недеља, 23. јун 2019.

Doviđenja u Vesterosu: finale serije „Game of Thrones“

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 6 – Obogaljeni raspleti, kopilad sudbine i slomljene priče 

Gledaoci su, nekako, snažno zažmurili na jedno oko pred slabom sedmom sezonom, blagonaklono progledavši kroz prste autorima, nadajući se da će naredni ciklus, ako ne baš izgladiti situaciju, ono barem popraviti greške na koje im je više puta i sa više strana ukazivano. Uzdali su se u istinitost stare mudrosti da se na greškama uči. Vremena su imali (skoro dve godine), sredstava takođe („Igra prestola“ je najuspešniji projekat HBO-a, koji godišnje na konto popularnosti serijala, književnog i televizijskog, svim uključenim saradnicima obezbeđuje velike svote novca). Ono čega nisu imali, strpljenja i mudrosti, kao i obično se pokazalo fatalnim nedostatkom. „Igra prestola“ je mogla završiti svoj uspešan put okićena titulom jedne od najboljih serija svih vremena. Umesto toga, ostaje upamćena kao najbolja uništena serija, čija je završnica, umesto oporavka i trijumfalnog uzdizanja posustale priče, udarila još jedan ekser u mrtvački sanduk ambicioznog, originalnog, odlično osmišljenog i nekoliko godina besprekorno vođenog poduhvata. Poput Deneris, skliznuli su na „tamnu stranu“ neubedljivo, jadno i potpuno razočaravajuće. Zato je iskustvo gledanja poslednjih sat i nešto duže priče koju smo dugo voleli, čitali i pratili, ponajviše ličilo na posmatranje parodije, tako daleke od sveta prvobitno izašlog iz pera Džordža R.R. Martina. U nastavku nećete čitati tekst na tragu popularnog talasa kritikovanja „Igre prestola“, niti fanatične jadikovke nad pričom u koju se pojedini preterano uživljavaju. Sledi, kao i do sada, iskreni osvrt dugogodišnjeg obožavaoca, kome je prvenstveno romaneskna saga odavno prirasla za srce kao jedna od najboljih ikada, tako da se isto osećanje vremenom, često nekritički prenosilo i na njenu adaptaciju. Šta smo izgubili?
„I priroda teži ka suprotnome, i iz ovoga, a ne iz istoga, rađa sklad.“ (Heraklit)

среда, 19. јун 2019.

Na Balkanu, na Istoku - Orijentalne teme u domaćoj muzici

piše: Isidora Đolović

Ima ona sevdalinka „U Stambolu, na Bosforu“ i ako se neko dosetio da je kao inspiraciju poveže sa današnjim naslovom, bio je na ispravnom tragu (asocijacije i igre rečima su mi, uostalom, omiljena „spisateljska fora“). Sad, jednima prija, drugima ne, ali veoma je teško negirati to pusto tursko kao deo mentaliteta i, za konkretnu temu daleko važnijeg, senzibiliteta ovog podneblja. Pre nego što rasteram dobar deo čitalaca koji sve to povezuju sa nekim negativnim pojavama, dužna sam da naglasim: kada kažem orijentalno, ne mislim na turbo-istočnjački-grčko-tursko-bugarski melos karakterističan za onaj popularni hibrid što se ni u ludilu ne bi smeo nazvati muzikom. Daleko bilo, kako kaže narod! Orijent je, za mene, oduvek i prvenstveno gledan očima devetnaestovekovnih pripadnika romantičarskog pokreta, pa zatim svih stilsko-umetničkih reinkarnacija koje su do sada imali, od moderne do „new romantics“-a.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...