Subota sa knjigom: „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“

piše: Isidora Đolović

Postoji li život posle smrti bližnjeg i imamo li pravo da nastavimo dalje, bez straha od optužbe savesti zbog „izneverene“ uspomene na one kojih više nema? Debitantski roman Anjes Marten-Ligan, interesantnog naslova „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“ („Laguna“, 2017; orig. Les gens heureux lisent et boivent du cafe, 2013), postavio je isto pitanje i, sudeći po načinu na koji je predstavljen od strane domaćih izdavača, postao veliki hit, pravo francusko književno otkriće. Da li čitaoce osvaja odgovor na osetljivu, tugaljivu početnu temu; možda manir njenog predočavanja kakav obično očekujemo od proze koja nam stiže sa tog podneblja; ili smo ponovo obmanuti  tržišnim umećem plasiranja osrednjeg sadržaja u dobrom pakovanju? 

Kad „bubamara“ zavrti svet

piše: Isidora Đolović

Sada se već zna ishod takmičenja koje proteklih mesec dana zaokuplja čitav, ne samo muški, svet – najbolji fudbaleri u ovom trenutku čine nacionalni tim Francuske. U njihovim rukama se prošle nedelje našao pobednički pehar, koji su radosno podizali, zasuti „kišom“ konfeta, blicevima fotoaparata, zagrljajima predsednika Emanuela Makrona – ali i još ushićenije Kolinde Grabar Kitarović. Potonje ne čudi, s obzirom da komšijska reprezentacija ima gotovo jednake razloge za slavlje: kao vicešampion sveta, Hrvatska je ostvarila istorijski uspeh, pa oba tima zaslužuju NAJSRDAČNIJE ČESTITKE! Što je najbitnije, gledali smo zaista uzbudljiv fudbal, utakmicu prepunu dinamike, obostrane borbe, tako da se slobodno može reći kako bi svaki rezultat bio potpuno zaslužen. Heroji meča, na kraju i nagrađeni za izgaranje na terenu, bili su tinejdžersko „čudo“ Kilijan Mbape i sitni, ali srčani Luka Modrić. I mada je moja podrška bila na strani trikolora, iskreno se radujem zbog obe selekcije, možda najviše jer smo ove godine imali evropsko (polu)finale. Vratila mi se euforija navijanja i aktivnog praćenja fudbala, iz vremena kada sam bila devojčica, što je svakako lep osećaj.

“Versailles” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Ukoliko se o izvesnom istorijskom razdoblju i životu u njemu govori kroz prenaglašavanja, stereotipne slike i preteranosti svake vrste, to ne znači da im realnost nije dala povoda. Ako se u slikanju neke epohe i sredine služi ustaljenim repertoarom motiva, ne znači da ih stvarnosni „uzorci“ nisu podsticali do kraja. Naposletku, kada neko ostvarenje dobije podeljene, ponekad i unapred negativne komentare, ne znači da ne poseduje važan broj iskupljujućih vrednosti, niti da će nam biti negledljivo. Takav je slučaj sa serijom „Versaj“, koja je na kraju dočekala tri sezone, a zaljubljeniku u francusku istoriju, kakva je moja malenkost, nije izazvala „prevrtanje očima“ ili „lupanje po čelu“ kakvo sam očekivala.

Namera da se, posle britanskh, italijanskih, pa i ruskih dinastija, dramski „obradi“ najdugovečniji francuski monarh, na prvi pogled je lak poduhvat. Luj XIV, čije se doba upravljanja državom smatra zlatnim vekom, postavio je mnoge temelje, neštedimice radeći na tome da ostane dobro upamćen. Nema ličnosti iz dinastije Burbona (osim, eventualno, Marije Antoanete) koja  izaziva tako veliko interesovanje. Njegov credo “Država, to sam ja“, postao je poklič svakog kasnijeg apsolutiste, doduše, retko sa makar približnim rezultatima na planu uprave. Za dvor, ličnost i zaostavštinu kralja Sunca, vezuje se toliko predstava – počev od portreta i zabeleženih samoljubivih konstatacija – da nam je svima, naoko, „sve poznato“, pa se čini kako tu preteranog izazova i nema. Pogrešno!

