Lampionska utopija

autor: Isidora Đolović

   Dugo sam razmišljala šta bih mogla napisati u već, na neki način, tradicionalnom novogodišnjem tekstu, a da već nisam istakla ispraćajući prethodne godine. Istovremeno, koliko god ne želela da se ponavljam, htela bih da na neki način zaokružim ovu kalendarsku godinu, u nadi da ću ubuduće biti aktivnija i više objavljivati. Poslednji dani decembra za sve nas su vreme rezimiranja (ne)učinjenog i donošenja famoznih januarskih odluka, koje uglavnom samo na tome i ostaju. U znaku su treperenja raznobojnih lampiona koji hipnotišu i iz još uvek nimalo ohrabrujuće svakodnevnice vraćaju u idilične prostore detinjstva, donoseći nam kratkotrajni, ali, verujem, neophodni zaborav. U svakome se budi uspavana ili davno potisnuta mašta, idealizam, infantilna nada da će naredni vremenski krug da se okrene baš u našu korist.

  Godina na izmaku je društvu mnogo odnela, malo toga pruživši za uzvrat. Svet je ostao bez izuzetnih pojedinaca, među kojima treba naročito istaći NelsonaMandelu i Lu Rida. Obeleženi su jubileji  od odlaska izuzetnih pojedinaca, gotovo neprimetno. Promakli su, skromno i ipak nedovoljno proslavljeni, trocifreni  jubileji od rođenja izuzetnih pojedinaca, što i nije neobično u zemlji koja se velikana odriče kao sramotnih „repova iz prošlosti“.  Sumorna stvarnost bez većih promena, stagniranje u poražavajućoj kolotečini, dominacija neukusa, bezobrazluka, nepoštenja, lažnih idola i nedoličnih uzora. Zar je onda čudno što potrošačkom groznicom i šljaštavim dekorom pokušava da se odvrati pogled, bar na neko vreme, od ovakvih slika? Još kad za doček u prestonici  zapeva  Ražnatovićeva, sa plemenitom namerom da „napuni praznu kasu svog Beograda“, istu onu koju je tako lepo iscedila samo koju godinu pre….Večito vraćanje istog.

Princip(i)

Isidora Đolović

Ideje mi obično nailaze sasvim spontano, dok se zamišljena, mehaničkim trkom uključujem u ubrzanu struju gradskih ulica, ili dok autobus pun umornih, nerazbuđenih prestoničana prelazi rastojanja od stajališta do stajališta. Tri jutarnja detalja podstakla su me ovoga puta:

1) grafit u ulici Gavrila Principa, na jednoj zgradi nešto  pre Ekonomskog fakulteta, isijava kroz maglovito radno jutro;

2) naslovnica sa crno-belom fotografijom mladog revolucionara ispijenog lika i tamnih kolutova pod očima, pogleda potresnog kao pred nišanom streljačkog voda;

3) debate koje su preplavile televizjske emisije, dovodeći u pitanje neosporno, savršeno odgovarajući našem apsurdnom vremenu.

Sve jedno sa drugim u vezi.

Strike a pose, there's nothing to it

Isidora Đolović

Oduvek se pozerisalo ne bi li se izgledalo veoma inteligentno, urbano, produhovljeno. Znate ono, kad na minus 10 vidite razbarušenu klinku koja sa knjigom na krilu sedi na nekom od bedema Kalemegdana. Ili one šatro-moderne likove koji se prenemažu dok govore, idol im je Cane, večiti su apsolventi primenjene umetnosti i daju sebi za pravo da ostatak sveta posmatraju sa svog oblaka, kao najobičniju boraniju. Ili oni koji pljuju po ex-YU rock muzici, kao da bi sami mogli da stvore nešto bolje, kao da kod nas sada ima nečeg boljeg, kao da prilično nejasno određenje "moderna umetnost" dozvoljava svakavom kršu da se šepuri svojom avangardnom oblandom. Ili (moja omiljena kategorija) nastavnice srpskog, sadašnje i buduće, koje su vešto izbegle čitanje klasika i ostale na istom nivou na kome su bile pre upisa srednje škole, ali zato mnogo vole da se razbacuju svojim (formalnim) obrazovanjem, a ponekad i pišu poeziju- ovo je u malim sredinama posebno česta pojava. 

Zašto ne lajkujem Fejs?

Isidora Đolović

Mislim da sam od retkih osoba koje i dalje nemaju Facebook profil. I ne planiram da ga otvorim, koliko god korisno bilo, npr. za kontakt sa nekim dragim ljudima koji su daleko i nemamo drugih mogućnosti da se čujemo.

