Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 4

komentariše: Isidora Đolović

The Banquet of Chestnuts

Kada je o kontroverzama i legendama koje prate porodicu Bordžija reč, jedna od najglasovitijih krije se već u naslovu ovonedeljne epizode. Autorska ekipa je tako, nakon prethodno načete teme incesta, zagazila dalje utabanom stazom vekovima ispredanih priča o papinom klanu. Takozvani „kestenji bal“ biće jedna od stavki rezimea, za sada pogledajmo na koji je način neslavna „svetkovina bluda“ dramatizovana u kontekstu televizijske fikcije.

Obavljeno venčanje Alfonsa i Lukrecije nije donelo ciljanu stabilnost, već dodatno zaoštrilo neprijateljstva i upozorilo papu na budan oprez. To mu nimalo ne olakšava već komplikovanu situaciju unutar samog Vatikana, odnosno, neočekivano nezadovoljavajuće posledice „čistke“.

Uvođenje u posao: Baš kao što je prošli put i obećao, papa svečano proglašava kardinalom mladog Alesandra Farnezea (Cyron Melville), Đulijinog brata. Oboje glumaca su „šargarepičasti“ i već na prvi pogled dobro prolaze kao rod, a za one koji već nisu upućeni - tu je Askanio sa (dvolično ili dolično) zajedljivim obrazloženjem ko je novajlija, niotkuda pristigao.

Subota sa knjigom: Rebeka, žena koje nema

piše: Isidora Đolović

Ovo je jedan od romana za koji sam mnogo puta čula, od različitih ljudi i uglavnom pozitivne utiske, ali bi mi uvek promakao, mada ga nisam svesno zaobilazila. Pre svega, hvala Kaći i njenom tekstu, na podsticaju da ga se konačno latim. Kada je konačno došao na red, moram priznati da su očekivanja bila velika, s obzirom na hvalospeve kojima je delo obasipano. Kada unapred imam u vidu vrlo visoku ocenu knjige, to će mi više biti žao ukoliko iz bilo kog razloga i u bilo kom aspektu to obećanje, u mom čitalačkom doživljaju, ne bude ispunjeno.

Rebeka de Vinter, po kojoj delo nosi ime, odsutno je lice - a ipak dominira prikazanim svetom i radnjom romana. Glavni junaci su, zapravo, ona i zalivsko imanje Menderli, podjednako očaravajući, tajnoviti i opasni. Svojom neprisutnošću, ona obavija prostor i ljude sa kojima ga je delila, neobičnom SVEPRISUTNOŠĆU. Pred mladom, skromnom i naivnom novom suprugom britanskog udovca Maksa de Vintera, svaki Rebekin trag predstavljaće gotovo nepremostivu prepreku, izvor strepnje, pritiska i ljubomore.

Novak naš nasušni

piše: Isidora Đolović

Nakon povratka košarkaške reprezentacije na velika vrata, Saša Đorđević je prilikom jednog obraćanja javnosti prokomentarisao kako mu je sve to drago i zbog činjenice da je, parafraziram, već postalo nenormalno što deca u Srbiji skoro da više ne pikaju fudbal, niti igraju basket. Ali, zato izgleda da svako treće vuče teniski reket. Setih se detinjstva, brata i čitavog njegovog društva koje je jurilo na treninge košarke, navijanja, kolektivnih sportova, trofeja reprezentacije. Jasno je, vremena su se promenila, pojavila se nova polja uspeha i novi moderni heroji, pa ipak….

Kad su Srbi otkrili gluten...i tenis!

Profesionalno bavljenje tenisom je individualni poduhvat, u kome se podrazumeva mnogo finansijskog ulaganja tokom izrastanja budućih šampiona. Krut, donedavno isključivo elitni  „beli sport“ savršeno odgovara otuđenom, kapitalističkom društvu, mašineriji pravljenja novca i minimalnog, do nikakvog, povezivanja sa drugima. Kada prost, siromašni svet počne da po četiri-pet sati dnevno zuri u meč, komentariše gem-set-taj brejk, zajedljivo psihoanalizira Federera ili Nadala, busajući se u grudi junačke kako će nas Novak sve spasiti i oprati nam mučenički obraz pred zlim Zapadom….eto još jednog, naizgled pozitivnog vida zamajavanja nacije. Sportska katarza, izazvana uspesima i pobedama našeg tenisera, kao da je prevazišla ne tako daleka dočekivanja naših košarkaša, odbojkaša, vaterpolista na balkonu pred Skupštinom, a isto tako se i razlikuje. 

