среда, 31. децембар 2014.

Sneg se vratio u grad

Isidora Đolović


        

“Sneg me je bio podsetio na Boga. Podsetio me je sneg na to koliko je ovaj svet tajanstven i lep; na to da je življenje, u suštini, sreća.” (Orhan Pamuk, Sneg, str. 112)

понедељак, 3. новембар 2014.

Tuga i opomena izgubljene generacije

Isidora Đolović

"Mi deca sa stanice Zoo" - Kristijana F.

Sve tinejdžerke pomalo liče jedna na drugu, ali, svaka zaista nesrećna - nesrećna je na svoj način. Poigravajući se čuvenim citatom, primetićemo da, ukoliko je prva polovina minulog veka donela Anu Frank, u drugoj je poziciju heroine preuzela Kristijana F. - doduše, sa prefiksom "anti" i akcentom na (ah, te igre rečima!) heroinU i fiksu. Njena ispovest je gotovo momentalno po objavljivanju stekla, ne samo pažnju javnosti, već i kultni status koji još i danas ubedljivo održava.Više dokumentarno-biografska proza no roman, a pogotovo ne beletristika, ova naturalistički surovo izneta priča opominje i optužuje. Ona je preteško svedočanstvo izgubljenih i ispuštenih generacija sa društvene margine, na čudan način srećnih u iluziji modernih "veštačkih rajeva", svesno i potpuno skrajnutih sa slike epohe.

петак, 31. октобар 2014.

Pošto doktorat?

Isidora Đolović
izvor: www.6yka.com
Počelo je bezazleno. Lokalni biznismen sa političkim ambicijama shvatio je da mu samo „osmoljetka“ baš i ne doprinosi javnom imidžu koji je bio rad da nadogradi. Narodski rečeno, „mator se ker ne uči trikovima“, pa je krenuo prečicom, obrativši se svom starom ortaku radi  brzog rešenja. Za tričavi svežanj šuške, prijatelj mu je u rekordnom roku obezbedio pečatiranu i besprekornu diplomu svoje privatne obrazovne ustanove. Postao je prvi u lancu menadžera, nove svojevrsne „devojka za sve“ profesije. Najpre su mu se intelektualci za birtijskim stolovima, pocepanih džempera i uz čašicu utešne “brlje” podsmevali, prezrivo komentarišući njegovu, sada obavezno pred imenom istaknutu titulu. Prisećali se kako ga svojevremeno, u omladinskim organizacijama i na radnim akcijama, nigde nije bilo. Ali, ubrzo je vrag odneo šalu. Za prvim primerom poveli su se mnogi, a urušavanje kulturnog i moralnog sistema podstaklo masovno okretanje površnom, brzinskom i uprošćenom studiranju. Kao pečurke posle kiše, počinju da niču novi i novi privatni univerziteti, najčešće “gigantskih” i bombastičnih naziva. Pored bratije našeg anti-junaka, pohađaju ih i mladi koji bez mnogo muke i ambicija žele da steknu tradicionalno “viši” društveni status. Promovišu ih estradne zvezdice što za par poseta zgradi fakulteta dobijaju skokovito unapređenje sa brucoške na treću godinu, uz obećanje veoma brzog imenovanja za asistenta, bržeg čak i od diplome. Još kada je prste umešala neizbežna politika, sve se izgubilo u magli neznanja, samo su se titule umnožavale. Studiranje je postalo - trend. Nekome bekstvo, a nekom izgovor. Nažalost, situacija počinje da biva problematična i na državnim fakultetima. “Lov u mutnom”, prisutan na gotovo svakom društvenom polju, odavno ne zaobilazi ni školstvo - a upravo iz takvih klupa regrutuju se budući akademski građani. I polako ono što su bila podrazumevana pravila postaju samo časni izuzeci. 

субота, 11. октобар 2014.

Svevremena tragika prelomljena kroz bizarno

Isidora Đolović


 U protekle četiri godine objavljena su, zapažena i vrednovana dva romana čačanskih autora- sa različitim izrazom, senzibilitetom i umetničkim  kvalitetom, ali, suštinski bliskom (danas možda i jedinom mogućom) slikom sveta i osećanjem koje ona budi- a koje je gorko, mračno i uznemirujuće. Prvi roman je višestruko nagrađivano (između ostalog, nagradama „Bora Stanković“ i „Meša Selimović“) delo afirmisanog pisca Vladana Matijevića, dok je autor drugog relativno nov, Milkica Miletić. Sugrađani su se pozabavili univerzalnim istinama i večitim književnim temama, svako u svom stilu- oslanjajući se na moderne ili tradicionalne uticaje, ali sa sličnošću postupka i jakim utiskom koji ostaje nakon iščitavanja poslednjih redova.

