„Victoria“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović

Veoma je teško, zahtevno i odgovorno predstaviti život istorijski postojeće ličnosti i njenih, dokumentima ili svedočanstvima savremenika potvrđenih doživljaja. Kada govorimo o fikciji, stvaralačka sloboda je neograničena samim tim što protagonisti predstavljaju plod isključivo njegove mašte. Međutim, prikazati nekoga ko je zaista živeo, donosio odluke sa dalekosežnim posledicama, obeležio čitavu jednu epohu, dajući joj čak i ime; nekoga čiji su potomci kasnije premrežili Evropu prisustvom na najznačajnijim vladarskim dvorovima, o kome svedoči mnogo dokumenata, prepiske, fotografija - izazov je i potencijalni kamen spoticanja. Ove jeseni, svoje premijere su dočekale čak dve igrane serije koje u središtu imaju sam početak dve dugovečne vladavine engleskih kraljica. “The Crown” prati još uvek aktivnu Elizabetu II, dok nas “Victoria” vraća u devetnaesti vek i period koji se danas pamti po ženi koja je rukovodila britanskom imperijom. Uporedni tekst o obe serije možete pročitati na Sarinom blogu - ja sam za sada pogledala drugu, koju vam ovom prilikom i predstavljam. Zahvaljujem se Katarini na tekstu koji mi je bio korisna preporuka, verujem da će i vama - bacite pogled OVDE.

Ponekad pomislim kako bi zaista bilo korisno na početku svake istorijske fikcije, bila ona pisana ili ekranizovana, parafrazirati Dantea, kroz upozorenje: “Onaj ko počinje gledanje/čitanje, a očekuje strogu faktografiju i istorijske činjenice, neka ostavi nadu napolju!” Istina je da preterano poigravanje dokazanom prošlošću nije uvek zanimljivo, a može biti i te kako uvredljivo, ali, kada se radi o postizanju dramskog učinka sa merom i svrhom, korisno je unapred razgraničiti fikciju, oslonjenu na istoriju, od dokumentarne građe. Kritičari kao da uglavnom ne žele da pristanu na to, za šta je serija pred nama još jedan dobar primer, u barem jednom pogledu. 

Subota sa knjigom: Tajna gospođe Grejem

piše: Isidora Đolović

Reklo bi se da je u ljudskoj prirodi stvaranje tabora i podela, čak i kada se radi o hobiju ili, recimo, čitalačkoj naklonosti. Pitanja: Zvezda ili Partizan?, Bitlsi ili Stounsi?, Dostojevski ili Tostoj?, verovatno nikada neće zastareti - mada se nipošto ne isključuje da odgovor bude: Oboje (dobro, u sportu malo teže!). Nešto slično se, primećujem, ponavlja u slučaju dela Džejn Ostin i sestara Bronte, koja se, mada ne preterano bliska tematikom, stilom, pa čak ni periodom nastanka, uglavnom stavljaju u isti kontekst. Bronteove i Ostinova se, razumljivo, uzimaju za sinonim devetnaestovekovne engleske književnosti i početke priznavanja statusa i vrednosti tzv. „ženskog pera“. Mnoštvo ekranizacija, referenci u modernoj kulturi, kao i razbijanje kontroverzi kroz bavljenje do tada prećutkivanim ili ignorisanim pitanjima, garantuju da im se ovaj status nikada ne može osporiti, ni poremetiti.

Nije "fensi" i korice su blago rečeno, smešne - ali moje je i prevod je odličan, pa volim ovo staro izdanje

Ako bih morala da se svrstam u grupu ostinovaca ili bronteovaca, ja bih, ipak, bez mnogo premišljanja, izabrala drugu. Ne samo što je njihova literarna usmerenost znatno više počivala na tradiciji meni omiljenog romantizma i bavila se onim ponornim u ljudskom biću, uz često koketiranje sa atmosferom gotskog romana i znatnim osećajem za misteriozno i pomalo jezivo, njihov stil mi je uvek više prijao nego, iako neosporno zabavna i inteligentno kritički nastrojena, proza Džejn Ostin. Između tri sestre - Šarlot, En i Emili, moram priznati da prednost uvek dajem trećoj, čiji je najmanji opus posedovao najviše temperamenta, iznenađujuće intenzivnog izraza još burnijih i paradoksalnijih osećanja. Ipak, najveće iznenađenje za mene bila je upravo En, najmanje poznata i, rekla bih, prilično potcenjena u odnosu na svoje znatno popularnije, proučavanije sestre. Današnji tekst baviće se njenim romanom „Stanarka napuštenog zamka“, inovacijama i iznenađenjima koja je doneo (meni, kao čitaocu, ali i književnosti uopšte), te zbog čega joj dugujemo više pažnje i vrednovanja nego što ih je do sada dobijala.

„The White Queen“ (2013)

komentariše: Isidora Đolović

Kada govorimo o negovanju i prezentovanju sopstvene istorijske i kulturne baštine, titula majstora svakako pripada Britancima. Njihova ulaganja u promovisanje, očuvanje i pre svega održavanje sećanja na turbulentnu prošlost nacije, neosporno su na zavidnom nivou i primer od koga se može znatno naučiti. Ponosni zbog viševekovne monarhije, brižljivo se odnose prema obeležavanju i osvetljavanju svake od etapa kroz koju je ovaj vid državnog uređenja na Ostrvu do danas prošao - a bilo je tu dinastija i dinastija. Svaka smena otvarala je poglavlje za neku novu i još uzbudljiviju fazu. Istorija se, što dalja tim više, neminovno zasniva na prepletu faktografije i legende, čime uvek pruža zahvalan materijal za obradu raznim vrstama umetnosti - od književne do vizuelne. Osnove ostaju, ali preoblikovane i okićene po želji, sa namerom da zainteresuju i probude divljenje prema veličini naroda koji ih je iznedrio.

Uz klasike i kostimirane drame nekako prirodno dolazi epitet “britanski”, čak i kada se priča IPAK ne odnosi na neku od stranica iz njihove obimne knjige sećanja. Ozbiljnošću, elegancijom, uloženim sredstvima i trudom, izborili su se za ovakav asocijativni status u svesti većine nas. Stoga je današnja preporuka serija koju svakako vredi pogledati ukoliko ste ljubitelj “Tjudorovih” ili “Bordžija”, dinamičnih priča sa unekoliko slobodnim odnosom prema istoriji, dobre glume i vremeplovnih kadrova koji zaokupljaju maštu.

“Bela kraljica” (The White Queen) nastaje 2013. godine u produkciji BBC-ja i mreže Starz, a prema seriji romana popularne Filipe Gregori. Ova istoričarka i spisateljica proslavila se istorijskom fikcijom fokusiranom na XV i XVI vek, iz neuobičajenog, ženskog  ugla posmatranja događaja i pripovedanja o njima. Gregorijeva je ovdašnjoj publici najpoznatija po knjizi “Druga Bolenova kći”, iz mini-ciklusa o dinastiji Tjudor, kao i serijalu “Rodbinski ratovi” koji mu hronološki prethodi. Izdavač ovih romana je “Laguna” i za sada ih je objavljeno ukupno osam, od toga pet iz “Rodbinskih ratova”, kojima je posvećena i ekranizacija pred nama.