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 3

komentariše: Isidora Đolović

Siblings

Potpuno iskreno govoreći, šta vam prvo pada na pamet kada se, u bilo kom kontekstu, pomene porodica Bordžija? Otrovi, spletke, korupcija, papa, Italija….incest. Ovo poslednje, zapravo, ide na prvo mesto - iako za to ne postoje baš nikakvi dokazi, čak ni zrnce realno utemeljene osnove, sem tračeva koji su vremenom postali preduboko ukorenjeni, a fikcijom zacementirani u kolektivnom sećanju. Senzacija uvek gladno društvo, opčinjeno tabuima, prihvatilo je ponuđenu priču i prenosilo je kroz vekove. A sad drugo pitanje, takođe potpuno iskreno odgovorite: kada naiđete na bilo kakav sadržaj u vezi sa Bordžijama, šta najpre očekujete da pronađete? Odgovor je, naravno, opet incest.

Priznali to ili ne, mnogi su seriju „The Borgias“ počeli da prate upravo iščekujući doticanje stereotipa poznatih iz predanja, pre svega priče o pretpostavljenoj, a zabranjenoj i neprirodnoj, vezi između Čezara i Lukrecije, možda i samog Rodriga i Lukrecije. Teren je pripremljen kroz otprilike istovremeno ekranizovanu prvu knjigu Martinovog serijala „Pesma Leda i Vatre“, te odnos blizanaca Lanister (Sersei i Džejmija), članova porodice za koju je vrlo verovatno autor barem delimično bio inspirisan samim Bordžijama. Utoliko je određen broj gledalaca bio „smoren“ ili odbijen laganijim tempom pilot-epizode i debitantske sezone uopšte. Delovalo im je ublaženo. Međutim, Nil Džordan se potrudio da to, korak po korak, menja - a početak treće sezone označava gotovo drastičan skok u pravcu svih predstava o ozloglašenim Bordžijama. Mogli su se čuti i komentari poput:“Ukoliko mislite da su Lanisteri loši, pogledajte ove! A još su i zaista postojali!“ Dakle, tu smo - na pragu onoga što je svako od nas sigurno potajno iščekivao - i to navijajući.

Upravo zato imamo naziv epizode „Siblings“, da nas podseti na status Čezara i Lukrecije, kako bi shvatili da je, uprkos savršenoj hemiji između dvoje glumaca i „so wrong that it's right“ osećaja koji bude, odnos u povoju ipak nešto što NIJE dozvoljeno: ni po prirodi, ni po zakonu, ni po zdravom razumu. I što, samim tim, na duže staze ne može doneti dobra nijednoj strani. U srpskom jeziku, nažalost, ne postoji adekvatan sinonim za ovaj izraz. „Rođaci“ je predalek i preširok pojam, tako da je „brat i sestra“ verovatno jedini raspoloživi prevod za  siblings. Dakle, najbliže krvno srodstvo, od one vrste koja bi trebalo da isključi svaku zloupotrebu, a garantuje apsolutnu vernost i odanost. U praksi je malo drugačije, što će Čezare dokazati odlaskom u dve krajnosti - od Huana do zločina udaljen, sa Lukrecijom previše zbližen. Sirotog Žofrea, očigledno, već možemo potpuno da isključimo, baš kao i autori!

Subota sa knjigom: Žig osude i stradanja

piše: Isidora Đolović

Obično ne cepidlačim oko ovakvih stvari, ali, moram da najpre istaknem kako su mi OČAJNA lektura i korektura, kao i prilično slab prevod izdanja koje sam imala u rukama (Otvorena knjiga, 2007) zamalo pokvarili svako uživanje u ovom dobrom romanu. Zamalo. Eto šta je veština jednog pisca, kad joj ni ovakav osrednji pristup izdavača i prevodioca ne može umanjiti snagu. Ali, zaista: Jestira? Biserka? Ponekad je bilo teško čitati, a ne nasmejati se - i to ne blagonaklonim smehom!

