недеља, 21. август 2016.

Rebuilding "The Pillars of the Earth" (1)

komentariše: Isidora Đolović


Dok film obično podrazumeva veštinu „pakovanja“ određenog sadržaja u ograničene okvire i samim tim što skladnije raspoređivanje elemenata priče, a serija raspolaže slobodom da razradi svaki detalj i time proširi radnju - nekad zloupotrebivši rastegljivost na račun kvaliteta, mini-serija je neka vrsta među-formata. Možemo je definisati i kao kompromisno rešenje, priliku da se iskoriste preimućstva, a izbegnu zamke koje često sustižu druga dva srodna oblika „pokretnih slika“. Imajući to u vidu, usudiću se da zaključim kako je upravo mini-serija idealan izbor za ekranizovanje dela koja u bilo kom smislu nazivamo epskim (po broju likova, širini narativnog zahvata, odgovornosti teme). Dozvoljava nam da se bliže upoznamo sa radnjom i njenim učesnicima, omogućava nam da se (ne pre)više vežemo za njih, uglavnom ne mora da podlegne nužnom izbacivanju određenih potencijalno bitnih pojedinosti, a istovremeno ne dolazi u rizik da se ideje potroše, priča dosadi i postepeno izgubi smisao ili kvalitet. Učestalost adaptacija književnih klasika upravo u vidu kratkih serija (od četiri do osam epizoda) ili TV fimova iz dva dela (što po minutaži dođe na isto), govori u prilog svemu navedenom.
Roman Kena Foleta, „The Pillars of the Earth (u našem prevodu - „Stubovi zemlje“) sadrži sve preduslove koje su, očigledno, prepoznali i odlučili da iskoriste autori istoimene serije iz 2010. godine. U najnovijem Ivaninom postu, razmatra se odnos između literarnog uzora i njegove adaptacije na velikom platnu, a u prilog ređim - ali i te kako mogućim! - primerima kada adaptacija prevaziđe svoj početni predložak. Dok sam pripremala ovaj tekst, koji bi trebalo da (po već oprobanom maniru) napravi uvod kroz okvirno predstavljanje ovonedeljnog dramskog izbora, razmišljala sam upravo o tome. Jer, „Stubovi zemlje“ pored neverovatne glumačke podele, autentičnog ambijenta i verodostojne rekonstrukcije epohe, zapravo na mnogo načina unapređuje originalni izvor i ispravlja određene slabosti romana. Time predstavlja veoma dobar  primer kako mini-serija zapravo treba da izgleda, pa zato krenimo redom.

Za ovu seriju sam saznala pre nekoliko godina, nakon što je uvedena „Nova“ (baš tako se i zvala) kablovska televizija. U nekoliko navrata, uhvatila sam najavu za, kako sam shvatila, televizijski film u dva nastavka, čiji me trejler izuzetno zainteresovao - s obzirom da je obećavao sve ono što ja ionako volim. Međutim, termin prikazivanja mi nije odgovarao, bile su to subota i nedelja kasno uveče i to po četiri sata (!) - naime, naknadno sam otkrila da su spajali po četiri epizode, uz određenu neveštu cenzuru „škakljivih“ scena. Tako smo se mimoišli, a ni naredni put, kada je emitovana na RTS-u (odmah potom usledio je i nastavak, „Svet bez kraja“), poznatom po očajnom izboru satnice za dobre premijere, nisam bila ništa bolje sreće.

Zato sam priliku za upoznavanje sa knjigom ugrabila čim se ukazala. Bila sam na masteru i po običaju čekala da mi „lift“ u beogradskoj gradskoj biblioteci isporuči stručnu literaturu na pult, a u međuvremenu šetala između ono malo zadržanih polica i na njima izloženih knjiga. S obzirom da je bio petak, tražila sam nešto za vikend, tek da razbijem „blokove“ učenja i zaboravim da ću do isplate nove rate stipendije morati da preskočim izlaske. Izdanje je bilo GLOMAZNO, blizu 1000 strana, pa još mek povez - prva stvar koju je cimerka Ivana konstatovala, kada se u ponedeljak vratila od kuće i ugledala  „grdosiju“ od knjige na staklenom stolu pored moje fotelje. Nisam mogla da se odvojim od priče, iako mi je u mnogim segmentima i smetala i nervirala.
Čitala sam pred spavanje, čitala u pauzama između povratka sa fakulteta i novog hvatanja busa do centra, oduševljena činjenicom da je pisac krimića za „masovnu upotrebu“ napisao nešto potpuno drugačije, a ipak dovoljno uzbudljivo i intrigantno da pomiri obe ciljne grupe čitalaca, njegove dotadašnje pratioce i nove zaluđenike pričama u istorijskom ruhu (poput mene).

