„Streets of fire“(1984)

komentariše: Isidora Đolović

Postoje filmovi koje u trenutku pojavljivanja publika i(li) kritika ne dočekaju baš najdobronamernije, ali se tokom vremena njihov status (ne)očekivano promeni. To ne mora uvek da podrazumeva naknadno otkrivanje iskupljujućih kvaliteta - dovoljno je sveprisutno, snažno obeležje epohe nastanka, pa da se zanemare i lako oproste čak i krupniji nedostaci. Kada sam započinjala blogovanje, najčešće sam se odlučivala za nevešto sastavljanje lista, pa su jednom prilikom tema bili tzv. muzički filmovi (OVDE). Kao prilično dobro rangirane, danas bi se ponovo našle „Vatrene ulice“ (Streets of fire), koje svaki put sa jednakim uživanjem i zanimanjem odgledam, iako ne znam da li me njihove brojne slabosti više zasmejavaju ili nerviraju. U svakom slučaju, ovom prilikom se bavim filmom zapamćenim prvenstveno po svojoj izuzetnoj muzici, ali i mnogim, u međuvremenu ikoničnim segmentima koji su obeležili osamdesete, deceniju dobrog zvuka i početka renesanse mjuzikla na velikom platnu.

Subota sa knjigom: „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“

piše: Isidora Đolović

Pojedine knjige su pravi magarac u lavljoj koži.
 

Postoji li delo koje više raduje zaljubljenika u čitanje, od onog gde se upravo o sličnima govori? Delo u kome, sa ushićenjem i znatiželjom, tragamo za referencama, preporukama, opaskama i raspravama, upoređujući naš ukus sa čitalačkim izborima junaka? Sve to spisateljica Katarina Bivald, knjiga „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“ (Plato, 2016; orig. „Lasarna i Broken Wheel rekommenderar“, 2013)  i(li) njeni promoteri nude kao obećanje, ali dobijate nešto sasvim drugačije. Na unutrašnjoj korici stoji podatak da je autorka prethodno bila zaposlena u jednoj knjižari u Stokholmu, a danas živi u kući „punoj polica pretrpanih knjigama“, što nam daje povoda da zaključimo kako je roman u velikoj meri inspirisan neposrednim, ličnim iskustvom. Posle OVAKVOG vizuelnog rešenja (simpatična ilustracija u prvi plan ističe gomilu knjiga što „guta“ ljudsku figuru šćućurenu u fotelji, pa i ime pisca) i najavljene „dirljive priče o tome kako književnost može da nam promeni život“, šta smo drugo (i manje) uopšte mogli da očekujemo? Želju da se podele ljubav prema knjigama i očigledno dobre namere, ipak, ne mora da prati čak ni približno dobar rezultat. 

Subota sa knjigom:“Kockograd“

piše: Isidora Đolović

Književnost za decu oduvek je, uz neopravdano potcenjivački tretman od strane mnogih „ozbiljnih“ ljubitelja i proučavalaca pisane reči, pratila nimalo zahvalna uloga da, uz trenutke razonode, svojoj ciljnoj grupi priušti izvesnu pripremu za buduće suočavanje sa životom izvan bezbrižnosti porodičnog okruženja. Na koji način to učiniti što bezbolnije, a ipak efektno i bez pada u neumesnu angažovanost, pokušavaju da dokuče i svojim stvaralaštvom odgovore pisci iz mnogih generacija. Jedan od njih je Ištvan Lakatoš, čija zanimljiva knjiga “Kockograd” (Odiseja, 2015; orig. „Dobrosvaros irta es rajzolta“, 2011), kroz odabir teme i podnaslov „Grad koji treba da pobediš“, na nekoliko načina teži da zadovolji tražena merila. Da li je i koliko je u tome uspeo, možda odmah govori podatak o proglašenju “Kockograda” najboljim mađarskim romanom za decu 2011. godine. S obzirom da je autor ujedno strip-crtač, ilustrovao je svoju knjigu, nagrađenu još jednim nacionalnim priznanjem, „Arayvackor“.

Priče o pesmama: Jubilej grupe “Divlje jagode“

40 godina od osnivanja 

piše: Isidora Đolović

Iako ćete od njihovog gitariste, idejnog tvorca i, svih ovih godina, sile vodilje – Seada Lipovače, čuti da nisu heavy-metal bend, „Divlje jagode“ za fanove širom bivše Jugoslavije predstavljaju sinonim tog žanra na ovim prostorima. Iz brojnih razloga, Zele se može uporediti sa jednim od svojih najvećih muzičkih uzora - Ričijem Blekmurom, jer ne samo da je mag na svom instrumentu, već opstaje kroz silne godine, promene sastava, naročito vokala „Jagoda“, održavajući nivo postavljen još prvom objavljenom pločom. 

Grupa je osnovana davne 1977, ali ove godine sa razlogom zvanično obeležavaju četiri decenije diskografske i koncertne aktivnosti. Jagode iznikle iz snova dvadesetdvogodišnjeg studenta spoljne trgovine, Bišćanina Lipovače, rasle su divlje, nesputane i slobodne, sa svakim novim albumom postajući sve veći muzički autoritet, fenomen i proverena rok mašin(erij)a. Iza mikrofona su se smenjivali različiti, a podjednako vrsni i autentični pevači; ikonografija i motivi pesama (kao po pravilu, uglavnom oskudnih do sasvim nebuloznih tekstova, ali nadomeštenih bogatim, virtuoznim melodijama, što se za hard'n'heavy pravac, ipak, najviše očekuje!) bili tipični, karakteristični; a Zeletov stil sviranja nadaleko prepoznatljiv. Proslavljajući okruglu godišnjicu, beleže zavidnu cifru prevaljene kilometraže, pa sa razlogom mogu biti ponosni svi koji su kroz godine i faze doprineli „rasadu“, a najviše sam glavni baštovan Zele.