Subota sa knjigom: Bibliotekarski dani teku

piše: Isidora Đolović

Ovog leta bila sam angažovana na nekoj vrsti prakse (putem javnih radova Nacionalne službe za zapošljavanje) u gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ iz mog rodnog Čačka. Oni koji redovno prate blog možda se sećaju priloga o našim projektima, poput „Otvorene biblioteke“ ili učešća na „Danima urbane kulture“. S obzirom da je to bilo moje prvo radno iskustvo u pravom smislu te reči (do sada sam volontirala ili eventualno bila honorarac), kao i da je srdačnost kolektiva koji me odmah prihvatio umnogome uticala da se zaista brzo „uhodam“ i iznenadim samu sebe, ne treba posebno isticati koliko mi je bilo zanimljivo i korisno. Četiri meseca su proletela za tren oka i mada od oktobra ne radim, rešila sam da zadržim ovakav naslov- delovao je savršeno za ovu priliku.

Ne bih se previše zadržavala na samom „zanatu“, na kraju krajeva to je Kaćina struka i moj izlet u bibliotekarske vode nije ni blizu dovoljan da me učini kompetentnom za bitnije zaključke. S druge strane, omogućio mi je značajan uvid u istinsku težinu, odgovornost, ali i tretman zanimanja, kao i strukturu čitalačke publike, njihova interesovanja, odnos prema knjizi i posrednicima do nje. Kako izgleda, iz prve ruke, kontakt sa članovima glavnog odeljenja jedne od najvećih i najstarijih biblioteka u Srbiji? Šta se čita/traži, koliko i zašto; poštuje li se prvobitna uloga bibliotekara, kakvi su stečeni utisci o REALNOM statusu kulture (ne samo) čitanja i ustanove njoj posvećene, u ovom trenutku i društvu? Šta se izgubilo? Šta sam naučila?

Subota sa knjigom: Uzleti (širokog) duha

piše: Isidora Đolović

Znamo ih kao vodeće figure romantičarskog pokreta u svetskoj književnosti. Njihova poezija čuvena je koliko i pojedinosti iz života dva pesnika-simbola poetsko-životne revolucionarne delatnosti. Razbijali su tabue, zamerali se društvu koje ih je gotovo jednakom silinom obožavalo, pomerali granice i postavljali temelje za istorijske promene. Engleski “dendi pre dendizma”, Džordž Gordon Bajron, za svog kratkog boravka na ovom svetu uveo je pojam zvezde u književne krugove, kontroverznim i do danas nerazjašnjenim biografskim detaljima. Viktor Igo, dugovečni galski bard, nije ništa manje remetio vode mrtvog mora akademizma i tradicije. Njegovi romani još uvek progovaraju u ime obespravljenih, kao večite barikade sa pariskih ulica, suštinski ništa drugačije od onih bedema atičkog poluostrva, za koje je britanski mu “brat po pesmi” položio život. Ovoga puta bih skrenula pažnju na ne toliko poznate delove njihovog stvaralaštva, kako po formi, tako i tematski neuobičajene. 

Romantizam se intenzivno bavio pitanjima duha i duše, naravno, načinom potpuno različitim od tradicionalnog, što je umnogome obeležilo obradu opštepoznatih tema. Preispitujući hrišćanstvo, ali ne i odbacujući, još od preteča poput Miltona, Blejka i Getea, dao nam je antologijske figure inspirisane biblijskim kanonom - a sa njima i svagda podsticajna, inspirativna, originalna uobličenja večite enigme. Motiv (uz)leta vrlo je bitan u delima koja vam danas  preporučujem, a takav je i efekat koji ostavlja na duh čitaoca, pod uslovom da je isti oslobođen stega - poput, recimo, Šelijevog Prometeja.

Countdown to “Vikings”(2)

komentariše: Isidora Đolović

Dok se bliži premijera jedanaeste epizode, koja će napokon doneti odgovore na pitanja budućeg pravca kretanja radnje omiljene “severnjačke sage”, napravila bih pregled najistaknutijih (po dobrom ili lošem) epizoda i momenata četvrtog ciklusa, tačnije, onoga što smo od njega do sada videli. Rezimirajući učinak, dolazim do zaključka kako su mnoga očekivanja izneverena i silazna putanja tek pred samu završnicu polusezone počela da se uspravlja. Pre svega, nije iskorišćen potencijal novouvedenih likova, norveške braće (Haralda i Halfdana) i kineske robinje Jidu. Rolov lik je do krajnosti iskarikiran, Flokijevo ispaštanje bilo preterano, povratak Harbarda “Lutalice” još jednom nedorečen i nejasnog smisla, a “erotske” scene učestalije i potpuno banalne. Sa druge strane, kod pojedinih likova poput Lagerte, primetna je ponovljivost životnih iskušenja i odluka - takođe bez jasne poente, sem da se nečim ispuni vreme na ekranu. Pa, ipak, sama završnica je pružila dovoljno razloga za skakutanje od nestrpljenja.

Krenimo redom, od naglog obrta u Rolovoj situaciji, kada iz potpune nemilosti, zahvaljujući ubrzanom kursu francuskog jezika, pridobija najpre Gislu, a onda i ostatak tazbine.

Countdown to “Vikings”(1)

komentariše: Isidora Đolović

Pošto se solidna količina zavera, akcije, sukoba interesa i požude, upakovana u istorijsko ruho i potpomognuta ozbiljnom promocijom, pokazala kao dobitna kombinacija, proleća 2013. premijerno je u svet puštena serija “Vikinzi” (Vikings). Oslanjajući se na svoj provereni ugled, kanal “History” je, pomalo iznenađujuće, rešio da se upusti u trku sa već iskusnim “isporučiocima” kostimiranih TV-drama koje se drže formule “krv, intrige i nešto magije”, kao što su HBO, Showtime ili Starz. Istovremeno, namera im je bila da ponude nešto malo drugačije od uobičajenih srednjovekovnih zamkova, renesansne raskoši, razuzdanih plemićkih krugova, pa  time pridobiju i gledaoce koji su od ovakvih serija do tada zazirali. Bio je to rizičan potez, međutim, baš zbog činjenice da ne liče ni na šta dotle viđeno, istovremeno ne uskraćujući nijedan faktor uzbuđenja, “Vikinzi” su, malo po malo, osvojili dobar deo sveta. O tome svedoči vidljivi rast baze fanova, uloženih sredstava, glumačke ekipe, a u vezi sa tim raspona priče, kao i broja epizoda. Poslednjeg dana novembra nastavlja se četvrta sezona, pa ću se tim povodom osvrnuti na sve što je do nje vodilo, kao i očekivanja koja proizilaze iz najavljenog.

Subota sa knjigom: Nitkov kog ćete (za)voleti

piše: Isidora Đolović

Danas je teško poverovati kako je roman sve do početka XIX veka smatran “nižerazrednom” književnom vrstom, namenjenom u najboljem slučaju salonskoj razonodi besposlenih dama, pa čak i ozbiljno štetnom po osetljivi društveni moral. Put razvijanja, uobličenja i definisanja danas ubedljivo najomiljenijeg i najzastupljenijeg vida literarnog stvaralaštva, bio je dug i trnovit - ali, nadasve isplativ. I to sa posebnim naglaskom na potonjem, uzevši u obzir savremenu (hiper)produkciju. Tokom epohe realizma, zauzima tron pravovernog naslednika drevnih epova, svedočanstva društva i duša - pa i dalje samouvereno tu stoluje. Naravno, dužina jedne romaneskne tvorevine nikada nije garant ili realno merilo njene vrednosti, ali, ne može se ni poreći da je izazov za svakog prozaistu upravo “raspričanost” kroz više nastavaka. Njima ambiciozni zadatak - čitaocima obećanje produženog uživanja boravka u svetu književnog dela. Stoga ne čudi naročita popularnost serijala, ali ni vrednosna neujednačenost, u pravoj ekspanziji čiji smo svedoci.

