Subota sa knjigom:“Z – Roman o Zeldi Ficdžerald“

piše: Isidora Đolović

Ako je tačno da iza svakog uspešnog muškarca stoji (uspešna) žena, moglo bi se zaključiti kako, onda, iza uspešnog – ali duboko uznemirenog i nestalnog umetnika, uglavnom stoji još komplikovanija, suštinski vrlo nesrećna saputnica. Postaju li supružnici-saradnici, s vremenom, ogledalo jedno drugome, ili su to od početka bili, prepoznajući se i upravo povezujući putem (kobne) sličnosti? Frensis Skot i Zelda Ficdžerald, svojevrsni simboli „doba džeza“ i američke boemske emigracije u međuratnom Parizu, baš tako nam se obično javljaju u svesti: u „paketu“, neodvojivi, savršeni predstavnici tzv. „izgubljene generacije“. Pisac kultnog romana „Veliki Getsbi“ svoju slavu u velikoj meri, naročito danas, duguje i ličnosti supruge, njenoj ne baš tihoj p(r)atnji i čudnovatoj auri. Ko je bila žena nepomirena sa bitisanjem u senci, pitanje je koje intrigira mnoge savremene autore. Biografsko delo Tereze En Fauler (čije su ime, da ne bude zabune, naši preveli doslovno, kao Teris – što bi moglo navesti na pogrešan zaključak kako je autor muškarac!), „Z – Roman o Zeldi Ficdžerald“ (Laguna, 2015; original: Z: A novel of Zelda Fitzgerald), predstavlja jedan od uspelijih pokušaja da se na njega što potpunije i (za roman kao delo fikcije, koliko god oslonjene na stvarnost, posebno važno) zanimljivije odgovori.

Subota sa knjigom: „Trinaest meseci“

piše: Isidora Đolović

Dejvid Mičel, planetarno poznat po romanima “Atlas oblaka”, “Nevidljivi sati”, “Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta” i “Slejdova vila”, ovoga puta nam se predstavlja u nešto drugačijem svetlu. Bilo bi, doduše, pogrešno žanrovski klasifikovati njegovu knjigu „Trinaest mesesci“ (Urban reads, 2017; orig. Black Swan Green) kao (samo) young adult (iliti – omladinski), ili isključivo coming of age (opet slobodnije prevedeno - „roman odrastanja“), ali, ona je svakako bliža realizmu nego bilo koje od piščevih prethodnih dela. Tome verovatno uveliko doprinosi činjenica da je reč o poluautobiografskom romanu. Problematična je, doduše, sama odrednica roman, kojom bismo ga na prvu okitili, s obzirom da bi se, isto tako, bez problema mogao čitati i kao zbirka pripovedaka (podsetimo se samo par sličnih: „Bašta sljezove boje“ Branka Ćopića, „Zovem se Aram“ Vilijama Sarojana, „Rani jadi“ Danila Kiša ili „Ja se zovem Jelena Šuman“ Vesne Aleksić), koje u celinu povezuju glavni lik i vremenski okvir (ovde godišnji, pravilno hronološki), ali se bez problema posmatraju i zasebno. Ako ste, poput mene, navikli na Mičelov stil kojim se proslavio, ovaj tematsko-žanrovski zaokret možda će vam, isprva, biti malo neobičan, čak i blago razočaranje. Kako biste izbegli da učinite nepravdu delu, unapred zaboravite sve što ste znali o autorovom opusu i uverićete se da Dejvid Mičel sasvim dobro „pliva“ i u drugim vodama. Sa ili bez onih labudova iz (engleskog) naslova.