Svaštara, (s)redom: Septembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Volite li jesen? Može li se, uopšte, naš doživljaj ovog godišnjeg doba odvojiti od davno stečenog, sastavljenog iz slika, školskih zadataka, darova sezone prikupljanih za panoe, herbarijume i tematske izložbe u slavu najbogatijeg, melanholično raskošnog, bojama svele prirode oslikanog perioda? Dolazak jeseni mi, bez izuzetka, vrati đačke uspomene, uz zadovoljstvo zapažanja kako je ovo verovatno jedini preostali odsečak kalendara koji nas opominje da ipak nismo roboti, neprikosnoveni gospodari svega, već još postoji deo umnih životinja koji podleže poštovanju prirodnih ciklusa i počinje da se osigurava za dolazeću zimu. Jesen nas vraća starim, dobrim običajima, nekako preživelim čak i u „džungli na asfaltu“, kada se gotovo sve dobija i obavlja „na dugme“. Zadržava nam pogled i dah pred svim lepotama, autentičnim i nestvorivim rukom naših svemogućih veštačkih naprava. Ma, ni promene raspoloženja nisu drugo do podsetnik na neraskidivu povezanost koju imamo sa svetom oko nas, onu iskonsku sponu, samo malo zanemarenu usled samouverene užurbanosti kroz kakvu živ(otar)imo. I da ne bih uzalud pokušavala da sročim lepši uvod od onog iz JESENJE MUZIČKE LISTE od pre koju godinu, od sveg srca preporučujem da se putem ostavljenog linka prebacite na tekst i pritom malo muzički inspirišete za teme u nastavku.

„Siren“ (2018)

komentariše: Isidora Đolović

Sa dolaskom jeseni, okraćali dani, sve hladnije vreme i blizina (našim prostorima stranih, ali u širem kulturološkom kontekstu sve prisutnijih) neobičnih praznika, uteruju blagu jezu u kosti, podstičući popularnom kulturom „kodiranu“ potrebu za malo kvalitetne noćne strave. Slično kao i u slučaju teme seksualnosti, šezdesetih oslobođene, pa preko svake mere isforsirane i vulgarizovane, žanrovi misterije i horora odavno su se „izlizali“, potrošeni u različitim klišeima, pa iako potražnja za njima ne jenjava, sve su ređi zaista interesantni i sveži primeri ovakvih serija i filmova. Ponekad, ipak, dobro osmišljene ideje zatalasaju mrtvo more malih ekrana, pristižući pravo iz tamnih dubina varijacija na dobro poznate teme i smelih poigravanja ustaljenim viđenjem popularnih priča. Početkom ove godine, publici širom sveta predstavljena je „Sirena“ (Siren), nepretenciozan i, sudeći po dogovorenom produžetku u vidu druge sezone, dosta uspešan eksperiment produkcijske kuće Freeform. Tragom drevnih predanja o smrtonosnim, zavodljivim bićima koja vekovima odvlače (muške) duše u nepovratnu tamu okeana, zaronićemo do severnoameričkih obala u naše, naučnim napretkom i industrijalizacijom ohrabreno doba. Nosi li, u međuvremenu stečena samouverenost, posebnu ranjivost neverujućima u priče iz davnina? 

Subota sa knjigom: Ekranizacije – “Far from the madding crowd” (2015)

piše: Isidora Đolović

Postoji nekakvo čudno, nepisano pravilo da su jesen i zima kao stvoreni za čitanje i gledanje svih onih, ko zna koliko dugo odlaganih ozbiljnih, klasičnih, obimnih dela pisane ili igrane umetnosti. Upućeni na svoje domove i zatvorene, dobro zagrejane prostorije, dobijamo savršene uslove za koji sat, dnevno ili sedmično, plovidbe put imaginarnih svetova i sudbina, a u godišnjem dobu koje upravo „gazimo“, svi oni kao da vode nešto zapadnije i koju dvestotinku ranije. Dolazi sezona Dikensa, Džejn Ostin, sestara Bronte, Stokera, Agate i A. K. Dojla, kada nema lepšeg doživljaja od ušuškavanja u omiljenoj fotelji, uz sezonske mirise i nijanse svuda u vazduhu, pa prepuštanja doživljajima iz prošlosti. U skladu sa tim, danas vam predstavljam i preporučujem jednu sasvim prikladnu književno-kinematografsku temu.

Subota sa knjigom: “Noć u Šangaju“

piše: Isidora Đolović

Tridesete godine XX veka uvek su zanimljiva tema zbog specifične dvostrukosti koja ih odlikuje: dekadentne i angažovane, glamurozne i krizne, obeležene groznicom grabljenja ono malo preostalog života pred sve jasnijim nagoveštajima katastrofe. Doba džeza, velikog ekonomskog kraha, uspona nacizma i pojedinačnih ratnih sukoba koji će se, već krajem decenije, spojiti u jedan, do današnjeg dana  najveći užas. Uglavnom su nam poznate priče iz ovog perioda pristigle sa zapadne strane, iako se na Dalekom istoku još ranije i burnije „krčkala“ buduća eksplozija. Prema zemljama svitanja okrenula se književnica Nikol Mones, romanom „Noć u Šangaju“ („Laguna“, 2014; orig. Night in Shangai, 2013) objedinivši istorijsku priču, triler, ratnu avanturu i muzičku dramu u skladnu celinu.

„My American cousin“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

„Moj rođak iz Amerike“, autorsko delo Sendi Vilson, jedan je od onih „malih“, nezavisnih filmova koje slučajno uhvatite na kablovskoj (uglavnom je to kanal MGM  iliti današnji AMC), pa mu se svaki naredni put rado vraćate. Mada je svojevremeno dobio mnoge nagrade, ostao je relativno nepoznat široj javnosti, tako da ga je nemoguće pronaći na Internetu, a sumnjam i da postoji zvanično DVD izdanje. Možda je eventualno moguće „izbunariti“ kakav VHS primerak na Amazonu, s obzirom da je reč o (skromnoj) kanadskoj produkciji sa sredine osamdesetih. A to je zaista šteta, jer nam se jednostavno ostvarenje urezuje u sećanje iz razloga što većina ima upravo ovakvu priču u svom sećanju. Manje-više svako je prošao kroz slično iskustvo tokom odrastanja obeleženog snovima, čežnjama i nestrpljenjem, u nemirnom dobu kada nam je sve tesno, od sopstvene kože do sredine u kojoj živimo.