Roman neobičnog naslova (sa simbolički izrazito snažnim potencijalom) predstavlja klasik američke književnosti XIX veka. Verovatno je mnogima poznata ekranizacija, kod nas (prikladno) prevedena kao "Slovo srama", sa Demi Mur i Gerijem Oldmanom u glavnim ulogama. Ona je prilično dobra, uprkos većim, čak radikalnim odstupanjima od teksta, ali upravo zbog tih razlika nipošto ne treba preskočiti knjigu! Naprosto, roman nam nudi potpuno drugačiju, tragičniju, produbljeniju verziju događaja u središtu.

„Eurovision“, grešno zadovoljstvo Srba

piše: Isidora Đolović

Svima je, nadam se, poznato da proteklog vikenda završeni "Eurosong (Evrovizija)", još jedna stavka na listi izdataka iz republičkog budžeta (za koji se uglavnom pronalaze sredstva, dok mnogo značajniji kulturni i umetnički projekti godinama ne dolaze na red), ipak nije prestižno takmičenje, niti smotra budućih hitova, velikih zvezda i melodija za sva vremena. Pokretni cirkus za uveseljavanje trećeg staleža diljem Evrope, nešto poput savremenih "hleba i igara" sa puno šljokica i dražesnog kiča namenjenog umornoj radničkoj klasi, opstao je i izrastao u ozbiljnu komercijalnu mašineriju. Ako se s vremena na vreme i čuje nešto zaista vredno, ako na Evroviziji zablista talentovani superstar u najavi (a bilo je i takvih slučajeva), to su tek retki izuzeci. Većinom je u pitanju šareni, razđipani i bučni točak koji se prokotrlja i zaboravi čim, pesnički rečeno, njegove tragove upije prašina druma. Pobedu diktiraju različiti faktori, pri čemu je onaj muzički uglavnom najmanje bitan. Lobira se na veliko i kome to još uvek nije jasno i ubuduće će suviše ozbiljno shvatati ovo takmičenje.

Pa, ipak, ostaje gorak ukus neverice nakon nezasluženo lošeg plasmana naše ovogodišnje predstavnice, talentovane Kruševljanke Sanje Vučić. Pesma “Goodye (Shelter)”, za koju je kao autor zaslužna Ivana Peters (“Negative”), većinu je oduševila već na prvo slušanje. Lično, odavno nisam bila ovako optimistična i ponosna - otprilike, od “Moltive”. Nastup, interpretacija, tekst - sve je zvučalo moćno i izgledalo svetski. I pored toga što koreografija zaista budi asocijacije na Šerifovićkino scensko izvođenje, samo u "Mad Max" ruhu, bilo je efektno i upečatljivo:

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 2

komentariše: Isidora Đolović

The Purge

Da se odmah razumemo, ovo nije (klasična) igra dobra i zla. Nema čistih ruku, niti apsolutnih pozitivaca i negativaca. Reč je o spletu ambicije i interesa, stoga i metafora paukove mreže - koju Rodrigo više puta koristi da opiše Italiju i niti intrige u čijem je središtu „zmijsko leglo“, Vatikan. Pročišćenje iz naslova, dvostruko je i višeznačno. Probivši se upravo otrovom do vlasti, rodonačelnik je u čudu što mu se sada to  vraća, kroz siktanje „zmijica“ sa kardinalskim šeširima. Iznova ugrožena, porodica mora da tešnje nego ikad „zbije redove“. Raspodela dužnosti ostaje standardna - Čezare deluje spolja, otac se brine za unutrašnje poslove.

Papina vera je uzdrmana na svakom planu. Čak ni porodično jezgro, sada okrnjeno, nije više izvor apsolutne sigurnosti. Pa, ipak, šansa koja se sinu nudi da iznova zasluži ono što Čezare zove oprost, a papa ljubav, jeste u kidanju mreže „tarantule iz Forlija“. Za sveštenstvo će se Rodrigo već sam pobrinuti.

Čez kao brica (Svini Tod?!)…

No more Mr. Nice Guy: Da li je još nekoga uvodna scena podsetila na Teonovo brijanje Remzija, u četvrtoj sezoni „Game of Thrones“? I to baš u trenutku kada pape, po ko zna koji put, sumnjiči Čezara za nelojalnost, nedovoljnu upućenost, neobaveštenost. Nesrećnik je zbog očeve naklonosti ubio, a i dalje je čeka k'o ozebao sunce - što Rodrigo, kako izgleda, uveliko koristi. Savetuje ga da prati tragove do jezgra zavere, matice - „Great Arachne“ Katerine, a sve po „listi za odstrel“. 

…i papina kolica!