Ne osporavam dobre strane društvenih mreža, svojevremeno sam imala Myspace profil i bilo mi je zanimljivo, imam i ovaj ubogi blog već dugo.

Ali, "Facebook" me baš odbija. Ne volim egzibicionizam te vrste, bizarno mi je i licemerno iz raznih razloga takvo samopromovisanje. Svi su "frendovi", a u "stvarnom životu" se ne podnose, npr. Svi su pametni, citiraju mudre istorijske ličnosti, retuširaju fotografije do neprepoznatljivosti, o svemu imaju mišljenje - a u stvarnosti, sušta suprotnost. Ide mi na živce samo pominjanje "lajkovanja", "sharovanja", "addovanja", "tagovanja", statusa...I imam utisak da je iz tog vrzinog kola teško pobeći, jednom kad se upleteš, da tu nema baš toliko privatnosti kao što možda deluje.

Ima tu i urođenog otpora , "kud svi Turci..." ja baš neću!
 
Skoro svi iz mog bližeg okruženja imaju naloge, to mi je u redu, ali, ja najiskrenije nisam zainteresovana.

Ostala sam usamljena u društvu anti-fejsbukovaca, koje smo drugarice i ja osnovale u danima predfakultetskog entuzijazma. 

Nešto kao Veliki Brat  - sve izloženo "na tanjiru".
Od praćenja trudnoće do izjava saučešća.

Ne, hvala.

Da se ne baci

Isidora Đolović

Ako vas je naslov asocirao na iritantnu i (kako to obično bude) zaraznu reklamu koja se ovih dana vrti, koristeći se patetičnim refrenom "Novih fosila", pa ste pomislili da će ovo biti nastavak teksta o najgorim reklamama (http://alittlerunaway.blogspot.com/2013/05/anti-reklame.html), pogrešili ste. 

  
Pretprošle zime nas je prof. Pantić u sklopu kursa kreativnog pisanja odveo u pozorište. Zadatak je bio da napišemo prikaz predstave koju smo te večeri odgledali. Moj tekst je "malo" premašio zadatu normu dužine, pretvorivši se u esej, što dovoljno govori o tome koliko sam bila inspirisana. Od tada se barem jednom u pola godine vraćam  "Zagonetnim varijacijama". Nikako da mi dosade, mada napamet znam svaki delić radnje. Posebno mi je zanimljivo kada odem sa nekim iz društva ko još uvek NIJE pogledao i ne zna šta može da očekuje, pa posmatram reakcije na one majstorske obrte.

  
Sam tekst je, bar mi se tako čini, zaslužio da se (kao što naslov reče) "ne baci". Ukoliko nekome bude dovoljno dobra preporuka, poslužio je svrsi.  Kad smo već krenuli sa temama iz dramske umetnosti, nastavljam u istom smeru. Predstavljam svoju pozorišnu kritiku.

 Život kao neuhvatljiva melodija
(o „Zagonetnim varijacijama“)

5.12.2011.

....and River ran through it...

piše: Isidora Đolović

River Phoenix (1970-1993): 

Život, mit, kompleks tragičnog junaka

"Ljubimci bogova umiru u mladosti, davno je rečeno, a oni se time izbavljuju od mnogih nesreća, jer ne vide smrt prijateljstva, ljubavi, mladosti- jednom rečju, svega što je u nama, osim disanja." 
(Bajron, "Don Žuan", str. 82)

Jutro 31. oktobra (Halloween), pre tačno dvadeset godina, donelo je vesti koje su potresle američku javnost. Zvučalo je kao morbidna šala. Za sva vremena, noć uoči ovog čudnog praznika, samog po sebi bizarnog sa svojom jezivom euforijom, vezivaće se uz brutalnu, šokantnu i pre svega tužnu priču o "zlatnom dečku Holivuda" na čijem je primeru izašlo na videlo poročno naličje kalifornijske VIP scene. Nažalost, ni prvi put, ni dovoljno opominjuće. Ali, priča o Riveru Finiksu prerasla je u legendu kojoj svaka godina koja protekne doda još neki sloj. O njemu i njegovom slučaju pisalo se i piše mnogo, stručno, opširno, detaljno. Sa poštovanjem ili kritičkom oštricom, uz idolopokloničko divljenje ili najsurovija osporavanja.  Upravo ovih dana izlazi još jedna knjiga koja iznosi "tajne" kobne noći u kojoj je svet izgubio jednu od najbleštavijih zvezda koje su ikada krasile filmsko platno ("Last Night at the Viper Room : River Phoenix and the Hollywood He Left Behind", autora Gavina Edvardsa). Ne prestaje da intrigira. Dve decenije posle, tragedija mladog, lepog i talentovanog glumca, najperspektivnijeg iz svoje generacije, još uvek izaziva jednako interesovanje, prerastavši u međuvremenu u pravi urbani mit. Podsetimo ga se.