Subota sa knjigom: “Crvena princeza: Revolucionarni život“

piše: Isidora Đolović

Glavni junak i narator romana „Mladić“ Fjodora M. Dostojevskog, mrzi što stalno mora da objašnjava sagovornicima kako nije od TIH Dolgorukovih, osirotelih petrogradskih plemića u direktnoj vezi sa carskom porodicom. Svaki put kada ga, čuvši njegovo prezime, oslove sa „kneže“, u velikoj neprilici i posramljenosti dodaje „samo Dolgorukov“. Ali, to je neka druga priča, svakako različita od one koju Sofka Zinovjev u knjizi „Crvena princeza: Revolucionarni život“ („Odiseja“, 2011; orig. Red Princess – A revolutionary life, 2007) ispreda o svojoj baki i imenjakinji, odnosno, njenom uzbudljivom vremenu. Memoarska proza je obično veoma zanimljiva kada govori o ličnostima sa bogatom iskustvenom i misaonom biografijom, a žena čijim se dnevnicima, prepiskom i neposredno isripovedanim sećanjima unuka služi, i te kako ima šta da nam ponudi.

Svaštara, (s)redom: Avgustovski pregled

piše: Isidora Đolović

Dok gledamo u leđa letu, koje se bez osvrtanja, polako, udaljava prepuštajući mandat raskošnoj, uposlenoj i više ne toliko hladnijoj jeseni, izdvojimo deo vremena i pažnje za pregled utisaka iz poslednjeg meseca kojim najtoplije godišnje doba samostalno raspolaže. Bilo ih je više, ali od svakog taman „za kašičicu“, tako da su mnoga dešavanja sa komentarima koji ih prate morala biti grupisana prema, često nategnutoj, ali kakvoj-takvoj srodnosti. Avgust nas je, onako počasno, podsetio šta znači pojam tropski dani, uz neizbežne nagoveštaje svih obaveza koje slede kada se i poslednji raspoloživi krug odmora odvrti i iscrpi. Srećom, u većini slučajeva, ovo je bilo vreme putovanja ili bavljenja aktivnostima koje nas drže na bezbednoj razdaljini od pokvarenih porcija kakvima mediji vole da kljukaju svoje konzumente, ali, svejedno su i ti sadržaji pronalazili način da, tu i tamo, promole na svetlost poneku svoju nebulozu. Mada znatno više zalaze u aktuelni septembar (ili je sve u promeni perspektive, odnosno mesta sa kog ih posmatramo?), razmotriću i ovom prilikom par najdrastičnijih primera. Zapazićete, preovladava efekat već viđenog, a ipak se javnost čudila kao da joj je otkrivena ko zna kakva neobična pojava. Ili je, možda, to sunčanica uzimala svoj poslednji danak?

Subota sa knjigom: „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“

piše: Isidora Đolović

Moj prvi susret sa napuljskim pričama nije naročito dobro prošao. Izostalo je očekivano oduševljenje, kakvo su uglavnom svi oko mene ispoljavali povodom verovatno najvećeg književnog hita ove decenije. Nastavak je već promenio sve, pa nije za preterano čuđenje to što utisak nakon trećeg pročitanog dela iz popularnog serijala Elene Ferante može biti samo još bolji. Kao svaki pravi fenomen (u ovom slučaju beletristike), ni ovaj nije jednostavno objasniti – naprosto OSEĆATE izuzetan način na koji vas knjiga dotiče, obraća vam se, komunicira sa čitaocem kao najprisnijim drugom. Ili je, možda, upravo u „jednostavnosti“ tajna? U kakva me samo preispitivanja bacila „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ („BOOKA“, 2017; orig. Storia di chi fugge e di chi resto, 2013)! Ukoliko (ni)ste upoznati sa četvoroknjižjem, a propustili ste prikaze prethodnih delova, možete ih pročitati OVDE.

„The Beautician and the Beast“ (1997): U očima Zapada!

komentariše: Isidora Đolović

Da kritika ograničavajućeg društvenog poretka pronalazi najrazličitije načine oglašavanja, uverili smo se koliko još u jučerašnjem književnom prikazu. Ipak, putevi ukazivanja na razlike, neslaganja, nerazumevanja između udaljenih kultura, ne moraju voditi samo kroz sfere visoke umetnosti. Uostalom, zabavne sadržaje uzimamo, kao po navici, olako i bez udubljivanja u njihove manje ili više otvorene poruke. Među najrasprostranjenijim stereotipnim predstavama koje zapadnjačka filmska industrija neguje, nalazi se ona o zapuštenosti, neotesanosti i za rat/kriminal/terorističke akcije uvek pripravnoj prirodi Slovena, pre svega Rusa. Na temelju takvih, uglavnom maksimalno pojednostavljenih, pa i uvredljivih klišea, zasnovana je čitava lepeza žanrovskih primera sa velikih ili malih ekrana. Kako mi doživljavamo njih, a kako oni nas, zavisi od ugla gledanja, ali i mere postignute kroz odabrani medij - čak i kada se radi o potpuno bezazlenoj, „šarenoj“ pričici za razbibrigu „Lepotica i zver“ (u nedostatku boljeg prevoda, domaći distributeri se uglavnom odlučuju za ovakav naslov), koju je sredinom devedesetih režirao Ken Kwapis.

Subota sa knjigom: “Crvene duše“

piše: Isidora Đolović

Da li ste nekada razmišljali o tome kako izgleda biti zaljubljenik u knjige, a živeti u društvenom sistemu koji ih baš i ne voli, ili barem ne one koje ne odgovaraju njegovom shvatanju uloge literature? Pol Grevejak se upravo to zapitao, iz čega je proizašao veoma zanimljiv roman  „Crvene duše“ (Laguna, 2018; orig. Les ames rouges, 2016), nagrađen priznanjem Rože-Nimije i stipendijom Fondacije princa Pjera od Monaka namenjenom književnim otkrićima, dok ga je Akademija Gonkur uvrstila među obavezne preporuke za čitanje u 2016. godini. Pseudofaktografsko-satiričnim stilom, mladi francuski pisac nas svojim debitantskim delom vodi u Sovjetski Savez neposredno nakon Staljinove smrti, tokom nekoliko decenija prateći drugovanje dvojice ljudi zaposlenih pri institucijama gde se prekrajaju i daljem postojanju, ili propasti, šalju primeri stvaralaštva nekih od najvećih umetnika XX veka.

