Subota sa knjigom: “Game of Thrones” knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

Zima je stigla, ali, sada je već potvrđeno da ove godine ipak nećemo pratiti nastavak – ujedno i toliko iščekivani epilog – serije „Igra prestola“. Pauza duža od onih na koje smo navikli, daje im vremena da (naravno, budu li za to voljni) isprave propuste iz sedme sezone; nama da ih se uželimo i zaboravimo spomenute slabosti još, u sećanju, svežeg nastavka omiljene epske sage sa malih ekrana; a Džordžu Martinu da završi i već jednom objavi šestu knjigu – ako se iko još, uopšte, nada kako mu vetrovi zime nisu zameli početno nadahnuće za istoimeno delo. Srećom, do leta 2019. imamo vremena na pretek za reprize, ponovno iščitavanje (superiornijeg) pisanog uzora, raznorazne igrice, kvizove i tematske zanimacije u znaku snega, vatre, zidina tvrđava, zmajeva i vukova, tek da nam Vesteros ne padne u zaborav. Jedan od takvih načina zabave je sledeći upitnik iz tri dela, za koji se zahvaljujem Ivani, a preporučujem da pročitate i Sarine odgovore. Mada je TV fenomen „Igra prestola“ zasnovan na KNJIGAMA, ovoga puta temat nosi ime po seriji (i prvom tomu), jer se njegov drugi i treći deo pretežno bave veštinama učešća u famoznoj igri – i njenog preživljavanja. Prvi deo upitnika veoma simpatično i originalno koristi parole najmoćnijih plemićkih kuća, kao oblik različitih pitanja o tvorevinama pisane reči. Nije baš „Džumandži“, ali, nadam se da će vam biti interesantno. U fiktivnom kraljevstvu iz reči i slika Martina, Beniofa i Vajsa ionako smo se odavno izgubili!

Subota sa knjigom:“Z – Roman o Zeldi Ficdžerald“

piše: Isidora Đolović

Ako je tačno da iza svakog uspešnog muškarca stoji (uspešna) žena, moglo bi se zaključiti kako, onda, iza uspešnog – ali duboko uznemirenog i nestalnog umetnika, uglavnom stoji još komplikovanija, suštinski vrlo nesrećna saputnica. Postaju li supružnici-saradnici, s vremenom, ogledalo jedno drugome, ili su to od početka bili, prepoznajući se i upravo povezujući putem (kobne) sličnosti? Frensis Skot i Zelda Ficdžerald, svojevrsni simboli „doba džeza“ i američke boemske emigracije u međuratnom Parizu, baš tako nam se obično javljaju u svesti: u „paketu“, neodvojivi, savršeni predstavnici tzv. „izgubljene generacije“. Pisac kultnog romana „Veliki Getsbi“ svoju slavu u velikoj meri, naročito danas, duguje i ličnosti supruge, njenoj ne baš tihoj p(r)atnji i čudnovatoj auri. Ko je bila žena nepomirena sa bitisanjem u senci, pitanje je koje intrigira mnoge savremene autore. Biografsko delo Tereze En Fauler (čije su ime, da ne bude zabune, naši preveli doslovno, kao Teris – što bi moglo navesti na pogrešan zaključak kako je autor muškarac!), „Z – Roman o Zeldi Ficdžerald“ (Laguna, 2015; original: Z: A novel of Zelda Fitzgerald), predstavlja jedan od uspelijih pokušaja da se na njega što potpunije i (za roman kao delo fikcije, koliko god oslonjene na stvarnost, posebno važno) zanimljivije odgovori.

Subota sa knjigom: „Trinaest meseci“

piše: Isidora Đolović

Dejvid Mičel, planetarno poznat po romanima “Atlas oblaka”, “Nevidljivi sati”, “Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta” i “Slejdova vila”, ovoga puta nam se predstavlja u nešto drugačijem svetlu. Bilo bi, doduše, pogrešno žanrovski klasifikovati njegovu knjigu „Trinaest mesesci“ (Urban reads, 2017; orig. Black Swan Green) kao (samo) young adult (iliti – omladinski), ili isključivo coming of age (opet slobodnije prevedeno - „roman odrastanja“), ali, ona je svakako bliža realizmu nego bilo koje od piščevih prethodnih dela. Tome verovatno uveliko doprinosi činjenica da je reč o poluautobiografskom romanu. Problematična je, doduše, sama odrednica roman, kojom bismo ga na prvu okitili, s obzirom da bi se, isto tako, bez problema mogao čitati i kao zbirka pripovedaka (podsetimo se samo par sličnih: „Bašta sljezove boje“ Branka Ćopića, „Zovem se Aram“ Vilijama Sarojana, „Rani jadi“ Danila Kiša ili „Ja se zovem Jelena Šuman“ Vesne Aleksić), koje u celinu povezuju glavni lik i vremenski okvir (ovde godišnji, pravilno hronološki), ali se bez problema posmatraju i zasebno. Ako ste, poput mene, navikli na Mičelov stil kojim se proslavio, ovaj tematsko-žanrovski zaokret možda će vam, isprva, biti malo neobičan, čak i blago razočaranje. Kako biste izbegli da učinite nepravdu delu, unapred zaboravite sve što ste znali o autorovom opusu i uverićete se da Dejvid Mičel sasvim dobro „pliva“ i u drugim vodama. Sa ili bez onih labudova iz (engleskog) naslova.