среда, 31. децембар 2014.

Sneg se vratio u grad

Isidora Đolović


        

“Sneg me je bio podsetio na Boga. Podsetio me je sneg na to koliko je ovaj svet tajanstven i lep; na to da je življenje, u suštini, sreća.” (Orhan Pamuk, Sneg, str. 112)

понедељак, 03. новембар 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah: Tuga i opomena izgubljene generacije

Isidora Đolović

"Mi deca sa stanice Zoo" - Kristijana F.

Sve tinejdžerke pomalo liče jedna na drugu, ali, svaka zaista nesrećna - nesrećna je na svoj način. Poigravajući se čuvenim citatom, primetićemo da, ukoliko je prva polovina minulog veka donela Anu Frank, u drugoj je poziciju heroine preuzela Kristijana F. - doduše, sa prefiksom "anti" i akcentom na (ah, te igre rečima!) heroinU i fiksu. Njena ispovest je gotovo momentalno po objavljivanju stekla, ne samo pažnju javnosti, već i kultni status koji još i danas ubedljivo održava.Više dokumentarno-biografska proza no roman, a pogotovo ne beletristika, ova naturalistički surovo izneta priča opominje i optužuje. Ona je preteško svedočanstvo izgubljenih i ispuštenih generacija sa društvene margine, na čudan način srećnih u iluziji modernih "veštačkih rajeva", svesno i potpuno skrajnutih sa slike epohe.

петак, 31. октобар 2014.

Pošto doktorat?

Isidora Đolović
izvor: www.6yka.com
Počelo je bezazleno. Lokalni biznismen sa političkim ambicijama shvatio je da mu samo „osmoljetka“ baš i ne doprinosi javnom imidžu koji je bio rad da nadogradi. Narodski rečeno, „mator se ker ne uči trikovima“, pa je krenuo prečicom, obrativši se svom starom ortaku radi  brzog rešenja. Za tričavi svežanj šuške, prijatelj mu je u rekordnom roku obezbedio pečatiranu i besprekornu diplomu svoje privatne obrazovne ustanove. Postao je prvi u lancu menadžera, nove svojevrsne „devojka za sve“ profesije. Najpre su mu se intelektualci za birtijskim stolovima, pocepanih džempera i uz čašicu utešne “brlje” podsmevali, prezrivo komentarišući njegovu, sada obavezno pred imenom istaknutu titulu. Prisećali se kako ga svojevremeno, u omladinskim organizacijama i na radnim akcijama, nigde nije bilo. Ali, ubrzo je vrag odneo šalu. Za prvim primerom poveli su se mnogi, a urušavanje kulturnog i moralnog sistema podstaklo masovno okretanje površnom, brzinskom i uprošćenom studiranju. Kao pečurke posle kiše, počinju da niču novi i novi privatni univerziteti, najčešće “gigantskih” i bombastičnih naziva. Pored bratije našeg anti-junaka, pohađaju ih i mladi koji bez mnogo muke i ambicija žele da steknu tradicionalno “viši” društveni status. Promovišu ih estradne zvezdice što za par poseta zgradi fakulteta dobijaju skokovito unapređenje sa brucoške na treću godinu, uz obećanje veoma brzog imenovanja za asistenta, bržeg čak i od diplome. Još kada je prste umešala neizbežna politika, sve se izgubilo u magli neznanja, samo su se titule umnožavale. Studiranje je postalo - trend. Nekome bekstvo, a nekom izgovor. Nažalost, situacija počinje da biva problematična i na državnim fakultetima. “Lov u mutnom”, prisutan na gotovo svakom društvenom polju, odavno ne zaobilazi ni školstvo - a upravo iz takvih klupa regrutuju se budući akademski građani. I polako ono što su bila podrazumevana pravila postaju samo časni izuzeci. 

субота, 11. октобар 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah: Svevremena tragika prelomljena kroz bizarno

Isidora Đolović


 U protekle četiri godine objavljena su, zapažena i vrednovana dva romana čačanskih autora- sa različitim izrazom, senzibilitetom i umetničkim  kvalitetom, ali, suštinski bliskom (danas možda i jedinom mogućom) slikom sveta i osećanjem koje ona budi- a koje je gorko, mračno i uznemirujuće. Prvi roman je višestruko nagrađivano (između ostalog, nagradama „Bora Stanković“ i „Meša Selimović“) delo afirmisanog pisca Vladana Matijevića, dok je autor drugog relativno nov, Milkica Miletić. Sugrađani su se pozabavili univerzalnim istinama i večitim književnim temama, svako u svom stilu- oslanjajući se na moderne ili tradicionalne uticaje, ali sa sličnošću postupka i jakim utiskom koji ostaje nakon iščitavanja poslednjih redova.