Svaštara, (s)redom: Julski pregled

piše: Isidora Đolović

Malo po malo, leto se približilo kraju, ali ćemo se pričom o njegovim novim-starim temama baviti još neko vreme pošto kalendar označi početak mandata drugog godišnjeg doba. Iskreno, uz sve klimatske igrarije i oscilacije, više nema jasnih razgraničenja, pa je samim tim utisak da smo praktično tek na početku sezone odmora i sladoleda, kao za inat, sve prisutniji. Nadam se da je vaš jul bio mnogo uzbudljiviji i živahniji od mog. Kada se osvrnem na središnju tačku leta, sem (koliko osvežavajućih, toliko i nesnosnih) kiša bez kraja, jedva uspevam da prikupim dovoljan broj stavki po kojima će biti upamćen. Jasno je da zatišje dolazi „u paketu“ sa svim tim putovanjima, raspustima, odsustvovanjima radi promene sredine – ali, ukoliko kontinuirano doživljavate peh da se to ne odnosi na vas, jednako je očekivano lako zapasti u kolotečinu jednoličnosti i statičnosti. Naravno, nije sve tako tmurno: uvek postoje načini da animirate svoju svakodnevnicu i napravite bar nekakvu pozitivnu promenu.

“Emerald City” (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Iznenadilo bi vas koliko „priča za malu decu“ izvorno uopšte nije bilo namenjeno tom uzrastu, ili bar ne značenjski ograničeno na samo jedan receptivni nivo. Osobina koja najpre razdvaja vredno od jednokratno upotrebljivog dela, na prvom mestu je simboličko bogatstvo koje mu obezbeđuje mogućnost neograničenih tumačenja, višestranih pristupanja i stalne interpretativne aktuelnosti. Poslednjih godina se posebno da primetiti veliko interesovanje stvaralaca i publike za nove, drugačije, originalne obnove dobro poznatih sižea u domenu bajke ili fantazije. Prostom statističkom proverom bi verovatno došli do zaključka kako se među filmadžijama najinspirativnijim, najpopularnijim, uvek iznova, iz različitog ugla sagledavanim, nalaze avanture Alise, Doroti, Petra Pana, Snežane. Povezuje ih zajednička tema uvođenja glavnog junaka u sasvim neobičan svet, gde sva pravila realnosti koja nas okružuje prestaju da važe, a izazovi se ređaju u gradacijskom nizu prizora: apsurdnih, grotesknih, naglašeno nadrealnih i uvrnuto maštovitih. Polazište potpuno drugačijeg, ali kanonu knjiga L. Frenka Bauma o čudesnoj zemlji Oz ipak vernog reinterpretiranja pustolovine verovatno svačijeg detinjstva, nalazi se upravo u želji autora da aktuelizuju i na specifičan način ožive jedan klasik. Posle mnogo peripetija, idejnih razmirica i prepreka, „Smaragdni grad“ (Emerald City) iz deset epizoda, premijerno je ugledao svetlost malih ekrana početkom 2017. godine. 

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Empire of the sun“ (1987)

piše: Isidora Đolović

Besmisao rata najbolje se da sagledati očima onih koji su za njega najmanje odgovorni, nevoljni učesnici surovih, izokrenutih „igara“, bespomoćni i nezatrovani morbidnom „logikom“ opravdavanja svih zala koja je čovek u stanju da učini svom bližnjem. Posmatran pogledom deteta, koje pred tako direktnim, surovim prizorom neminovno gubi urođenu bezazlenost, zbunjeno se kolebajući između prirodnog nagona ka ugledanju na odrasle i suštinskog neslaganja sa njihovim kršenjem svih onih načela koja nam vaspitanjem usađuju, svaki sukob gubi i poslednju eventualnu mogućnost „zdravorazumske“ odbrane. Na detinjem iskustvu Dž. G. Balarda, sticanom tokom japanske okupacije Šangaja i boravka u Civilnom sabirnom centru Lunghui, zasniva se njegov roman „Carstvo sunca“ (Empire of the Sun, 1984; „Znanje Zagreb“, 1987/ „Čarobna knjiga“, 2013). Obuhvata vreme između 1941. i 1945. godine, tačnije, od napada na Perl Harbor do nešto posle bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki.

„Moje“ francuske glumice

piše: Isidora Đolović

Prve asocijacije većine na Pariz? Grad svetlosti, ljubavi, bogate istorije i umetnosti, mode. Zaštitni znakovi Francuske danas su, u najširem smislu (što podrazumeva predstave čak i ljudi neupućenih u njihovo kulturno-istorijsko bogatstvo) - od kroasana, preko boja na platnima slikara impresionista, do cvrkutavog glasa Edit Pjaf - lepršavost, vazdušastost, lakoća, elegancija i besprekoran stil koji njeni žitelji naizgled tako prirodno nose. Ove odlike se ispoljavaju u većini aspekata po kojima ih prepoznajemo, bili to jezik kojim govore ili garderoba, navike u ishrani i životna filozofija. Francuski šarm se mnogi trude da podražavaju, uostalom, šik i još poneki sinonim njihova su svojina.

Subota sa knjigom: „Klub nepopravljivih optimista“

piše: Isidora Đolović

Postoje romani koji vas, tako, prožmu do najsitnije čestice bića, p(r)otresu, zamađijaju i „kupe“, a bez mnogo buke i pompe. Oni doduše, unapred obećaju štošta značajno i veliko, naslovom i nagoveštajem tematike, ali usput obuhvatajući još mnogo toga, sa ishodištem kakvo niste baš zamišljali. To su one priče za koje poželite da se nikada ne završe, pa i pošto se to neizbežno dogodi, rešeni ste da vam ne bude jedino, ni poslednje druženje. Kod njih se, stigavši do kraja  epiloškog, obavezno vraćate na prvo poglavlje, jer se tada sve kockice slažu na svoje mesto, ali, ipak, čeznete za odgovorom. Takva dela su tihi vrisak generacije, savremeni dokaz opstajanja epske strukture priča o pojedinačnim i kolektivnim sudbinama, koje se prepliću, ogledaju jedna u drugoj, razdvajaju i opet neraskidivo vežu. Njihova (ispunjena) misija je potpuna: da zabave, zarobe pažnju, zadovolje intelekt, zasuze oko, zasijaju nadom u čoveka i pisanje, zaiskre radošću što smo, eto, žitelji vazda nemilosrdnog, nepredvidivog, hirovito lepog sveta. Takav je  literarni prvenac iskusnog pravnika i scenariste Žan-Mišela Genasije, „Klub nepopravljivih optimista“ (Le club des incorrigibles optimistes, 2009; „Čarobna knjiga“, 2013). Energiju, živopisnost,  pripovednu, kompozicionu, idejnu vrednost ove knjige prepoznali su čak i poslovično najzahtevniji mladi, dodelivši joj Gonkur nagradu studenata za 2009. godinu.