Da se odmah razumemo, Folet je do ovog romana bio poznat isključivo kao autor popularnih trilera/krimi-priča prepunih klišea i šablonskih odlika (od karakterizacije, do opisa, rečenica i načina građenja radnje), što se u njegovom prvencu-iskoraku u žanr istorijske proze zaista oseti. Pojedine epizode, obrti, rešenja i česta repetitivnost, labava motivacija postupaka likova….u više navrata su me izveli iz takta, međutim, kao celina, „Stubovi zemlje“ sasvim zadovoljavajuće funkcionišu, drže pažnju i poseduju istinsku GRANDIOZNOST. Kako ovo, ipak, nije priča o knjizi, na nju ću se vraćati jedino kada bude bilo zaista neophodno zbog analitičke procene. Dovoljno je reći da već svojim obimom i dugim vremenskim opsegom radnje, roman postavlja ozbiljan izazov pred one koji bi da ga pretoče u drugi medij. Na izazov je, srećom, odgovoreno.
Priča:

Kada se spoje dve vizije, odlučnost i talenat, niče jedna (izmaštana, ali na istorijski postojećim građevinama zasnovana) - katedrala. Mukotrpno i polako, u krvi i sukobu krupnih ili sitnih interesa, nedozvoljenih strasti i tajni koje zagorčavaju prošlost, prete sadašnjosti, menjaju budućnost. 

U brodolomu koji je kraljevski White Ship doživeo u blizini obala Normandije, 25. novembra 1120. godine, nastradao je jedini naslednik engleskog kralja Henrija I, sina čuvenog Vilijema Osvajača. Vladar ima i kći, još uvek devojčicu Matildu “Mod”, nezakonitog sina Roberta od Gločestera, ali i nećaka Stivena od Bloa - i svi polažu pravo da ga jednoga dana odmene na tronu. Istovremeno, dvor je samo središte plemićkih i crkvenih ambicija, koje takođe podrazumevaju veliki broj pojedinačnih računica. U tome prednjače biskup Valeran Bigod i bračni par Hamli, lord Persi i njegova ambiciozna supruga Regan.

Osamnaest godina kasnije. Grof Bartolomju od Šajringa ima lepu i svojeglavu kći Alienu (ovdašnji knjiški prevod “Elajna” me dugo zbunjivao), koja redom odbija sve prosce (luksuz da bira obezbedila joj je činjenica da je tata-udovac obožava), uključujući i navalentnog Vilijama Hamlija. Posramljen i vođen osvetničkom žestinom, otpušta zidare sa posla na kući za koju se nadao da će mu biti dom po ženidbi sa Alienom. Tom “Zidar”, rukovodilac radova, sada je prinuđen da sa porodicom potraži drugo uhlebljenje. Na putu kroz šumu, upoznaju intrigantnu Elen (po svemu sudeći vešticu) i njenog ćutljivog sina Džeka, mladića asocijalnog - ali ludo nadarenog za arhitekturu. Ovaj, ispostaviće se, sudbonosni susret, označiće početak razdora.

