Subota sa knjigom: „Jedne zimske noći“

piše: Isidora Đolović

Sredinom osamdesetih, Jugoslaviju je potresao skandal upamćen kao “fašistički rođendan”, koji su studenti sarajevskog Univerziteta priredili u stanu uglednog šahiste Dimitrija Bjelice. Navodni idejni tvorac koncepta bila je njegova kći Isidora, danas poznata spisateljica, a čitav događaj rezultovao je selidbom porodice za Beograd, u gustom oblaku podignute prašine. Oko slične, isprva bezazlene igre društveno privilegovane mladeži, čije su neočekivane posledice skrenule na sebe negativnu pažnju poslovično paranoične vlasti, ispletena je i Montefjoreova romaneskna priča. Zarad očuvanja poretka, potrebno je nemilosrdno preduzeti mere kojih BAŠ NIKO ne sme biti pošteđen, bez obzira na uzrast, pol ili status. Jer, tako želi Instanca lično…

Cenjen istoričar, omiljeni romanopisac Sajmon Sibag Montefjore, odavno je i kod naše publike poznat kao stvaralac koji ume da na vrlo prijemčiv, živ i neakademski – a ipak dovoljno respektabilan način – predstavi značajne teme iz prošlosti. Autoru monografija “Jerusalim” i “Romanovi:1613-1918”, enciklopedije “101 heroj svetske istorije”, romana “Staljin: Dvor crvenog cara”, “Sašenjka” i “Nebo, u podne crveno” (svi prevedeni i objavljeni kod ovdašnjih izdavača) naročito su, kako izgleda, srcu bliske tzv. ruske teme. Izuzetak nije ni uzbudljiva knjiga “Jedne zimske noći” (orig. One night in winter; izdanje: Evro-book, 2013), priča smeštena u Sovjetski savez iz dana vladavine “druga Čeličnog”.

Subota sa knjigom: „Devojke“

piše: Isidora Đolović

„Slatka ptica mladosti“ možda nikada nije pevala zanosnije, ali ni zlokobnije, nego šarenih šezdesetih – na toliko načina prekretničkih godina. Dokaz su mnogobrojni pokušaji da ih do danas, barem vizuelno, neki novi poklonici ožive i iznova učine modernim. Mada naslovom pre asocira na kakvu tinejdžersku razbibrigu sa „čik-lit“ predznakom, ili možda nešto odrasliju, urbanu verziju sličnu istoimenom TV-čedu Lene Danam i sitkomu „Seks i grad“, roman prvenac mlade američke autorke Eme Klajn, „Devojke“ (The Girls, Laguna, 2016), sasvim je drugačija priča. Uostalom, bolje osmotrene, njegove korice otkrivaju psihodelični potencijal, kroz krupni plan lica ženske osobe, većim delom pokrivenog „lenonkama“ (u čijim se staklima odražavaju prepoznatljive kalifornijske palme), blago čulno razdvojenih usana i sve kroz „purple haze“ izmaglicu. Šta krije ta pozivajuća dimna zavesa?

„Ana Karenjina – Sećanja Vronskog“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović

režija: Karen Šahnazarov

scenario: Karen Šahnazarov, Jurij Potenko

uloge: Jelisaveta Bojarskaja, Maks Matvejev, Vitalij Kiščenko

pogledano: 15. XI u bioskopu “Tuckwood”

trajanje: 138 minuta

- prema romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja “Ana Karenjina” i zbirci “Priče o Japanskom ratu” Vikentija Veresaeva.

Nije nimalo jednostavno na nov način ispričati staro, ali povremeno na takav izazov bude uspešno odgovoreno. Iako je Rajevski, istorijski prototip za lik grofa Vronskog, poginuo upravo u našim krajevima – gde se kod Tolstoja i zaputio na kraju romana, reditelj/koscenarista Šahnazarov odlučio je da mu pruži drugu šansu. Ona se sastoji upravo u prilici da (nam) ispripoveda svoju stranu događaja, iznese lični udeo u književnoj aferi milenijuma. I zaista, Anin ljubavnik je isto onako slab, kolebljiv, otužan, apsolutno mizeran u odnosu na svoju lepšu, jaču, tragičniju i toliko komplikovaniju polovinu – ali, osetićemo, do kraja, barem deo empatije. Jer, ovo je svojevrsna odbrana Aleksejeva – pred sudom vremena, ljubavi i, naravno, mladog (Serjože) Karenjina. Vronski tu uspeva da zasluži iskupljenje, za kojim decenijama traga kroz sve te mahnite, ruske i tuđe ratove, začikavajući sudbinu baš kao što je usred kartanja sa saborcima i dospeo na udar granate, pa u poljsku bolnicu.

Subota sa knjigom: „Kruso“

piše: Isidora Đolović

Oslanjanje na književnu tradiciju neminovna je, a mnogim savremenim piscima i omiljena „igra“, pa se čak i kada (naizgled) ne zalazi u dubinu i služi samo kao izvor evokativne, zanimljive ovlašne inspiracije, praćenje njenih tragova pokazuje kao zabavno i zaokupljajuće. Između ostalog, razlog je taj što nas podstiče da na više nivoa razmatramo pozajmljeno, uspostavljenu simboliku i skrivenu poruku koja nam se tim postupkom upućuje.

Debitantski roman Luca Zajlera (originalni naslov „Kruso“, izdavač Laguna, 2016), nagrađen „Nemačkim književnim priznanjem“ za 2014. godinu, od strane kritike proglašen je prvim savremenim pandanom Manovom „Čarobnom bregu“, po svojoj ludoj složenosti. Jasna intertekstualna veza sa Danijelom Defoom, u vidu naslova i nadimka jednog od ključnih protagonista, ali i ostrvskog ambijenta, samo je prvi u nizu, površinski signal. Priča, zapravo, zadire mnogo dublje – od modernoj Nemačkoj prelomne 1989. godine, do naših dana, preispitujući sve dramatične oblike ispoljavanja čovekove slobode i vidove potrage za njom.

