Subota sa knjigom: „Egzodus roda“

piše: Isidora Đolović

Dok ovih dana slušamo ko zna koju po redu vest o zaoštravanju permanentnih sukoba u arapskom svetu, nadgledanih budnim okom Sjedinjenih Američkih Država, možda postanemo nešto svesniji činjenice na koju često i lako zaboravljamo. Ophrvani sopstvenim teškoćama opstajanja na vetrometini Balkana, trebalo bi da u sebi od početka imamo veći stepen empatije i razumevanja prema izbeglicama koje su, koliko još pre dva-tri proleća, u velikom broju preplavile park kod glavne autobuske stanice u našoj prestonici. Za narod čije se jedno od kapitalnih književnih dela zove „Seobe“ i koji još uvek može da nabroji mnoge generacije u rasejanju, bez obzira na motive za to i ne računajući razlike u religiji, posedujemo dovoljno početnih predispozicija da gotovo lično doživimo pitanja kojima se Valid Nabhan pozabavio u svom prvom romanu, „Egzodus roda“ (Odiseja, 2019; orig. „ L-Eżodu taċ-Ċikonji“, 2013.). Jer, tek pošto neposredno doživimo ili u sebi probudimo iskustvo izgnanika, dobićemo odgovor na dilemu u kojoj meri etnička pripadnost uslovljava čoveka i da li se ikada može pobeći od porekla, blagoslovenog ili prokletog damaranja zavičaja, (pra)roditeljskih grehova i(li) stradanja, prenetih nam krvotokom pravo u srce i podsvest. Između ostalog, dok čitamo Nabhanovu odvažnu knjigu, nameće se pitanje je li važnije odakle polazimo ili gde završavamo svoj put, odnosno, koliko su izvor i ishodište istinski povezani?

„Macbeth” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Pre svega, netipičan Šekspirov komad, koliko zbog izrazito mračnih tonova, toliko i gotovo apsolutne fokusiranosti na naslovnog junaka i njegov psihološki svet, bez mnogo širenja izvan njega, "Magbet" je tragedija vlasti, ambicije, usudiću se da kažem i volje za moć pre Ničea, priča o sunovratu časnog čoveka koji je poklekao pred iskušenjem ponuđene i proročanstvom zagarantovane moći. Takođe, ona problematizuje ono mračno u nama, što pritajeno čeka određeni "okidač" da se ispolji i potom nas nezaustavljivo povuče u nove i teže greške. Jer, da u Magbetu nije već postojala klica krvoločnosti i beskrupuloznosti, predviđanje tri veštice/suđaje se ne bi "primilo". Tragedija kao važno ističe i pitanje priviđenja, odnosno, poigravanja savesti sa uzrujanim umom, jer do kraja ne biva jasno da li su veštice zaista prisutne ili još jedno od Magbetovih umišljanja, kao nož ili Bankova utvara.

“The Danish girl” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Otprilike se zna koje su to “teme za Oskara" sa kojima reditelji ne mogu da omanu ukoliko nameravaju da uđu u trku za zlatnom statuicom ili barem naprave odjek kod publike i kritike: rasizam, rat, nasilje, (smrtonosne) bolesti, seksualne i ostale diskriminacije. Pitanje transrodnih osoba nekako se podrazumeva kada govorimo o zahtevnim performansima, pri čemu se prvo setim Hilari Svonk u "Boys don't cry" i Džareda Leta u skorijem "Dallas Byer's Club"-u, oboje nagrađenih od strane Akademije. Nešto slično važi za film “Dankinja”, u režiji Toma Hupera, zasnovanom na istoimenom debitantskom romanu Dejvida Eberšofa.

“Velvet Goldmine” (1998)

komentariše: Isidora Đolović

"Velvet Goldmine" je film koji najbolje opisuju pojmovi: Estetika; Emocija; Ekstaza; Energija. Pokazuje na koji način je muzika u određenom trenutku menjala svet, ali još više kako je uspevala da uzdrma pojedinačne živote, preokrećući male egzistencije. Priča o slučaju Brajana Slejda zapravo je više priča o Arturu, potraga za iščezlom zvezdom je i povratak samom sebi, svom potiskivanom i odbačenom biću, otkrivanju onoga što nas čini (srećnim, između ostalog).