Nažalost, usled pretrpljenog stresa i napora, Tomova supruga Agnes ubrzo umire na prevremenom porođaju, zaveštajući mu da ostvari svoj san o projektovanju veličanstvene gotske katedrale. Dečaka koga je dobio, Tom ostavlja na humci, jer nema načina da se brinu o novorođenčetu - kada se, ipak, predomisli i vrati, otkriva da ga je neko već uzeo. Sa sinom/glavnim pomoćnikom Alfedom i kćerkom Martom nastavlja do Kingsbridža.
Tamo je novajlija, vredni i časni opat Filip, upravo pristigao u središte korumpirane bogoslužbene hijerarhije. Valeran Bigod, sada glavni kandidat za nadbiskupa, očekuje uzajamnu pomoć na putu do višeg zvanja - pružiće Filipu podršku, ukoliko mu ovaj obeća glas. Titulu i posed odavno očekuju i Hamlijevi, na konto davnog saučesništva, sa kojim je divlja Elen očito dobro upoznata. Kraljeva nagla smrt otvara prostor za dinastičke sukobe i doba u istoriji poznato kao “Anarhija (Bezakonje)” - što je ujedno i naslov prve epizode. Naime, Stiven se odmah proglašava kraljem, proteravši Mod, njenog supruga i sina, kao i polubrata. Princeza, ipak, odmah počinje da priprema protivudar, u čemu joj svesrdnu podršku pruža grof Bartolomju - nesvestan da će se tim pre naći na udaru Hamlijevih, ogorčenih, gladnih moći i još uvek uvređenih...
A za to vreme, u centru izmaštane opatije diže se velelepno zamišljena gotska katedrala. Oko nje se, tokom tri decenije koliko priča obuhvata (1138 - 1156), pletu zavere, nasilje, ispiti časti, ljubav i zavist, snaga nadahnuća i sujeverni strahovi, trgovina i vojevanje. Slojevita priča, sa mnogo obrta i komplikovanih međuljudskih odnosa, na uzbudljiv način predočava univerzalnu poruku o veri, upornosti i pravičnosti. 

O seriji:

Kroz ukupno osam jednočasovnih epizoda, režiju potpisuje Sergio Mimica-Gezzan (rođen u Hrvatskoj kao Srđan Mimica), scenario John Pielmeier, a nemačko-kanadskom koprodukcijom rukovode kablovska televizija “STARZ” (o čijem smo “Kamelotu” pisali do prošlog vikenda) i producentska kuća Ridlija Skota. Za muziku je i ovoga puta bio zadužen maestralni Trevor Moris, a sam Ken Folet, na čijem je romanu serija zasnovana, imao je cameo-ulogu. Serija je zaradila tri nominacije za Zlatni globus.

Ako bih morala da je u kratkim crtama opišem, to bi zvučalo ovako: Savršeno precizno. Vrlo uverljivo. Epski. Srednjovekovno. Upravo ovim poslednjim određenjem sve naprosto “vrišti”, od kamere/vizuelizacije, kastinga, do sjajne uvodne špice, upotpunjene Morisovom odličnom temom:
Sve izmene u odnosu na roman, pogotovo one kod upadljivih nelogičnosti, izvedene su začudo uspešno, a krajnosti ublažene. Iako je tempo odvijanja često takav da se “pretrčava” preko radnje, postoje upadljivi vremenski “rezovi” i dosta je “nabacano”, to ne smeta, niti narušava logiku priče. Ličnosti su interesantne, kako pozitivne - tako i negativne (još jedan pokazatelj Foletovog primarnog žanrovskog opredeljenja - u romanu nema nijansi, već prosta crno-bela podela, što je u seriji uglavnom zadržano). Slika sveta je mračna, neulepšana, ali ubedljiva i najviše podseća na stare filmove o Robinu Hudu - nema “glamurizacije” i ušminkanosti srednjeg veka, što predstavlja još jedan plus.

Neophodno je istaći i: uravnoteženost scena; likove koji kao da su upravo sišli sa stranica knjige - pa i bolji, komplikovaniji; uprkos hronološkim preskocima, sve je fino “upakovano” u ograničen broj epizoda;  tematizaciju fenomena moći crkve, čije se zakulisne radnje i beskrupulozne igre mogu povezati sa svetom manastirskog bratstva u “Imenu ruže”. Jedna od najvećih prednosti je, naravno, impresivna lista glumaca koji su uzeli učešća u kreiranju serije i ponajviše doprineli kvalitetu ekranizacije. Kako veterani, tako i mlađi deo ekipe, perfektno su odigrali svoje uloge, a mnogi su u međuvremenu izgradili uspešne karijere - pri čemu su im “Stubovi zemlje” bili odskočna daska.