Subota sa knjigom: „Pusti pravog da uđe“

piše: Isidora Đolović

Davnoj prošlosti pripadaju vremena kada je Sava Savanović uznemiravao seljane iz Glišićeve pripovetke. Biće čije smo ime darovali mnogim svetskim jezicima – vampir, u međuvremenu je izgubilo isključivo zverske, životinjske odlike, postavši čak zavodljivo, mistično i nadasve popularno. Tome su uveliko doprineli filmski stvaraoci, pa iako „Leptirica“ još uvek drži poziciju našeg najstrašnijeg horor-filma, odavno su zahvaljujući (često slobodnijim) ekranizacijama „krvopijskih“ priča Brema Stokera, En Rajs, a posebno među omladinom popularne Stefani Mejer, današnji vampiri polom, izgledom, ponašanjem prilagođeniji očekivanjima, mahom maloletnog, tržišta. To je istovremeno svojevrsni „mač sa dve oštrice“, s obzirom da unapred stvara predubeđenja i u isti koš nepravedno svrstava dela sa, ponekad, potpuno drugačijom vrednošću.

Prema romanu "Pusti pravog da uđe" švedskog autora Jona Ajvidea Lindkvista, prvi put objavljenom 2004. (a kod nas u izdanju Euro Giunti-ja, 2010, pri čemu je za prevod bio zadužen profesor Filološkog fakulteta, Dorijan Hajdu), snimljen je istoimeni film – i to u (kako je postalo običaj, primer je Lašonova sada-već-više-ne-trilogija Milenijum) dve verzije. Prva (i, slažu se mnogi, bolja) dolazi iz matične države – Let the right one in (2008), dok je druga američka i zove se Let me in (2010). Verovatno su mnogi najpre čuli za neku od ove dve ekranizacije, ali, književni uzor je, kako biva, ipak posebna tema.

Subota sa knjigom: „Mali čoveče, šta sada?“

piše: Isidora Đolović

Naiđu tako dani kada vam neke knjige padnu kao so – ili melem, na ranu, u zavisnosti od toga kako prepoznavanje opisanih situacija deluje, utešno ili obeshrabrujuće. I ne bih znala da kažem koliko je alarmantno što se veliki broj događaja iz današnje Srbije, kao u ogledalu, odražava na stranicama romana smeštenog  u Nemačkoj uoči Hitlerovog dolaska na vlast – ali, sličnosti su neporecive i hajde, recimo, slučajne. Ne i manje uznemirujuće.

Postoje određene literarne tvorevine koje vam tako dođu kao poručene u nekom mučnom periodu, kada  se čini da društveno ustrojstvo „lomi“ i nemilosrdno sputava svaki pokušaj da se opstane, izbori za pristojan i nezavisan život. Hans Falada (pseudonim Rudolfa Dicena, čoveka ništa manje romaneskno živopisne biografije) ne samo da je pronicljivo i verno ocrtao postojanje u tmurnim, kriznim danima prednacističke Nemačke, već ostavlja i sliku borbe za golu egzistenciju u bilo kom dobu i području. Njegov roman „Mali čoveče, šta sada?“(Laguna, 2015; originalno Kleiner Mann – was nun?) naslovom postavlja pitanje nečega sa čim se većina može poistovetiti i lako prepoznati strepnju: neizvesnosti pred budućnošću. Takođe, tematizuje  probleme kroz koje još uvek prolazimo: bezuspešno lutanje od jednog do drugog posla, presabiranje mesečnih prihoda i rashoda, pojava kao što su štednja, kirije i stanodavci, šalteri i žalbe, biroi... što ga, uz živopisne junake (kako glavne, tako i epizodiste), zanimljive dijaloge, empatijsko povezivanje sa protagonistima, čini više nego aktuelnim.

Subota sa knjigom: „Tajna nemuštog jezika“

piše: Isidora Đolović

Drugi deo priče o dečaku Miki, "Tajna nemuštog jezika", nadovezuje se na čudesno leto u kome je sklopio poznanstva sa magičnim bićima i doživeo brojne avanture (opisane u knjizi “Zelenbabini darovi”, o kojoj možete čitati OVDE). Jesenji polazak u peti razred donosi sezonske mirise pečene paprike, domaćeg džema i sutonskih magli, a našem drugaru mnoge izazove uklapanja u novi školski poredak. Razredna, nastavnica biologije zvana Ameba, ima razumevanja, ali i brine zbog očiglednog neuklapanja svog đaka u sredinu. Odeljenske siledžije mu, naprotiv, tek pripremaju nove podvale. Povrh svega, njegov ljubimac – kornjača Paun, sve teže podnosi nemogućnost sporazumevanja sa Mikom. Sposobnost govora žrtvovao je prilici da vidi sveta, krajem prethodne pustolovine, a sada mu to pričinjava mnogo muka. Kako upozoriti prijatelja na zaveru dečaka iz zadnje klupe i sačuvati mu dostojanstvo, a istovremeno ne dovesti sebe u opasnost (obelodanjivanjem čarobnih moći)?

Subota sa knjigom: "Godišnja doba"

piše: Isidora Đolović

Stiven King je jedan od autora koji mi je godinama, na žalost i sramotu, strpljivo tavorio na listi čekanja. Ne, nisam mislila da je izvikan ili precenjen, uprkos nadaleko čuvenoj produktivnosti, broju ekranizacija njegove proze, omiljenosti među fanovima horora i fantastike, kao i činjenici da je postao sinonim za ove žanrove. Uvek sam verovala preporukama i utiscima oduševljene armije Kingovih obožavalaca, ali istovremeno pomalo svesno zazirala od upuštanja u avanturu. Odmah da naglasim, nisam ljubitelj horora ni na velikom platnu niti u štampanom formatu, izuzmemo li gotske priče i dobru, staru psihološku jezu. Samim tim, "Keri", "To", "Groblje kućnih ljubimaca" otpali su u samom startu. "Dalas 63", "Zelena milja", "Mizeri" i, naravno, "Godišnja doba" već su bili znatno prihvatljivije opcije, naročito s obzirom na to da sam uveliko upoznata sa filmskim adaptacijama, a one koje sam odgledala izuzetno volim.