Uzeh, otvorih, pročitah : Dejan Stojiljković

Isidora Đolović

Dejan Stojiljković - "Konstantinovo raskršće"

izvor: Laguna

Kada se pojavio famozni debitantski roman Nišlije, bila mi je interesantna tema, zvučalo je zanimljivo kao nešto novo kod nas, ali, kako odmiče vreme, čini mi se da je pisac mnogo uzleteo, a bez pokrića, što me dodatno odbija od njegovih dela (pored činjenice da su jako popularna, pa autor dozvoljava sebi da se svrstava među književne veličine - "usta moja, hvalite me", za šta ga ne treba kriviti, nije jedini- to je danas, izgleda, normalno). 

  
Znate ono, postoji dobra književnost, jednokratna literatura za ubijanje vremena, i knjiga za pod nogar klimavog stola/šporet.
 
Gde je tu Deki?

Hleba i igara

Isidora Đolović

Ulenjila sam se u poslednjih mesec dana. Čitav spisak budućih tema čeka, ali, ja nisam od ljudi koji bilo šta rade polovično i na "otaljavanje", a sada od silnih drugih obaveza nikako nisam stizala da se posvetim piskaranju u meri koja bi mi bila prihvatljiva. Uglavnom, primljena sam na master studije o trošku države, prošao je i upis i već tradicionalni stres oko papirologije i natezanja sa nadaleko poznatim šalterušama Filološkog, pronađoh i stan...Sada čekam da fakultet objavi početak semestra za postdiplomce, selidbu i povratak prestoničkom aktivnom životu. Do tada, predstoji još malo kuliranja u rodnom gradu, dosađivanja kod kuće i zahvatanja još malo divnog Miholjskog leta.

Kad bi svi isključili svoja sokoćala i izašli napolje posle napornog radnog dana, bili bi kolektivno srećniji i smireniji. Ali, nekim čudom, to je nemoguća misija. Ja bez TV-a mogu, odvikla sam se tokom studentskih dana u domu, uostalom, ništa pametno ne propuštam. Sve potrebne informacije i zanimacije mogu naći na Internetu. Moji roditelji su druga priča i zahvaljujući njihovoj još uvek bezazlenoj zavisnosti od televizije, bila sam u prilici da zabeležim nekoliko novih pojava za mrzeti. Što se mene tiče, jedino što sam pratila poslednjih nedelja bile su serije na HRT-u, "Game of  Thrones" i "The Borgias". Kad već domaći kanali nisu želeli da otkupe nešto novo i zanimljivo, nego se i dalje u nedogled repriziraju dosadne i glupe "humorističke" serije, a od inostranih nude se samo neukusne istočnjačke sapunice. Kao i uvek, odbacujemo zapadno, prihvatamo "egzotični" otpad, a ne pravimo dobru selekciju ni među domaćim serijama.

Baksuzluk postojanja

  "Neću ja ništa...Sve hoću!" ("Koštana")

Prokletstvo je: uvek želeti i tražiti bezoblično, jer bi ideal dobijanjem forme izgubio svoju suštinu i prestao da nam znači životni smisao. Tumarati, juriti, slediti - i nikada ga ne upoznati. Pomiriti se s tim, a odupirati se pomirenosti.

Isidora Đolović

Putovanje kroz sećanje

Isidora Đolović

Svet je proletao sa druge strane zaprljanog automobilskog stakla: telefonski stubovi, krošnje drveća, busenje duž puta, zaslepljujući zraci sunca koji bi se na momente probili kroz šupljinu brda, zelenilo livada stopljeno u munjevite odbleske, oblaci, kilometri, i kilometri, i kilometri...Znajući put napamet, odavno sam prestala da na njega obraćam pažnju, prepuštajući se razmišljanju. To su bili jedini trenuci kada sam mogla da se osamim i izgubim u slobodnom vrludanju svojih misli, da ne učestvujem u razgovoru, ne odgovaram na dosadna i uvek ista pitanja, ne primećujem sve ono što u mirovanju kidiše na naša čula. Kretanje, brzina, putovanje. Iluzija bekstva koju pružaju. Sposobnost da nas hipnotiše i odnese pokret, gubljenje svesti o odredištu i prepuštanje struji. To je samo deo razloga što moja nomadska duša voli putovanja.