Kasting

Valeran (Ian McShane) - korumpirani, hladnokrvni sveštenik koga može da poremeti jedino bilo kakav nagoveštaj davnog zločina, kome duguje svoj uspon - ali i potencijalni pad. Zahvaljujući stalnom oprezu, ovladao je umećem menjanja strana i prilagođavanja u nastalom građanskom ratu, uvek sa jedino ličnim interesom u prvom planu. Lik kod koga nema nijansi, niti mogućnosti opravdanja - jednostavno je surov, pokvaren i makijavelista pre firentinskog teoretičara vlasti.

Tom (Rufus Sewel) - zidar privržen porodici i svojoj davnašnjoj ambiciji da izgradi katedralu koja će zaustavljati dah. Čovek suočen sa gubitkom supruge i narastajuće požude prema neobičnoj “šumskoj čarobnici”, slep za mane rođenog sina, ali ne i za nadarenost posinka Džeka. Nije što volim Rufusa, ali, od svih muških likova, Tom je najimpresivniji.

Filip (Matthew Mcfayden) - monah koji zahvaljujući svojoj inteligenciji, privrženosti poslu i častoljubivosti, dolazi u situaciju da mu rano bude dodeljeno odgovorno mesto nadzornika Kingsbridža. Nakon požara u kome će nestati stara bogomolja, naći će se rastrzan između pokolebanosti u veri, neminovnosti manipulacijom relikvijama i nužnih pristajanja na inače nezamislive alijanse, kao i spoznaje da nekad naše dobre namere znače pakao za drugoga. Ipak, Filip je jedan od “dobrih duhova” svakog mesta na kome se nađe, čak i u poniženju miran i blag, ali nepopustljiv kada se dostojanstvo dovede u pitanje.

Džek (Eddie Redmayne) - ovo je bila prva uloga u kojoj sam videla danas izuzetno popularnog Oskarovca i mogu reći da je bio pravi izbor za junaka koji prelazi put od skoro autističnog, divljeg dečaka koji odrasta sa majkom mimo civilizacije, do majstora svog zanata, čija nasleđena darovitost podjednako kao i karakteristična crvena boja kose, izaziva divljenje, ushićenje, ali i strepnju i rizik gde god se pojavio. On, naravno, pravi mnoge greške - posebno je problematična njegova impulsivna odluka da izazove požar u staroj crkvi, ne bi li Tom dobio posao - ali, njegova moralnost ipak ne biva dovedena u pitanje. Postepena inicijacija i uvođenje u društvo, kroz zaštitnički odnos koji prema njemu ispoljavaju Tom i Filip, ogromnu majčinu ljubav, ljuto rivalstvo sa Alfredom, i iznad svega ljubav sa Alienom, gradativno su prikazane, dajući Ediju priliku da se još tada pokaže kao prava glumačka nada.

Alfred (Liam Garrigan) - Tomov stariji sin, ne naročito bistar, a zajedljiv i neotesan mladić. Od samog početka podozriv prema Elen i Džeku, vremenom će zaslepljen ljubomorom sve više tonuti u paranoju i divlju stranu ličnosti, nešto prljavo i gadno što je već izrazima lica i celokupnim izgledom odlično dočarano.

Aliena (Hayley Atwell) - iako se radnja, posebno knjige, pojednostavljeno može opisati kao “red građevinskih radova - red prepreka - red silovanja”, a položaj žena je zaista nezavidan i pun žestokog nipodaštavanja, to ne znači da nema jakih figura pripadnica lepšeg pola. Pre svega, to je grofova kći, koja uprkos činjenici da je i sama žrtva zlostavljanja, poseduje neuništivu volju za preživljavanjem, osvetom i ponovnim pridobijanjem izgubljenih prava za brata. Aliena se brzo prilagođava novonastalim situacijama, ustaje nakon svakog pada i bori se.

Ričard (Sam Claflin) - ovih dana aktuelan kao partner Emilije “Kalisi” Klark u filmu “Me before you”, u seriji je mlađi brat Aliene, pasivan i (doduše, ne koliko u knjizi) još uvek prilično isprepadan momčić, koga sestra svesrdno pomaže i žrtvuje se za njegov napredak u viteškoj službi i postepenom zadobijanju natrag onoga što su im nasilno oduzeli.

