Subota sa knjigom: Rebeka, žena koje nema

piše: Isidora Đolović

Ovo je jedan od romana za koji sam mnogo puta čula, od različitih ljudi i uglavnom pozitivne utiske, ali bi mi uvek promakao, mada ga nisam svesno zaobilazila. Pre svega, hvala Kaći i njenom tekstu, na podsticaju da ga se konačno latim. Kada je konačno došao na red, moram priznati da su očekivanja bila velika, s obzirom na hvalospeve kojima je delo obasipano. Kada unapred imam u vidu vrlo visoku ocenu knjige, to će mi više biti žao ukoliko iz bilo kog razloga i u bilo kom aspektu to obećanje, u mom čitalačkom doživljaju, ne bude ispunjeno.

Rebeka de Vinter, po kojoj delo nosi ime, odsutno je lice - a ipak dominira prikazanim svetom i radnjom romana. Glavni junaci su, zapravo, ona i zalivsko imanje Menderli, podjednako očaravajući, tajnoviti i opasni. Svojom neprisutnošću, ona obavija prostor i ljude sa kojima ga je delila, neobičnom SVEPRISUTNOŠĆU. Pred mladom, skromnom i naivnom novom suprugom britanskog udovca Maksa de Vintera, svaki Rebekin trag predstavljaće gotovo nepremostivu prepreku, izvor strepnje, pritiska i ljubomore.

Novak naš nasušni

piše: Isidora Đolović

Nakon povratka košarkaške reprezentacije na velika vrata, Saša Đorđević je prilikom jednog obraćanja javnosti prokomentarisao kako mu je sve to drago i zbog činjenice da je, parafraziram, već postalo nenormalno što deca u Srbiji skoro da više ne pikaju fudbal, niti igraju basket. Ali, zato izgleda da svako treće vuče teniski reket. Setih se detinjstva, brata i čitavog njegovog društva koje je jurilo na treninge košarke, navijanja, kolektivnih sportova, trofeja reprezentacije. Jasno je, vremena su se promenila, pojavila se nova polja uspeha i novi moderni heroji, pa ipak….

Kad su Srbi otkrili gluten...i tenis!

Profesionalno bavljenje tenisom je individualni poduhvat, u kome se podrazumeva mnogo finansijskog ulaganja tokom izrastanja budućih šampiona. Krut, donedavno isključivo elitni  „beli sport“ savršeno odgovara otuđenom, kapitalističkom društvu, mašineriji pravljenja novca i minimalnog, do nikakvog, povezivanja sa drugima. Kada prost, siromašni svet počne da po četiri-pet sati dnevno zuri u meč, komentariše gem-set-taj brejk, zajedljivo psihoanalizira Federera ili Nadala, busajući se u grudi junačke kako će nas Novak sve spasiti i oprati nam mučenički obraz pred zlim Zapadom….eto još jednog, naizgled pozitivnog vida zamajavanja nacije. Sportska katarza, izazvana uspesima i pobedama našeg tenisera, kao da je prevazišla ne tako daleka dočekivanja naših košarkaša, odbojkaša, vaterpolista na balkonu pred Skupštinom, a isto tako se i razlikuje. 

Subota sa knjigom: Žig osude i stradanja

piše: Isidora Đolović

Obično ne cepidlačim oko ovakvih stvari, ali, moram da najpre istaknem kako su mi OČAJNA lektura i korektura, kao i prilično slab prevod izdanja koje sam imala u rukama (Otvorena knjiga, 2007) zamalo pokvarili svako uživanje u ovom dobrom romanu. Zamalo. Eto šta je veština jednog pisca, kad joj ni ovakav osrednji pristup izdavača i prevodioca ne može umanjiti snagu. Ali, zaista: Jestira? Biserka? Ponekad je bilo teško čitati, a ne nasmejati se - i to ne blagonaklonim smehom!