   
Kao maloj, majka mi je često govorila (naravno, u šali) da su me zapravo Cigani ostavili pred vratima. Tome je donekle odgovarala moja garava kosa, neobična simpatija za cirkuse, boemiju, prašinu drumova, i pogled uvek široko otvoren, uperen u daljine. Volela sam taj zamišljeni scenario, naspram prilično prozaičnog porekla koje mi je život odredio. Ja sam dete bodlerovski zagledano u mape i globuse, sa "žudnjom golemom" što obuhvata čitavu vasionu. Zemlja Čuda u mojoj glavi preobrazila bi za tren "stvaran svet oko mene". Dva su neprocenjiva blaga: sloboda i imaginacija.

(Anti) Reklame

 Isidora Đolović

Ponekad nas nasmeju, zainteresuju ili oduševe, ali, mnogo češće iznerviraju, izazovu "transfer blama" ili osećaj srama koji je nedostajao njihovom (obično odlično plaćenom) tvorcu. Kao da više nema kultnih, efektnih i inteligentnih poruka koje vrše svoj zadatak na pravi način. Kada prekinu film ili seriju, trajući toliko dugo da zaboravimo šta smo gledali, izgubimo svaku volju i unapred omrznemo proizvod koji nude. Agresivnost je oduvek pratila svaku reklamnu kampanju, drugačije ne bi ni moglo, ali, sve više potrošački-kupoprodajni-pohlepni motiv odnosi pobedu nad svakim smislom, razumom i poštovanjem onih kojima se spot obraća. Sve češće se posle nailaženja na takav video, bilbord ili sliku u novinama osetimo posramljeno, besno ili prosto zabezeknuto.

Glavobolja maturske večeri

Isidora Đolović

Reč matura potiče od latinskog "maturus", što označava zrelost. U počecima visokoškolskih ustanova, odnosila se na "ispit zrelosti", završno polaganje kojim se student/đak proglašava osposobljenim da nastavi koračati u svet odraslih i plivati u vodama odabrane profesije. Potom se značenje malo proširilo, pa je obuhvatilo i oproštajnu svečanost akademaca i gimnazijalaca/srednjoškolaca. Mic po mic, dok se školstvo granalo, fleksibilni pojam dobio je mnoge varijante. Počeo se obeležavati ne samo završetak srednje, već i osnovne škole- kao "Mala matura", a čak i deca u predškolskim ustanovama imaju nekakvu "Mini-mini maturu" (kada je moj brat, pre 15 godina, kretao u prvi razred, baš pod pomenutim nazivom im je priređen ispraćaj iz vrtića!). Matura je gotovo isključivo počela da označava svečanu žurku na kraju poslednjeg razreda, iako se novim sistemom vrednovanja učeničkog znanja onaj zastareli smisao pokušava vratiti na mesto prijemnog ispita. Ne mali doprinos pružili su američki tinejdžerski filmovi, u kojima je mesto maturantskog slavlja povlašćeno, pa nije ni čudo što se i kod nas, u kulturološkoj papazjaniji, našla i težnja da imamo "prom night" na srpski način. Kako izgleda?

Slučaj Anđelina : Hrabrost ili ludost?

Isidora Đolović

Jedna od vesti koje su u poslednjih par nedelja uzdrmale javnost, kako svetsku, tako i ovdašnju, neočekivan je i u najmanju ruku šokantan postupak holivudske glumice Anđeline Džoli. Odlukom da se podvrgne dvostrukoj mastektomiji (hirurškom odstranjivanju obe dojke), zvezda poznata po kontroverznom ponašanju u ranoj mladosti i radikalnom zaokretu u kasnijim godinama, izazvala je različite reakcije. Iz tih razloga, a znajući da kao javna ličnost ima odgovornost za svoja dela pred svetom koji ih pomno prati, ovu odluku je obrazložila opširnim pismom objavljenim u "NewYork Times"-u. S obzirom na to da Džolijeva nije obolela, već je procenjeno da je nosilac visokorizičnog gena, njen način da predupredi bolest koja je bila kobna po mnoge žene - pa i njenu majku Maršelin - razmatra se kao opravdan i trezven ili pak bezumni poduhvat iz loše obaveštenosti. Neminovno su se tu, barem na ovim prostorima, upleli osećanje ogorčenosti zbog filma "U zemlji krvi i meda", navika da se traži teorija zavere protiv nebeskog srpstva i proklinje truli Zapad "sa svojim bolesnim idejama", i slično. Kulminiralo je ovih dana, kroz neukusnu i krajnje uvredljivu naslovnicu bosanskog časopisa "Dani ", koja postavlja pitanje, citiram, "Šta je žena bez sisa?!" Problem nije ni izbliza jednostran i otvara nekoliko drugih. Dakle, da li je reč o herojskom ili suludom postupku i kako je dvostruki moral javnog mnjenja i ovoga puta došao do izražaja?