Trebalo je, ipak, da prođe neko vreme i da ljubaznošću svoje drage koleginice Sanje Koledin (slobodno mogu reći - zaljubljenika i zaluđenika, samim tim izuzetnog poznavaoca (i kolekcionara) Kingovog opusa) u moje ruke pre par dana napokon dođe zbirka od četiri, sasvim različite, ali jednako izuzetne pripovetke/kraća romana, pod nazivom "Godišnja doba". Provela sam vikend u bezuspešnim pokušajima da se odvojim od svake priče, koliko god mi ponekad istovremeno bilo istinski teško, mučno da ronim kroz nezadrživu bujicu pripovedanja što me povukla i nosila do zadnje korice. 

Kad mastilo sazre u krv: Milutin Bojić, vek sećanja

priredila: Isidora Đolović

Navršava se stogodišnjica prvog prošlovekovnog sukoba koji je, zbog svojih razmera i surovosti, nazvan Velikim ratom. Kao što su u mirnodopskim uslovima opevali sjaj i bedu života, mnogi književnici su podelili sudbinu naroda i doprineli večitom spomenu na godine stradanja, herojstva i smrti. Ovo je priča o jednom od njih.

Rodio se u Beogradu, 7.maja 1892. Roditelji Jovan i Sofija, oboje iz zanatlijskih vojvođanskih porodica, posvetili su mnogo ljubavi i pažnje svojoj petorci, u kojoj je Milutin bio najstariji. Knjige, patriotizam i sloboda ga zanose od školskih dana - bio je vredan, inteligentan i nadaren, uz svesrdnu podršku porodice stvarao mnogo i brzo. Pod utiskom aneksione krize, 1909. je formiran bataljon učenika Realke, a jedan od njih šezdeset dvojice bio je i mladi Bojić. Postaje član studentskog kluba „Pijemont“ i dopisnik istoimenog lista koji je podsticao zbližavanje Južnih Slovena. Zbog toga će, kao i Uskoković, biti tužan i ogorčen bratoubilačkim ratom sa Bugarima. Njegov rano razvijeni, veliki talenat, predratna pesnička slava (pisao je i objavljivao poeziju, dramske tekstove, eseje, kritike i novinske reportaže) i uspesi, kao i snažan patriotski naboj, ublažili su bol i teškoće koje donosi očeva iznenadna smrt (1911). Balkanske ratove proveo je kao pisar u kancelariji XVIII rezervne bolnice.

Subota sa knjigom: "Beograd bez sna"

piše: Isidora Đolović

Ne volim, zaista ne volim da pišem negativne kritike, naročito kada su u pitanju ovdašnji autori, jer naprosto ne želim da dolazim u neprijatnu situaciju kada se dotični nađu lično prozvani ili povređeni zamerkama na račun samog dela. Međutim, niti je svaka knjiga dobra, niti se svaka knjiga može svideti svakome, a naročito je pošteno to priznati. Ovakve stranice, uostalom i služe da podelimo svoje utiske i argumentovano obrazložimo šta je to što nam se nije dopalo. Smatram i da piscima, pod uslovom da su operisani od uobičajene sujete, sve to može i te kako koristiti. Spremnost da napredujemo, učimo i budemo bolji nikada neće izgubiti na vrednosti, mislim se ja, ludi idealista...

Dejane Stojiljkoviću, izvinjavam se ovom prilikom, jer, "Konstantinovo raskršće" je barem bilo zanimljivo za čitanje, uprkos brojnim manama! Za "Beograd bez sna"(Laguna, 2017), nažalost, ne mogu to da kažem.

Crno-beli lažni svet

piše: Isidora Đolović

Već izvesno vreme ne pratim vesti, ne zamajavam se dnevnom dozom opšteg ludila, nemam kad da se nerviram zbog svih podsetnika na beznađe iz koga još uvek naslepo pokušavamo da napipamo izlaz. Svakodnevni, lični problemi su nadvladali, što ne znači da sam se pomirila sa društvenom situacijom ili da su se moji stavovi u tom pogledu promenili, jer, na kraju krajeva, privatne nevolje su u velikoj meri posledica onih kolektivnih. Borba sa anoreksijom, npr, ili višegodišnja depresija i anksioznost usled činjenice da na pragu tridesete (još jedan podatak sa kojim se, mada sebe već par godina unazad navikavam na to, očito ipak NISAM pomirila) do skora nisam videla nikakav pomak, ni perspektivu, koliko god da se borim i neštedimice zalažem. Ne žalim se na (nepostojeće) uslove koji su do toga doveli, iako se ne može ni poreći da društvena klima u Srbiji više ubija čoveka nego što leči. Dakle, skrenula sam pažnju na profesionalne i zdravstvene izazove, ali nijednog trenutka ne zaboravljam izvitoperenu atmosferu koja me okružuje. Samo što, eto, kada nešto isljučimo, barem trenutno i barem samo za nas prestaje da postoji. 

Subota sa knjigom: „Ubistvo u kapetan Mišinoj“

piše: Isidora Đolović

U šupljem stubu, na gradilištu u Kapetan Mišinoj ulici (Dorćol), pronađeno je beživotno telo bogate ruske emigrantkinje, Olge Ščedrine. Slučaj samoubistva dvadesetdevetogodišnje, lepe bogatašice, dodeljen je Krsti Pavloviću. Najmlađi islednik Kriminalističke uprave beogradske policije, zbog svojih moralnih skrupula prozvan „Kandilo“, nesuđeni je bogoslov, koji i dalje iz hobija peva u horu Crkve Ružice na Kalemegdanu. Prestonica te 1924. još uvek vida rane iz Velikog rata, ali i otvara kapije progresu, kome značajnim delom doprinose upravo slovenska braća sa istoka (tzv. “beli Rusi”).

Najveću zagonetku predstavlja činjenica da je mesto zločina, napušteni plac, donedavno bilo deo projekta izgradnje skupe, velelepne vile bračnog para Ščedrin. Najpre su se pojavili veći finansijski problemi, pa je Olgin suprug (inženjer i bivši carski oficir) ranjen - zatim proglašen nestalim, da bi  jedva pola godine kasnije, na zemljištu zavedenom pod njenim imenom, sama vlasnica navodno oduzela sebi život. Krsta sumnja u zvaničnu verziju, pa, iako su njegovi nadređeni bili jasni u zahtevu da rutinski obavi istragu, naslućuje nešto više i zlokobnije.