3-u-1 preporuka: Iz Francuske, sa osmehom

piše: Isidora Đolović

Primetila sam da je rubrika Sedam filmskih dana (link ka svim izdanjima OVDE) prošle godine  izazvala pozitivne reakcije i uvek zanimljive komentare. S obzirom da je opisala svoj sezonski krug, ona se (nažalost) neće ponavljati, ali kako mi je pisanje mini-preporuka (ni uz najveću hrabrost ih ne mogu nazvati „recenzijama“!) za filmove postalo baš zabavno i srcu drago, pronalaziću načine da i dalje bude zastupljeno na blogu. Ovoga puta, zamislila sam nešto što bi predstavljalo tri kraća osvrta „spakovana“ u jedan tekst, sa ostvarenjima povezanim po nekoj tematsko-žanrovskoj srodnosti. Predstavljam vam francuske filmove (jer, ipak je i dalje u toku mesec frankofilije) koji su mi u proteklom periodu izmamili mnogo osmeha. Nadam se da ćete pronaći barem jedan po svojoj meri.

Subota sa knjigom:“Mala knjižara u Parizu“

piše: Isidora Đolović

Nina George je nemačka spisateljica koja je, pre objavljivanja romanesknog prvenca potpisanog njenim pravim imenom i u velikoj meri inspirisanog uspomenom na sopstvenog oca, godinama radila za modne časopise i bavila se pitanjima ženske seksualnosti. O tome je, pod pseudonimom Ana Vest, napisala veliki broj članaka i knjiga, dok se kao Nina Kramer oprobala i u žanru trilera. Ipak, tek joj je “Mala knjižara u Parizu” (Das Lavendelzimmer, 2013; “Nova knjiga”, 2015), ljupka, vešto skrojena i veoma upečatljiva knjiga, donela svetsku popularnost. Jedan od najvažnijih činilaca tihog, nenametljivog šarma ovog romana, sastoji se u očiglednoj proživljenosti, koju ćemo i sami neminovno osetiti u nekom trenutku. Ukoliko ste se pitali zašto mnogi od nas neprekidno “trube” o nekakvoj lekovitosti čitanja, otkud to da se knjigama ponegde poklanja toliko ljubavi kao da su ljudska bića, ili na koji način te “hartije” pružaju odgovor na ključne egzistencijalne dileme, ovo delo bi moglo biti savršen priručnik za vas.

Subota sa knjigom: „Plavi bicikl“

piše: Isidora Đolović

Romaneskni serijal „Plavi bicikl“ (La bicyclette bleue) jedno je od najpopularnijih i najčitanijih dela moderne francuske književnosti. Nastajao je preko dvadeset godina, sadrži deset tomova (od toga šest prevedenih u Srbiji) i često ga nazivaju „Prohujalo sa vihorom na francuski način“, a njegovu autorku, Režin Deforž (1935-2014), prati reputacija u širokom rasponu od provokativne, cenzurisane i za literarnu krađu optuživane književnice, do „sveštenice“ savremenog feminizma i erotske samosvesti. Niz romana koji su joj doneli svetsku slavu, pored stavljanja u centar pažnje jedne, po mnogo čemu upadljive junakinje, pre svega ostavlja značajno svedočanstvo o Drugom svetskom ratu u Francuskoj, ali i posledicama koje još dugo nastavljaju da potresaju svet. Istoimena mini-serija iz tri epizode, sa Leticijom Kastom u glavnoj ulozi, snimljena je 2000. godine (fotografije koje slede predstavljaju scene iz adaptacije).

Upitnik “20 pesama”

odgovara: Isidora Đolović
 

Posle književnosti, muzika je verovatno ono što najviše na svetu volim – i jednako kao u prvom slučaju žalim zbog nedostatka talenta za bavljenje ovom vrstom umetnosti. Zato sam se celoga života trudila da je, ako ništa drugo, dobro upoznam, kako bih pisanjem o njoj pružila neki skromni doprinos. O mojim naklonostima bilo je reči u okviru MUZIČKOG UPITNIKA pre par godina, pa se ovom prilikom neću ponavljati. Ukratko, ne spadam među slušaoce ograničene na isključivo jedan žanr, ali ne verujem ni u toliko prežvakanu frazu „od Silvane do Nirvane“. Volim doslednost, smatram da muzički ukus poprilično govori o nečijoj ličnosti, a kao glavnu vodilju uvek ističem kvalitet slušanog. Zahvalna sam svojim roditeljima što su me od malena „navukli“ na dobru muziku (u našoj kući se do danas ne može „provući“ šund). Kao tinejdžerka, prošla sam „crnu“ fazu u kojoj mi je bio naročito važan (smešno isključiv) „metalski“ stil, što se sve sa odrastanjem profinilo i ublažilo, iako sam istovremeno ostala nepopravljivi buntovnik.

Najdraži su mi zvuci osamdesetih, ali sam otvorenog sluha za sve što valja. Jedino stvarno ne mogu da podnesem brutalnije podžanrove metala (black, death), elektroniku, komercijalni kvazi-pop (domaće ili inostrane proizvodnje), kao ni „patriotski“ narodni melos (turbo-folk je posebna priča, ne smatram ga muzikom i zato isključujem iz samog pominjanja) koji uopšte ne osećam. Upitnik u nastavku pronašla sam kod Sare i nije bilo baš jednostavno u trenutku se odlučiti za odgovor. Pokušala sam da listu što više „začinim“, ujedno objašnjavajući šta mi svaka od pesama konkretno znači. Slobodno se uključite sa sopstvenim izborima.