Cirkus, deo drugi

Isidora Đolović

Ja moram još malo. Šta da se radi, svi smo mi negde u duši "mazohisti". A i ja sam snob posebne vrste. Primera radi, pretprošlog leta sam, mimo običaja, ostala u Guči tokom Trube. Obično zbrišem čim krene vašar prostakluka i krkanluka. Te godine je mama slomila nogu i neko je morao ostati da pomaže babi oko "pansiona" (izdajemo sobe svake godine, pisala sam o tome davno). I tako sam ja, usred tog haosa neartikulisanih zvukova i šatorskih mirisa koji su dopirali iz varoši po celi bogovetni dan - na terasi čitala "Rat i Mir". A  sabah zorom, dok ne počnu pucati prangije i mamurni gosti ne ustanu, u kuhinji štrebala pedagošku psihologiju za ispit. Kad imaš "svoj mali svet i oko njega Kineski zid" neukus te sve manje tangira. Tako i sad - pišem, radim, za svoju dušu čitam glomazne "Forsajte", a kad moji uveče puste drugi čin putujućeg cirkusa, onako kritičko-analitički bacim i ja pogled. 

Ne želim da ispadnem maliciozna prema "Moje/Naše/Njihove (?) 3". Još samo ovo, i neću više, obećavam. Znala sam da me one "La La Land/ kućica slatkiša" kreacije na nešto asociraju, a onda mi je sinulo i na  šta- grozni blizanci iz "Alise"!

Čak se i rimuje: Tweedledum and Tweedledee -  Moje tri! Mada, bilo je i asocijacija na Leteće medvediće i Moćne rendžere.

Cirkus se nastavlja

Isidora Đolović

I sam odabir finalista "Prvog Glasa Srbije", pa ulazak navrat-nanos sklepane kompozicije u uži izbor i naposletku pobeda na "Beosong"-u bili su očigledna nameštaljka. E, pa, ako je kratak vremenski rok bio izgovor za onako očajnu pesmu, od domaćeg izbora do polufinalne večeri u Malmeu imali su bezmalo DVA MESECA fore da doteraju sve ono što im se zameralo: pesmu, kostime, nastup....

Pošto su moji ukućani sinoć zaseli pred televizor da isprate ovaj godišnji karavan dražesnog kiča, iz znatiželje odlučih da i ja bacim pogled na epilog. I nisam videla da je išta menjano na bolje. Pesma sama po sebi može da prođe u kontekstu takmičenja ovog tipa. Nevena i Mirna su je vokalno iznele na najbolji način, a ne znam da li se samo meni učinilo ili je Sarin udeo (u refrenima) smanjen? Imam utisak da je ona najmanje pevala, što je opet dobro i racionalno odlučeno, a svoje strofe je pristojnije nego ranije izvukla. Sa te strane, kažem, pesma bi mogla da prođe, pogotovo jer niko ne razume nebulozu od teksta. 

Kultne lepe fotografije: Liz Taylor & James Dean na setu filma "Giant"

Isidora Đolović

Spektakularni klasik "zlatnog doba Holivuda", film "Div" (Giant), snimljen je davne 1956. godine. Osim što je poznat kao poslednje ostvarenje večitog "buntovnika bez razloga" (koje mu je donelo posthumnu nominaciju za Oskara), ovaj teksaški ep u režiji Džordža Stivensa okupio je u svom središtu trio legendarnih glumaca. Elizabet Tejlor, Džejms Din i Rok Hadson maestralno su preneli na veliko platno dramatičnu sagu o tri generacije stočara, traganju za naftom, porodičnim problemima, napetim odnosima prouzrokovanim neostvarenim ljubavnim čežnjama, kontroverzama rasizma, tretiranja žena, klasnih podela i društvenih obrta prve decenije dvadesetog veka na ruralnom jugozapadu Sjedinjenih Država. Danas je sa razlogom svrstan u jedan od najblistavijih bisera kinematografije. 

Alisa još uvek stanuje ovde

Isidora Đolović

Pre par večeri, uživala sam u emisiji Ivana Ivanovića. To retko biva, jer nisam oduševljena humorom dotičnog, njegovim nedoslednim šlihtanjem svakom gostu - bila to Ceca, bio to Brajan Feri, kao i još mnogim stvarima. Uostalom, pokazalo se bar do sada, nije voditelj - barem u ovom slučaju - ono što čini emisiju dobrom. Nego gost. Uspešno izdanje Ivanović je do sada dobijao tek dovođenjem zaista zanimljivog, visprenog, inteligentnog i duhovitog gosta, koga kao po pravilu nije uspevao da isprati. Ako mi ne verujete, pogledajte emisiju sa Brankom Đurićem Đurom, ili onu sa Josipom Lisac, Conchom Buikom....Daleko od toga da ja osporavam uspeh pomenute emisije i njenog voditelja. Samo iznosim svoj skromni utisak.

