali različiti, a podjednako vrsni i autentični pevači; ikonografija i motivi pesama (kao po pravilu, uglavnom oskudnih do sasvim nebuloznih tekstova, ali nadomeštenih bogatim, virtuoznim melodijama, što se za hard'n'heavy pravac, ipak, najviše očekuje!) bili tipični, karakteristični; a Zeletov stil sviranja nadaleko prepoznatljiv. Proslavljajući okruglu godišnjicu, beleže zavidnu cifru prevaljene kilometraže, pa sa razlogom mogu biti ponosni svi koji su kroz godine i faze doprineli „rasadu“, a najviše sam glavni baštovan Zele.

среда, 24. октобар 2018.

Svaštara, (s)redom: Septembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Volite li jesen? Može li se, uopšte, naš doživljaj ovog godišnjeg doba odvojiti od davno stečenog, sastavljenog iz slika, školskih zadataka, darova sezone prikupljanih za panoe, herbarijume i tematske izložbe u slavu najbogatijeg, melanholično raskošnog, bojama svele prirode oslikanog perioda? Dolazak jeseni mi, bez izuzetka, vrati đačke uspomene, uz zadovoljstvo zapažanja kako je ovo verovatno jedini preostali odsečak kalendara koji nas opominje da ipak nismo roboti, neprikosnoveni gospodari svega, već još postoji deo umnih životinja koji podleže poštovanju prirodnih ciklusa i počinje da se osigurava za dolazeću zimu. Jesen nas vraća starim, dobrim običajima, nekako preživelim čak i u „džungli na asfaltu“, kada se gotovo sve dobija i obavlja „na dugme“. Zadržava nam pogled i dah pred svim lepotama, autentičnim i nestvorivim rukom naših svemogućih veštačkih naprava. Ma, ni promene raspoloženja nisu drugo do podsetnik na neraskidivu povezanost koju imamo sa svetom oko nas, onu iskonsku sponu, samo malo zanemarenu usled samouverene užurbanosti kroz kakvu živ(otar)imo. I da ne bih uzalud pokušavala da sročim lepši uvod od onog iz JESENJE MUZIČKE LISTE od pre koju godinu, od sveg srca preporučujem da se putem ostavljenog linka prebacite na tekst i pritom malo muzički inspirišete za teme u nastavku.

недеља, 21. октобар 2018.

„Siren“ (2018)

komentariše: Isidora Đolović

Sa dolaskom jeseni, okraćali dani, sve hladnije vreme i blizina (našim prostorima stranih, ali u širem kulturološkom kontekstu sve prisutnijih) neobičnih praznika, uteruju blagu jezu u kosti, podstičući popularnom kulturom „kodiranu“ potrebu za malo kvalitetne noćne strave. Slično kao i u slučaju teme seksualnosti, šezdesetih oslobođene, pa preko svake mere isforsirane i vulgarizovane, žanrovi misterije i horora odavno su se „izlizali“, potrošeni u različitim klišeima, pa iako potražnja za njima ne jenjava, sve su ređi zaista interesantni i sveži primeri ovakvih serija i filmova. Ponekad, ipak, dobro osmišljene ideje zatalasaju mrtvo more malih ekrana, pristižući pravo iz tamnih dubina varijacija na dobro poznate teme i smelih poigravanja ustaljenim viđenjem popularnih priča. Početkom ove godine, publici širom sveta predstavljena je „Sirena (Siren), nepretenciozan i, sudeći po dogovorenom produžetku u vidu druge sezone, dosta uspešan eksperiment produkcijske kuće Freeform. Tragom drevnih predanja o smrtonosnim, zavodljivim bićima koja vekovima odvlače (muške) duše u nepovratnu tamu okeana, zaronićemo do severnoameričkih obala u naše, naučnim napretkom i industrijalizacijom ohrabreno doba. Nosi li, u međuvremenu stečena samouverenost, posebnu ranjivost neverujućima u priče iz davnina? 

