Dan mladosti: Hitovi mog ranog tinejdžerskog doba

piše i predlaže: Isidora Đolović

T. S. Eliot tvrdi kako je april najokrutniji mesec, a meni se odnedavno čini (i nisam jedina) da bi se to neslavno zvanje bez problema moglo proslediti martu. Tada su mi se uglavnom dešavale samo ružne stvari. Pa i situacija koju kolektivno podnosimo počela je, barem što se Srbije tiče - u martu, verovatno mnoge od nas neodoljivo podsetivši na 21 godinu staro bombardovanje. Možda slabu, ali svejedno izvesnu utehu predstavlja istina da ćemo se jednoga dana i ovoga samo (nerado) sećati, sa bezbednog odstojanja. Izolacija nam je, između ostalog, dala mogućnost (naročito ako ste se, poput mene, zadesili u porodičnom domu) za evociranje različitih uspomena. Kada ste po ceo dan sa roditeljima, u nekom trenutku će se neizbežno povesti razgovor o tome „kako je nekada bilo“, izvadiće se (sa police, zgurani tik uz kutije sa starim društvenim igrama, ali bez prašine, jer je ovih nedelja dezinfikovanje pod stavkom obavezno!) albumi sa slikama i priče se odmotavati same od sebe. Ne samo o ratovima, sankcijama, ubistvu Đinđića, ptičjem i svinjskom gripu, zemljotresima, poplavama, demonstracijama, restrikcijama, varioli...već i o lepim stvarima koje, srećom, nekako uvek prednjače. Krizne situacije su prilika da preispitamo ko smo bili, jesmo li to i dalje, a šta ćemo tek biti, nakon svega?

Pesme s gradovima u imenima

predlaže: Isidora Đolović

Gradovi – večita inspiracija pesnika, putopisaca i avanturista. Njihova buka, brzina, treperava svetla što mame, velika obećanja kojima volimo da verujemo. Urbanizacija već par vekova unazad predstavlja i „najveće zlo“ i osnovni preduslov progresa. Na rečima, većina daje prednost seoskoj idili, iako bi svi, ako je suditi prema njenoj pretrpanosti, radije živeli u „betonskoj džungli“. Kada ste rođeni u gradu, koliko god (ne) bio veliki, vene vam damaraju njegovim ritmom i vezani ste za saobraćajnu vrevu, izopštenost u gomili prolaznika, bulevare, stajališta. Nerviraju vas, ali ih podjednako jako volite. Čak i sada, tužno opusteli gradovi širom sveta ne gube privremeno pritajenu energiju i duh. Samo se prisećaju šta se izgubilo u dosadašnjoj brzini, a koje to pouke, nadajmo se, možemo izvući iz svega. U nastavku slede pesme čije su stvaranje nadahnule neke od najlepših svetskih lokacija, ujedno im u manjoj ili većoj meri prema sebi oblikujući pretežni ton. Ako se možda pitate zašto nema Beograda: u skladu sa naročitim mestom koje sam mu odavno izdvojila u svom srcu, već je dobio posebnu MUZIČKU LISTU.

Skitalačke himne

predlaže: Isidora Đolović
 

Neki to zovu nezrelošću, sa svog pijedestala „ostvarenosti“ sažaljivo odmahujući glavom: „Stalno plivaš protiv struje...“ Samo ponekad, na veoma kratak trenutak pomislim kako bih volela da sam poput njih, pa da se uklapam i ne znam za drugačije, možda bolje, možda više, da me lako zadovolji ispunjenje već postojećih normi. U sledećoj sekundi ne mogu da verujem šta mi to pada na pamet. Koliko god možda dobila na taj način, izgubiću sebe – a bez toga ništa nema smisla. I zato čvrsto zategnem pertle, pa drumsku prašinu pod đonove, makar samo zamišljajući.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja. (Branko Miljković)

Najbolje ex-YU balade

predlaže: Isidora Đolović

Po svemu se čini da je ove godine na snazi Zilahijevo samrtno proleće ili, rečnikom muzike govoreći, vreme plakanja. Izolacija neminovno teško pogađa sve koji su njome obuhvaćeni, svest o haosu negde „napolju“ ostaje uz nas i nakon što zaključamo vrata ili spustimo roletne. Lančana reakcija u obliku potištenosti nije nešto čemu je jednostavno pobeći, naročito kada kroz prozor bacite pogled na, preko noći razlistale, krošnje drveća i sunčan dan koji se razbaškario sablasno pustim ulicama. Kad je već tako, a sačuvati što je moguće vedrije stanje duha ultimativni cilj svakog novog dana, najmanje nam je u interesu da (svesno) srljamo u kandže tmurnih raspoloženja. Pa, zašto, onda, potkopavati ičiji moral neveselom muzikom? Pre svega, naiskrenije verujem da one pesme za koje nas vežu (lične ili kolektivne) uspomene, zahvaljujući tom objedinjujućem kvalitetu da nas tragom prošlosti izmeste sa tačke obeshrabrujućeg „ovde i sada“, čak i tužne događaje od ranije mogu preoblikovati u uspešna bekstva od sadašnjice. Ako ništa drugo, ohrabruje i teši već činjenica da smo pregrmeli takve minus-faze. Čak i onda kad ni na koji način nismo lično povezani sa određenom (starijom) baladom, njeni kvaliteti i obično podrazumevajuća veličanstvenost uspevaju da nas pogode, zaokupe i, samim tim, prijaju. 