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „La reine Margot“ (1994)

piše: Isidora Đolović

Danas je 14. jul. Francuzi ga obeležavaju kao najveći državni praznik - Dan republike. Datum je odabran u sećanje na pad Bastilje 1789. i početak znamenite buržoaske revolucije, koja je izmenila lice čitave Evrope, višestruko utičući na mnoge aspekte života naših društava u vekovima koji su usledili. Verovatno ste čuli i jednu sportsku vest: reprezentacija Francuske se sutra popodne, u finalu Svetskog fudbalskog prvenstva, sastaje sa Hrvatskom. Moja gotovo opsesivna ljubav prema ovoj zemlji i njenoj kulturi, istoriji, tradiciji, šarmu i brojnim lepotama, dovela je do ideje da svemu tome odam skromnu počast, otvarajući današnjim tekstom nešto što bi se zvalo mesec Francuske na blogu. To znači da ćete u narednom periodu, vikendom, čitati o delima koja su na bilo kakav način povezana sa njome.

Nažalost, prevrat na koji nas današnji dan podseća, za francuski narod nije bio jedini buran događaj sa mnogo žrtava. Sukobi staleške i, naročito, religijske prirode, kao okidač za ispoljavanje najmračnijih ljudskih nagona uz potezanje labavih, ali sudu razuma nesuprotstavljanih izgovora, u nešto drugačijim oblicima traju i danas. Zbog toga je posebno važno ne zaboravljati one najdrastičnije, najteže primere iz prošlosti, kakav predstavlja stravična Bartolomejska noć. Poslužila je kao inspiracija za nekoliko književnih, scenskih i filmskih ostvarenja, od kojih se veličanstvenošću izdvaja  „Kraljica Margo“ (La reine Margot).

Subota sa knjigom: Štivo za leto

preporučuje: Isidora Đolović

Stiglo je žarko leto i zasigurno će mnogi od vas, u nekom trenutku, imati na raspolaganju određeno slobodno vreme, bio to raspust, godišnji odmor ili naprosto večernji predah na terasi, posle celodnevne gužve. Malo je proverenijih pratilaca na putovanjima ili boljeg društva u satima opuštanja, nego što je to knjiga. Kako nas ne bi grizla savest što smo, možda, previše „pustili mozak na ispašu“, uvek postoji rešenje u vidu dobro odabranog štiva. Sledi nekoliko predloga iz različitih žanrova, ali sa par primetnih srodnih karakteristika. Sva pozivaju na putovanje – geografsko (uglavnom ka egzotičnom jugoistoku ili po zemljama Komonvelta) i iskustveno, na kome nećete biti usamljeni, a istovremeno imate priliku za misaono sagledanje sebe u odnosu na društvo, zahvaljujući raznovrsnim psihološkim profilima likova. Očekuju vas i mnoge stranice ispunjene slikovitim, majstorskim opisima, dinamičnim tokovima radnje, inspirativnim razgovorima. Za svačiji ukus, nadam se, naći će se ponešto.

Ne verujem da si to ti!

piše: Isidora Đolović

   „Neprepoznatljivi“ glumci u muzičkim spotovima                       

Otkako je muzika počela da se sluša i – gleda, vizuelni način predstavljanja dobio je na značaju. Danas je uveliko opšteprihvaćeno kumstvo MTV-ja ekspanziji muzičkih spotova, baš kao što, na sličan način, Youtube odražava kraj jedne ere, dostupnošću snimaka prilično obesmišljavajući koncept albuma i video-materijala. Da li je zaista video ubio radio zvezdu, verovatno nikada neće biti do kraja odgonetnuto, ali sigurno je da su muzičke televizije (najpre MTV, pa VH1, Viva, Deluxe music...) stvorile mnoga velika imena. Postalo je važno na pravi način prezentovati muzički sadržaj, bilo to na čisto estetskom nivou ili slanjem jasno određene poruke ideološke prirode.