Odakle pišemo?

Isidora Đolović

Lebdeći u međuprostoru, iščekujući upuštanje u postojanje, novostvorena duša beše obdarena - ili možda prokleta - sposobnošću da perom kreira i uništava. Njen vešti Pigmalion oblikovao je po sopstvenom nahođenju to uzbudljivo umeće, a istovremeno i zadatak, usmerivši je na put sa samog izvora reči. Te se reči povezuju u neobičnom plesu, nejasnog početka i bez kraja na vidiku, a one težine i snage koju jedino papir može podneti. Tajanstveni vajar vazdušastom, pa ipak sigurnom rukom dotače dušu i utisnu nalog: neka piše.

Pisan(i)je na zadati početak

Isidora Đolović

(Na Kreativnom pisanju, prošle godine kod prof. Mihajla Pantića, dobijali smo različite teme za svako predavanje. Oprobali smo se u pozorišnoj kritici, pisanju poezije, nacrtu književnog lika, konceptu proznog teksta ili drame, autopoetičkim esejima...Jedna od zanimljivijih tema, meni lično, bilo je pisanje kratke priče na nasumično izabranu prvu rečenicu, koju nam je prof. prethodno zadao. Ovo je moj, za tu priliku brzo napisan tekst- ništa posebno, ali nekako mi drag.)

Stradija lopovima veruje

Isidora Đolović

Incipit Comedia!

    
Prvo su nas istraumirali, isparanoisali (što i nije bilo teško, tome smo skloni) i naposletku iziritirali vestima o "aferi decenije, opasnosti godine"- prisustvu afla (ili ce ipak biti alfa?)-toksina u mleku. Ima-nema? Piti ili ne piti? 

  
Debatovalo se na sva zvona. Postala sam netolerantna na samu pojavu krave (čak i ljubicaste sa omota "Milke"), ja koja zaista volim zivotinje. Kao njihove lude srodnice sa Ostrva pre nekoliko godina, docekaše da se nadju u središtu dubokoumnih, ekonomsko-sociološko-psihološko-istorijskih rasprava na nacionalnom servisu. Zalud vapaji poljoprivrednika, koji su ionako izmučeni nikad gorim uslovima otkupa i proizvode isključivo zahvaljujući svojoj sizifovskoj volji. Trgovinski lanci takođe podivljali- mani zdravlje, kad je zarada dovedena u pitanje! I onda na scenu, naravno, stupiše naši rukovodioci, kao strip-junaci. Videvši da je vrag odneo šalu, počeli su da u svom patetično skrušenom stilu smiruju uspaničenu raju. Šta na kraju ispade od svega, nije mi jasno- mada, nisam se preterano ni trudila da razumem. 

Pravda za krave!

Radnička klasa odlazi u istoriju

Isidora Đolović 

Ima li smisla slaviti 1. maj (Praznik rada) u vremenu kada najveći deo stanovništva Srbije nema posao, ne razlikuje radni dan od neradnog, a sedmodnevna "privilegija odmora" (doduše, ove godine izuzetno spojena sa proslavom Uskrsa i Đurđevdana) im zvuči kao gruba šala i više nervira nego što raduje?

Jedno malo tumačenje

Isidora Đolović

Od kada je HBO lansirao pilot-epizodu, svet već treću sezonu zaredom trese "Game of Thrones" groznica. I pre nego što je dočekalo svoju televizijsku varijantu, ovo (za sada) petoknjižje je uspelo da zadobije značajnu bazu vernih, zagriženih fanova, koji od 1996. godine, kada se pojavio prvi tom knjige, željno iščekuju svaki naredni. Nažalost, svoju (u ovom slučaju sasvim zasluženu) slavu danas sve dobija tek pošto se uplete u vrzino kolo mas-medija i postane dostupno širokom auditorijumu, uglavnom u uprošćenom, ogoljenom vidu. 

 Evo mog iskustva.

Priča o jednoj pesmi: "Hazard"- Richard Marx

Isidora Đolović

Dragi čitaoci, preporučujem vam dopunjenu i (rekla bih, bolju) verziju ovog članka, na linku:

http://alittlerunaway.blogspot.rs/2015/04/price-o-pesmama-ko-je-ubio-meri.html

kao i ostale tekstove iz rubrike "Priče o pesmama".