Subota sa knjigom: „Trg Bokshagen“

piše: Isidora Đolović

Radnja romana „Trg Bokshagen“ (original. naslov: Boxhagener Platz, prevod i izdanje: Geopoetika, 2016), debitantskog proznog dela Torstena Šulca – autora nagrađivanih igranih i dokumentarnih filmova, smeštena je mahom na istoimenoj lokaciji u (tada) Istočnom Berlinu. Započinje buntovne 1968. godine, na Dan republike, što sa sobom odmah povlači niz (nama, danas) nepopravljivo zastarelih, pa i smešnih pojmova, poput Aleje Karla Marksa, svečane parade, školskih predmeta u skladu sa doktrinom „ispiranja mozga“...Glavni junak i ujedno narator, dečak Holger Jirgens, taj veliki državni praznik provodi sa bakom, u uobičajenoj poseti groblju, iako bi radije “pikao” loptu sa svojim drugovima, na trgu iz naslova. Udovoljavanje želji, bilo njegovoj ličnoj, bilo uslišenoj bakinoj, na svoj način predstavlja izvestan pritajeni prkos državnoj obavezi prisustva „veličanstvenom“ obeležavanju pobede nad fašizmom i početku jednog od najčudnijih eksperimenata u istoriji minulog veka.

Subota sa knjigom: Lektira – zašto (nam) je odbojna?

piše: Isidora Đolović

Septembar je doplovio do pristaništa prave jeseni, a sa njime i školska godina uveliko prilazi prvom tromesečju. Ukoliko nekim slučajem krajem prethodne i nisu dobili spisak literature  predviđene za obradu tokom narednog perioda, do sada su učenici osnovnih i srednjih škola sigurno već upoznati sa svime što ih čeka u naredna dva polugođa. Pravi je trenutak da prokomentarišemo famoznu školsku lektiru i uvek zanimljiv lični odnos koji gajimo prema njoj.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Crusoe“ (1989)

piše: Isidora Đolović

„Robinzon Kruso“, roman Danijela Defoa koji danas uglavnom svrstavaju među književnost za decu – iako to baš i nije s obzirom na pitanja kojih se dotiče (ropstvo, ljudožderstvo, asimilacija, dominacija bele rase, itd...što postaje više nego jasno kada mu se vratite u nekom kasnijem dobu, kao ja u okviru predmeta Roman XVIII veka, na studijama), jedna je od najuzbudljivijih i najomiljenijih priča svih vremena. Nastao kao nešto izmenjeno svedočanstvo o realnoj pustolovini mornara Aleksandra Selkirka, pokrenuo je modu tzv. robinzonijada iliti povesti brodolomnika, smeštenih na pusto ostvro i propraćenih brojnim izazovima preživljavanja u tim, vanrednim okolnostima. Prema tadašnjem običaju imenovanja dela po glavnom junaku, Kruso i ovde postaje sinonim za nekoga ko posle niza nedaća uspeva da se izbori za opstanak i izbavljenje, isključivo sopstvenom snagom volje, domišljatošću i izdržljivošću, potpomognutim sa tek nešto malo srećnih slučajnosti.

Subota sa knjigom: „Leto kada sam naučila da letim“

piše: Isidora Đolović

Zamislite da vas, u inat svim planovima i alternativama koje ste spremili za najduži raspust, roditelji spakuju u autobus! Putovaćete sa babom koja nesnosno „testeriše“ (= hrče), torbom pretovarenom hranom – uključujući i kiselo mleko, jastukom koji je zakrčio prolaz između sedišta...Bez prava žalbe, šalju vas na Hvar, pritom propisno izblamiraju ispraćanjem na stanici. Krenuli ste u pohode babinom zavičaju i sestri, nona Luciji, koju vaša Marija nije videla duže od četvrt veka – prema tome, dramatične reakcije su unapred zagarantovane. Sada je to druga država, neko drugo vreme, a vas grizu komarci, nema Interneta i prosto zavidite starijem bratu, drugaricama, čak i psu ljubimcu, ma, svima koji su ostali kod kuće...

Rezime sedme sezone „Game of Thrones“

komentariše: Isidora Đolović

Još jedno poglavlje sage Džordža R.R.Martina o fiktivnom kontinentu Vesteros i njegovim (sve manje skrivenim) čudesima, prepredenim ili časnim stanovnicima, međusobnim sukobima oko kobnog Gvozdenog prestola, zatvoreno je na samom izmaku avgusta. Sa bliženjem epiloga, svaki novi ciklus priče iščekuje se uz srazmerno više nestrpljenja i pompe, što autorskom timu postavlja dodatne izazove, donosi pojačanu odgovornost i podizanje lestvice kvaliteta koju valja dosegnuti. Koliko je i da li je ovim nepisanim zahtevima adekvatno odgovoreno, ostaje otvoreno pitanje. Sedma sezona proletela je toliko brzo da, zbog njene kratkoće, mnogi nisu ni stigli da primete brojne propuste i manjkavosti. Ili su jednostavno odlučili da ne cepidlače, kad je već tako malo preostalo do kraja. 

heroji sezone

Bila je do te mere sažeta i brza, da su se brojni „ubogi fanovi“ zadovoljili mrvicama, ne pitajući jel', možda, ipak moglo bolje? Toliko puna skoro neverovatnih, predugo anticipiranih susreta, da je malo ko, izgleda, doveo u pitanje način na koji se do određene tačke došlo - samo nek je tu! I naposletku, sameravana je u odnosu na petu i šestu, koje su bile najslabije, pa se pomalo zaboravilo na standarde postavljene tokom prve četiri sezone – kao vrhunaca koje, sve su prilike, više nikada neće uspeti da dosegne. Možda su Den i Dejv upravo na takve reakcije i računali, tek, Dragon ekspres je protutnjao ka Severu, a kada se doživljaj slegne i utisci splasnu, šta ostaje?