субота, 20. октобар 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – “Far from the madding crowd” (2015)

piše: Isidora Đolović

Postoji nekakvo čudno, nepisano pravilo da su jesen i zima kao stvoreni za čitanje i gledanje svih onih, ko zna koliko dugo odlaganih ozbiljnih, klasičnih, obimnih dela pisane ili igrane umetnosti. Upućeni na svoje domove i zatvorene, dobro zagrejane prostorije, dobijamo savršene uslove za koji sat, dnevno ili sedmično, plovidbe put imaginarnih svetova i sudbina, a u godišnjem dobu koje upravo „gazimo“, svi oni kao da vode nešto zapadnije i koju dvestotinku ranije. Dolazi sezona Dikensa, Džejn Ostin, sestara Bronte, Stokera, Agate i A. K. Dojla, kada nema lepšeg doživljaja od ušuškavanja u omiljenoj fotelji, uz sezonske mirise i nijanse svuda u vazduhu, pa prepuštanja doživljajima iz prošlosti. U skladu sa tim, danas vam predstavljam i preporučujem jednu sasvim prikladnu književno-kinematografsku temu.

субота, 13. октобар 2018.

Subota sa knjigom: “Noć u Šangaju“

piše: Isidora Đolović

Tridesete godine XX veka uvek su zanimljiva tema zbog specifične dvostrukosti koja ih odlikuje: dekadentne i angažovane, glamurozne i krizne, obeležene groznicom grabljenja ono malo preostalog života pred sve jasnijim nagoveštajima katastrofe. Doba džeza, velikog ekonomskog kraha, uspona nacizma i pojedinačnih ratnih sukoba koji će se, već krajem decenije, spojiti u jedan, do današnjeg dana  najveći užas. Uglavnom su nam poznate priče iz ovog perioda pristigle sa zapadne strane, iako se na Dalekom istoku još ranije i burnije „krčkala“ buduća eksplozija. Prema zemljama svitanja okrenula se književnica Nikol Mones, romanom „Noć u Šangaju“ („Laguna“, 2014; orig. Night in Shangai, 2013) objedinivši istorijsku priču, triler, ratnu avanturu i muzičku dramu u skladnu celinu.

недеља, 07. октобар 2018.

„My American cousin“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

„Moj rođak iz Amerike“, autorsko delo Sendi Vilson, jedan je od onih „malih“, nezavisnih filmova koje slučajno uhvatite na kablovskoj (uglavnom je to kanal MGM  iliti današnji AMC), pa mu se svaki naredni put rado vraćate. Mada je svojevremeno dobio mnoge nagrade, ostao je relativno nepoznat široj javnosti, tako da ga je nemoguće pronaći na Internetu, a sumnjam i da postoji zvanično DVD izdanje. Možda je eventualno moguće „izbunariti“ kakav VHS primerak na Amazonu, s obzirom da je reč o (skromnoj) kanadskoj produkciji sa sredine osamdesetih. A to je zaista šteta, jer nam se jednostavno ostvarenje urezuje u sećanje iz razloga što većina ima upravo ovakvu priču u svom sećanju. Manje-više svako je prošao kroz slično iskustvo tokom odrastanja obeleženog snovima, čežnjama i nestrpljenjem, u nemirnom dobu kada nam je sve tesno, od sopstvene kože do sredine u kojoj živimo.

субота, 06. октобар 2018.

Subota sa knjigom: “Crvena princeza: Revolucionarni život“

piše: Isidora Đolović

Glavni junak i narator romana „Mladić“ Fjodora M. Dostojevskog, mrzi što stalno mora da objašnjava sagovornicima kako nije od TIH Dolgorukovih, osirotelih petrogradskih plemića u direktnoj vezi sa carskom porodicom. Svaki put kada ga, čuvši njegovo prezime, oslove sa „kneže“, u velikoj neprilici i posramljenosti dodaje „samo Dolgorukov“. Ali, to je neka druga priča, svakako različita od one koju Sofka Zinovjev u knjizi „Crvena princeza: Revolucionarni život“ („Odiseja“, 2011; orig. Red Princess – A revolutionary life, 2007) ispreda o svojoj baki i imenjakinji, odnosno, njenom uzbudljivom vremenu. Memoarska proza je obično veoma zanimljiva kada govori o ličnostima sa bogatom iskustvenom i misaonom biografijom, a žena čijim se dnevnicima, prepiskom i neposredno isripovedanim sećanjima unuka služi, i te kako ima šta da nam ponudi.

среда, 26. септембар 2018.

