Subota sa knjigom: „Marginalac“

piše: Isidora Đolović

Hteli mi to da priznamo ili ne, jedno od ključnih egzistencijalnih pitanja jeste: kako doživljamo sebe i svoju poziciju u svetu? Da li smo zaista nešto više od, isključivo u sopstvenoj drami, glavne uloge i mirimo li se sa time da ne budemo čak ni iole bitniji epizodisti? Ko, na kraju krajeva, režira veliku predstavu postojanja i prijavljujemo li se za audiciju ili ni na kasting nemamo baš nimalo uticaja?

Sedamdesetih godina XX veka objavljen, kod nas (zahvaljujući „Dereti“) tek prošle godine preveden, roman „Marginalac“ predstavlja mnogima do sada nepoznato autorsko ime, iako je Robertson Dejvis zapravo savremeni klasik kanadske književnosti. U ispovednoj formi, pred nama je razvijeni testamentarni dopis penzionisanog profesora, hagiografa i ratnog veterana (nosioca Viktorijine zvezde) Danstana Remzija, upućen upravniku svog dojučerašnjeg koledža. Sa željom da objasni, opravda i odbrani lični integritet od još uvek neimenovane uvrede koja mu je naneta, premotava svoj život do početka događaja koji su obeležili kako njegovu, tako i sudbine još nekolicine ljudi iz malog Detforda. 

Plastična žena u Zemlji šunda

piše: Isidora Đolović

Praznici su bili i prošli, a u razobručenosti svetkovanja nekako se najbolje pokaže pravo lice, bolje reći naličje mnogih stvari, tokom godine koliko-toliko prikrivano neutralnim bojama. Nije neophodno čitati između redova, da bi nam mnogo šta bilo jasnije - gde smo i ko smo, na primer.

Hvaljeno bilo crveno dugmence, ali ono što pruža potpuni značaj dragocenoj MOGUĆNOSTI IZBORA svakako je prethodno stečena svest o tome između čega se uopšte opredeljujemo, kakve se opcije nude, a od kojih se ograđujemo i zašto. Stoga je, koliko god mrsko, ponekad korisno i pre definitivnog okretanja glave, kritički osmotriti ono protiv čega dižemo glas ili ga naprosto ignorišemo. Nije to, nažalost, ni baš nemoguća misija - dokazi svega što je „trulo u državi srpskoj“ nameću se sami od sebe i bez lova na njih, pa je izgovor za potpunu neupućenost pre posledica slepila nego ignorancije. Napadaju nas na dva, često zdravo za gotovo uzimana  polja: „bezazlenim“ sadržajima tobožnje zabave (mahom za žene) i preširokim, prežvakanim „slobodama“ javnog istupanja. Iza njih se, ako samo malo zagrebete po površini, brzo ukazuju ozbiljna akcija dovršavanja zaglupljivačke misije (započete devedesetih) i proturanje banalnosti, nedoslednosti, ograničenja pravoj misli.

“Vikings”: Kad drakari odu niz vodu (2)

...ili  Zašto sam posle četiri sezone i mnogo oduševljavanja, očekivanja , nade, prestala da pratim ovu seriju

komentariše: Isidora Đolović

Kao što sam prošle nedelje pisala, nastavak četvrte sezone bio je zaista optimističan i delovao interesantno. Međutim, neki loš vetar vrlo brzo je sve vratio na stranputicu, dobili smo nove “Televisa presenta” momente i tu je bila granica izdržljivosti, kraj strpljenju.

Mnogo mi je žao što se sve ono na šta sam se poslednje dve sezone žalila potvrdilo i što, budući da me serija poodavno više smara nego zabavlja, a o nerviranju i da ne govorim, definitivno dižem ruke od "Vikinga". Inače nemam običaj da bilo šta ostavljam nedovršeno, tako da svaku knjigu, koliko god mi se u međuvremenu ne svidela, obavezno "izguram" do kraja, ali serije ili filmovi su druga stvar i tu već nisam baš TOLIKI mazohista da bih iz bilo kog razloga mučila sebe. Uglavnom, sa žaljenjem moram da zaključim kako su pukli (nadam se da grešim!). Realno, druga sezona je bila vrhunac koji više ne mogu dostići, sve i da žele. Još ne znam za primer da se nakon sjajne 2-3 sezone i prirodnog pada kvaliteta usled razvlačenja radnje, neki serijal vinuo do starih visina. Najavljeno angažovanje Jonathana Rhys Meyersa za 5. sezonu, koliko god ga volela, nekako mi potvrđuje da Hirst planira još više skrenuti linijom sapuničarskog manira "Tjudorovih" ili katastrofalnog učinka inače vrlo obećavajućeg "Kamelota". OK, počinjemo.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “The Lover” (1992)

piše: Isidora Đolović

Ovih dana čitam serijal “Tuđinka” (Outlander) Dajane Gabaldon, na osnovu koga je snimljena vrlo popularna igrana serija. Upravo sam na sredini druge knjige i najviše zamerki na, inače prilično uzbudljivu i zabavnu istorijsku fikciju sa elementima paranormalnog, odlazi na preterano učestale, razvučene i “grafičke” odeljke seksualne sadržine. Zbog njih, ponekad imate utisak da je u pitanju E.L.Džejms na interesantniji i sadržajniji način. Kako u književnosti, tako i na filmu, već poodavno se izgubilo osećanje mere i svrhovitosti upotrebe bilo kakve eksplicitnosti. Oko Erosa i Tanatosa se, bez sumnje, odvajkada vrti čovekovo postojanje, samim tim i umetničko traganje za temama. Veština njihove obrade i, prvenstveno, pitanje da li im je tu uopšte mesto, stvari su koje čine razliku između umetničkog i zabavno-populističkog, uzvišenog i trivijalnog, erotskog i pornografskog.