Subota sa knjigom: „Zelenbabini darovi“

piše: Isidora Đolović

Znate li možda šta su maljuci? A rusalke? Jeste li voleli narodne bajke i žalite li što ne poznajete dovoljno naša folklorna predanja? Da li pripadate predmilenijumskoj generaciji, koja pamti svet bez u ruke uguranih mobilnih telefona, laptop računara i članstva na društvenim mrežama već od ranih razreda osnovne škole? Možda ste i od mlađih, koji ne mogu ni da zamisle, a voleli bi da ga dožive, onako ispunjenog mirisom bakinih uštipaka, bazanjem po „neotkrivenim“ ćoškovima svoje gradske četvrti i mnogo „uradi sam“ dovijanja da osmisle dan? Je li vam potrebno da se iznova povežete sa detetom koje svako od nas, u izvesnoj meri, ostane do kraja života? I ono najbitnije, smatrate li da tzv. književnost za decu zapravo nema starosno ograničenje, već je samo drugačije shvatamo u različitim fazama našeg celoživotnog stasavanja? Ako je barem jedan odgovor „DA“, zakoračimo zajedno u duhovitu, inteligentnu, neodoljivo zabavnu priču i pokušajmo da se prisetimo kako izgleda verovati u fantastično, svim srcem. Na ulaznici stoji „Zelenbabini darovi“ (Kreativni centar, 2013), a osmislila ih je Ivana Nešić.

Subota sa knjigom: „Ja mrzim Internet“

piše: Isidora Đolović

Koliko ste puta izgovorili naslovnu rečenicu? Jeste li od onih zabrinutih svime u šta se početna preimućstva korišćenja tehnologije i globalnog online-povezivanja, pretvoriše u međuvremenu? Smetaju li vam instant-znanje, nikad kraća ni manje održiva pažnja, svefejsbučko foliranje i ozbiljna zabluda u koju „Tvitter“-angažovanost, pod ruku sa „Instagram“-projekcijama stvarnosti, baca korisnike? Borite li se da održite balans pametne upotrebe, u eri masovne ZLOupotrebe svima dostupnog oruđa progresa ili oružja zaglupljivanja? Vidite li sliku širu od ekrana računara, tableta, „pametnog“ telefona? Dopire li vam misao dalje od „Wireless“ signala?

Bio vaš odgovor potvrdan ili odričan, uzmite u ruke knjigu ovako transparentnog, kategoričnog naslova – i pogledajte šta to ima da vam saopšti. Od uvodnog „upozorenja na sadržaj“, poslanica „licemernog“ autora Džareta Kobeka - „Ja mrzim Internet“ (I hate the Internet; prvobitno samizdat, roman je kod nas objavila Booka, 2017.), čitaocu se obraća odvažno, direktno i beskompromisno. Primamljivost i drskost su mu, uostalom, pribavile početnu popularnost i dobru reklamu, koje nisu izostale ni u slučaju ovdašnjeg prevoda.

„World without end“ (2012)

komentariše: Isidora Đolović

Upravo u godini za koju su mnogi predviđali Apokalipsu iliti kraj sveta, stigao je „Svet bez kraja“(World without end), mini-serija iz osam epizoda (od po 45 minuta), nastavak takođe ekranizacije romana Kena Foleta, „Stubovi zemlje“. Sa njom sam vas prošle godine, negde baš u ovo doba, upoznala kroz dva teksta (možete ih čitati na sledećim linkovima: predstavljanje i analiza). Ipak, ne dajte se zavarati, jer ovo nadovezivanje odnosi se tek na prostor zbivanja, dok su ličnosti sasvim nove, vremenski kontekst takođe, pa dve serije nisu direktno povezane, ni gledanje jedne uslovljeno poznavanjem priče iz one druge. Međutim, ne može se reći ni da je teško zaobići ovu činjenicu. Teškoće koje prate svako ostvarenje označeno kao nastavak već uspešne priče, nisu zaobišle ni ovu adaptaciju Foletovog istorijskog romana, sa ponovljenim širokim zahvatom društvene slike XIV veka. Izgleda da je baš to ponovljeno bilo kobno po povratak u fiktivnu opatiju, oko čije se monumentalne katedrale ispredala prethodna storija. 

„Desperate romantics“ (2009)

komentariše: Isidora Đolović

Kada sam pre izvesnog vremena pisala prikaz knjige “Ofelijina muza” Rite Kameron (koji možete pogledati OVDE), romansirane biografije Elizabet “Lizi” Sidal – jedne od najznačajnijih figura u devetnaestovekovnom slikarstvu, zainteresovala sam se za život ove izuzetne žene, ali i ostalih ličnosti koje su neraskidivo povezane sa njenim putevima, a čije sudbine pomenuti roman takođe opisuje. Tragajući za još podataka, saznala sam za postojanje novije kostimirane drame koja tematizuje upravo ovu priču, sa atraktivnom glumačkom ekipom i zanimljivim sinopsisom, tako da sam je odmah stavila na listu. Unapred sledi malo upozorenje: ostvarenje koje bismo mogli prevesti kao „Beznadežni romantičari“ (što smatram znatno srećnijim rešenjem od „Očajni...“, koje budi asocijaciju na „...domaćice“!) i nije baš za svakoga, pa ukoliko očekujete dokumentaristički pristup, velike su šanse da ćete biti razočarani. Naime, mini-serija iz produkcijske radionice televizije BBC 2, emitovana tokom leta 2009. u šest jednočasovnih epizoda, izazvala je podeljene reakcije kritike i publike. Istorijska nepouzdanost u određenim podacima, uz navodnu “neozbiljnost” oblikovanja glavnih likova, najviše je zamerana delu zasnovanom na (skoro pa) istoimenoj polustudiji istoričarke umetnosti Franny Moyle, čija je zapravo adaptacija – „Desperate romantics: The private lives of the Pre-Raphaelites“. Koliko opravdano, prosudićemo sami u nastavku teksta.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „A Midsummer Night's Dream“ (1999)