Subota sa knjigom: „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“

piše: Isidora Đolović

Postoji li život posle smrti bližnjeg i imamo li pravo da nastavimo dalje, bez straha od optužbe savesti zbog „izneverene“ uspomene na one kojih više nema? Debitantski roman Anjes Marten-Ligan, interesantnog naslova „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“ („Laguna“, 2017; orig. Les gens heureux lisent et boivent du cafe, 2013), postavio je isto pitanje i, sudeći po načinu na koji je predstavljen od strane domaćih izdavača, postao veliki hit, pravo francusko književno otkriće. Da li čitaoce osvaja odgovor na osetljivu, tugaljivu početnu temu; možda manir njenog predočavanja kakav obično očekujemo od proze koja nam stiže sa tog podneblja; ili smo ponovo obmanuti  tržišnim umećem plasiranja osrednjeg sadržaja u dobrom pakovanju? 

Svaštara, (s)redom: Junski pregled

piše: Isidora Đolović

Ne mogu da objasnim zbog čega tačno, ali, nikada nisam doživljavala jun kao tipičan letnji mesec. Bio mi je nekako neprimetan, skriven iza brojnih obaveza, suviše kratak i poput uvertire, nikako početka. Iako već nekoliko godina nisam zaokupljena danonoćnim spremanjem ispita, ne brinem zbog prijemnog niti odbrojavam dane do godišnjeg odmora, još mi se ovaj mesec „izvlači“ tako da ga jedva osetim, još manje mogu da navedem šta je sve doneo. Uz to, nikako ne mogu reći da mi sva ona panika uoči junskih rokova i zaključivanja ocena ne fali – i to ne zato što sam „štreber“, već iz čiste nostalgije za tim godinama, obavezama, utiskom da od stalne zaokupljenosti ima neke vajde. Danas, kada još lutam predsobljem tranzitivnog životnog doba, sa neizvesnošću hoće li se taj odloženi prelaz ikada desiti, iz pozicije posmatrača gledam neke nove, tuđe mature, odbrane diplomskih, okretanje novih stranica. Pored te stagnacije, jun iza mene definiše još jedan pojam: kiša! Kako se čini, obeležiće ona i ostatak leta koje nas čeka, a uz to uvek „pljušti“ još koješta – uglavnom tragikomično, sa našeg društveno-političkog neba. Teme sa sredine kalendara slede u nastavku 400. teksta objavljenog na ovoj stranici.

“Versailles” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Ukoliko se o izvesnom istorijskom razdoblju i životu u njemu govori kroz prenaglašavanja, stereotipne slike i preteranosti svake vrste, to ne znači da im realnost nije dala povoda. Ako se u slikanju neke epohe i sredine služi ustaljenim repertoarom motiva, ne znači da ih stvarnosni „uzorci“ nisu podsticali do kraja. Naposletku, kada neko ostvarenje dobije podeljene, ponekad i unapred negativne komentare, ne znači da ne poseduje važan broj iskupljujućih vrednosti, niti da će nam biti negledljivo. Takav je slučaj sa serijom „Versaj“, koja je na kraju dočekala tri sezone, a zaljubljeniku u francusku istoriju, kakva je moja malenkost, nije izazvala „prevrtanje očima“ ili „lupanje po čelu“ kakvo sam očekivala.

Namera da se, posle britanskh, italijanskih, pa i ruskih dinastija, dramski „obradi“ najdugovečniji francuski monarh, na prvi pogled je lak poduhvat. Luj XIV, čije se doba upravljanja državom smatra zlatnim vekom, postavio je mnoge temelje, neštedimice radeći na tome da ostane dobro upamćen. Nema ličnosti iz dinastije Burbona (osim, eventualno, Marije Antoanete) koja  izaziva tako veliko interesovanje. Njegov credo “Država, to sam ja“, postao je poklič svakog kasnijeg apsolutiste, doduše, retko sa makar približnim rezultatima na planu uprave. Za dvor, ličnost i zaostavštinu kralja Sunca, vezuje se toliko predstava – počev od portreta i zabeleženih samoljubivih konstatacija – da nam je svima, naoko, „sve poznato“, pa se čini kako tu preteranog izazova i nema. Pogrešno!

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „La reine Margot“ (1994)

piše: Isidora Đolović

Danas je 14. jul. Francuzi ga obeležavaju kao najveći državni praznik - Dan republike. Datum je odabran u sećanje na pad Bastilje 1789. i početak znamenite buržoaske revolucije, koja je izmenila lice čitave Evrope, višestruko utičući na mnoge aspekte života naših društava u vekovima koji su usledili. Verovatno ste čuli i jednu sportsku vest: reprezentacija Francuske se sutra popodne, u finalu Svetskog fudbalskog prvenstva, sastaje sa Hrvatskom. Moja gotovo opsesivna ljubav prema ovoj zemlji i njenoj kulturi, istoriji, tradiciji, šarmu i brojnim lepotama, dovela je do ideje da svemu tome odam skromnu počast, otvarajući današnjim tekstom nešto što bi se zvalo mesec Francuske na blogu. To znači da ćete u narednom periodu, vikendom, čitati o delima koja su na bilo kakav način povezana sa njome.

Nažalost, prevrat na koji nas današnji dan podseća, za francuski narod nije bio jedini buran događaj sa mnogo žrtava. Sukobi staleške i, naročito, religijske prirode, kao okidač za ispoljavanje najmračnijih ljudskih nagona uz potezanje labavih, ali sudu razuma nesuprotstavljanih izgovora, u nešto drugačijim oblicima traju i danas. Zbog toga je posebno važno ne zaboravljati one najdrastičnije, najteže primere iz prošlosti, kakav predstavlja stravična Bartolomejska noć. Poslužila je kao inspiracija za nekoliko književnih, scenskih i filmskih ostvarenja, od kojih se veličanstvenošću izdvaja  „Kraljica Margo“ (La reine Margot).

