Sneg se vratio u grad

autor: Isidora Đolović

        

“Sneg me je bio podsetio na Boga. Podsetio me je sneg na to koliko je ovaj svet tajanstven i lep; na to da je življenje, u suštini, sreća.” (Orhan Pamuk, Sneg, str. 112)

         Dokumentarac „RTV“-a pod nazivom „Bila je to 1994“ još jednom pokazuje da se istorija ponavlja. Iste priče, isti problemi, iste reakcije - samo drugi ljudi. Za nevericu je kako, onda, nakon tako dramatične i ubedljive, otrežnjujuće TV-seanse, užasnute i zgađene mase ne pohrle ka trgovima, zatvore ulice, prekinu sve i traže svetlosti (ali, ne one koju baca “najveća jelka u istoriji”, dar nekog od pokrovitelja iz “zemalja trećeg sveta”!). Verovatno jer se podvrgavaju nekim drugim, zasigurno umirujućim i slatkorečivijim medijskim “terapijama”…Ne mislim da je neprikladno ovako početi jedan praznični tekst, jer je reč o nečemu što više nikako ne možemo izbeći u svojoj svakodnevnici, koliko god primamljiv bio zov “kule od slonovače”. Ali, pored tih nesumnjivo negativnih pojava, još nešto iz godina mog ranog detinjstva je ponovo tu, a ne izaziva ni jezu, ni gnušanje! To je - sneg.

Uzeh, otvorih, pročitah: Tuga i opomena izgubljene generacije

autor: Isidora Đolović

"Mi deca sa stanice Zoo" - Kristijana F.

Sve tinejdžerke pomalo liče jedna na drugu, ali, svaka zaista nesrećna - nesrećna je na svoj način. Poigravajući se čuvenim citatom, primetićemo da, ukoliko je prva polovina minulog veka donela Anu Frank, u drugoj je poziciju heroine preuzela Kristijana F. - doduše, sa prefiksom "anti" i akcentom na (ah, te igre rečima!) heroinU i fiksu. Njena ispovest je gotovo momentalno po objavljivanju stekla, ne samo pažnju javnosti, već i kultni status koji još i danas ubedljivo održava.Više dokumentarno-biografska proza no roman, a pogotovo ne beletristika, ova naturalistički surovo izneta priča opominje i optužuje. Ona je preteško svedočanstvo izgubljenih i ispuštenih generacija sa društvene margine, na čudan način srećnih u iluziji modernih "veštačkih rajeva", svesno i potpuno skrajnutih sa slike epohe.

Opomena je za svakoga ko živi u zabludi da su droge "tako cool", da donose slobodu i predstavljaju savršeni vid bunta ili izgradnje ličnosti, a ne oružje autodestrukcije sa najgorim mogućim dejstvom. Sećam se prvog susreta sa ovom knjigom, negde u šestom razredu osnovne škole (dakle, u junakinjinom uzrastu), kao veoma, VEOMA traumatičnog. Slike su mi se do danas živo urezale u svest. Otprilike u tom periodu nabasala sam i na domaći film slične tematike, "Pejzaži u magli", pa me sve to za sva vremena odvratilo i od pomisli na bilo kakav porok. Dakle, bolju antinarkomansku kampanju verovatno ne možemo ni zamisliti.

Pošto doktorat?