S obzirom na poreklo koje seže do saga i epova, nije neobično što pojedini žanrovi, pre svega istorijski i fantastični romani, gotovo da ne mogu bez podeljenosti na više tomova. Priča seže u nedogled, ističući time ciljanu monumentalnost. Kako odabrati onu pravu, u moru aktuelnih serijala bez raspleta na vidiku? Čemu pokloniti pažnju, sa relativnom izvesnošću i garancijom dobrog knjigoljubiteljskog provoda? Serijal mladog američkog pisca Skota Linča, “Gentlemen Bastards”,  mogao bi ponuditi odgovor.

Subota sa knjigom: Lomljivi američki san

piše: Isidora Đolović

Današnji tekst neminovno će se dotaći aktuelne vesti o (neočekivanoj?) pobedi kontroverznog biznismena Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima. Kako i ne bi? Pored toga što se radi o događaju godine, on na simboličan način dotiče i pitanje koje sasvim slučajno povezuje i tri klasika odabrana za subotnju preporuku. Radi se o američkom snu, pojmu koliko popularnom, toliko i neodređenom, fluidnom, uvek privlačnom. Uglavnom se smatra da “american dream” počiva na tri osnovna postulata: ravnopravnost (demokratija), porodica (jedinstvo) i moć (novac). Njima se, praktično od sticanja nezavisnosti, zapadna velesila ponosi, razmeće, privlači uboge hodočasnike iz svih delova planete pod svoje skute. I kada se ove vrednosti za koje se zalažu, istovremeno ih najstrašnije kršeći na mnogo načina, poljuljaju i dospeju u ozbiljnu krizu kao sada, nije toliko šokantno, ni neobično, što se u pomoć doziva šarlatan koji obećava zaokret.

Biće gunđanja, pripremite se!

Protivrečnosti bleštavog sna o američkom svetu slobode i bezgraničnih mogućnosti, često su do sada isticali veliki pisci. Podsetimo na tri klasika koje bi svako, barem tokom školovanja, trebalo da pročita, koliko zbog njihovih neospornih književno-istorijskih vrednosti, toliko i radi otvaranja očiju pred surovom istinom. A ona glasi: teških razdoblja je uvek bilo, samo što ljudski rod zaboravom nastoji da bolje podnese i sebe i svet, pa se svaki put iznova čudi ponovljivošću problema. Pitanja netolerancije, rasne podeljenosti, kraha porodice kao institucije, krize morala i, kao vrhunca, socijalne ugroženosti koja srozava ili uzdiže ljudsko dostojanstvo u presudnom trenutku, odavno su otvorena. Hoćemo li potražiti pouku?

Tužno srce pesnikovo: "Aleksa Šantić" (1992)

piše: Isidora Đolović

“O mili časi, kako ste daleko!
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...”

(Aleksa Šantić, Pretprazničko veče)

Hoće li televizijska jesen i rana zima biti “berićetne”, više zavisi od kvaliteta nego kvantiteta serijske ponude. Otkad su se u trku za naklonošću gledalaca aktivno uključili Internet (navedimo samo primer sve uspešnije mreže “Netflix”) i kablovski operateri, ne dovodi se više u pitanje brojnost opcija koje nam se stavljaju kao mogućnost odabira. Doslovce iz svakog žanra, za svaki - pa i najprobirljiviji apetit, nađe se odgovarajući format i tema. Problematični su “tek” njihovi vrednosni atributi. Sa svih strana zasipani raznovrsnim sadržajima, gubimo strpljenje, ali sve više i sposobnost objektivne procene čemu to istinski zasluženo posvetiti, ionako rasutu, pažnju.

Subota sa knjigom: Američki pretenciozno - filmski dinamično

piše: Isidora Đolović

Dok nisam dobila zadatak da, povodom prezentacija koje pripremamo za kraj godine, pročitam nekoliko (od strane koleginica) izabranih knjiga iz tzv. "tinejdž-žanra", moram priznati da sam bila sasvim neupućena, pa čak i pomalo podozriva. Radi se o tome da sam sa knjigama za mlade poslednji put imala posla još u sedmom-osmom razredu, pa od "Hajduka" Gradimira Stojkovića i eventualno "Harija Potera", uopšte nisam u toku. Prešavši u srednju školu, prešla sam i na "ozbiljnu, odraslu književnost", a posle je već bilo nekako kasno i besmisleno da se vraćam na propušteno.

Srećom, ispostavilo se da nisam bila baš u pravu i pristupivši ovim svojevrsnim vremeplovnim knjigama, ne samo da sam se uverila kako me adolescentski duh nije napustio, već sam i pronašla mnogo kvaliteta u ponuđenom štivu. Ako ništa drugo, uživala sam i zabavila se. Žan-Mari Šefer u svojoj studiji "Zašto fikcija?" ionako ističe da se "Sid" i "Tomb raider", odnosno Kornejeva Himena i Lara Kroft, ne takmiče u istoj kategoriji, što ne znači da ih ne možemo ceniti, svaku na svoj način.

izvor: delfi.rs

U tom smislu, od čitalaca-srednjoškolaca sam saznala kako Džon Grin važi za najpopularnijeg pisca u samom žanru, a posle ovog romana stičem utisak da je zaista reč o majstoru svog zanata. Za same "Gradove na papiru" sam čula preko trejlera za nedavnu ekranizaciju, sa Karom Delevinj u ulozi Margo i drago mi je što sam prvo pročitala knjigu, jer nisam sigurna koliko je dotična odgovarajući izbor za ovu junakinju.

Subota sa knjigom: Izbeglice iz besmisla

piše: Isidora Đolović

Kada mi je letos predloženo da se uključim u projekat promovisanja tinejdž-literature i buđenja interesovanja za čitanje među mladima uopšte, moram priznati da sam bila izuzetno skeptična prema žanru koji mi je, opet, predstavljao jednaku nepoznanicu. Prvi naslov koji sam odabrala sa liste ponuđenih, bilo je delce autorke neobičnog imena - Rejnbou Rauel. Moram priznati kako me isprva privukla činjenica da je radnja smeštena u osamdesete godine prošlog veka i da je obećano mnogo muzičkih referenci. Za mene dovoljno!

izvor: Dereta

Eleonora Daglas živi u potpuno disfunkcionalnoj porodici - razvedeni roditelji, majčin novi suprug koji je nasilnik i pijanica, petoro dece i nedostatak pristojnih uslova za život. Ništa manje dramatična nije ni njena pojava - oblak riđih kovrdža, luda odeća i telo daleko od idealnog, posebno po kriterijumima jedne tinejdžerke.