Ukoliko se do sada niste susreli sa kratkim, lirskim i delimično autobiografskim romanom „L’Amant“ (Ljubavnik) francuske književnice Margerit Dira(s), najpre vam upućujem najiskrenije preporuke. Kao neko ko zaista ne voli ljubavne romane u uobičajenom smislu (sa dosta jeftinog sentimenta i brdom klišea), garantujem da u ovom slučaju nipošto ne vredi suditi knjizi prema njenom naslovu. A opet, o ljubavi jeste reč i osećanja, uz osete, prožimaju čitavo delo, svaku stranicu - različita, intenzivna, razorna i teška. To je proza koja se relativno brzo pročita, ali zahteva još jedno, neposredno potom, vraćanje i pažljivo osluškivanje ritma, značenja i emotivnog balasta svake rečenice. Ona skriva više nego što (svesno) obelodanjuje, stoga je teško u kratkim crtama predstaviti radnju, a da to ne zazvuči pojednostavljeno.

“Vikings”: Kad drakari odu niz vodu (1)

...ili Zašto sam posle četiri sezone i mnogo oduševljavanja, očekivanja , nade, prestala da pratim ovu seriju

komentariše: Isidora Đolović

Oduvek rezonujem na sledeći način: ako ti je već suđeno propasti, barem to izvedi sa stilom. Sve se troši, posebno ideje i snaga za njihovo sprovođenje u delo, pa ipak mnogi naprosto ne mogu ili ne žele da se dostojanstveno povuku, videvši da je krenulo nizbrdo. Zašto dopustiti da se botoksiran do neprepoznatljivosti klatiš i jeftino prodajući udvaraš publici sa minimalnim kriterijumima; ili da te kao Đorđa Marjanovića i Cuneta Gojkovića (uz dužno poštovanje ovim umetnicima!) izvode na binu mumificiranog, žalosnu olupinu nekadašnje slave što na plejbek zabavlja istu onu “hleba i igara” željnu masu? Zar nije bolje prekinuti dok te još pamte u punoj snazi i zbog toga cene, vole? Naravno da jeste. Samo što, u svetu šoubiznisa, a naročito televizije, dostojanstvo i ponos unapred nemaju šanse protiv profita. Mister Dolar diktira sve i koga onda briga za logiku, dramatiku, veštinu, kvalitet, ako smo kao glavni cilj postavili zaradu na što duže staze. Zato smo svedoci doba “rimejkova”, u nedogled razvučenih sezona, prequel-a, sequel-a, spin off-a, do beskonačnosti ili barem dok i najvernijim fanovima ne dozlogrdi, pa omrznu ono što su nekada podržavali.

Pre par meseci, mogli ste na ovoj stranici pročitati rezime dosadašnjeg toka jedne od trenutno najpopularnijih serija, “Vikinzi”, kao i velika očekivanja od nastavka duplirane četvrte sezone. U međuvremenu, dobrom delu iste je uveliko prevaljena minutaža, na kojoj se - uprkos zaista obećavajućoj osnovi i nekim dobrim dopunama - nastavilo stranputicom. Ovom prilikom, kao i u nastavku - za sedam dana, malo detaljnije ću prokomemtarisati na šta je to ličilo u krajnjem ishodu, kako su se moji utisci kretali “od sjaja do očaja” i zbog čega sam, naposletku, definitivno odustala od daljeg gledanja Hirstove, nekad zaista odlične serije. Na kraju ćete dobiti opštu ocenu ovih nekoliko epizoda koje sam izdržala da privedem kraju, a da se ne lupam po čelu.  Dakle, ukoliko još uvek niste stigli do četvrte sezone, zaobiđite zbog spojlera, istovremeno uživajući u prve dve i eventualno polovini treće, dok je sve još imalo smisla i dobru dozu privlačnosti. A sada, što bi rekli “Dugmići”: Pljuni - i zapjevaj!

Subota sa knjigom: Ekranizacije - uvod

piše: Isidora Đolović

Adaptacija predstavlja prilagođavanje književnog dela vizuelno-scenskom izvođenju, tj. njegovo transponovanje u drugi medij. Tekst se tom prilikom pretvara u scenario ili libreto, pretače u slikarsku ili strip-priču. Kada se radi o igranoj verziji, bilo to u vidu dugometražnog filma ili (mini) serije, govorimo o ekranizaciji, koja može biti potpuna ili delimična (što je najčešće unapred precizirano, napomenom da je delo nastalo „po motivima“/“zasnovano na priči“). U  potonjem slučaju, distanca između uzora i adaptacije je veća, pa scenarista ili režiser nije obavezan da verno prati izvorno delo u svim pojedinostima, već preuzima motive i elemente koje smatra neophodnim za postizanje svoje poente.