Subota sa knjigom: Štivo za leto

preporučuje: Isidora Đolović

Stiglo je žarko leto i zasigurno će mnogi od vas, u nekom trenutku, imati na raspolaganju određeno slobodno vreme, bio to raspust, godišnji odmor ili naprosto večernji predah na terasi, posle celodnevne gužve. Malo je proverenijih pratilaca na putovanjima ili boljeg društva u satima opuštanja, nego što je to knjiga. Kako nas ne bi grizla savest što smo, možda, previše „pustili mozak na ispašu“, uvek postoji rešenje u vidu dobro odabranog štiva. Sledi nekoliko predloga iz različitih žanrova, ali sa par primetnih srodnih karakteristika. Sva pozivaju na putovanje – geografsko (uglavnom ka egzotičnom jugoistoku ili po zemljama Komonvelta) i iskustveno, na kome nećete biti usamljeni, a istovremeno imate priliku za misaono sagledanje sebe u odnosu na društvo, zahvaljujući raznovrsnim psihološkim profilima likova. Očekuju vas i mnoge stranice ispunjene slikovitim, majstorskim opisima, dinamičnim tokovima radnje, inspirativnim razgovorima. Za svačiji ukus, nadam se, naći će se ponešto.

Ne verujem da si to ti!

piše: Isidora Đolović

   „Neprepoznatljivi“ glumci u muzičkim spotovima                       

Otkako je muzika počela da se sluša i – gleda, vizuelni način predstavljanja dobio je na značaju. Danas je uveliko opšteprihvaćeno kumstvo MTV-ja ekspanziji muzičkih spotova, baš kao što, na sličan način, Youtube odražava kraj jedne ere, dostupnošću snimaka prilično obesmišljavajući koncept albuma i video-materijala. Da li je zaista video ubio radio zvezdu, verovatno nikada neće biti do kraja odgonetnuto, ali sigurno je da su muzičke televizije (najpre MTV, pa VH1, Viva, Deluxe music...) stvorile mnoga velika imena. Postalo je važno na pravi način prezentovati muzički sadržaj, bilo to na čisto estetskom nivou ili slanjem jasno određene poruke ideološke prirode.

Subota sa knjigom: “Kći trgovca svilom”

piše: Isidora Đolović      

 

Gotovo neverovatno zvuči podatak da je Sali Gardner,  danas izuzetno cenjeni  britanski pisac i illustrator (između ostalog, dobitnica Karnegijeve medalje), do četrnaeste godine zbog disleksije bila funkcionalno nepismena. Utoliko više zadivljuju njena snaga volje i upornost da savlada prepreke, dok je ista vera u moć reči i slika kao sredstava izražavanja naših najskrivenijih misli, osećanja, poriva, na poseban način iskazana u romanu „Kći trgovca svilom“ („Odiseja“, 2015; orig. I, Corriander, 2005). Upozorenje na početku: nikako ne pomešati sa istoimenom knjigom u izdanju „Lagune“! Do ove zbrke je došlo zahvaljujući čudnoj odluci da se ne zadrži doslovni prevod naziva dela; pored toga, umesto autorkinog likovnog rešenja, na koricama se našla (svejedno odlična) ilustracija neprevaziđenog Dobrosava Boba Živkovića.

Priče o pesmama: Pozovi “T“ radi trijumfa

piše: Isidora Đolović

Tri albuma kojima je Tifa dao dušu. I totalni šmek.

 

Pre nekoliko dana, pročitala sam iznenađujuće iskrenu autobiografiju čuvenog gitariste Sola Hadsona, poznatijeg kao Sleš. Da su rokeri odvajkada posebna fela nije potrebno naročito isticati. Iza samouverene scenske pojave i razuzdanog životnog stila, uglavnom se (nevešto) skrivaju neprilagođenost, do iznemoglosti rabljene zabranjene supstance, pojačana osetljivost, burno reagovanje i teškoće održavanja komunikacije sa okolinom. Ekscentrični Axl Rose, onakav kakvim ga opisuje Slash, kao i njihov složeni saradničko-rivalski odnos (sa fazama onespokojavajuće podređenosti jedne strane drugoj) podsetio me na sličnu priču sa ovdašnje scene. I na bez sumnje raskošan talenat čoveka sa kojim nikada nije bilo jednostavno raditi, a budući svestan svoje vrednosti, sebi je često dozvoljavao raznovrsne ispade.

Početkom osamdesetih, sarajevskom čaršijom se brzo pronosio šapat o tome ko je „na ceni“ u krugovima muzičara. Iz redova mlade, „sveže krvi“, iskusni bendovi bi kasnije birali pojačanja za svoje redove. Konkurencija nije bila naivna, uostalom (ma koliko se elitistički krug dvojke podsmevao), Bosna je od svih tadašnjih SFRJ republika važila za najraspevaniju. Ipak, jedan „mali“ se gotovo odmah izdvojio, a glasovi o talentovanom, međutim, nezgodnom Mladenu Vojičiću Tifi stigli do Brege, odakle što bi se reklo, počinje istorija...

Subota sa knjigom: “Sezona kostiju“

piše: Isidora Đolović

Godinama unazad, postoji formula koje se stvaraoci određenog žanra pridržavaju, pokušavajući da dosegnu ideal ispisan još na stranicama Orvelove „1984“. Glasi, otprilike, ovako: osmisliti što detaljnije i verodostojnije društvo, u realnosti nepostojeće - ali ne i nemoguće; staviti u središte nekoliko dovoljno zanimljivih likova - ali ne previše samosvojnih, kako bi okolnosti njihovog bivstvovanja ostale dovoljno upečatljive; sve to skrojiti u oblik napete, granično zastrašujuće, upozoravajuće radnje, a u novije vreme naročito prilagoditi adolescentskoj čitalačkoj grupi. U mnoštvu romana koji manje ili više koketiraju sa navedenim odlikama, postalo je teško izdvojiti nešto u znatnijoj meri odudarajuće od traženih klišea. Ipak, postoje knjige kojima to uspeva, uz neizbežne početničke trapavosti. Dobar primer je veoma ambiciozno osmišljen roman „Sezona kostiju“ (”Laguna”, 2015; orig. The bone season, 2013), mlade autorke (rođena 1991. godine) Samante Šenon, prvi od planiranih (čak!) sedam nastavaka.