Park Šeridan dolazi iz doma koji oslikava "američki san": otac irskog porekla ratni je veteran, koji nevestu dovodi iz Koreje i voli je kao prvog dana, a njihova dva sina (tu ludu mešavinu gena) usmerava na tekvondo, vožnju kamioneta sa ručnim menjačem i ostale "muževne" aktivnosti, mada Park neuporedivo više uživa u stripovima i punk/new wave muzici.

Subota sa knjigom: Balada ispod galebovih krila

piše: Isidora Đolović

Koricama i stranicama ove predivne, tajnovito i poetski intonirane knjige, "lete" srebrnasti galebovi. Savršeno vizuelno rešenje uvodi u jednu bajkovitu, simbolima od početka do kraja uvijenu, a ipak dovoljno prozirnu životnu istinu. Nisam sigurna koliko je ovo zapravo delo za decu/tinejdžere, s obzirom na podtekst i ne malu senku koja pada na naizgled bezazlenu osnovu, ali, sličan "problem" prati i "Malog princa" - uostalom, dobra književna dela sasvim uspešno funkcionišu bez obzira na ciljnu grupu čitalaca.

Najpre moram reći kako je stil pripovedanja izuzetan, poput balade ili stare bajke, čijim repertoarom motiva i slika ionako raspolaže, pogotovo u svom središnjem delu. Život starice Matilde - nekada zvane Medi, koji se pred nama odmotava putem sećanja, sna i nikad sasvim zatomljene tuge, izgleda kao mešavina Andersenovog opusa i sižea filma "Plava laguna". Bogata naslednica s početka prošlog veka, povučena i "čudna" internatskim koleginicama, za 16. rođendan od oca dobija putovanje oko sveta. Ovo živopisno iskustvo joj zauvek menja poglede i želje, otvara vrata imaginacije, žudnje za saznanjem, ljubavi prema raznolikostima planete i, pre svega, odlučnost da joj život bude jednako čudesan i uzbudljiv.

Na teška pitanja, vreme i iskustvo daju odgovore, zauzvrat postavljajući uvek nova i složenija. 

Sećanje na Ziju - 30 godina

piše: Isidora Đolović

U proteklih petnaest dana, čak i novine ili portali koji se u minulih par decenija nikako nisu doticali iste teme, "otkrili" su čitalaštvu tragediju koja je 1986. zadesila grupu "Crvena jabuka". Tom prilikom su, u saobraćajnoj nezgodi na putu za Mostar i prvu veliku turneju nakon uspešnog debitantskog albuma, nastradali članovi originalne postave sarajevskog benda, Aljoša Buha i Dražen Ričl Zijo.  Dok je Buha na licu mesta izgubio život, Ričl je preminuo nakon dve sedmice, ne probudivši se iz kome. Juče se navršilo tačno trideset tužnih jeseni bez harizmatičnog muzičara, jednog od osnivača ne samo "Jabuke", već i "Top liste nadrealista", benda "Elvis J. Kurtovich" i pokreta New primitives uopšte. 

Subota sa knjigom: Čovek i grad

piše: Isidora Đolović

Čovek Dušana Vasiljeva "peva posle rata" - čovek se ovde seća pred licem smrti i rasteretivši srce tolikih uspomena (vedrih, bolnih, intenzivnih) pronalazi snagu da nastavi dalje, "slaveći život". Posle pretrpljenog srčanog udara i graničnog iskustva ozbiljne životne ugroženosti, jedan od najprepoznatljivijih i verovatno najduhovitijih jugoslovenskih muzičara suočava se sa prošlošću, koja je neraskidivo isprepletena sa sudbinom danas nepostojeće SFRJ. Pod naslovom sa snažnim simboličkim potencijalom (mada, po priznanju samog autora, ne i njegovog prvobitnog izbora) - "Fajront u Sarajevu" (Laguna, 2014), ova knjiga je brzo pobrala simpatije ne samo nostalgičara, već svih koji vole da u današnjim smutnim vremenima čuju (pročitaju) poneku zgodnu, iskrenu i osećajnu reč. O samoj promociji izdanja, pisala sam OVDE. 

izvor: klix.ba

Nenad Janković alias dr Nele Karajlić, pre svega, nije književnik i sa tom svešću je neophodno pristupiti ovoj autobiografiji. Ona je zabavna, osećajna, potresna i iskrena, sročena u samo njemu svojstvenom maniru, znanom iz tekstova "Zabranjenog pušenja" i replika legendarnih "Nadrealista". Baš kao što joj i naslov govori, obuhvata period između autorovog detinjstva u okolini stadiona "Koševo" i napuštanja rodnog grada, u predvečerje rata. Predstavlja svojevrsno razračunavanje sa minulim vremenom, sa emocijama koje je teško obuzdati, usled čega tekst više puta "sklizne" u nepotrebno razvijene, ali nikako neobične ili problematične digresije. 

Rebuilding „The Pillars of the Earth“ (2)

komentariše: Isidora Đolović

Serija „Stubovi zemlje“, koju sam prethodne nedelje predstavila, dobar je primer uspešnog transponovanja pisane reči u vizuelni medij. Zasnovana na istoimenom romanu Kena Foleta, smeštena u srednjovekovnu Englesku, kroz osam epizoda dosledno i nipošto monotono prati živote većeg broja ličnosti iz različitih društvenih staleža, čije se ambicije, naklonosti i suparništva pletu oko katedrale u izgradnji. Odabirom tema i junaka obuhvaćene su osnovne klase, zanimanja, ustrojstva i bez mnogo anahronizama dočarana živa slika epohe. Opšti utisak koji ostaje nakon gledanja, za mene kao čitaoca romana uglavnom je pozitivan - izmene nisu bile toliko drastične, iako je najvažniji deo, završetak, najupadljivije promenjen. Moram napomenuti da je u poslednje dve epizode radnja preterano „zbrzana“ i očigledno je da bi deset ili dvanaest „poglavlja“ bilo dovoljno da se sadržaj sasvim lepo rasporedi. 

Uprkos tome, radi se o zaista kvalitetno izvedenoj adaptaciji, koja je zahvaljujući gotovo besprekornom kastingu, autentičnoj vizuelizaciji, uglavnom inteligentnom narativu i umerenosti eksplicitnih scena, kao i upečatljivoj muzičkoj podlozi, kao celina funkcionisala više nego dobro. Osam časova, nečije prosečno radno vreme, koje odlučite da izdvojite za gledanje ove mini-serije, nipošto neće biti uludo protraćeni. Zapravo, meni je jedino na pameti da nisam htela da se završi, da me „vuklo“ na gledanje i da, naprosto, nije bilo dovoljno onako nužno zaključivanje priče i preletanje preko mnoštva detalja. Sve skupa poprilično je inspirativno, pa ću odmah krenuti sa pregledom (jedine) sezone.

Subota sa knjigom: Letnji „ulov“ i caričin lov

piše: Isidora Đolović

izvor: laguna.rs

Šta se dobija kada spojite troje ljudi, različitih po svemu osim sklonosti prema kršenju konvencija strogog, visokog društva dve najmoćnije evropske imperije druge polovine XIX veka? Šarlot Berd je bogata naslednica, koju više od dosadnih prijema zanima tada pionirska oblast fotografije. Bej Midlton, privlačni kapetan i najveštiji britanski konjanik, sanja o pobedi na prestižnoj Nacionalnoj trci, a prezire stege i etikeciju. Austrijska carica Elizabeta "Sisi", najlepša i najnesrećnija vladarka svog vremena, iz krutih i licemernih dvorskih krugova neprestano beži u svoje omiljene aktivnosti - putovanja i lov, te upoznavanje novih kultura, istovremeno marljivo radeći na očuvanju mladosti i nadaleko čuvene lepote. Svaka od ove tri osobe poseduje želju za bekstvom od utvrđenih društvenih uloga, ali će ih splet čudnih okolnosti smestiti u okvire neobičnog ljubavnog trougla. 