Grof Bartolomju (Donald Sutherland) - svaka istorijska serija, po pravilu, ima neku veliku glumačku zvezdu u ulozi oca porodice, a ovde je to gospodin Saterlend. Gospodar Šajringa svrstao se na “pogrešnu stranu” u žestokom građanskom ratu i postao žrtva ljubomore i pohlepe svojih dugogodišnjih pritajenih suparnika. Pokreće ga, iznad svega, ljubav prema deci, kojoj je, pošto su odrastali bez majke, dao punu slobodu u izboru životnih puteva - naročito ne vršeći pritisak na Alienu po pitanju braka i donekle podstičući njenu oholost, što će je skupo koštati...

Kralj Stiven (Tony Curran) - odličan primer kako uzurpiranje trona istovremeno označava početak neprekidnog opreza, vizija i strahova pobuđenih nečistom savešću i, pre svega, stalno okretanje u poslovičnom “kolu sreće”, ne znajući gde ćeš osvanuti - na vrhu ili dnu.

Princeza Mod (Alison Pill) - zakonita naslednica engleskog prestola, energična i hrabra, ali istovremeno posvećena majka, kojoj je budućnost sina jedinca na prvom mestu - što, opet, kada ste kraljevske krvi podrazumeva pitanje vladavine. U tome se suštinski ne razlikuje od rođaka.

Regan (Sarah Parish) - u knjizi, bivša kraljičina dvorska dama ima izrazito gadnu, unakaženu čitavu polovinu lica, zbog čega svi zaziru i od samog pogleda na nju. Ovde joj je dat ožiljak na obrazu a la Marisol, a s druge strane neskrivan incestuozni odnos prema milom sinu jedincu, ali to ne umanjuje činjenicu da je u pitanju izuzetno dobro osmišljen lik manipulativne žene koja ne preza ni od čega da bi svoju porodicu (čitaj - dete) što više uzdigla.
Persi (Robert Bathurst) - priglup, igračka volje svoje supruge, nikakav autoritet za sina, nešto poput Mejsa Tajrela. 

Vilijam (David Oakes) - OK, recimo samo da sam, čitajući knjigu, toliko mrzela lik Vilijama, da je serijska verzija ne samo ublažena, već i dosta “oprana”. Naravno, činjenica je da su Hamlijevi kao stvoreni za objašnjenje Edipovog kompleksa u praksi, ali, Vilijam je u knjigama bukvalno mašina za silovanje, čovek koji naskače na sve što je žensko i čiju smrt neprestano priželjkujete. U seriji, on nije ništa manje nasilnik, sadista, ogavno ljudsko biće, ali istovremeno mu je data nova dimenzija kroz naglašavanje izvitoperenog uticaja roditelja - prvenstveno majke - kao i njegovu unutrašnju dramu, kukavičluk i opsesivni strah od pakla, pomešan sa uživanjem u nanošenju bola drugoj osobi. Ukoliko mrzite Remzija Boltona, ovog lika ćete mrzeti još više, ali, superiorna gluma mu daje neki neobjašnjivi šmek, otprilike sličan onome koji je Rheon dao svom serijskom liku. I, da, JESTE Huan Bordžija, a za tu ulogu ga je rola Vilijama i preporučila. Obe pokidao, u  najboljem smislu.
Volter (Gotz Otto) - Vilijamov verni pajtaš u nasilnim činovima, štit kada treba maltretirati slabije, nemi svedok bizarnih odnosa u porodici Hamli, Švarceneger iz kamenoloma.

Elen (Natalia Worner) - žena burne prošlosti i kontroverzne pojave, plemićka kći, bivša iskušenica, koja sve to odbacuje zbog ljubavi sa francuskim brodolomnikom koji joj je ubrzo oduzet i pogubljen, ostavivši joj malog sina, strašnu tajnu zbog koje su ga i osudili, kao i razlog strašne mržnje prema sveštenstvu i plemstvu, vinovnicima njene patnje. Svesno napušta ljudsko društvo i odlazi da živi u šumi, služi se raznim okultnim sredstvima, baca kletve, mokri na Valerana, spopada Toma....i koliko god to možda bilo ultra-progresivno usred “mračnog doba”, meni ni u knjigama, ni u seriji, ova žena nije simpatična.