Hvala svima na praćenju! 

Ljudi koji inspirišu: Vanessa Paradis

Isidora Đolović

Početak milenijuma zasipa nas "starletama", pojavama nejasne uloge i razloga prisutnosti na naslovnim stranama, u emisijama i uopšte medijskom vrtlogu. Merila se menjaju i obistinila se, kao nikada do sad, Vorholova stara tvrdnja. Doslovce svako može imati svojih par minuta slave, bez obzira na to zaslužuje li ih. Kao da izdvojiti se više nema svoje prvobitno, suštinsko, pozitivno značenje. Danas, privući pažnju kamera i bliceva uglavnom podrazumeva negativan način, a ne autentičnost, novitet, svežinu.

  
Svega par decenija unazad još je bilo drugačije. Tada su takođe novinski i televizijski prostor zauzimali jednokratni, beznačajni likovi, ali s druge strane, bilo je i zanimljivih, nesvakidašnjih  ljudi. Vanesa je jedna od takvih, a ovo je priča o njoj.

O čitaocima i snobovima

Isidora Đolović

         
23. april- svetski Dan knjige

Velike sudbine često se traže, dozivaju, korespondiraju na neobične načine. Slučaj je hteo, a još više legenda, da se veliki renesansni mađioničari pisane reči, Šekspir i Servantes, presele u večnost iste godine (1616), na isti, današnji datum koji se tim povodom obeležava  u slavu umetnosti kojom su tako majstorski vladali.

Ovo je Zemlja za nas

Isidora Đolović

Kada sam prvi put odgledala simpatičan dugometražni crtani "Ferngully- The last rain forest", postao je jedan od pet omiljenih filmova mog detinjstva. Naučio me mnogim stvarima. Kroz staru borbu dobra i zla ukazao na neke probleme čovečanstva koje ću kasnije mnogo bolje razumeti. Kao npr. značaj brige o životnoj sredini. Ovoj jedinoj za koju znamo i koju imamo.
   
Ukoliko neko nije čuo, danas se obeležava međunarodni Dan planete Zemlje. Znam da se mnogima odmah diže kosa na glavi od priče o globalnom zagrevanju i reciklaži, organskoj hrani i sličnom, u vremenu kada se "teško živi i bije ključna bitka za Kosovo, evro-integracije, datum za kandidaturu" i tako dalje, i tako dalje....Osim toga, postalo je "baš fensi" biti ekološki osvešćen, pa nije ni čudo što mnogi s razlogom skeptično uzimaju priče o zaštiti našeg velikog, šarenog globusa, smatrajući ga nedopustivim snobizmom. Ali, stvari nisu ni izbliza bezazlene. I dugoročno odlaganje već je prouzrokovalo posledice nesagledivih razmera.

Ultimate "Smells like 80s Glam" Songs

Isidora Đolović

Konačno se pojavilo sunce! Budim se u cik zore, dišem punim plućima i jedva čekam da konačno vratim cokule u kutiju do sledeće zime, a uskočim u "starke"! Kao i Beograd (zato i jesu tako dobar spoj!), proleće daje životnu energiju, sve ti je lakše, sve možeš.
   
A šta bolje ide uz ove nagoveštene vedre dane, nego podjednako razbudjujuća, poletna i energična muzika?!? Za mene, kao "hard-rock wild child", sinonim za dobar provod jeste rokačina osamdesetih, poznata kao "glem". Svašta se tu svrstava, a veliki broj "žestokih metalaca" uglavnom sa podsmehom gleda na ove izvođače i njihovu muziku. Borila sam bitku sa takvima do pre par godina, a sad me baš briga. Ipak, osvrnuću se kratko na neke od najčešćih stereotipnih stavova u vezi sa tim.

 

Crnjanski i ja

Isidora Đolović

Zanimljiva stvar mi pade na pamet pre izvesnog vremena, a dokaz je koliko fakultet može prosvetliti čoveka (što mu je, u suštini, namena, al smo to malo zaboravili...): odnos ja- naš slavni pisac, tj. njegovo delo. Naime, u Gimnaziji nisam volela Miloša Crnjanskog. Možda sam ga čak i mrzela. Bio mi je krajnje nerazumljiv i nezanimljiv, a kad sam na prijemnom ispitu za fakultet dobila za analizu upravo "Sumatru", htedoh da iskočim iz sopstvene kože. Odlično se sećam, kao i moje društvo kome sam se posle danima žalila, tog nerviranja i uverenosti da baš iz tog razloga neću položiti. Očajna sam bila! Naravno, ne samo da sam položila i upisala se na budžetu, već je i tumačenje pesme bilo veoma dobro. Međutim, moj početak toliko željenih i voljenih studija bio je uprkos tome u znaku potpune "posvađanosti" sa umetnikom koga je bio glas da je najprgaviji srpski pisac ikada. Ne, nikako ga nisam volela.