Svaštara, (s)redom: Avgustovski pregled

piše: Isidora Đolović

Dok gledamo u leđa letu, koje se bez osvrtanja, polako, udaljava prepuštajući mandat raskošnoj, uposlenoj i više ne toliko hladnijoj jeseni, izdvojimo deo vremena i pažnje za pregled utisaka iz poslednjeg meseca kojim najtoplije godišnje doba samostalno raspolaže. Bilo ih je više, ali od svakog taman „za kašičicu“, tako da su mnoga dešavanja sa komentarima koji ih prate morala biti grupisana prema, često nategnutoj, ali kakvoj-takvoj srodnosti. Avgust nas je, onako počasno, podsetio šta znači pojam tropski dani, uz neizbežne nagoveštaje svih obaveza koje slede kada se i poslednji raspoloživi krug odmora odvrti i iscrpi. Srećom, u većini slučajeva, ovo je bilo vreme putovanja ili bavljenja aktivnostima koje nas drže na bezbednoj razdaljini od pokvarenih porcija kakvima mediji vole da kljukaju svoje konzumente, ali, svejedno su i ti sadržaji pronalazili način da, tu i tamo, promole na svetlost poneku svoju nebulozu. Mada znatno više zalaze u aktuelni septembar (ili je sve u promeni perspektive, odnosno mesta sa kog ih posmatramo?), razmotriću i ovom prilikom par najdrastičnijih primera. Zapazićete, preovladava efekat već viđenog, a ipak se javnost čudila kao da joj je otkrivena ko zna kakva neobična pojava. Ili je, možda, to sunčanica uzimala svoj poslednji danak?

субота, 15. септембар 2018.

Subota sa knjigom: „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“

piše: Isidora Đolović

Moj prvi susret sa napuljskim pričama nije naročito dobro prošao. Izostalo je očekivano oduševljenje, kakvo su uglavnom svi oko mene ispoljavali povodom verovatno najvećeg književnog hita ove decenije. Nastavak je već promenio sve, pa nije za preterano čuđenje to što utisak nakon trećeg pročitanog dela iz popularnog serijala Elene Ferante može biti samo još bolji. Kao svaki pravi fenomen (u ovom slučaju beletristike), ni ovaj nije jednostavno objasniti – naprosto OSEĆATE izuzetan način na koji vas knjiga dotiče, obraća vam se, komunicira sa čitaocem kao najprisnijim drugom. Ili je, možda, upravo u „jednostavnosti“ tajna? U kakva me samo preispitivanja bacila „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ („BOOKA“, 2017; orig. Storia di chi fugge e di chi resto, 2013)! Ukoliko (ni)ste upoznati sa četvoroknjižjem, a propustili ste prikaze prethodnih delova, možete ih pročitati OVDE.

недеља, 09. септембар 2018.

„The Beautician and the Beast“ (1997): U očima Zapada!

komentariše: Isidora Đolović

Da kritika ograničavajućeg društvenog poretka pronalazi najrazličitije načine oglašavanja, uverili smo se koliko još u jučerašnjem književnom prikazu. Ipak, putevi ukazivanja na razlike, neslaganja, nerazumevanja između udaljenih kultura, ne moraju voditi samo kroz sfere visoke umetnosti. Uostalom, zabavne sadržaje uzimamo, kao po navici, olako i bez udubljivanja u njihove manje ili više otvorene poruke. Među najrasprostranjenijim stereotipnim predstavama koje zapadnjačka filmska industrija neguje, nalazi se ona o zapuštenosti, neotesanosti i za rat/kriminal/terorističke akcije uvek pripravnoj prirodi Slovena, pre svega Rusa. Na temelju takvih, uglavnom maksimalno pojednostavljenih, pa i uvredljivih klišea, zasnovana je čitava lepeza žanrovskih primera sa velikih ili malih ekrana. Kako mi doživljavamo njih, a kako oni nas, zavisi od ugla gledanja, ali i mere postignute kroz odabrani medij - čak i kada se radi o potpuno bezazlenoj, „šarenoj“ pričici za razbibrigu „Lepotica i zver“ (u nedostatku boljeg prevoda, domaći distributeri se uglavnom odlučuju za ovakav naslov), koju je sredinom devedesetih režirao Ken Kwapis.

субота, 08. септембар 2018.

Subota sa knjigom: “Crvene duše“

piše: Isidora Đolović

Da li ste nekada razmišljali o tome kako izgleda biti zaljubljenik u knjige, a živeti u društvenom sistemu koji ih baš i ne voli, ili barem ne one koje ne odgovaraju njegovom shvatanju uloge literature? Pol Grevejak se upravo to zapitao, iz čega je proizašao veoma zanimljiv roman  „Crvene duše“ (Laguna, 2018; orig. Les ames rouges, 2016), nagrađen priznanjem Rože-Nimije i stipendijom Fondacije princa Pjera od Monaka namenjenom književnim otkrićima, dok ga je Akademija Gonkur uvrstila među obavezne preporuke za čitanje u 2016. godini. Pseudofaktografsko-satiričnim stilom, mladi francuski pisac nas svojim debitantskim delom vodi u Sovjetski Savez neposredno nakon Staljinove smrti, tokom nekoliko decenija prateći drugovanje dvojice ljudi zaposlenih pri institucijama gde se prekrajaju i daljem postojanju, ili propasti, šalju primeri stvaralaštva nekih od najvećih umetnika XX veka.