autor:  Isidora Đolović

izvor: www.6yka.com

Počelo je bezazleno. Lokalni biznismen sa političkim ambicijama shvatio je da mu samo „osmoljetka“ baš i ne doprinosi javnom imidžu koji je bio rad da nadogradi. Narodski rečeno, „mator se ker ne uči trikovima“, pa je krenuo prečicom, obrativši se svom starom ortaku radi  brzog rešenja. Za tričavi svežanj šuške, prijatelj mu je u rekordnom roku obezbedio pečatiranu i besprekornu diplomu svoje privatne obrazovne ustanove. Postao je prvi u lancu menadžera, nove svojevrsne „devojka za sve“ profesije. Najpre su mu se intelektualci za birtijskim stolovima, pocepanih džempera i uz čašicu utešne “brlje” podsmevali, prezrivo komentarišući njegovu, sada obavezno pred imenom istaknutu titulu. Prisećali se kako ga svojevremeno, u omladinskim organizacijama i na radnim akcijama, nigde nije bilo. Ali, ubrzo je vrag odneo šalu. Za prvim primerom poveli su se mnogi, a urušavanje kulturnog i moralnog sistema podstaklo masovno okretanje površnom, brzinskom i uprošćenom studiranju. Kao pečurke posle kiše, počinju da niču novi i novi privatni univerziteti, najčešće “gigantskih” i bombastičnih naziva. Pored bratije našeg anti-junaka, pohađaju ih i mladi koji bez mnogo muke i ambicija žele da steknu tradicionalno “viši” društveni status. Promovišu ih estradne zvezdice što za par poseta zgradi fakulteta dobijaju skokovito unapređenje sa brucoške na treću godinu, uz obećanje veoma brzog imenovanja za asistenta, bržeg čak i od diplome. Još kada je prste umešala neizbežna politika, sve se izgubilo u magli neznanja, samo su se titule umnožavale. Studiranje je postalo - trend. Nekome bekstvo, a nekom izgovor. Nažalost, situacija počinje da biva problematična i na državnim fakultetima. “Lov u mutnom”, prisutan na gotovo svakom društvenom polju, odavno ne zaobilazi ni školstvo - a upravo iz takvih klupa regrutuju se budući akademski građani. I polako ono što su bila podrazumevana pravila postaju samo časni izuzeci.

Jasno je da živimo u vremenu brzine, materijalizma, opsesije sticanjem i nagomilavanjem. Oni koji su u mogućnosti, ne ustežu se da preko noći posegnu i prisvoje stvari koje bi im u nekim normalnim uslovima bile nedostižne. Od izgleda i ugleda, preko obrazovanja, pa do prijateljstva i ljubavi, sve je moguće postaviti u trgovački, kupoprodajni kontekst. Megalomanske težnje nastaju kao posledica dubljih kompleksa, osećanja inferiornosti i nesigurnosti, pa će tako skorojević svestan svoje nezavidne prošlosti iz sve snage pokušavati da sebi ili svom podmlatku izradi zaslepljujuću “fasadu”, koja skriva banalnost ličnosti. Prost svet će npr, uz uverenje da ih čekaju “gospodski posao, redovna plata i tri raspusta godišnje”, gurnuti svoje kćeri na bočne ogranke Učiteljskog fakulteta, koji vode direktno na državne jasle. Ne mari što sirotice nisu znale ni da računaju, nemaju sluha, a sa knjigom su savršeni stranci. Na sva zvona će se glava porodice hvaliti komšiluku, priređivati malu feštu povodom ispita položenih zahvaljujući odaslatom džačetu krompira ili jabuka (već u zavisnosti od profesorskog apetita), možda podmazanih burencetom domaće “ljute” i simboličnim kovertiranim prilogom. Tako će se njihovo mezimče preko, u našem narodu svemoćne, veze, čvrsto ugnezditi u školu, kancelariju ili možda fotelju dobrostojećeg preduzeća i - svima dobro. Važan je trenutak, stoga zagrabimo što više možemo, dok nas ne otkriju! Istovremeno, mladi talenti se na razne moguće i nemoguće načine dovijaju ne bi li stekli odgovarajuće uslove za rad. Paradoksalno, stručno usavršavanje i napredovanje nije privilegija onih kojima je jedini, prirodni cilj.

Država za to vreme uporno sprovodi svoju “navrat-nanos” metodu. Bivajući raskrinkana, istrpi periodične bure javnog mnjenja, svesna da će se već za koji dan sve vratiti u uobičajenu kolotečinu. Politika zaboravljanja na taj način podstiče stanje kolektivne bezvoljnosti.

Uzeh, otvorih, pročitah: Svevremena tragika prelomljena kroz bizarno

autor: Isidora Đolović

 U protekle četiri godine objavljena su, zapažena i vrednovana dva romana čačanskih autora- sa različitim izrazom, senzibilitetom i umetničkim  kvalitetom, ali, suštinski bliskom (danas možda i jedinom mogućom) slikom sveta i osećanjem koje ona budi- a koje je gorko, mračno i uznemirujuće. Prvi roman je višestruko nagrađivano (između ostalog, nagradama „Bora Stanković“ i „Meša Selimović“) delo afirmisanog pisca Vladana Matijevića, dok je autor drugog relativno nov, Milkica Miletić. Sugrađani su se pozabavili univerzalnim istinama i večitim književnim temama, svako u svom stilu- oslanjajući se na moderne ili tradicionalne uticaje, ali sa sličnošću postupka i jakim utiskom koji ostaje nakon iščitavanja poslednjih redova.