„Vrlo malo svetlosti“- Vladan Matijević (2010)
Naslov književnog dela obično je signal, svojevrsni putokaz čitaocu koji se priprema da uroni u njegov svet. Kao što u ovom romanu sugeriše, nade i optimizma je u svakom smislu nedovoljno. Ili barem vešto i duboko zabašureno. Slično Andrićevoj „Prokletoj avliji“, problematična kompozicija izazvala je mnoge nedoumice u vezi sa određenjem dela. Uprkos polemika na temu „roman ili zbirka pripovedaka?“, primetna simetrija i kompoziciona pravilnost (tri celine sastavljene od po deset fragmenata), povezanost preko motivskih „kopči“ između naizgled zasebnih priča, kao i podnaslov „roman-omnibus“ odnose prevagu. Nisu to jedine dodirne tačke sa kultnim delom srpskog Nobelovca. Priča i njene manifestacije, tragično nesnalaženje pojedinca u kovitlacu dešavanja, zbunjenost nad sopstvenim identitetom u ne manje konfuznom svetu, takođe su prisutne, univerzalne spone.

Uzeh, otvorih, pročitah: Suptilnost ženskog pera

Isidora Đolović

Ana Atanasković - "Duet duša"


Za rad Ane Atanasković sam se odavno zainteresovala, ponajviše zahvaljujući izuzetno pozitivnom utisku koji sam stekla na osnovu njenih intervjua, tekstova sa bloga (onaj o Bajronovim putešestvijima me, priznajem, kupio!) i prisustva na forumu "ana.rs" gde sa svojim čitaocima i ljubiteljima pisane reči održava hvale vrednu i srdačnu komunikaciju. Ana je, rekla bih, sjajan primer kako treba da izgleda samopromovisanje jednog pisca, a da ne bude neumereno i negativno (kao što mnogi savremeni spisatelji svojom pojavom ostavljaju ružan utisak i samim tim škode delu, koje i ne mora nužno biti šund). Komunikativna, predusretljiva, prijatna, intelektualka, prefinjena, dama - svojom ličnošću najavljuje literarni stil koji neguje, a nadahnućem i iskrenom, "iz aviona" uočljivom ljubavlju i posvećenošću knjizi budi interesovanje kod budućih čitalaca. Zbog svega toga, njena dela se već dugo nalaze na mom spisku i, evo, konačno stigoše na red. Očekivanja se, posebno pozitivna i velika, ne retko sruše kada do susreta napokon dođe. Ovde, na svu sreću, to nije bio slučaj. Naprotiv!

"Duet duša" je, jednostavno rečeno, jedna LEPA knjiga. Pod time podrazumevam onaj pravi, ne klišetirani, već izvorni smisao reči. Ovo je primer istinske beletristike kao lepe književnosti, koja nije ni trivijalna ni laka kao što se danas najpre pomisli pri pomenu ovog pojma. Primer tvorevine tzv. ženskog pera, o kome se bez prekida polemiše.

уторак, 07. октобар 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah: Duboki naklon senima prošlosti

Isidora Đolović

Aleksandar Gatalica - "Veliki rat" 
Niz različitih (ovdašnjih) umetničkih posveta prvom prošlovekovnom sukobu svetskih razmera, a uoči četvorogodišnjeg jubileja koji je upravo duboko "zagazio" u prvi čin, otvorio je Aleksandar Gatalica. O tzv. Velikom ratu - veliki roman, sasvim zasluženo ovenčan NIN-ovom nagradom. Zadivljujuća je i istinski magična ova literarna pustolovina. Reč je o, istovremeno, odi i - lamentu, bojnom pokliču i dostojanstvenom minutu ćutanja. Veličanstveni mozaik sudbina zahvaćenih Prvim svetskim ratom, višeglasje, razgranatost, fantastika, suvi realizam, sve to sliveno je u jedan tok - i u njemu razigrano. Pred čitaocem defiluje iznenađujuć broj živopisnih ličnosti i svaka utiskuje trag, a raznovrsne epizode predstavljaju značajne vinjete na panorami istorije.

субота, 28. јун 2014.