среда, 29. август 2018.

Svaštara, (s)redom: Julski pregled

piše: Isidora Đolović

Malo po malo, leto se približilo kraju, ali ćemo se pričom o njegovim novim-starim temama baviti još neko vreme pošto kalendar označi početak mandata drugog godišnjeg doba. Iskreno, uz sve klimatske igrarije i oscilacije, više nema jasnih razgraničenja, pa je samim tim utisak da smo praktično tek na početku sezone odmora i sladoleda, kao za inat, sve prisutniji. Nadam se da je vaš jul bio mnogo uzbudljiviji i živahniji od mog. Kada se osvrnem na središnju tačku leta, sem (koliko osvežavajućih, toliko i nesnosnih) kiša bez kraja, jedva uspevam da prikupim dovoljan broj stavki po kojima će biti upamćen. Jasno je da zatišje dolazi „u paketu“ sa svim tim putovanjima, raspustima, odsustvovanjima radi promene sredine – ali, ukoliko kontinuirano doživljavate peh da se to ne odnosi na vas, jednako je očekivano lako zapasti u kolotečinu jednoličnosti i statičnosti. Naravno, nije sve tako tmurno: uvek postoje načini da animirate svoju svakodnevnicu i napravite bar nekakvu pozitivnu promenu.

недеља, 26. август 2018.

“Emerald City” (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Iznenadilo bi vas koliko „priča za malu decu“ izvorno uopšte nije bilo namenjeno tom uzrastu, ili bar ne značenjski ograničeno na samo jedan receptivni nivo. Osobina koja najpre razdvaja vredno od jednokratno upotrebljivog dela, na prvom mestu je simboličko bogatstvo koje mu obezbeđuje mogućnost neograničenih tumačenja, višestranih pristupanja i stalne interpretativne aktuelnosti. Poslednjih godina se posebno da primetiti veliko interesovanje stvaralaca i publike za nove, drugačije, originalne obnove dobro poznatih sižea u domenu bajke ili fantazije. Prostom statističkom proverom bi verovatno došli do zaključka kako se među filmadžijama najinspirativnijim, najpopularnijim, uvek iznova, iz različitog ugla sagledavanim, nalaze avanture Alise, Doroti, Petra Pana, Snežane. Povezuje ih zajednička tema uvođenja glavnog junaka u sasvim neobičan svet, gde sva pravila realnosti koja nas okružuje prestaju da važe, a izazovi se ređaju u gradacijskom nizu prizora: apsurdnih, grotesknih, naglašeno nadrealnih i uvrnuto maštovitih. Polazište potpuno drugačijeg, ali kanonu knjiga L. Frenka Bauma o čudesnoj zemlji Oz ipak vernog reinterpretiranja pustolovine verovatno svačijeg detinjstva, nalazi se upravo u želji autora da aktuelizuju i na specifičan način ožive jedan klasik. Posle mnogo peripetija, idejnih razmirica i prepreka, „Smaragdni grad“ (Emerald City) iz deset epizoda, premijerno je ugledao svetlost malih ekrana početkom 2017. godine. 

субота, 25. август 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Empire of the sun“ (1987)

piše: Isidora Đolović

Besmisao rata najbolje se da sagledati očima onih koji su za njega najmanje odgovorni, nevoljni učesnici surovih, izokrenutih „igara“, bespomoćni i nezatrovani morbidnom „logikom“ opravdavanja svih zala koja je čovek u stanju da učini svom bližnjem. Posmatran pogledom deteta, koje pred tako direktnim, surovim prizorom neminovno gubi urođenu bezazlenost, zbunjeno se kolebajući između prirodnog nagona ka ugledanju na odrasle i suštinskog neslaganja sa njihovim kršenjem svih onih načela koja nam vaspitanjem usađuju, svaki sukob gubi i poslednju eventualnu mogućnost „zdravorazumske“ odbrane. Na detinjem iskustvu Dž. G. Balarda, sticanom tokom japanske okupacije Šangaja i boravka u Civilnom sabirnom centru Lunghui, zasniva se njegov roman „Carstvo sunca“ (Empire of the Sun, 1984; „Znanje Zagreb“, 1987/ „Čarobna knjiga“, 2013). Obuhvata vreme između 1941. i 1945. godine, tačnije, od napada na Perl Harbor do nešto posle bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki.