„Vrlo malo svetlosti“- Vladan Matijević (2010)

Naslov književnog dela obično je signal, svojevrsni putokaz čitaocu koji se priprema da uroni u njegov svet. Kao što u ovom romanu sugeriše, nade i optimizma je u svakom smislu nedovoljno. Ili barem vešto i duboko zabašureno. Slično Andrićevoj „Prokletoj avliji“, problematična kompozicija izazvala je mnoge nedoumice u vezi sa određenjem dela. Uprkos polemika na temu „roman ili zbirka pripovedaka?“, primetna simetrija i kompoziciona pravilnost (tri celine sastavljene od po deset fragmenata), povezanost preko motivskih „kopči“ između naizgled zasebnih priča, kao i podnaslov „roman-omnibus“ odnose prevagu. Nisu to jedine dodirne tačke sa kultnim delom srpskog Nobelovca. Priča i njene manifestacije, tragično nesnalaženje pojedinca u kovitlacu dešavanja, zbunjenost nad sopstvenim identitetom u ne manje konfuznom svetu, takođe su prisutne, univerzalne spone.

Uzeh, otvorih, pročitah: Suptilnost ženskog pera

 autor: Isidora Đolović

Ana Atanasković - "Duet duša"

Za rad Ane Atanasković sam se odavno zainteresovala, ponajviše zahvaljujući izuzetno pozitivnom utisku koji sam stekla na osnovu njenih intervjua, tekstova sa bloga (onaj o Bajronovim putešestvijima me, priznajem, kupio!) i prisustva na forumu "ana.rs" gde sa svojim čitaocima i ljubiteljima pisane reči održava hvale vrednu i srdačnu komunikaciju. Ana je, rekla bih, sjajan primer kako treba da izgleda samopromovisanje jednog pisca, a da ne bude neumereno i negativno (kao što mnogi savremeni spisatelji svojom pojavom ostavljaju ružan utisak i samim tim škode delu, koje i ne mora nužno biti šund). Komunikativna, predusretljiva, prijatna, intelektualka, prefinjena, dama - svojom ličnošću najavljuje literarni stil koji neguje, a nadahnućem i iskrenom, "iz aviona" uočljivom ljubavlju i posvećenošću knjizi budi interesovanje kod budućih čitalaca. Zbog svega toga, njena dela se već dugo nalaze na mom spisku i, evo, konačno stigoše na red. Očekivanja se, posebno pozitivna i velika, ne retko sruše kada do susreta napokon dođe. Ovde, na svu sreću, to nije bio slučaj. Naprotiv!

"Duet duša" je, jednostavno rečeno, jedna LEPA knjiga. Pod time podrazumevam onaj pravi, ne klišetirani, već izvorni smisao reči. Ovo je primer istinske beletristike kao lepe književnosti, koja nije ni trivijalna ni laka kao što se danas najpre pomisli pri pomenu ovog pojma. Primer tvorevine tzv. ženskog pera, o kome se bez prekida polemiše.

Uzeh, otvorih, pročitah: Duboki naklon senima prošlosti

autor: Isidora Đolović

Aleksandar Gatalica - "Veliki rat" 

Niz različitih (ovdašnjih) umetničkih posveta prvom prošlovekovnom sukobu svetskih razmera, a uoči četvorogodišnjeg jubileja koji je upravo duboko "zagazio" u prvi čin, otvorio je Aleksandar Gatalica. O tzv. Velikom ratu - veliki roman, sasvim zasluženo ovenčan NIN-ovom nagradom. Zadivljujuća je i istinski magična ova literarna pustolovina. Reč je o, istovremeno, odi i - lamentu, bojnom pokliču i dostojanstvenom minutu ćutanja. Veličanstveni mozaik sudbina zahvaćenih Prvim svetskim ratom, višeglasje, razgranatost, fantastika, suvi realizam, sve to sliveno je u jedan tok - i u njemu razigrano. Pred čitaocem defiluje iznenađujuć broj živopisnih ličnosti i svaka utiskuje trag, a raznovrsne epizode predstavljaju značajne vinjete na panorami istorije.