Subota sa knjigom: Hartije koje život znače

piše: Isidora Đolović

Kakav bi se odgovor na pitanje o izumu koji je promenio čovečanstvo najčešće mogao čuti? Neki bi rekli - točak, drugi - struja/elektrika, možda ipak umeće korišćenja vatre, ili parna mašina, ili barut….što da ne, klozet? Za mene, to je bez sumnje KNJIGA, ne nužno štampana, jer još od tablica u starom Vavilonu, preko egipatskog papirusa i svitaka pergamenta, živa reč pronalazila je način da se utisne i zanavek opredmeti.

Knjiga je, kako često čujemo, čovekov najbolji drug. Isto određenje uglavnom pripisujemo i psu, dakle, zajednička im je funkcija ljubimca, živog bića, izvora emotivne ispunjenosti i topline. Psihološke i medicinske pomoći. „Knjige, a ne zvona i praporci!" Prosvećuje, zabavlja, otvara nove vidike. Funkcioniše kao kompas, i vremeplov, i čudesno prevozno sredstvo, sve to istovremeno. Karta za bilo koje mesto, bilo kada. Prenosi, dočarava, oživljava - zvuke, mirise, slike. Angažuje imaginaciju i „vijuge“, do maksimuma.

Iz nje, kao izvorišta inspiracije, kreću i u njoj se sustiču: muzika, slikarstvo, kinematografija. Knjiga, proizvod i dar umetnosti reči, sjedinjuje sve dimenzije uticaja na naša čula. Ona je olimpijska, verovatno superiorna, grana umetnosti.

Slavlje guštera u prašnjavoj učionici

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 14. decembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti

Ako moja poezija želi išta postići, onda je to izbavljenje ljudi od skučenog načina na koji gledaju i osećaju.

A gde je misli široko, prostor može da bude i tesan. Mimo prvobitnog plana da se književno veče održi u svečanoj sali čačanske Gimnazije, a zbog roditeljskog sastanka nastavnika fizičkog(!), tog 13. novembra sabijeni smo u jednu od onih malih učionica na ćošku, među đacima poznatiju kao „špajz‟ ili „slepo crevo‟. S obzirom na tako skučen prostor, bilo je krcato, ali i pored krajnje nezavidnih uslova, sadržaj je bio za svaku pohvalu. Reč je o promociji najnovijeg dvobroja (194/195) časopisa „Gradac‟, ovoga puta posvećenog poeziji Džima Morisona. Mesec dana ranije, tribina na istu temu i istim povodom organizovana je u prestoničkom Domu omladine, a potom se jedno od naših najžilavijih kulturnih glasila vratilo u zavičaj, odakle je, uostalom i započelo svoje poslanstvo, davne 1974. godine.

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 1

komentariše: Isidora Đolović

The Face of Death

Kao što i promotivne fotografije pokazuju, u trećoj sezoni je „spala knjiga na tri slova“. Nakon prve, kao uvođenja u priču, pa druge - koja je sa dramskog stanovišta bila najzahtevnija, ulazimo u fazu koja sa sobom nosi kako prednosti, tako i nazadovanja - a što je vidljivo već iz prve epizode. Čekaju nas još veća vizuelna raskoš, uzbudljivi siže, još dinamičniji i napetiji zapleti - ali i skretanje u situacije na granici neverovatnog, previše skokoviti obrti u karakterima i očigledna, pomalo forsirana tenzija (koja više ne proizilazi prirodno, iz odnosa likova i situacija u koje su postavljeni, nego se opravdava elementima bližim melodrami, trileru, pa čak i fantastici).

Kao i uvek, najavna špica je izmenjena i otkriva nam da će Čezare konačno dobiti (krvavo otkupljeno) svoje mesto pred vojskom, snalaziti se tu „kao riba u vodi“ - a izgledati „k'o milion dolara“.