Agnes (Kate Dickie) - Tomova prva supruga, koja umire donevši na svet najmlađeg sina, Džonatana. Igra je omražena tetka Lisa Erin iz “Igre prestola”.
Marta (Skye Bennett) - jedina kći Toma i Agnes, dobrodušna i osećajna devojčica, jedina koja od prvog trenutka bez zadrške prihvata nove poznanike.

(Sledećeg vikenda: pregled epizoda, interakcije, dobre i loše strane, opšta ocena)


6 коментара:

  1. Super preproruka obavezno moram da pogledam :)
    Volim ovakvu tematiku i sve što je istorisjko mi se dopada plus Edi, Hejli i Sem znači dafinitivno imam nešto zagarnatovano dobro :)
    Stavila sam na watchlistu obavezno gledam :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, baš sam gledala da izbegnem spojlere, a da ne bude previše zamršeno, jer ima mnogo likova i obuhvata dug vremenski period. :) Super je serija, mislim da će ti se baš svideti, a ima osam epizoda i nije dosadna, pogleda se odjednom.
      Glumačka ekipa je stvarno možda i najbolji deo celog projekta, nisam odavno videla toliko poznatih lica na jednom mestu i svi su mi se nekako super uklopili u to kako sam zamišljala na osnovu knjige.
      Jedva čekam utiske. :))))

      Избриши
  2. Rešila sam da pogledam, mislim da bi se i mom suprugu svidelo (pošto volimo da gledamo serije zajedno), a plus je i to što nema 100 epizoda.
    Moram da priznam da nisam htela da čitam sav tekst da nešto ne spojlerišem, pa ću se vratiti na to kad pogledam.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš mi je drago, javi utiske. :)))
      Nisam stavljala spojlere u ovom, ali biće u sledećem tekstu :), sad je više opšte predstavljanje, ali razumem oprez. Često nehotice pročitam nešto što mi posle ne baš pokvari, ali naruši gledanje.

      Избриши
  3. Ipak sam rešila da pročitam tekst bez obzira što je postojala mogućnost da naletim na spojler! Srećom, nije ih bilo. :)
    Prvo da kažem da o seriji nisam znala ništa osim da glumi Mekšejn i malo tematike. Jako sam se iznenadila ekipom, obožavam većinu glumaca. Vidi se Edijev razvoj u ozbiljnog glumca, Hejli mi je oduvek bila preslatka, Saru sam gledala u "Atlantis" i tu je bila ista-leže joj uloge zlih moćnih žena, Rufus mi je prelep pritom mu je sada i uloga takva da ga moraš voleti...Ako nastavim da nabrajam ko mi se dopada od glumaca nikada neću stati, ali moram posebno da izdvojim glumca koji glumi Vilijama-oduševljena sam njegovom glumom, nisam čitala knjigu tako da ne znam da li u tom pogledu ispunio zadatak ali sam u seriji njime najviše oduševljena. Samo po njegovoj faci možeš da naslutiš šta mu je u glavi.
    Sama serija mi se jako dopala, to je to što volim i potpuno mi odgovara atmosfera. Vidim da je muziku radio Travor Moris, postao mi je prepoznatljiv, otuda i specifična uvodna špica (mada to nekako ide uz Starz serije).
    Sve u svemu, još uvek gledam tako da će biti novih komentara. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo mi je drago što ti se serija dopada, obavezno javi utiske kada odgledaš sve - ima i nastavak ovog teksta, u kome se bavim konkretnim epizodama i rešenjima. :) Knjiga je dosta brutalnija u mnogim stvarima, pa i razvučenija, ali mislim da je ekranizacija čak ispravila neke manjkavosti teksta i zaista je jedno od boljih prenošenja iz romana na vizuelni plan koje sam gledala!
      Vilijam je u knjizi još gori (baš pišem u drugom tekstu o tim razlikama), ovde su njegovom liku još i dali nešto čjudskosti, kompleksniju karakterizaciju. Mene je takođe oduševio, inače sam glumac je FENOMENALAN, ako budeš gledala "Bordžije", "The White queen" ili "Viktoriju" uverićeš se i sama, jako talentovan i može da dočara svaki lik, ali mu ovakvi problematični najviše "leže".:)
      Da, Morisova muzika posebno daje na šmeku, a uvodna špica je jedna od najboljih, takođe je i kompletan kasting savršenstvo...
      Mnogo ti hvala na čitanju i komentaru!:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...