недеља, 19. август 2018.

„Moje“ francuske glumice

piše: Isidora Đolović

Prve asocijacije većine na Pariz? Grad svetlosti, ljubavi, bogate istorije i umetnosti, mode. Zaštitni znakovi Francuske danas su, u najširem smislu (što podrazumeva predstave čak i ljudi neupućenih u njihovo kulturno-istorijsko bogatstvo) - od kroasana, preko boja na platnima slikara impresionista, do cvrkutavog glasa Edit Pjaf - lepršavost, vazdušastost, lakoća, elegancija i besprekoran stil koji njeni žitelji naizgled tako prirodno nose. Ove odlike se ispoljavaju u većini aspekata po kojima ih prepoznajemo, bili to jezik kojim govore ili garderoba, navike u ishrani i životna filozofija. Francuski šarm se mnogi trude da podražavaju, uostalom, šik i još poneki sinonim njihova su svojina.

субота, 18. август 2018.

Subota sa knjigom: „Klub nepopravljivih optimista“

piše: Isidora Đolović

Postoje romani koji vas, tako, prožmu do najsitnije čestice bića, p(r)otresu, zamađijaju i „kupe“, a bez mnogo buke i pompe. Oni doduše, unapred obećaju štošta značajno i veliko, naslovom i nagoveštajem tematike, ali usput obuhvatajući još mnogo toga, sa ishodištem kakvo niste baš zamišljali. To su one priče za koje poželite da se nikada ne završe, pa i pošto se to neizbežno dogodi, rešeni ste da vam ne bude jedino, ni poslednje druženje. Kod njih se, stigavši do kraja  epiloškog, obavezno vraćate na prvo poglavlje, jer se tada sve kockice slažu na svoje mesto, ali, ipak, čeznete za odgovorom. Takva dela su tihi vrisak generacije, savremeni dokaz opstajanja epske strukture priča o pojedinačnim i kolektivnim sudbinama, koje se prepliću, ogledaju jedna u drugoj, razdvajaju i opet neraskidivo vežu. Njihova (ispunjena) misija je potpuna: da zabave, zarobe pažnju, zadovolje intelekt, zasuze oko, zasijaju nadom u čoveka i pisanje, zaiskre radošću što smo, eto, žitelji vazda nemilosrdnog, nepredvidivog, hirovito lepog sveta. Takav je  literarni prvenac iskusnog pravnika i scenariste Žan-Mišela Genasije, „Klub nepopravljivih optimista“ (Le club des incorrigibles optimistes, 2009; „Čarobna knjiga“, 2013). Energiju, živopisnost,  pripovednu, kompozicionu, idejnu vrednost ove knjige prepoznali su čak i poslovično najzahtevniji mladi, dodelivši joj Gonkur nagradu studenata za 2009. godinu.

недеља, 12. август 2018.

3-u-1 preporuka: Iz Francuske, sa osmehom

piše: Isidora Đolović
Primetila sam da je rubrika Sedam filmskih dana (link ka svim izdanjima OVDE) prošle godine  izazvala pozitivne reakcije i uvek zanimljive komentare. S obzirom da je opisala svoj sezonski krug, ona se (nažalost) neće ponavljati, ali kako mi je pisanje mini-preporuka (ni uz najveću hrabrost ih ne mogu nazvati „recenzijama“!) za filmove postalo baš zabavno i srcu drago, pronalaziću načine da i dalje bude zastupljeno na blogu. Ovoga puta, zamislila sam nešto što bi predstavljalo tri kraća osvrta „spakovana“ u jedan tekst, sa ostvarenjima povezanim po nekoj tematsko-žanrovskoj srodnosti. Predstavljam vam francuske filmove (jer, ipak je i dalje u toku mesec frankofilije) koji su mi u proteklom periodu izmamili mnogo osmeha. Nadam se da ćete pronaći barem jedan po svojoj meri.

субота, 11. август 2018.