Na simboličkom planu, „tamna strana“ na koju su uveliko zagazila Bordžijina deca, sugerisana je njihovim izgledom (Lukrecijina sve tamnija kosa, Čezarova neobuzdana „griva“, vicious izrazi lica, čak i ova zmijica plus pehar na najavnom plakatu), a sve to kao da poručuje: „Bordžijama je prekipelo i više se nije šaliti sa njima“. Jasno je i to da Džordan ovoga puta definitivno koristi sve one legendarne i stereotipne (većinom neistinite) glasine koje se vezuju za našu omiljenu rimsku porodicu. Pa, da vidimo kuda sve to vodi…

Subota sa knjigom: Čitalački izazovi

piše: Isidora Đolović

Već duže vreme se vodim mišlju o rezervisanju malo većeg prostora na blogu za ono što je moja profesija, predmet najvećeg interesovanja i istraživanja, ali i zaista najveća životna ljubav - književnost. Osmislivši novu koncepciju, a ponajviše podstaknuta svojim blog-društvancetom (jer, tek sa izvesnom povratnom reakcijom objavljivanje zaista dobije i pravu svrhu i adekvatnu motivaciju), otvaram nešto što bi se moglo nazvati Saturday book club. Za stvarno interesantne "čitalačke izazove", poput Kaćinog, nažalost, nemam ni vremena niti potrebe - s obzirom da preko godine ionako mnogo čitam, "Goodreads" challenge mi je sasvim dovoljan.

U skladu sa tim, želim prvo da zahvalim svim putnicima-namernicima koji bace pogled na moje tekstove, prokomentarišu, nešto možda zapišu, primete, otkriju. Zbog njih blogovanje stiče novu dimenziju i postavlja pred mene kako veću odgovornost, tako i pravo kreativno uživanje. 

S obzirom da u sredu ističe materijal sa "Bulevara umetnosti", a imajući u vidu obaveze (prvenstveno akademske, stručne) koje nekako prirodno slede praznike, ne mogu da garantujem da ću biti toliko redovna. U zavisnosti od inspirisanosti i slobodnog vremena, pojavljivaće se novi postovi - ideja, Bogu hvala, nikad ne manjka. Šta mogu da obećam?

Preko trnja i plamena - do zvezdanog nezaborava

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 16. januara 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Nepristajanje na ponuđenu istinu podstiče kreativnu potragu. Razotkriti, ponuditi novu (i logičnu) verziju, istovremeno podsetiti i oživeti sećanja. Poluromansirana-poludokumentarna knjiga „Vatra i cvet“ Ivane Hadži Popović (u izdanju Medijske knjižare Krug, Beograd 2014.) zasnovana je na nesvakidašnjem konceptu.

Postavlja interesantne stvaralačke i životne paralele na relaciji Jesenjin-Majakovski-Miljković, sa akcentom na tragičnoj i krajnje sumnjivoj smrti svakog od tri legendarna umetnika. I s pravom. Za ovakve pojave, ne samo književne, kakve su predstavljali Serjoža, Vladimir i Branko - tri „princa pesništva“ posebne slovenske vrele krvi i ubojitog pera, treba buditi interesovanje iznova i iznova. Još pre tri-četiri decenije, kada je poezija bila, čini se, znatno više "na ceni", njihovi su stihovi predstavljali nezaobilazni deo repertoara intelektualno osvešćene omladine. Dele se i sada po Facebook-u, ali, nije to više čar izbledelih redova, požutelih listova na kojima je neka ruka mastilom utisnula sudbonosne reči, zanoseći se i zagledajući u beskraj budućnosti…

Uz finale druge sezone "The Borgias“

komentariše: Isidora Đolović

Za početak, red je da sve koji danas slave (poput mene) pozdravim sa: Hristos vaskrse! Verovatno deluje neobično, ali, na pravoslavni Uskrs „selimo“ se u Vatikan i (budući da su tekstovi uglavnom isplanirani pre nego što postanem svesna koji se datum „namestio“) bavimo se kratkim pregledom druge sezone serije „The Borgias“. Imala je epizodu više u odnosu na prethodnu, a to nije jedino poboljšanje i nadgradnja priče započete u PRVOM ČINU. Zavesa pada u krajnje dramatičnom trenutku, „presekavši“ tako kulminaciju i ostavljajući mnogo pitanja.

U drugoj sezoni, radnja se uveliko ubrzala i zakomplikovala, sa čime se autorski tim dosta uspešno izborio. Kako u pogledu vizuelizacije, tako i po vođenju priče, učinjen je veliki pomak. Gluma je, po običaju, bila fantastična, sa nekoliko zaista izuzetnih performansa. Na istorijske anahronizme (o kojima će u nastavku biti reči) trebalo je svakako računati, ali, oni su uglavnom uspešno „uglavljeni“ u dramsku strukturu. Sve u svemu, opšti utisak je vrlo pozitivan i očigledan je korak napred u vrednosnom smislu.