izvor: delfi.rs

Svaštara, (s)redom: Majski pregled

piše: Isidora Đolović

Maj je moj omiljeni mesec u godini. Rođena sam kada je proleće u svom zenitu, vreme ni previše toplo, ali ni više hladno (istina, ove godine smo odmah „uskočili“ u letnje vrućine) i sve na nekakvoj prijatnoj prekretnici. U maju se kraj školske godine, letnjeg semestra ili godišnji odmor ohrabrujuće približe, a ipak još nije u jeku panično svođenje računa kroz polaganja, ispitne i razne druge rokove. Sve cveta i miriše, ali su prolećne alergije i zamori malo stišali prvu navalu, dok žega nije stigla da naškodi božanstvenom rastinju svuda naokolo. Razbuđeni smo,  imamo bezbroj nada, planova, čak i kada ih pomalo osenče brige, melanholija, nikad življa prisećanja na prošlost. Meni se, ponajviše zbog jubilarca, ali i usled aktivnog sezonskog raspremanja stana – pri čemu obavezno pronalazim  mnoštvo davno zaturenih, već zaboravljenih „artefakata“ iz mladosti – čitav mesec odvijao u znaku raskusuravanja sa sobom, pokušaja realnog (pre)usmerenja puta kojim se dalje ide, uz mnogo, mnogo uspomena. To ne znači da su mi promakle aktuelnosti, samo su se, nekom nuždom, lukavo pomešale sa sećanjima. Sem toga, zar je moguće da VEĆ prevalismo polovinu kalendara?!?

„Medici: Masters of Florence“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović

Dinastija Mediči vladala je prestonicom Toskane gotovo četiri veka, a iz redova ove dugovečne loze potekla su brojna značajna imena, od sveštenika najvišeg ranga, preko umetnika i njihovih mecena, pa do članova kraljevskih porodica. Njihova zaostavština je ulepšala sam grad i učinila ga onim što do danas predstavlja, svojevrsnim spomenikom kulture, umetnosti i tradicije, pravim turističkim draguljem na reci Arno. Manje ozloglašeni od Bordžija, ali politički izuzetno dobro „potkovani“, Medičijevi predstavljaju vrlo intrigantne ličnosti, čiji se dramski portret pokazao  ništa manje inspirativnim. Na talasu uspeha i popularnosti priča o značajnim plemićkim lozama, prva sezona istorijske drame “Medičijevi: Gospodari Firence” kroz osam epizoda prati uspon čuvene bankarske porodice, uporedo sa izrastanjem njihovog grada u najznačajniji renesansni centar kulture i finansijske moći. Spone i(li) suprotstavljenosti umetnosti i bankarstva, estetike i novca, etičkog i pragmatičnog, osnova su na kojoj se gradi istorijat ove velike kuće.

Subota sa knjigom: “Diznijev” knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

 

Kada dođe vreme za predah od prikaza i recenzija pojedinačnih dela ili ideje naprosto (trenutno) zataje – što takođe predstavlja normalnu i sasvim ljudsku pojavu, nema boljeg rešenja od upitnika o knjigama. To je istovremeno način da se podsetimo nekih zanimljivih dela, a uz to možda drugima damo korisnu preporuku ili ideju. Ponovo je Sara bila izvor inspiracije (u linku je prečica ka njenim odgovorima; zahvalnost se podrazumeva!), dok su tema književni junaci, raspoređeni na osnovu kategorija iz „Diznijevih“ animiranih filmova. Pitanja su interesantna i zabavna, a svako ko želi pozvan je da ih preuzme.

Subota sa knjigom: „Putovanje kroz noć“

piše: Isidora Đolović

Iz svakog od nas, bili toga (rado) svesni ili ne, u određenom – obično prelomnom – periodu života „progovore“ koreni. Možemo krenuti njihovim tragom i, istražujući kroz tamu prošlosti, stići do sopstvenih mračnih ponora ili ohrabrujuće svetlosti. A možemo ih, sasvim suprotno, negirati, pretvarajući se da ne čujemo njihov opominjući zov i da je sve samo igra naše uobrazilje. Ukoliko nam se, ipak, ovakvo suočenje dogodi na pragu odraslosti, prihvatimo li čak i najneverovatnije za prirodan sled zbivanja, bićemo ojačani, istom snagom korena, za nastavljanje puta. Shvatićemo da se, kao u ogledalu, iskustva i sudbine prethodnih generacija susreću na našem licu. I neće nas uplašiti taj odraz.

Irski pisac Rodi Dojl, dobitnik (između ostalog) Bukerove nagrade, toj zanimljivoj potrazi posvećuje svoj roman „Putovanje kroz noć“ (Odiseja, 2015; orig. A Greyhound of a Girl, 2011). Njegova dela, do sada više puta ekranizovana, karakterišu dramska struktura i brojni dijalozi, pa ni sledeća priča nije izuzetak. 

Subota sa knjigom: „Nebo, u podne crveno“

piše: Isidora Đolović

Možda je to što Sajmon Sibag Montefjore posvećuje sinu Saši roman „Nebo, u podne crveno“ („Evro-book“, orig. Red sky at noon, 2017), treći deo svoje moskovske trilogije, uticalo na nešto „muškiji“ karakter priče. Hronološki smešten između uspešnih prethodnika, “Sašenjke” (tekst OVDE) i “Jedne zimske noći” (više o knjizi OVDE), a ipak potpuno samostalna celina  (neuslovljena poznavanjem prethodne dve kako bi pratili priču), Montefjoreov najskoriji književni poduhvat zaokružuje korpus pripovesti o ljudskim sudbinama u rizičnim vremenima, nemilosrdnim prema makar jednoj nesmotreno izgovorenoj reči. Ovoga puta, prednost pri iznošenju svedočanstva daje upravo čoveku koji najbolje vlada  rečima.

Duboko u nepreglednom prostranstvu ruske stepe, nakon što je u poslednji čas izbegao pogubljenje streljanjem, pisac Benjamin „Benja“ Golden odslužuje svoju kaznu. Nepravedno osuđen na robiju u jednom od najrigoroznijih gulaga, Kolimi, ovaj politički zatvorenik pomešan je sa okorelim kriminalcima, ubicama, ali i dezerterima, otpuštenim vojnim zapovednicima, plemenitim lekarima, unutar surovog, naturalistički brutalnog sveta (koji šarolikošću podseća na  „Zapise iz mrtvog doma“ Dostojevskog). Kada Hitler, prekršivši problematični dogovor, bude napao Rusiju, a njegove trupe prodru u srce donske oblasti, jedna očajnička mera vlasti će 1942. unaprediti zatvorenike (tzv. šrafnjike) u borce.