Subota sa knjigom:“Mala knjižara u Parizu“

piše: Isidora Đolović

Nina George je nemačka spisateljica koja je, pre objavljivanja romanesknog prvenca potpisanog njenim pravim imenom i u velikoj meri inspirisanog uspomenom na sopstvenog oca, godinama radila za modne časopise i bavila se pitanjima ženske seksualnosti. O tome je, pod pseudonimom Ana Vest, napisala veliki broj članaka i knjiga, dok se kao Nina Kramer oprobala i u žanru trilera. Ipak, tek joj je “Mala knjižara u Parizu” (Das Lavendelzimmer, 2013; “Nova knjiga”, 2015), ljupka, vešto skrojena i veoma upečatljiva knjiga, donela svetsku popularnost. Jedan od najvažnijih činilaca tihog, nenametljivog šarma ovog romana, sastoji se u očiglednoj proživljenosti, koju ćemo i sami neminovno osetiti u nekom trenutku. Ukoliko ste se pitali zašto mnogi od nas neprekidno “trube” o nekakvoj lekovitosti čitanja, otkud to da se knjigama ponegde poklanja toliko ljubavi kao da su ljudska bića, ili na koji način te “hartije” pružaju odgovor na ključne egzistencijalne dileme, ovo delo bi moglo biti savršen priručnik za vas.

субота, 04. август 2018.

Subota sa knjigom: „Plavi bicikl“

piše: Isidora Đolović

Romaneskni serijal „Plavi bicikl (La bicyclette bleue) jedno je od najpopularnijih i najčitanijih dela moderne francuske književnosti. Nastajao je preko dvadeset godina, sadrži deset tomova (od toga šest prevedenih u Srbiji) i često ga nazivaju „Prohujalo sa vihorom na francuski način“, a njegovu autorku, Režin Deforž (1935-2014), prati reputacija u širokom rasponu od provokativne, cenzurisane i za literarnu krađu optuživane književnice, do „sveštenice“ savremenog feminizma i erotske samosvesti. Niz romana koji su joj doneli svetsku slavu, pored stavljanja u centar pažnje jedne, po mnogo čemu upadljive junakinje, pre svega ostavlja značajno svedočanstvo o Drugom svetskom ratu u Francuskoj, ali i posledicama koje još dugo nastavljaju da potresaju svet. Istoimena mini-serija iz tri epizode, sa Leticijom Kastom u glavnoj ulozi, snimljena je 2000. godine (fotografije koje slede predstavljaju scene iz adaptacije).

среда, 01. август 2018.

Upitnik “20 pesama”

odgovara: Isidora Đolović
 
Posle književnosti, muzika je verovatno ono što najviše na svetu volim – i jednako kao u prvom slučaju žalim zbog nedostatka talenta za bavljenje ovom vrstom umetnosti. Zato sam se celoga života trudila da je, ako ništa drugo, dobro upoznam, kako bih pisanjem o njoj pružila neki skromni doprinos. O mojim naklonostima bilo je reči u okviru MUZIČKOG UPITNIKA pre par godina, pa se ovom prilikom neću ponavljati. Ukratko, ne spadam među slušaoce ograničene na isključivo jedan žanr, ali ne verujem ni u toliko prežvakanu frazu „od Silvane do Nirvane“. Volim doslednost, smatram da muzički ukus poprilično govori o nečijoj ličnosti, a kao glavnu vodilju uvek ističem kvalitet slušanog. Zahvalna sam svojim roditeljima što su me od malena „navukli“ na dobru muziku (u našoj kući se do danas ne može „provući“ šund). Kao tinejdžerka, prošla sam „crnu“ fazu u kojoj mi je bio naročito važan (smešno isključiv) „metalski“ stil, što se sve sa odrastanjem profinilo i ublažilo, iako sam istovremeno ostala nepopravljivi buntovnik.
Najdraži su mi zvuci osamdesetih, ali sam otvorenog sluha za sve što valja. Jedino stvarno ne mogu da podnesem brutalnije podžanrove metala (black, death), elektroniku, komercijalni kvazi-pop (domaće ili inostrane proizvodnje), kao ni „patriotski“ narodni melos (turbo-folk je posebna priča, ne smatram ga muzikom i zato isključujem iz samog pominjanja) koji uopšte ne osećam. Upitnik u nastavku pronašla sam kod Sare i nije bilo baš jednostavno u trenutku se odlučiti za odgovor. Pokušala sam da listu što više „začinim“, ujedno objašnjavajući šta mi svaka od pesama konkretno znači. Slobodno se uključite sa sopstvenim izborima.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...