Rečite su već korice knjige, kao svojevrsni nagoveštaj sadržaja koji čuvaju. Pogledajmo ih: iz purpurno-sivog dima (podjednako barutnog ili opijumskog) i, poput redova vojske, čvrsto zgusnutih oblaka, izranjaju lica Grigorija Raspućina, Mata Hari, solunskih boraca, kao i aeroplan Crvenog barona, ordenje namenjeno nekim junačkim prsima, pa u blato, seno i prašinu zaglavljena topovska kola. Rastojanje od neba do zemlje, ili - kako je čitava jedna civilizacija strmoglavce pojurila u sunovrat. Kroz slike sa korica, roman obećava opsežnu i uzbudljivu priču koja teži da obuhvati i pruži pregled svih aspekata, pune razmere velike svetske tragedije. Svojoj zamisli je u potpunosti odgovorio.

Spomen Principu, vek kasnije

autor: Isidora Đolović

      Pre mnogo decenija, jedan mladi i razočarani povratnik iz rata, pevao je:

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

        Pesmom je rušio romantičarski i prenakićeni nacionalni mit, nudeći novi, a u skladu sa novim vremenom surov i sirov pogled izgubljene generacije na razobličenu stvarnost. Stihovi i pored ogromne vremenske razdaljine zvuče potresno, prkosno i nikad aktuelnije.

izvor: www.24sata.info

Ali, ni sam Miloš Crnjanski verovatno ne bi uspeo da za svoje romaneskne junake izmašta tako simbolički snažno ime kao što je ovo - Gavrilo Princip. Kako je život, kažu, ipak najbolji pisac i scenarista, udesio je da ono pripadne i prati heroja današnjeg dana. Na stogodišnjicu sarajevskog atentata, podsećamo se smelosti omladine od koje nas deli čitavo stoleće, vere u ideale i njihovu snagu, odvažnosti da se menja svet i skine koprena lažnih vrednosti koja  nam danas, čini se, više nego ikada zaklanja vidik. Neka današnji dan bude svojevrsni poziv na kolektivno buđenje, povratak dostojanstvu, istinskom patriotizmu i samopoštovanju.  U mnoštvu publikacija različitog kvaliteta, knjiga, novinskih i TV specijala, javnih debata i igranih filmova, ponuđena je naša istina i, nadajmo se, ponosita odbrana.

Hvala vam, preci. Volela bih da budemo dostojni vaših seni. Onih seni što još uvek lutaju i buntovno progone "gospodu".Tih divnih seni koje ne pristaju na laž, darujući živote za večnost istine i poštenja.

Uzeh, otvorih, pročitah - Skandinavski pogled na Atentat

autor: Isidora Đolović

Karsten Alnes - "Nemoj da mi umreš, Sofija"

        Nisam znala šta da očekujem od prvog susreta sa ovom knjigom. S jedne strane, nije bilo moguće oterati snažne predrasude. Počev od patetičnog prevoda naslova ("Nemoj da mi umreš, Sofija"....o, Bože!), do prikaza prenetih iz inostranih glasila (koji knjigu opisuju kao priču "o fanatičnom nacionalizmu", "sledbenicima nasilja", "uzbudljivu prozu o terorizmu"), sve je "vrištalo" da se radi o još jednom revizionističkom pogledu na osvit Prvog svetskog rata. A to mi se, kao "detetu revolucije", velikih romantičarskih ideala i pre svega poštovaocu hrabrih Mladobosanaca zaista nije dopadalo. S druge strane, autor Karsten Alnes je po struci istoričar, služio se (kako je u predgovoru istaknuto) brojnim relativno proverenim izvorima (između ostalog, na listi je i naš Vladimir Dedijer), a pogled na njegovu živopisnu bibliografiju uticao je da ipak pružim šansu njegovoj viziji trenutno, zbog jubileja, ponovo aktuelne priče. I evo šta sam pronašla u kontroverznom (kaže podnaslov) "romanu o sarajevskom atentatu 1914"...