piše: Isidora Đolović

Kada mi zatraže preporuku za upoznavanje sa opusom Vilijema Šekspira, ali tako da im se, po mogućstvu, dogodi „ljubav pri prvom čitanju“ britanskog barda, nimalo se ne dvoumim u pogledu odgovora. „San letnje noći“ i „Ričard III“ su dela koja kod mene imaju apsolutno prvenstvo, mada „Hamlet“, „Magbet“, „Romeo i Julija“ ili „Otelo“ jesu očekivani, podrazumevajući izbor većine (i to sasvim zasluženo). Smatram da se, ipak, pomenuta dva primera, po jedan iz domena komediografskog i istorijske drame, izdvajaju svojom lepotom i slojevitošću, ali istovremeno reprezentativnošću. To su zaista divna svedočanstva o stvaralaštvu najvećeg dramskog pisca svih vremena, samim tim, prava je šteta ne pohvaliti ih u svakoj prilici, kako bi najzad izašla iz senke drugih, popularnijih Šekspirovih tekstova. Srećom, pozorišni svet i te kako zna da ih ceni, pa su postavke na „daskama koje život znače“ česte i raznovrsne, ali filmadžije se još uvek teško odlučuju da prihvate izazov.

Genije iz Stratforda je napisao više nego solidan broj komedija i većina je adaptirana za veliko platno, ali „San letnje noći“ ili „Snoviđenje u noć ivanjsku“ (u zavisnosti od prevoda na koji ste navikli) poseduje naročitu čaroliju, sugerisanu već samim naslovom. Činjenica da je u pitanju svojevrsna „predstava unutar predstave“, struktura koja se prstenasto širi, pruža joj izuzetan scenski potencijal. 

Subota sa knjigom: „Zavesti Ingrid Bergman“

piše: Isidora Đolović

Izraz poznata ličnost  zvuči pomalo ironično, budući da je to što o slavnima znamo često tek projekcija poslata od medija ili njih samih, jedna od preuzetih maski. Ono što žele da vidimo, to nam otkrivaju, nekad i manje. Pa ipak, upravo je prećutana, zatamnjena strana života ono što najviše intrigira, dok zanimanje raste sa inspirativnošću koju ličnost budi. Po prirodi stvari, tada smo prepušteni nagađanjima, domaštavanju po logici i oskudnim materijalnim tragovima. Izuzetak ne predstavlja ni priča o tajnoj ljubavi između legendarne glumice i ratnog fotografa, gotovo nedokumentovana, ali poznata i neporeknuta. Šta je sve, kako i na koji način dvoje izuzetnih ljudi privuklo jedno drugome, u ništa manje poetičnom okruženju i istorijskom trenutku? Uočivši potencijal teme, izazov da se kultne ličnosti ne oskrnave, a uspomene ne banalizuju jeftinim sentimentom, prihvaćen je u romanu Krisa Grinalga – „Zavesti Ingrid Bergman“ (Seducing Ingrid Bergman, 2012), prevedenom i objavljenom u „Laguni“, 2013. godine. Grinlag je, inače, autor adaptiranog scenarija za igrani film „Koko Šanel i Igor Stravinski” iz 2009, što znači da mu problematika koje se latio nipošto nije strana.

Subota sa knjigom: „Senka naše želje“

piše: Isidora Đolović

Debitantski roman Darka Tuševljakovića, aktuelnog dobitnika Evropske književne nagrade za mnogohvaljeno ostvarenje „Jaz“, objavila je Čarobna knjiga, sada već „davne“ 2010. godine. „Senka naše želje“, knjiga nestrpljivo dočekana od strane ljubitelja fantastike, već tada je najavila talentovanog autora, ali i domaći doprinos ovom žanru. Rešenje na koricama, kako je već primećeno od strane pojedinih kritičara, asocira na prvi (i najuspešniji) domaći horor-film “Leptirica”, posebno avetinjskim odsustvom boja i kontrastom belih čaura na crnoj podlozi; sam motiv svilene bube je, kao što ćemo videti, veoma važan i dobro odabran.

Subota sa knjigom: “Visoke planine Portugalije”

piše: Isidora Đolović

Roman-triptih pisca Jana Martela, do sada najpoznatijeg po uspešnom i ubrzo ekranizovanom delu “Pijev život”, znalački je skopljen iz celina koje samo na prvi pogled nemaju veze jedna sa drugom. U uvodnoj priči, pod naslovom "Bez kuće", upoznajemo mladog Tomasa koji, u potrazi za tajanstvenom relikvijom za koju je saznao iz opskurnog dnevnika izvesnog oca Ulisa, pozajmljenim automobilom bogatog ujaka luta zabitima svoje zemlje. Početak je dvadesetog veka (tačnije, 1904. godina), pa vozilo, sa kojim muku muči, predstavlja apsolutnu novotariju i svojevrsno čudo u očima meštana sela kroz koja prolazi, hitajući u Visoke planine Portugalije, gde bi trebalo da se nalazi jedno kontroverzno raspeće. Tomas u ovoj misiji traži utehu nakon teškog emotivnog gubitka, smrti ljubavnice i malog sina, koja ga je doslovce naterala da svetu okrene leđa (hodajući unatrag!).

Subota sa knjigom: “Belgrejvija”

piše: Isidora Đolović

Uoči bitke kod Vaterloa, porodice Trenčard (beskrajno ambiciozni Džejms - liferant/dobavljač namirnica za vojsku, njegova racionalna supruga En, lepa kći Sofija i sin Oliver, još uvek dečak) i Belazis (vikont Peregrin, grofica Korin i njihov jedinac - šarmantni, blistavi Edmund) na korak su od, društveno sasvim nedoličnog, ali emocijama mladih, podrškom slavodobitnog Džejmsa i metežom trenutka podsticanog povezivanja. Iznenadni prekid legendarnog bala i pogibija naslednika Belazisovih u bici koja je usledila, osujetiće ove namere u začetku. 

