Princip(i)

Isidora Đolović

Ideje mi obično nailaze sasvim spontano, dok se zamišljena, mehaničkim trkom uključujem u ubrzanu struju gradskih ulica, ili dok autobus pun umornih, nerazbuđenih prestoničana prelazi rastojanja od stajališta do stajališta. Tri jutarnja detalja podstakla su me ovoga puta:

1) grafit u ulici Gavrila Principa, na jednoj zgradi nešto  pre Ekonomskog fakulteta, isijava kroz maglovito radno jutro;

2) naslovnica sa crno-belom fotografijom mladog revolucionara ispijenog lika i tamnih kolutova pod očima, pogleda potresnog kao pred nišanom streljačkog voda;

3) debate koje su preplavile televizjske emisije, dovodeći u pitanje neosporno, savršeno odgovarajući našem apsurdnom vremenu.

Sve jedno sa drugim u vezi.

....and River ran through it...

piše: Isidora Đolović

River Phoenix (1970-1993): 

Život, mit, kompleks tragičnog junaka

"Ljubimci bogova umiru u mladosti, davno je rečeno, a oni se time izbavljuju od mnogih nesreća, jer ne vide smrt prijateljstva, ljubavi, mladosti- jednom rečju, svega što je u nama, osim disanja." 
(Bajron, "Don Žuan", str. 82)

Jutro 31. oktobra (Halloween), pre tačno dvadeset godina, donelo je vesti koje su potresle američku javnost. Zvučalo je kao morbidna šala. Za sva vremena, noć uoči ovog čudnog praznika, samog po sebi bizarnog sa svojom jezivom euforijom, vezivaće se uz brutalnu, šokantnu i pre svega tužnu priču o "zlatnom dečku Holivuda" na čijem je primeru izašlo na videlo poročno naličje kalifornijske VIP scene. Nažalost, ni prvi put, ni dovoljno opominjuće. Ali, priča o Riveru Finiksu prerasla je u legendu kojoj svaka godina koja protekne doda još neki sloj. O njemu i njegovom slučaju pisalo se i piše mnogo, stručno, opširno, detaljno. Sa poštovanjem ili kritičkom oštricom, uz idolopokloničko divljenje ili najsurovija osporavanja.  Upravo ovih dana izlazi još jedna knjiga koja iznosi "tajne" kobne noći u kojoj je svet izgubio jednu od najbleštavijih zvezda koje su ikada krasile filmsko platno ("Last Night at the Viper Room : River Phoenix and the Hollywood He Left Behind", autora Gavina Edvardsa). Ne prestaje da intrigira. Dve decenije posle, tragedija mladog, lepog i talentovanog glumca, najperspektivnijeg iz svoje generacije, još uvek izaziva jednako interesovanje, prerastavši u međuvremenu u pravi urbani mit. Podsetimo ga se.

Putovanje kroz sećanje

Isidora Đolović

Svet je proletao sa druge strane zaprljanog automobilskog stakla: telefonski stubovi, krošnje drveća, busenje duž puta, zaslepljujući zraci sunca koji bi se na momente probili kroz šupljinu brda, zelenilo livada stopljeno u munjevite odbleske, oblaci, kilometri, i kilometri, i kilometri...Znajući put napamet, odavno sam prestala da na njega obraćam pažnju, prepuštajući se razmišljanju. To su bili jedini trenuci kada sam mogla da se osamim i izgubim u slobodnom vrludanju svojih misli, da ne učestvujem u razgovoru, ne odgovaram na dosadna i uvek ista pitanja, ne primećujem sve ono što u mirovanju kidiše na naša čula. Kretanje, brzina, putovanje. Iluzija bekstva koju pružaju. Sposobnost da nas hipnotiše i odnese pokret, gubljenje svesti o odredištu i prepuštanje struji. To je samo deo razloga što moja nomadska duša voli putovanja.

   
Kao maloj, majka mi je često govorila (naravno, u šali) da su me zapravo Cigani ostavili pred vratima. Tome je donekle odgovarala moja garava kosa, neobična simpatija za cirkuse, boemiju, prašinu drumova, i pogled uvek široko otvoren, uperen u daljine. Volela sam taj zamišljeni scenario, naspram prilično prozaičnog porekla koje mi je život odredio. Ja sam dete bodlerovski zagledano u mape i globuse, sa "žudnjom golemom" što obuhvata čitavu vasionu. Zemlja Čuda u mojoj glavi preobrazila bi za tren "stvaran svet oko mene". Dva su neprocenjiva blaga: sloboda i imaginacija.