Rebuilding "The Pillars of the Earth" (1)

komentariše: Isidora Đolović

Dok film obično podrazumeva veštinu „pakovanja“ određenog sadržaja u ograničene okvire i samim tim što skladnije raspoređivanje elemenata priče, a serija raspolaže slobodom da razradi svaki detalj i time proširi radnju - nekad zloupotrebivši rastegljivost na račun kvaliteta, mini-serija je neka vrsta među-formata. Možemo je definisati i kao kompromisno rešenje, priliku da se iskoriste preimućstva, a izbegnu zamke koje često sustižu druga dva srodna oblika „pokretnih slika“. Imajući to u vidu, usudiću se da zaključim kako je upravo mini-serija idealan izbor za ekranizovanje dela koja u bilo kom smislu nazivamo epskim (po broju likova, širini narativnog zahvata, odgovornosti teme). Dozvoljava nam da se bliže upoznamo sa radnjom i njenim učesnicima, omogućava nam da se (ne pre)više vežemo za njih, uglavnom ne mora da podlegne nužnom izbacivanju određenih potencijalno bitnih pojedinosti, a istovremeno ne dolazi u rizik da se ideje potroše, priča dosadi i postepeno izgubi smisao ili kvalitet. Učestalost adaptacija književnih klasika upravo u vidu kratkih serija (od četiri do osam epizoda) ili TV fimova iz dva dela (što po minutaži dođe na isto), govori u prilog svemu navedenom.

Roman Kena Foleta, „The Pillars of the Earth“ (u našem prevodu - „Stubovi zemlje“) sadrži sve preduslove koje su, očigledno, prepoznali i odlučili da iskoriste autori istoimene serije iz 2010. godine. U najnovijem Ivaninom postu, razmatra se odnos između literarnog uzora i njegove adaptacije na velikom platnu, a u prilog ređim - ali i te kako mogućim! - primerima kada adaptacija prevaziđe svoj početni predložak. Dok sam pripremala ovaj tekst, koji bi trebalo da (po već oprobanom maniru) napravi uvod kroz okvirno predstavljanje ovonedeljnog dramskog izbora, razmišljala sam upravo o tome. Jer, „Stubovi zemlje“ pored neverovatne glumačke podele, autentičnog ambijenta i verodostojne rekonstrukcije epohe, zapravo na mnogo načina unapređuje originalni izvor i ispravlja određene slabosti romana. Time predstavlja veoma dobar  primer kako mini-serija zapravo treba da izgleda, pa zato krenimo redom.

„Sva su raja otišla na more…“

Mada nas kudim i kritički sagledam kad god zaslužimo, ponoseći se odstupanjem od nazadnih strana srpskog mentaliteta, neke karakterne crte su mi tipično „našKe“. Npr, more je i moja tiha patnja - zato, kad zakuca letnja sezona, već godinama i ja sanjam o plavom horizontu.

piše: Isidora Đolović

Sa mladosti svojstvenim podsmehom gledam na „bapske“ priče i izreke, ali ovih dana moram da se složim sa tim da „od svetog Ilije, sunce JESTE sve milije“. Uprkos tome, teši me izvesnost „miholjskog leta“, baš kao i mnoge koji će se tek početkom septembra zaputiti na zaslužen godišnji odmor u nekom od inostranih letovališta. Kriza je učinila da vansezonske invazije na grčke, turske i sve manje regionalne plaže, postanu uobičajene. Čitave godine se štedi, podižu se krediti zarad desetak dana pod, nikad opasnijim, zracima sunca - a onda se ostatak vremena žali i negoduje. Svejedno, to ne sprečava sunarodnike da ispune žudnju koja nam je, izgleda, svima upisana u genetski kod.

„Camelot“ Revisited (3)

komentariše: Isidora Đolović

Nepisano pravilo o toku prosečne sezone jedne televizijske serije nalaže da “pilot” epizoda bude dovoljno primamljiva za budućeg gledaoca, sadržeći dovoljan broj informacija o osnovnoj radnji, istovremeno podjednako zagonetno otvarajući karte zapleta koji predstoje. Tokom središnjeg dela sezone, uglavnom relativno monotonog po pitanju scena za “skakanje sa fotelje” i “proklinjanje reditelja”, likovi se razvijaju i njihovi međusobni odnosi u zamišljenoj meri komplikuju, da bi sa bliženjem velikog finala sve počelo da dobija ubrzani ritam. Na primeru aktuelnih “Igre prestola” ili “Vikinga” najbolje se vidi kako poslednje dve sezone, u oba slučaja, tek u poslednjih par epizoda zaista pomeraju radnju “sa mrtve tačke”. Završnica, a u proseku je to deseta epizoda za većinu današnjih serija, već uobičajeno dolazi kao neka vrsta iskupljenja za (sve češća) negodovanja zbog monotonije dotadašnjeg toka priče. Izum zvani “cliffhanger” najbolje pokazuje, ukoliko je dobro odabran, vredi li propraćeno nastavka druženja.

Da li opisani redosled odgovara “STARZ”-ovoj seriji “Kamelot”? Uglavnom. Nakon obećavajuće uvertire i relativno jednolične radnje do sredine jedine snimljene sezone, šesta epizoda vraća nadu i pokazuje izvestan pomak u svakom smislu. Nažalost, već u narednoj su iste manjkavosti koje seriju prate od samog početka, izašle na videlo u, rekla bih, još većoj meri. Finale je, samo po sebi, bilo logični splet ovih (preovladavajućih) nedostataka i malobrojnijih, ali zato upadljivih i nezaboravnih dobrih strana - sa “magnetom” u vidu završetka, koji je nagovestio da bi dalji razvoj priče mogao i MORAO da bude u najmanju ruku interesantan. Zbog svega toga, postavlja se nužno pitanje - da li je trebalo ugasiti “Kamelot”? Mišljenja kritike, ali i publike, prilično su podeljena, baš kao i moja osećanja povodom serije, sada, nakon ponovljenog gledanja.

Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (3)

piše: Isidora Đolović

Sastavljajući ovaj pregled knjiga koje su mi ostale u najlepšem sećanju i na poseban način oblikovale moju detinju ličnost, u hodu shvatam kako je znatan broj bitnih naslova nenamerno preskočen kroz prethodna dva teksta. Kao što nikada nisam i neću prestati da budem čitalac, tako mi se čini da nikada zapravo nisam ni prestala da budem dete. Verujem da su knjige u velikoj meri „odgovorne“ i za to. Njihov značaj je vremenom samo rastao i neprimetno su se razvijale sa mnom, pa tako ne mogu ni da razgraničim fazu prelaska sa „dečijeg“ na „odraslo“ štivo - jedino znam da je to svakako bilo početkom srednje škole. Ne mogu i neću da foliram kako sam čitala „Rat i mir“ kao osnovac, ili „Uliksa“ i „U traganju za izgubljenim vremenom“ na početku Gimnazije. Iskreno, ni čuvenu „Zbogom, mojih petnaest godina“ nikada nisam pročitala! Istovremeno, zaobišla me faza tzv. „young adult“ romana, verovatno jer tako nešto u moje vreme i nije bilo naročito dostupno, niti popularno. Treći period detinjstva obeležila mi je paralelna dominacija mašte i života, da bi se potom nečujno i prirodno sve nadovezalo na klasike - i tu sam sada….