Roman neobičnog naslova (sa simbolički izrazito snažnim potencijalom) predstavlja klasik američke književnosti XIX veka. Verovatno je mnogima poznata ekranizacija, kod nas (prikladno) prevedena kao "Slovo srama", sa Demi Mur i Gerijem Oldmanom u glavnim ulogama. Ona je prilično dobra, uprkos većim, čak radikalnim odstupanjima od teksta, ali upravo zbog tih razlika nipošto ne treba preskočiti knjigu! Naprosto, roman nam nudi potpuno drugačiju, tragičniju, produbljeniju verziju događaja u središtu.

„Eurovision“, grešno zadovoljstvo Srba

piše: Isidora Đolović

Svima je, nadam se, poznato da proteklog vikenda završeni "Eurosong (Evrovizija)", još jedna stavka na listi izdataka iz republičkog budžeta (za koji se uglavnom pronalaze sredstva, dok mnogo značajniji kulturni i umetnički projekti godinama ne dolaze na red), ipak nije prestižno takmičenje, niti smotra budućih hitova, velikih zvezda i melodija za sva vremena. Pokretni cirkus za uveseljavanje trećeg staleža diljem Evrope, nešto poput savremenih "hleba i igara" sa puno šljokica i dražesnog kiča namenjenog umornoj radničkoj klasi, opstao je i izrastao u ozbiljnu komercijalnu mašineriju. Ako se s vremena na vreme i čuje nešto zaista vredno, ako na Evroviziji zablista talentovani superstar u najavi (a bilo je i takvih slučajeva), to su tek retki izuzeci. Većinom je u pitanju šareni, razđipani i bučni točak koji se prokotrlja i zaboravi čim, pesnički rečeno, njegove tragove upije prašina druma. Pobedu diktiraju različiti faktori, pri čemu je onaj muzički uglavnom najmanje bitan. Lobira se na veliko i kome to još uvek nije jasno i ubuduće će suviše ozbiljno shvatati ovo takmičenje.

Pa, ipak, ostaje gorak ukus neverice nakon nezasluženo lošeg plasmana naše ovogodišnje predstavnice, talentovane Kruševljanke Sanje Vučić. Pesma “Goodye (Shelter)”, za koju je kao autor zaslužna Ivana Peters (“Negative”), većinu je oduševila već na prvo slušanje. Lično, odavno nisam bila ovako optimistična i ponosna - otprilike, od “Moltive”. Nastup, interpretacija, tekst - sve je zvučalo moćno i izgledalo svetski. I pored toga što koreografija zaista budi asocijacije na Šerifovićkino scensko izvođenje, samo u "Mad Max" ruhu, bilo je efektno i upečatljivo:

Uz finale druge sezone "The Borgias“

komentariše: Isidora Đolović

Za početak, red je da sve koji danas slave (poput mene) pozdravim sa: Hristos vaskrse! Verovatno deluje neobično, ali, na pravoslavni Uskrs „selimo“ se u Vatikan i (budući da su tekstovi uglavnom isplanirani pre nego što postanem svesna koji se datum „namestio“) bavimo se kratkim pregledom druge sezone serije „The Borgias“. Imala je epizodu više u odnosu na prethodnu, a to nije jedino poboljšanje i nadgradnja priče započete u PRVOM ČINU. Zavesa pada u krajnje dramatičnom trenutku, „presekavši“ tako kulminaciju i ostavljajući mnogo pitanja.

U drugoj sezoni, radnja se uveliko ubrzala i zakomplikovala, sa čime se autorski tim dosta uspešno izborio. Kako u pogledu vizuelizacije, tako i po vođenju priče, učinjen je veliki pomak. Gluma je, po običaju, bila fantastična, sa nekoliko zaista izuzetnih performansa. Na istorijske anahronizme (o kojima će u nastavku biti reči) trebalo je svakako računati, ali, oni su uglavnom uspešno „uglavljeni“ u dramsku strukturu. Sve u svemu, opšti utisak je vrlo pozitivan i očigledan je korak napred u vrednosnom smislu.