(Anti) Reklame

 Isidora Đolović

Ponekad nas nasmeju, zainteresuju ili oduševe, ali, mnogo češće iznerviraju, izazovu "transfer blama" ili osećaj srama koji je nedostajao njihovom (obično odlično plaćenom) tvorcu. Kao da više nema kultnih, efektnih i inteligentnih poruka koje vrše svoj zadatak na pravi način. Kada prekinu film ili seriju, trajući toliko dugo da zaboravimo šta smo gledali, izgubimo svaku volju i unapred omrznemo proizvod koji nude. Agresivnost je oduvek pratila svaku reklamnu kampanju, drugačije ne bi ni moglo, ali, sve više potrošački-kupoprodajni-pohlepni motiv odnosi pobedu nad svakim smislom, razumom i poštovanjem onih kojima se spot obraća. Sve češće se posle nailaženja na takav video, bilbord ili sliku u novinama osetimo posramljeno, besno ili prosto zabezeknuto.

Glavobolja maturske večeri

Isidora Đolović

Reč matura potiče od latinskog "maturus", što označava zrelost. U počecima visokoškolskih ustanova, odnosila se na "ispit zrelosti", završno polaganje kojim se student/đak proglašava osposobljenim da nastavi koračati u svet odraslih i plivati u vodama odabrane profesije. Potom se značenje malo proširilo, pa je obuhvatilo i oproštajnu svečanost akademaca i gimnazijalaca/srednjoškolaca. Mic po mic, dok se školstvo granalo, fleksibilni pojam dobio je mnoge varijante. Počeo se obeležavati ne samo završetak srednje, već i osnovne škole- kao "Mala matura", a čak i deca u predškolskim ustanovama imaju nekakvu "Mini-mini maturu" (kada je moj brat, pre 15 godina, kretao u prvi razred, baš pod pomenutim nazivom im je priređen ispraćaj iz vrtića!). Matura je gotovo isključivo počela da označava svečanu žurku na kraju poslednjeg razreda, iako se novim sistemom vrednovanja učeničkog znanja onaj zastareli smisao pokušava vratiti na mesto prijemnog ispita. Ne mali doprinos pružili su američki tinejdžerski filmovi, u kojima je mesto maturantskog slavlja povlašćeno, pa nije ni čudo što se i kod nas, u kulturološkoj papazjaniji, našla i težnja da imamo "prom night" na srpski način. Kako izgleda?

Jedno malo tumačenje

Isidora Đolović

Od kada je HBO lansirao pilot-epizodu, svet već treću sezonu zaredom trese "Game of Thrones" groznica. I pre nego što je dočekalo svoju televizijsku varijantu, ovo (za sada) petoknjižje je uspelo da zadobije značajnu bazu vernih, zagriženih fanova, koji od 1996. godine, kada se pojavio prvi tom knjige, željno iščekuju svaki naredni. Nažalost, svoju (u ovom slučaju sasvim zasluženu) slavu danas sve dobija tek pošto se uplete u vrzino kolo mas-medija i postane dostupno širokom auditorijumu, uglavnom u uprošćenom, ogoljenom vidu. 

 Evo mog iskustva.

Kako upokojiti kulturu

Isidora Đolović

Neka mi neko objasni zašto se, zaboga, u Srbiji klasična muzika sluša uglavnom samo kada proglase dan žalosti? Jer, to me kopka već godinama. Kako to da se nešto što je u osnovi i po svojoj prirodnoj nameni lepo, plemenito, pozitivno- povezuje samo sa tmurnim, dosadnim, ozbiljnim, mračnim? Ko joj to menja prirodu?

Kome treba Osmi mart?

*Šta (vam) danas znači ovaj praznik?

*Shvatate li ga ozbiljno? 

*I koliko je postignuto za promenu statusa žene...ali, stvarno?

Isidora Đolović

Pri pokretanju ovakvih tema, uvek mi prvo pada na pamet scena iz Ćopićevog romana "Osma ofanziva". Pepo Bandić sramežljivo i sve krijući nosi supruzi cveće, jer tako mu nalažu uprava preduzeća i novi društveni poredak, pa u gospodu preobraćeni drugovi moraju da usvoje (da ne kažemo papučarske) obrasce ponašanja koji im do tada, na selu, nisu bili baš svojstveni.

   
Onda se setim svog odrastanja, neveštom detinjom rukom išaranih čestitki, koje su uz pesmice o mami "najlepšoj i najvrednijoj na svetu" obeležile ovaj dan u predškolskom. Pa onda kupovine kičerastih saksija, bombonjera i cveća za nastavnice u školi, čak i one koje nismo voleli, kod kojih smo imali dvojke i kojima ni rođeni muževi verovatno nisu rado poklanjali bilo šta. Ali, takav je bio red. I setim se da bi moja majka toga dana dolazila sa posla ruku punih buketa i sitnih znakova pažnje, jer, firma bi redovno organizovala svečani ručak i uz to priložila zaposlenim damama koverat sa novčanim bonusom za njihov praznik. Priznajte, danas ovo zvuči smešno i tužno je što je tako.

    
Menjaju se vremena, menjaju i praznici. Bledi svest o njihovom  značenju i značaju. Ako već nisu potpuno zaboravljeni, opstaju tek forme radi i predstavljaju paradoksalnu pojavu u godinama apsolutnog kršenja prava koja su slavili i za koja su se zalagali.