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled finala šeste sezone

komentariše: Isidora Đolović

Završnica sezone serije, nezavisno od žanra, uglavnom bi trebalo da dokaže opravdanost svih boljih ili lošijih dotadašnjih rešenja, postavi očekivanja i primamljive nagoveštaje za nastavak, ali i oduševi barem jednom istinski spektakularnom deonicom, zbog koje ćete pomisliti kako ipak niste uludo potrošili vreme prateći priču i ove godine. Finale prve sezone realizovane bez oslonca u vidu Martinovog rukopisa, usled čega su Beniof i Vajs imali više nego odrešene ruke (a to se, videli smo, pokazalo kao promenljiva okolnost sa još diskutabilnijim rezultatima), ponelo je naziv nesuđenog književnog nastavka na kome se trebalo zasnivati - “The winds of Winter”. I upravo su ti vetrovi zaduvali iz više pravaca, stvorivši promaju u ponekoj glavi, pokrenuvši jedra određenih brodova u dugom mirovanju, a kod trećih preteći (pustinjskim) olujama, mećavama i sličnim nepogodama. Pogledajmo šta se sve dešavalo i da li je bilo iskupljujuće po sezonu u celini (rezime i opšte zaključke možete čitati OVDE).

Od severa, pa sve do juga...

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (3)

komentariše: Isidora Đolović

“The broken man”: Odavno uvodnoj špici nije prethodio neki segment, a da ne spada u "Previosly...", što je već samo po sebi ozbiljan signal. Ovoga puta, videlo se da će biti važan i bio je: Povratak Pseta! Ujedno, moj utisak nedelje. Zaista, tek nakon dužeg odsustva, shvatite koliko je neki lik poput njega falio. Deluje, ako ne u potpunosti preobraćeno, ono bar sveže i orno za upuštanje u stara iskušenja sa novim iskustvom. Njegov propovednik, koga igra iskusni Ijan Mekšejn, fizički pomalo liči na Dorana. Biće veselo sa Bratstvom bez barjaka, što je još jedan "comeback" kome se radujem. Sažeta mudrost izrečena je o toliko "različitih" vera i bogova, sa istom suštinom. Lep, pitoreskni krajolik, postaće pozornica za krvava zbivanja.

Stray dog's back in town!

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (2)

komentariše: Isidora Đolović

Četvrta po redu, zagonetno naslovljena, “Book of the Stranger” je epizoda koju bih opisala kao (kraći!) red uzbuđenja - red scena koje su izazvale reakciju "Šta ja ovo gledam?!" i žal za prvim sezonama...

1) Sever, kao i obično, donosi niz iznenađenja, dinamiku, pokret. Dugo očekivani susret Džona i Sanse  je  lepo, prirodno i emotivno prikazan. Sada imaju samo jedno drugo, oboje su sazreli kroz iskušenja i spremni da se ujedine oko zajedničkog cilja. Prijatno podsećanje na korene, porodicu i čast. Reakcija Tormunda na Brijen je bila urnebesna, najpre  kako je gledao prilikom ulaska u dvorište, zatim za ručkom. Sansa je prelepa – naročito njena  kosa i ten.  Konačno vidimo dosta karaktera i to ubedljivog, nije sad neko nerealno i naglo buđenje, pre očekivani gnev jedne toliko puta povređene devojke, koja je naučila šta su prave vrednosti u životu. Svidelo mi se što bodri Džona koji je, opet, razumljivo, razočaran i umoran od svega.

Subota sa knjigom: „Sitnice koje život znače“

piše: Isidora Đolović

Zagledate li se, ponekad, u osvetljena stakla komšijskih soba, pitajući se kakve male ili velike lične drame tamo upravo traju? Pruža li vam svest o tom neznanom sapatništvu izvesnu utehu i podstrek ljudskosti, sveprožimajuće osećanje bratstva? Možda se italijanski pisac Lorenco Marone rukovodio sličnim mislima, stvarajući roman interesantnog, a tako običnog naslova – „Sitnice koje život znače“. Kod nas, za prošlogodišnji prevod i izdanje zaslužna je „Dereta“.

Korice pokazuju pročelje jedne višespratnice, iza čijih prozora svaki stan krije živote srećnih ili tužnih, usamljenih ili samoće željnih ljudi. Nekolicinu takvih upoznaćemo zahvaljujući Čezaru Anuncijati, koji se na zalasku života, iz dotadašnje „autistične“ egzistencije, otvara prema bližnjima. Shvatiće šta sve i koliko to svako od njih trpi, prećutkuje, sanja; saznaće u čemu je lepota i kako život čine upravo te male stvari iz naslova. Na točku sudbine, svako je čas pobednik, čas poraženi, a približavanje takvog stanovništva i sugerisano prihvatanje svakodnevnih patnji i radosti kao dela kruga postojanja, zasigurno čini veći deo formule uspeha Maroneove knjige, najpre u rodnoj Italiji, potom i u ostatku sveta. Pridobio me već uvod (nazvan „Objašnjenje“), sjajno nagovestivši crnohumorni ton ovog simpatičnog romana:

Subota sa knjigom: „Putnik sa Cejlona“

piše: Isidora Đolović

Svi u srcu imamo neki stari čvor koji želimo da olabavimo i odvežemo.