Pripremajući se za učešće u projektu koleginice, posvećenom promovisanju „tinejdž“ literature, shvatam ne samo da sam potpuno van tokova (pa pre dolaska na praksu u biblioteci nisam imala pojma ko su Džon Grin, Federiko Moća, Veronika Rot i ostali autori), nego i da me potpuno zaobišla faza u odrastanju kada se čitaju „priručnici za devojčice, prve simpatije i slično“. Danas gledam banalne naslove poput „Tange u akciji“, „Ljubljenje sa jezikom i 'vatanjem“, „Tračara“ - i ne mogu da se otmem utisku kako je reč o strahovitom povlađivanju tinejdžerima, toj najosetljivijoj čitalačkoj grupaciji. Banalizujući teme i obraćajući im se „njihovim jezikom“, dolazimo u svesni rizik da im ili ne izgradimo nikakav literarni ukus, ili da on u krajnjem ishodu bude daleko od dobrog. Uverenje kako su klasici „prevaziđeni, dosadni, udaljeni od savremenog deteta i njegovog načina sagledanja sveta“ ponajviše je zaslužno za takvu situaciju. Međutim, nije problem u distanciranosti modernog iskustva od onog iz davnih vremena, jer DOBRA knjiga nosi univerzalnu poruku razumljivu svakome i svuda. Radi se o nedostatku NAŠE volje i umeća da se te prave knjige, na pravi način, približe novim čitaocima. Ali, kako to spada u neku drugu temu kojom ću se, nadam se, baviti na jesen, završavam ovu digresiju. Šta sam to JA čitala kao „stariji osnovac“?

Na rubu pameti

piše: Isidora Đolović

Povremeno mi se učini da haluciniram - hoće to od vrućine, setite se samo svih himera koje iskrsavaju pred očima pustinjskih tumarala. Nažalost, ove „moje“ prikaze više su groteskne nego omamljujuće - i dozlaboga nesnosne.

Neće mi, nadam se, ni Krležina sen, niti njegovi poštovaoci, previše zameriti što sam pozajmila naslov za svoju kolumnu. Tačno vidim Frica kako se danas, suočen sa „ekspozeom od sedam milja“ i monologom koji bi postideo njegove Glembajeve, čitavom svojom gargantuovski velelepnom pojavom trese od (gorkog) smeha pred javnim ispadima pojedinaca. Pa ih zatim komentariše sa prgavim Crnjanskim - a taj bi sigurno zavrljačio prvi priručni teški predmet u središte ekrana na kome je zatitrao Vođin lik! - i Ivom, „po prvi put u novijoj istoriji“ izvedenim iz svog diplomatski staloženog stava. Na njihovu sreću, medijski herpesi ne mare za intelektualce i njihov stav, pa su tako ovih dana učestali sa biserima - a ne mogu se opravdati sunčanicom!

Zaista ne gledam televiziju, niti imam kad, ali zato me barem na poslu dočekaju „pres-kliping“ zaduženja i neizbežno suočenje sa štampom. Nisam uopšte više sigurna da li je prednost ili mana biti upoznat sa ovim neograničenim teatrom apsurda. Prva varijanta me čini (superiorno?) osvešćenom u odnosu na ponuđenu farsu - u drugu zapadam čim se osvrnem oko sebe i uverim koliko njih, zapravo, još uvek veruje praznim tiradama. Evo najistaknutijih skorašnjih „bisera“…

„Camelot“ Revisited (2)

komentariše: Isidora Đolović

Ne mogu reći da ponovljeno gledanje serije „Kamelot“ nije zanimljivo, te da samim tim ne zaslužuje preporuke. Naprosto, čak i kada su nedostaci očigledni i ukidanje daljeg snimanja i razvijanja priče donekle sasvim opravdani, postoje razlozi da se barem upozna sa realizovanim. Prošle nedelje sam uopšteno predstavila ostvarenje Michaela Hirsta, a u naredne dve ću se potruditi da, sa što manje „spojlera“ gde to nije neizbežno, istaknem ono što, u osnovnim crtama, karakteriše pojedinačne epizode i tok radnje. Nastojala sam da ne gubim iz vida činjenicu da je ovo bila uvertira za planirane sezone, te samo POSTAVKA priče, međutim, na više mesta je toliko „škripalo“, pa zaista nisam sigurna kako bi se uopšte izborili da opravdaju sve bez dodatnog pogoršavanja.

Kao što sam već istakla, najveći problem od samog početka predstavlja Artur. Kada je centralna ličnost loše osmišljena, veoma je teško povezati se sa serijalom u celini, kao i slediti očiglednu (i prirodnu) nameru autora da se sa podrškom i simpatijama prati njegov put. Naprosto, uz iskrenu volju i minuciozno uočavanje svakog detalja, nije mi pošlo za rukom da pronađem bilo kakvu opravdavajuću sitnicu, koja bi mi ličnost mladog kralja učinila iole razumljivijom. S druge strane, Merlin i Morgana kao ravnopravni nosioci vodeće fabule, izvanredno su osmišljeni i odglumljeni, posebno Morgana. Bez njihovih delova, pitanje je da li bih uopšte nastavljala sa gledanjem.

Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (2)

piše: Isidora Đolović

Nastavljamo nostalgični izlet u vreme kada su me knjige zauvek osvojile i postale izvor najvećih snova, životnih mudrosti, ideala, ali i tužnih časova u kojima su se plemenite poruke grubo sudarale sa svakodnevnicom. A usledile su godine kada je ljudima najmanje bilo do knjiga i, uopšte, kulture - pa, ipak, ove do danas potisnute vrednosti ostajale su ujedno magična formula očuvanja zdravog razuma u vremenu ludila. Ljubav prema čitanju priuštila mi je, tako, ne samo bekstvo od permanentne društvene krize koja će do danas pratiti moj ulazak u “veliki svet”, nego i mnoga znanja koja ću kao đak, potom i student, za sva vremena ceniti i dalje primenjivati. Sa polaskom u predškolsko, dete se iz ušuškanog, ograničenog porodičnog kruga polako otiskuje u prve vršnjačke grupice i malo-pomalo, širi svoj vidokrug. Negde u skladu sa tim, štivo koje sam čitala počinjalo je da se i samo oblikuje prema interesovanjima, razigranoj mašti i mnoštvu pitanja što su se preda mnom otvarala. 