Zavodljiva “domaćica”

predlaže: Isidora Đolović

U poplavi pretećih vesti, apokaliptičnih tema i pesimističnih prognoza, u etar ipak biva poslata nezanemarljiva mera spasonosnog humora kao reakcije, a mnogo nalik onoj poslednjoj nadi pohranjenoj u Pandorinoj kutiji. Tako se, ubrzo po izbijanju pandemije, sa raznih strana moglo čuti kako dolazi vreme kada će uobičajeno stanje introvertnih biti nužna svakodnevnica ostatka planete – do te mere da ćemo mi, povučeni, jedva čekati povratak u status quo, ne bi li opet bili ostavljeni svom miru i tišini! Pošto svaka šala sadrži nešto istine, za ovu vam iz ličnog iskustva jemčim da je tačna. Teško podnosim karantin sa drugima. Zatvorenost u sebe, distanciranost, izbegavanje (posebno napadno izveštačenog) grljenja i cmakanja, neophodnost najosnovnijih uslova da ostanem sama sa sobom, moja su prirodna sredina. Zabluda je da ona, u okolnostima pojačane tenzije i straha, ne nailazi na blokadu, nastavljajući da se odvija u istom ritmu. Jedno je sigurno: uopšte ne patim zbog aktuelnog ukidanja „socijalne prisnosti“, ali, razumem zašto prosečnoj, normalnoj ljudskoj jedinki sve to nedostaje. Pa, kad je već korona stavila veliki znak zabrane i na udvaranja u klasičnom smislu, traže se alternativni načini, upošljavaju telefoni, skajp i, naravno, muzika. Ona vam uvek može priuštiti doživljaj emocionalne bliskosti i izgubljene topline, ne tražeći zauzvrat ništa sem na neko vreme usredsređene pažnje.

Isto ime, druga pesma

predlaže: Isidora Đolović

Kao ljudi, naselja (ili čitave oblasti), predmeti…tako i pesme ponekad imaju svoje nominalne parnjake. Istina, retko se (za)dese u istom vremenu i prostoru, jer nikome, pogotovo ne poslovično egocentričnim stvaraocima, baš ne prija otkriće da negde postoji njihov „dvojnik“. Takve podudarnosti nam, ipak, značajno govore o jednakosti ideja, asocijacija i preokupacija, uglavnom dokazujući kako samo raznovrsni mogu biti načini interpretiranja istih. Bez izuzetka predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o (slučajnoj ili ne) inspirisanosti kolega sa suprotnih podneblja i žanrovskih oblasti jednim istim motivom. Bilo bi interesantno zamišljati šta, ukoliko uopšte znaju za postojanje homonimne numere, njihovi autori misle o muzičkim imenjacima sopstvenih kompozicija. 

Blog Stalker?

(vanredna kolumna)

piše: Isidora Đolović

Baš kao biće iz mašte Brema Stokera (Bram Stoker), virtuelne psihičke i mentalne krvopije koje bismo mogli nazvati blog stolkerima, vrebaju iz dubina Internet mraka. Šta ih to privlači, nije sa sigurnošću utvrđeno, ali zna se da dejstvuju iznebuha, podmuklo i s vremenom paranoidno. Pokušaj da ih se otresete nalikuje uklanjaju krpelja, a oporavak može potrajati duže od vremena potrebnog da se izlogujete. Nažalost, postoje samo dva (poznata) načina prevencije: sasvim obrisati stranicu i više se ne oglašavati u javnosti, ili ignorisati sve, uzdajući se da imaju toliko razum(evanj)a da sami odustanu. Pretpostavljam da se svako sa nešto dužim blogerskim stažom barem jednom u životu suočio sa sličnom, istinski neprijatnom situacijom. Ili ste možda, u neznanju, sami preterali i počeli da se ponašate kao jedan od njih? Pošto su mi se u relativno kratkom vremenskom razmaku dogodila dva prilično drastična slučaja ove vrste, bacivši me u ozbiljno preispitivanje, odlučila sam da napišem jedan vanredni tekst na temu o kojoj bih volela da razmenim mišljenja sa, prvenstveno, blogokolegama – ali i svim učesnicima u ovakvom obliku komunikacije. Da li ste imali slična iskustva i na koji način ste se izborili sa, u blažem obliku nesporazumom, a u težem nimalo naivnim problemom? Kako razlikovati čitaoce koji su se samo pogrešno postavili od onih čija “podrška” to zapravo i nije?