Neki zbog toga pišu knjige. I teško je pronaći primer umetnika koji nije barem deo sopstvenog, naročito ranog iskustva, iskoristio kao inspiraciju za barem neki segment svog stvaralačkog opusa. Ponegde se biografski elementi vešto zamaskiraju ili predstave kao svojevrsna igra sa čitaocem, ostavljenim da nagađa u kojoj meri je reč o slučajnim podudarnostima i koliko bi se smeo osloniti na biografsku metodu pri tumačenju fikcije. Majkl Ondatje, kanadski pisac najpoznatiji po romanu „Engleski pacijent“, zaista se sa rodne Šri Lanke kao dečak preselio u Veliku Britaniju, a potom nastavio put dalje preko okeana. To nije jedina sličnost koju deli sa junakom svog, za sada poslednjeg, romana “Putnik sa Cejlona” (Mladinska knjiga, 2013, originalni naslov: „The Cat's Table“), a koji će kasnije takođe postati svetski poznat umetnik - ali nije ni, upozorava nas sve vreme, potpuno lična ispovest u pitanju. Jednostavno, na delu je primena luksuza svakog stvaraoca da svoju publiku, naročito onaj deo željan povezivanja sa privatnom ličnošću autora,  ostavlja u nedoumici.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kada je prošle godine najavljeno da će sedma (i pretposlednja) sezona planetarno omiljene serije „Igra prestola“ imati manji broj epizoda od uobičajenog (ali, zato jednoiposatnih!) i početi nešto kasnije, fanovi (ili pre-fanatici) su se zabrinuli. Kako preživeti do 16. jula? Ipak, vreme prolazi nezavisno od naših dobacivanja, požurivanja i kletvi koje mu upućujemo, pa se tako i datum premijere uveliko primakao. Promo-fotografije i prvi trejleri uzburkali su nestrpljive krugove poštovalaca, počela su očekivana nagađanja, teorije se razigrale, a mnogi privode kraju maratonsko „obnavljanje gradiva“. Pošto ste i sami, pretpostavljam, od onih koji željno iščekuju zvuke poznate uvodne špice, dobrodošli na još jednu pripremnu turu odbrojavanja i prisećanja!

Ritam (Beo)grada

piše: Isidora Đolović

Pored toga što je zvanični, kalendarski početak leta, današnji datum (dvadeset prvi jun) obeležava se i kao međunarodni dan muzike – a leto i muzika nekako prirodno dolaze jedno sa drugim. Dodajmo tome još i, kao u mom slučaju, leto koje provodite u gradu, uz činjenicu da (za one koji znaju da osluškuju) ovakve sredine imaju i te kako specifičnu, sopstvenu buku/melodiku/ritmove i eto pogodne teme za povratničku raspevanu listu. Još od prošlogodišnje serije „sezonskih“ predloga (koje možete pogledati i poslušati OVDE), vrebam dobru priliku da muzici vratim značajan prostor na svojoj stranici, pa slušalačku priču otvaram odavno planiranom temom. 

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Inherent Vice“ (2014)

piše: Isidora Đolović

Postoje određeni romani koji vas naprosto preplave svim mogućim utiscima, na onom sinestezijskom planu satkanom od zvukova i boja, pa vas takvom sugestivnošću lako prenesu u svoj svet. Ukoliko već niste upoznati sa delom i likom (što, istina, nije toliko teško, s obzirom da je autor preko četiri decenije u svojevoljnoj medijskoj ilegali) Tomasa Pinčona, trk na prikaz njegovog romana „V.“ (OVDE), tek da steknete predstavu o tome kakvo vas pripovedno obilje očekuje. Nakon tzv. izgubljene generacije, američku književnost sredine minulog veka obeležilo je stvaralaštvo lutajuće generacije Džeka Keruaka i njegovih „bitnika“, te Džeroma Selindžera i pomenutog Pinčona. Njihova literarna misija mogla bi se sažeti u znakoviti naslov Keruakovog najpoznatijeg romana – „Na putu“. Glavni likovi (neću reći junaci, pošto je diskutabilno koliko su im ovi ljudi zapravo suprotnost!) zgubidani, tragači za neznano čime, lutalice su sa kojima i mi prelazimo kilometre i kilometre duž severnoameričkog kontinenta, obijamo pragove, susrećemo neke neobične individue, upadamo u nezamislive nevolje. Svojim novijim delom, nazvanim „Skrivena mana“ (Inherent Vice, kod nas u izdanju „Čarobne knjige“), Pinčon čitaoce vraća u šezdesete, doslovno hipnotišući i time više nego verno prenoseći duh nezaboravne dekade. Ekranizacija je, uz roman, savršen predlog za upravo otpočele letnje dane, s obzirom da se priča odigrava pod suncem ili u hladu palmi sa obala Kalifornije. 

Subota sa knjigom: „Nikadođija“

piše: Isidora Đolović

Jedan neobičan roman često prati gotovo podjednako čudna priča o njegovom poreklu. „Nikadođija“ (Neverwhere) je prvobitno zamišljena kao televizijska serija, koju je BBC 1996. godine naručio od autora „Zvezdane prašine“, „Koraline“, „Američkih bogova“ (kod nas ih je sve objavila „Laguna“). Sam rukopis nastaje uporedo sa uobličavanjem igranih epizoda, kojima Nil Gejmen i nije bio baš zadovoljan. Nameračivši se da, u inat svim (neophodnim?) skraćivanjima i prilagođavanjima koja su njegovoj ideji oduzimala deo po deo pune snage, kroz tekst nadoknadi svaki odbačeni segment, bacio se na pisanje knjige. Rezultat: dok za seriju danas mnogi i ne znaju, knjiga odmah po izlasku pobira brojne pohvale, oduševivši čitaoce različitih profila i interesovanja, udruženih ključnom sklonošću dobro osmišljenoj avanturi. Silazak u londonsko podzemlje time postaje neočekivano primamljiva turistička mogućnost!

Subota sa knjigom: „Ahilov pev“

piše: Isidora Đolović

Da je, umesto „Troje“ Volfganga Petersena (koja će ostati upamćena kao jedno od većih skrnavljenja klasika od strane industrije pokretnih slika), nekim slučajem ekranizovan roman „Ahilov pev“, kinematografija bi nesumnjivo bila bogatija za jedan biser. Doduše, pitanje je koliko bi se Holivud uopšte odvažio na hvatanje u koštac sa, mnogima i dalje problematičnim, viđenjem nekih od aspekata ovog mita. Ako ništa drugo, slobodno bi mogli da ostave Breda Pita u ulozi zlatokosog Ahila! Ipak, pošto su se odlučili za pojednostavljeno, limunadičasto interpretiranje „trojanskog scenarija“, barem je književnost dobila istinski vredno delo, čije je stvaranje autorku Medlin Miler zaokupljalo otprilike koliko je trajao i rat kog se dotiče. Decenija njene posvećenosti i vrednog rada iznedrila je priču o privrženosti, oholosti, bolu i junaštvu, vrlini i slabosti, a iznad svega čistoj ljubavi – bez koje, na kraju krajeva, nema heroizma, ni sećanja.