Iz carstva bajki, koje nikada neću prerasti ni prestati da, barem jednim delom svog bića (onog na koji se uvek može primeniti parola “za ideale ginu...” neću reći ko, jer se ne slažem sa odrednicom) verujem, preselila sam se u njihov delimični produžetak - beskrajni univerzum avanturističkih priča. Vitezovi i gusari, pre svega, kao junaci koji su mi već u bajkama bili mnogo zanimljiviji od pekmezavih princezica sa njihovom pasivnošću i kaćiperstvom, imaće glavne uloge u kasnijim pričama mog detinjstva. Istovremeno, sa upoznavanjem okruženja i sticanjem svesti o životu “napolju”, socijalne teme ulaze u obzir i počinje da me izuzetno zanima, pogađa, oduševljava, vršnjačka tematika. Još kada se dečje družine postave u pustolovne sižee - eto avantura!

„Camelot“ Revisited (1)

komentariše: Isidora Đolović

Nedeljni ciklus kostimiranih drama se nastavlja. Nakon skoro pa maratonskog recenziranja fantastičnih, ali, nažalost još uvek prilično potcenjenih „The Borgias“, vraćamo se zanimljivim ostvarenjima iz istog žanra. Iz opravdanih razloga, koji se mogu podvesti pod „nedostatak vremena usled ispitnog roka i posla“, do zime se neću hvatati u koštac sa serijama iz više sezona, što ne znači da spisak ideja nije podugačak. Do tada, na svu sreću, postoji sasvim dovoljno mini-serija koje su približno interesantne i vredne pažnje, ako već ne baš savršene. O jednoj takvoj biće reči u naredna tri „dramska vikenda“.

„Kamelot“ je imao kratak, a kada uzmemo u obzir očigledne ambicije i široki zamah sa kojima se pristupilo realizaciji teme, sramotno kratak život - svega jednu sezonu. Nastaje između dva znatno popularnija i uspešnija projekta Majkla Hirsta (Michael Hirst), serija „Tjudorovi“ i „Vikinzi“, pri čemu je u svakom pogledu zaista u pitanju neka vrsta prelaza sa jednog načina obrade priče na drugi. Od prve serije zadržana je sklonost ka naturalizmu, često ničim izazvanom- ni opravdanom eksplicitnošću scena, dok mračniji tonovi i redefinisanje istorijsko-mitske, pa i folklorne potke, nagoveštavaju buduću obradu priče o avanturama Ragnara Lotbroka. Imao je gotovo idealnu glumačku podelu, mesto odigravanja radnje istovremeno je divlje i bajkovito, a arturijanska legenda kao osnova uvek je, uprkos brojnim različitim interpretacijama, zahvalna i inspirativna za nova uobličavanja. Šta je uspešno izvedeno, a gde je krenulo loše i zbog čega nije zaživela, pokušaću da razmotrim, a usput možda nekoga i zainteresujem da (iznova) baci pogled. 

Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (1)

piše: Isidora Đolović

Oduvek volim knjige. Ukoliko bih morala da tačno “markiram” trenutak u kome me ta ljubav zarobila, zaista ne bih mogla da odgovorim na taj izazov. Otkad se javila svest o svetu, bile su oko mene. Postoje sklonosti koje stvara i oblikuje okruženje, zatim one koje sami - ne bez presudnog uticaja iskustava i sredine - vremenom razvijamo, a tu su i takoreći urođene, koje su na neki način bile deo nas još odmalena, a vaspitanjem i obrazovanjem dodatno prionule uz formirano biće i njegov karakter. Kod mene, to je okrenutost pisanoj reči i svemu što sa sobom nosi bitisanje u njenom svetu: mašti, slobodi, kritičkoj misli, svestranom promatranju svega.

Detinjstvo je, u čemu se uglavnom svi eksperti slažu, presudan period za stvaranje temelja buduće ličnosti. Opažanja koja tada upijemo, iskustva koja do nas dopru, značajno utiču na sve što ćemo kasnije postati, makar na neprimetnom, podsvesnom nivou. Veoma je važno šta dete sluša, gleda, čemu prisustvuje, jer sećanja na ovaj osetljivi i nevini period prate nas do kraja života. Sara je ovih dana sa nama, u zabavnom tagu, podelila uspomene na svoje detinjstvo, istovremeno nagovestivši koliko se nije promenila u odnosu na svoje “mini-ja”. Takođe, pre nekoliko meseci je blogosferom kružio “izazov od 30 dana”, gde je jedna od tema bila i “Knjiga iz detinjstva”. Tada objavljeni postovi, poput ovog sa sjajnog bloga Bitchydust, podstakli su me da rado podelim uspomene i odgovorim na ovu, uvek dragu i zabavnu temu. Kao što je Tolstoj svom romanu dao gradacijski naslov “Detinjstvo. Dečaštvo. Mladost”, opredelila sam se za sličnu podelu na tri presudne faze kroz koje je moje čitalačko iskustvo prošlo od prvih dana, do kraja osnovne škole i prelaska na “odraslo” štivo. Mogli bismo te etape nazvati: “Maštarije. Pustolovine. Život.”

Nasmešite se, molim! - Najbolji sitkomi

piše: Isidora Đolović

Prošle nedelje sam za ovu, pored subotnjeg čitanja nekako spontano ustaljenu rubriku, obećala nešto sasvim drugačije od istorijsko-kostimiranih drama. Uz to, tema poslednje kolumne i uopšte konstatacija da se svuda oko nas, iz dana u dan, forsiraju gotovo isključivo teški i obeshrabrujući sadržaji, dodatno je inspirisala odabir predmeta današnjeg teksta. Moram takođe da pomenem i Sarinu listu preporuka komedija za letnje dane, koja je poslužila kao konačni podsticaj da napravim mali predah od žanra koji inače najviše volim i pratim.

Činjenica je da „terapija smehom“ uvek daje dobre rezultate, a vedar duh i koliko je moguće pozitivan pogled na svet čine svaku, pa i najcrnju situaciju manje onespokojavajućom. Stara izreka kaže da nas je „pesma održala“, međutim, ja bih pre rekla da je SMEH ono što ljudskom rodu omogućava da zadrži iole zdrav razum, sposobnošću da sa, makar i crnim humorom, sagleda svoju poziciju u kovitlacu životnih (ne)prilika. Kvalitetne satire i komedije Molijera, Nušića, Domanovića, Dušana Kovačevića, imaju neprolaznu aktuelnost i svedoče o stalnosti ljudskih mana, ali i blagotvornom dejstvu (samo)kritičnosti. Potreba za dobrim, inteligentnim humorom danas je veća nego ikada. U moru teških i bolnih tema, svakodnevnog teranja šege sa našim „malim, mizernim“ egzistencijama, veoma je važno odraziti probleme koji manje-više svakoga u nekom periodu prate, delujući nerešivo, a zapravo posedujući i onu komičnu, podnošljiviju stranu. Zato ću (se) ovom prilikom podsetiti televizijskih serija koje su meni lično najviše prijale ili prijaju kada želim da se zabavim, zaboravim, ali i izrugujem „komedijantu životu“, čime drugo do - njegovim sredstvima.