Zamaglite taj horizont očekivanja!

Isidora Đolović

Odavno sam uočila kod sebe jednu zanimljivu crtu. I pitam se kako to da u svakoj knjizi, filmu, seriji- nebitno, ja uvek "navijam" da sporedni lik dobije glavnu heroinu ili junak baci oko na neku cool curu koja nije već na početku, eksplicitno, vrištećim podtekstom viđena za nosioca hepienda. Uvek volim neke nemoguće situacije, nepredviđene pretpostavkama i luda sam za tragičnim, nesrećnim ljubavima koje se ne ostvare i ostanu ideal. 

   
Zašto je tako? Dva su moguća objašnjenja: 

1) otpor prema svakom klišeu i "limunadici". Volim, brate, kad su izneverena očekivanja čitalaca/gledalaca, kad ima originalnosti i iznenadjenja, a ne da sve unapred znam!

2) i sama sam sklona idealizovanju i (najčešće bezrazložnoj) patnji za nečim što ne mogu imati, a što bi, da je dostupno, sigurno izgubilo za mene tu magiju i vrednost, "silaskom sa oblaka". 

  
Sem toga, sporedni likovi su (kao i "negativci") uvek tako zanimljivi i mnogo živopisniji od onih klišetiranih, crno-belih i predvidivih.

  

Kako upokojiti kulturu

Isidora Đolović

Neka mi neko objasni zašto se, zaboga, u Srbiji klasična muzika sluša uglavnom samo kada proglase dan žalosti? Jer, to me kopka već godinama. Kako to da se nešto što je u osnovi i po svojoj prirodnoj nameni lepo, plemenito, pozitivno- povezuje samo sa tmurnim, dosadnim, ozbiljnim, mračnim? Ko joj to menja prirodu?

Zoranu u čast

Isidora Đolović

"Reforme su uvek plivаnje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sа mentаlitetom, nаsleđem, interesimа, entropijom i inercijom." (dr Zoran Đinđić)

Kada se pre deset godina dogodio atentat na premijera, moja generacija je još bila u osnovnoj školi. Nismo znali mnogo toga, ali, nije bilo sumnje da se desila velika promena. Šamar u lice onoj petooktobarskoj. Obistinila se svevremenska teza da nikad ne znamo šta imamo, dok to ne izgubimo. Javila se sumnja u to da li je Srbija spremna da se izvuče ispod šinjela miloševićevske epohe, želi li istinski u Evropu i progres? I zbog čega onda sebi, još i  danas, postavlja kamenje spoticanja?

Kome treba Osmi mart?

*Šta (vam) danas znači ovaj praznik?

*Shvatate li ga ozbiljno? 

*I koliko je postignuto za promenu statusa žene...ali, stvarno?

Isidora Đolović

Pri pokretanju ovakvih tema, uvek mi prvo pada na pamet scena iz Ćopićevog romana "Osma ofanziva". Pepo Bandić sramežljivo i sve krijući nosi supruzi cveće, jer tako mu nalažu uprava preduzeća i novi društveni poredak, pa u gospodu preobraćeni drugovi moraju da usvoje (da ne kažemo papučarske) obrasce ponašanja koji im do tada, na selu, nisu bili baš svojstveni.

   
Onda se setim svog odrastanja, neveštom detinjom rukom išaranih čestitki, koje su uz pesmice o mami "najlepšoj i najvrednijoj na svetu" obeležile ovaj dan u predškolskom. Pa onda kupovine kičerastih saksija, bombonjera i cveća za nastavnice u školi, čak i one koje nismo voleli, kod kojih smo imali dvojke i kojima ni rođeni muževi verovatno nisu rado poklanjali bilo šta. Ali, takav je bio red. I setim se da bi moja majka toga dana dolazila sa posla ruku punih buketa i sitnih znakova pažnje, jer, firma bi redovno organizovala svečani ručak i uz to priložila zaposlenim damama koverat sa novčanim bonusom za njihov praznik. Priznajte, danas ovo zvuči smešno i tužno je što je tako.

    
Menjaju se vremena, menjaju i praznici. Bledi svest o njihovom  značenju i značaju. Ako već nisu potpuno zaboravljeni, opstaju tek forme radi i predstavljaju paradoksalnu pojavu u godinama apsolutnog kršenja prava koja su slavili i za koja su se zalagali.