Spomen Principu, vek kasnije

Isidora Đolović

Pre mnogo decenija, jedan mladi i razočarani povratnik iz rata, pevao je:


O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

уторак, 08. април 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah - Skandinavski pogled na Atentat

Isidora Đolović


Karsten Alnes - "Nemoj da mi umreš, Sofija"
Nisam znala šta da očekujem od prvog susreta sa ovom knjigom. S jedne strane, nije bilo moguće oterati snažne predrasude. Počev od patetičnog prevoda naslova ("Nemoj da mi umreš, Sofija"....o, Bože!), do prikaza prenetih iz inostranih glasila (koji knjigu opisuju kao priču "o fanatičnom nacionalizmu", "sledbenicima nasilja", "uzbudljivu prozu o terorizmu"), sve je "vrištalo" da se radi o još jednom revizionističkom pogledu na osvit Prvog svetskog rata. A to mi se, kao "detetu revolucije", velikih romantičarskih ideala i pre svega poštovaocu hrabrih Mladobosanaca zaista nije dopadalo. S druge strane, autor Karsten Alnes je po struci istoričar, služio se (kako je u predgovoru istaknuto) brojnim relativno proverenim izvorima (između ostalog, na listi je i naš Vladimir Dedijer), a pogled na njegovu živopisnu bibliografiju uticao je da ipak pružim šansu njegovoj viziji trenutno, zbog jubileja, ponovo aktuelne priče. I evo šta sam pronašla u kontroverznom (kaže podnaslov) "romanu o sarajevskom atentatu 1914"...

понедељак, 03. март 2014.

Celuloidni vesnici

 Isidora Đolović

I dok se polako, na svu sreću, izlazi iz zimske monotonije, kao uvertiru u prolećne aktivnosti istakla bih nekoliko zanimljivih "momenata" iz proteklih mesec dana, a koji NISU predosadne, providne i patetične avanture političara u predizbornom cirkusu.
   
Biće ovo uzbudljivo proleće!

1) Anđelina kao Maleficent


петак, 31. јануар 2014.

Kad potpis delo (ne) brani

izvor: www.printerservis.rs
Isidora Đolović

Novitet oko koga sam se dvoumila, naposletku ga shvativši kao očiglednu nužnost biće ime i prezime moje malenkosti u zaglavlju svakog objavljenog članka. Ne verujem da će taj potez, doduše, mnogo pomoći da se prisvajanje i nespretno modifikovanje tekstova zaustave, ali, mogu barem pokušati.

понедељак, 27. јануар 2014.

Mnogo buke ni oko čega

Isidora Đolović

Još nije ni počelo snimanje, a već su se ponovo podigle uzavrele i duže od pola veka uspavljivane strasti. Počele su diskusije o pompezno i revolucionarno najavljivanom najnovijem serijskom poduhvatu RTS-a. Svako je unapred,"na slepo" imao stav, a od prve epizode do kraja ciklusa, komentari se nisu stišavali. Pratilo se, lovile se (brojne) nelogičnosti, ostrašćeno i vatreno ulazilo u sukobe.....a da nije bilo vredno toga, pokazalo je staro, dobro vreme. Šta se tu treslo, a šta istreslo - iliti: Kako je slonovska na kraju ispala jedino autorska sujeta, a ishod ostao mali miš?!?
izvor: Pravda.rs

Librarian girl

Isidora Đolović

Zahvaljujući mojim divnim roditeljima, koji su kupovali knjige još pre mog rođenja, imamo kućnu biblioteku- kojoj ja negde od gimnazijskih dana doprinosim i dopunjujem je po svom ukusu. To znači da za rođendan od društva još od tada dobijam knjige - a šta drugo, strastveni sam posetilac sajmova i antikvarnica, vešto se cenjkam...

Imam sreću da je moje školovanje/studiranje direktno povezano sa literaturom, pa mi pruža savršen izgovor za nabavke. Tako da moji pomalo lude zbog dovlačenja knjiga, jer nemamo baš sređen prostor, u smislu da su sve police u stanu već pretrpane i držimo ih malo rasuto po prostorijama. Imam svoj radni kutak i tu su mi knjige razvrstane uglavnom po kompletima i predmetima, takodje i u svojoj sobi imam dve police koje su do vrha u knjigama. Sanjam o ličnom kabinetu, gde će mi u pravom smislu biti biblioteka, plus umetničke slike, gramofonske ploče, i tome slično...
Svoje knjige ne pozajmljujem, jer sam imala loša iskustva- drugim ljudima to ne znači kao meni, nemarni su i zato ih lepo uputim na gradsku čitaonicu.
Naravno, imam spiskove za nabavku knjiga, sve svrstano po izdavačkoj kući, autoru, ediciji.... Čitalačka i kolekcionarska strast!