Subota sa knjigom: Kad “pisice” pomeraju granice

piše: Isidora Đolović

...kako romansijerka da dobije iskupljenje kad je, u svojoj neprikosnovenoj moći da odlučuje o ishodima, ona u isti mah i Bog? Ne postoji niko, nikakvo biće niti viši oblik svesti kome bi se obratila, s kojim bi se izmirila, ili koji bi joj mogao oprostiti. Nema ničega izvan nje. U svojoj mašti, ona je postavila i granice i uslove. Nema iskupljenja za Boga, pa ni za romansijere, makar oni bili i ateisti. (str. 304)

Roman "Iskupljenje" Ijana Makjuana me apsolutno ODUŠEVIO. I da nisam morala da prekidam zbog obaveza, mislim da bih ga "slistila" u jednom dahu, mada nipošto nije bio lak "za svariti"- već više poput teške, sparne atmosfere koja prati prvi deo knjige - i uzbudljiv i mučan. Zahvalila bih se Ivani na preporuci za čitanje i njenom odličnom prikazu iste knjige.

Devojčica Brajoni Talis čini prve spisateljske pokušaje, težeći ka revolucionarnosti i inovativnosti izraza, crpeći inspiraciju iz najbližeg okruženja, posmatrajući svet oko sebe očima izrazito osetljive i maštanju, a naročito NAMEŠTANJU sudbina svojih junaka, sklone pubertetlijke. Istog popodneva i večeri kada njena starija sestra Sesilija i sluškinjin sin Robi, prijatelji iz detinjstva, otkrivaju buđenje nove emocije i najpre nevešto, pa impulsivno, daju oduška svojoj rastućoj privlačnosti; kada u dom Talisovih stižu rođaci iz upravo rasturenog braka njihove tetke, kao i najstariji brat Leon sa prijateljem; kada Engleska bruji o predstojećim promenama koje mogu dovesti do rata; a sama Brajoni shvata da njeni dramaturški iskoraci postaju najobičniji fijasko....jedan slučajno viđen i pogrešno protumačen događaj, promeniće živote svih aktera.

Na(v)učeni na loše vesti

piše: Isidora Đolović

Šta je sa našim pravom da ne (sa)znamo sve? Sa novinarskom, profesionalnom, ljudskom etikom? Zar je DISKRECIJA svedena na rijaliti personu Macu? I koliko još možemo da rastežemo izgovor kako „narod traži“ upravo ono što „prodaje novine“?

„Skandalozno!“, „Monstruozno!“, „Bizarno!“ „Ekskluzivno!“, „Otkrivamo!“, „Šokantno!“ „Zaprepastićete se!“, „Nećete verovati da…“

Ulogu telala koji na uglovima ulica izvikuju probrani sadržaj večernjih ili jutarnjih novosti, sveže pristiglih iz štamparije, u moderno vreme preuzeli su sami naslovi. Oni vrište, šamaraju, spopadaju. Ništa zato što se iza bombastične najave najčešće kriju šture, neproverene, pa i sasvim nepostojeće informacije - efekat je postignut. Želeli ste šok, od vrste koja prodaje tabloide (a 95% današnjih dnevnih novina to, nažalost, jesu) - dogovoreno, dobijate ga. I to ne na kašičicu, već pošteno i obilato, u količinama dovoljnim za fino predoziranje.

Pozivajući se na „naše pravo da znamo sve“ (demokratsko koliko i vlast u čijoj su najbučnija i najprodornija glasila vernoj službi), svakodnevno se, naizgled spontano, plasiraju nove i nove ture opijuma za narod. To što je reč o crnoj, estradnoj i političkoj hronici, ne čini problem ništa drugačijim, niti pruža više opravdanja njegovom postojanju.

Pregled serije: Najbolje od „The Borgias“

komentariše: Isidora Đolović

Ne dešava se prečesto da mi nešto, odgledano ili pročitano, a da nije klasik, iz ponovljenog puta izazove još veće oduševljenje, divljenje, uzbuđenje - naročito kada se radi o istorijskoj fikciji. Uvek je prisutan izvestan rizik da će prilikom novog susreta ono što nam je u sećanju ostalo kao veličanstveno, sada biti doživljeno kao „ništa posebno“, a nekad čak i prilično banalno. Probu sagledavanja sa distance, iz nove perspektive i uz više pažnje, ne prođu svi i ne prođu je uvek. Ali, kada se to ipak dogodi, bolja potvrda valjanosti verovatno i nije potrebna.

Proletelo je reprizno druženje sa „Bordžijama“, za koje ponovo moram da zahvalim Ivani na inicijativi. Kako se bližila završnica, sve više sam želela da namerno odugovlačim, unapred žaleći zbog toga što „nema više“. I sada sam sigurna da je ovo jedna od televizijskih serija kojima ću se uvek rado vraćati. Recenziranje i koliko-toliko analitičko komentarisanje epizoda, bilo je, za mene barem, veoma inspirativno i zabavno. Nadam se da slične utiske nose i oni koji su ova piskaranja možda čitali. Pošto sam u proteklih pola godine i tridesetak tekstova razmotrila i prodiskutovala većinu bitnih detalja, bilo bi zaista suvišno ponavljati se. Zato, ovoga puta, neću  isticati ni propuste i nelogičnosti, jer su takođe blagovremeno bili nabrojani i prokomentarisani. Danas bih želela da napravim pregled najupečatljivijih aspekata serije, neku vrstu opšteg zaključka, ocene, pa i preporuke „Bordžija“ kao celine - kroz momente i likove koji su meni lično pričinili najviše zadovoljstva u gledanju.

Uz finale treće sezone "The Borgias"

komentariše: Isidora Đolović

Ako je prva pratila predstavljanje i ustoličenje porodice, druga unutrašnji razdor i pokušaj da se njegovim „krpljenjem“ ujedno uspostavi kontrola nad večito uskomešanim krugovima unutar i oko Vatikana, onda je treća sezona svakako bila fokusirana na Čezarov nezaustavljivi juriš prema moći - oslobođen, postepeno, svakog „suvišnog prtljaga“ savesti.  Vidljivije su u prvi plan stavljeni njegovi koraci prema zadobijanju uticaja i preuzimanju života u sopstvene ruke. Iako je napeto otvaranje, u vidu dvadesetčetvoročasovne strepnje nad Rodrigovim životom, pretpostavljalo veću bliskost porodice pred nastupajućim opasnostima, jasno je da ponovno spajanje neminovno mora biti drugačije i upravljano (kao što se u finalu i pokazalo) mahom sebičnim interesima novog predvodnika. A to više nije Rodrigo.

Papa je preživeo pokušaj trovanja sa kojim se spustila zavesa na drugu i, sada je sasvim jasno, najbolju sezonu. Međutim, njegov bliski susret sa smrću, mada ga je istovremeno „otreznio“ po pitanju mnogih činjenica koje je previđao, učinio ga je paranoičnim i podozrivim po sve - čak i svoje najbliže. Ovo nipošto nije bilo bez razloga i osnove, ali je istovremeno otvorilo prostor za Čezarovu preduzimljivost. U sezoni za nama, videli smo kako Rodrigo Bordžija postepeno gubi prevlast i gotovo nerado je prepušta sinu, čije agresivne, polutajne i često drastične metode daju više, ma kako neizvesnih, rezultata. Nestrpljiv da „zagrize“ slobodu do kraja, Čezare se oglušuje o očeve predloge i dejstvuje na svoju ruku, ali sa dalekosežnom vizijom ispravnosti datog poteza. Naravno, bez njegovog intelektualnog (Makijaveli) i delatnog (Mikeleto) dvojca pomoćnika - jednog da sugeriše, drugog da izvrši - malo šta bi izgledalo baš tako. Na svu sreću, Čezare ne spada u nezahvalne ljude.