„Vrlo malo svetlosti“- Vladan Matijević (2010)
Naslov književnog dela obično je signal, svojevrsni putokaz čitaocu koji se priprema da uroni u njegov svet. Kao što u ovom romanu sugeriše, nade i optimizma je u svakom smislu nedovoljno. Ili barem vešto i duboko zabašureno. Slično Andrićevoj „Prokletoj avliji“, problematična kompozicija izazvala je mnoge nedoumice u vezi sa određenjem dela. Uprkos polemika na temu „roman ili zbirka pripovedaka?“, primetna simetrija i kompoziciona pravilnost (tri celine sastavljene od po deset fragmenata), povezanost preko motivskih „kopči“ između naizgled zasebnih priča, kao i podnaslov „roman-omnibus“ odnose prevagu. Nisu to jedine dodirne tačke sa kultnim delom srpskog Nobelovca. Priča i njene manifestacije, tragično nesnalaženje pojedinca u kovitlacu dešavanja, zbunjenost nad sopstvenim identitetom u ne manje konfuznom svetu, takođe su prisutne, univerzalne spone.

Suptilnost ženskog pera

Isidora Đolović

Ana Atanasković - "Duet duša"


Za rad Ane Atanasković sam se odavno zainteresovala, ponajviše zahvaljujući izuzetno pozitivnom utisku koji sam stekla na osnovu njenih intervjua, tekstova sa bloga (onaj o Bajronovim putešestvijima me, priznajem, kupio!) i prisustva na forumu "ana.rs" gde sa svojim čitaocima i ljubiteljima pisane reči održava hvale vrednu i srdačnu komunikaciju. Ana je, rekla bih, sjajan primer kako treba da izgleda samopromovisanje jednog pisca, a da ne bude neumereno i negativno (kao što mnogi savremeni spisatelji svojom pojavom ostavljaju ružan utisak i samim tim škode delu, koje i ne mora nužno biti šund). Komunikativna, predusretljiva, prijatna, intelektualka, prefinjena, dama - svojom ličnošću najavljuje literarni stil koji neguje, a nadahnućem i iskrenom, "iz aviona" uočljivom ljubavlju i posvećenošću knjizi budi interesovanje kod budućih čitalaca. Zbog svega toga, njena dela se već dugo nalaze na mom spisku i, evo, konačno stigoše na red. Očekivanja se, posebno pozitivna i velika, ne retko sruše kada do susreta napokon dođe. Ovde, na svu sreću, to nije bio slučaj. Naprotiv!

"Duet duša" je, jednostavno rečeno, jedna LEPA knjiga. Pod time podrazumevam onaj pravi, ne klišetirani, već izvorni smisao reči. Ovo je primer istinske beletristike kao lepe književnosti, koja nije ni trivijalna ni laka kao što se danas najpre pomisli pri pomenu ovog pojma. Primer tvorevine tzv. ženskog pera, o kome se bez prekida polemiše.

уторак, 8. април 2014.

Skandinavski pogled na Atentat

Isidora Đolović


Karsten Alnes - "Nemoj da mi umreš, Sofija"
Nisam znala šta da očekujem od prvog susreta sa ovom knjigom. S jedne strane, nije bilo moguće oterati snažne predrasude. Počev od patetičnog prevoda naslova ("Nemoj da mi umreš, Sofija"....o, Bože!), do prikaza prenetih iz inostranih glasila (koji knjigu opisuju kao priču "o fanatičnom nacionalizmu", "sledbenicima nasilja", "uzbudljivu prozu o terorizmu"), sve je "vrištalo" da se radi o još jednom revizionističkom pogledu na osvit Prvog svetskog rata. A to mi se, kao "detetu revolucije", velikih romantičarskih ideala i pre svega poštovaocu hrabrih Mladobosanaca zaista nije dopadalo. S druge strane, autor Karsten Alnes je po struci istoričar, služio se (kako je u predgovoru istaknuto) brojnim relativno proverenim izvorima (između ostalog, na listi je i naš Vladimir Dedijer), a pogled na njegovu živopisnu bibliografiju uticao je da ipak pružim šansu njegovoj viziji trenutno, zbog jubileja, ponovo aktuelne priče. I evo šta sam pronašla u kontroverznom (kaže podnaslov) "romanu o sarajevskom atentatu 1914"...