3-u-1: „Frenchise“!

piše: Isidora Đolović

Pojam franšiza, preuzet iz oblasti preduzetništva, u filmskoj terminologiji odnosi se na grupu ostvarenja koja su tematski ili po nekoj drugoj osnovi (recimo, likovi koji se pojavljuju u njima) međusobno povezana, tako da čine neku vrstu (jedan od čestih sinonima) serijala. Da bi se uopšte moglo govoriti o franšizi, potrebno je da naslovni „brend“ obuhvata barem tri ostvarenja, jer se na taj način postiže kontinuitet i vezuje pažnja gledalaca koji će zasigurno nastavljati da prate sudbinu junaka uprkos (uglavnom neizbežnom) slabljenju vitalnih snaga prvobitne ideje. Neke od najpoznatijih franšiza su „Indijana Džons“, „Ratovi zvezda“, „Džejms Bond“, „Hari Poter“, „Terminator“, „Igre gladi“, „Matriks“, „Policajac sa Beverli Hilsa“, sve u vezi sa Marvelovim i DC univerzumom, „Pirati sa Kariba“, „Šrek“, „Paklene ulice“...možete dodati naslov po želji. I verujem da svako od nas obožava barem neku od nabrojanih (primera radi, moja malenkost je fan Betmena, Indijane i Bonda). Sad, možemo ih shvatati kao neiscrpni izvor zarade čak i pošto ono drugo vrelo - ideja, uveliko presuši, ali jasno je da imaju veoma „zarazan“ efekat. Francuska kinematografija nije izuzetak ni po tom pitanju. Mada bi se moglo nabrojati više, kako sam ih (u skladu sa poreklom) „prekrstila“, frenčiza, u nastavku ćemo se podsetiti tri potpuno različita filmska serijala.

 autor ilustracije: Juan García

Subota sa knjigom:“Karantin“

piše: Isidora Đolović

Ponekad je potrebno, doslovno, otići na kraj sveta ne bi li pronašli sebe. Ko može reći nije li sve  što smatramo korenom zapravo samo varka, dok, naprotiv, ono nedefinisano, impulsivno, nesvesno u nama krije ključ povratka pravom zavičaju? Potraga za sobom kod pojedinih se neizbežno odvija kroz druge, budući da jedino poniranjem u „tuđe“ priče, gledanjem očima prethodnika, pronalaze sopstveno stanovište, glas i dom. Time se, u svom romanu „Karantin“ (Čarobna knjiga, 2014; orig. „La Quarantine“, 1995), na veoma upečatljiv način bavi Žan-Mari Gistav Le Klezio, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2008. godine i jedan od najistaknutijih savremenih francuskih pisaca.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Le Rouge et le Noir“ (1997)

piše: Isidora Đolović

Kroz vekove odjekuje drevni savet o spoznavanju sebe i imanju mere kao suštinskim načelima za dostizanje sreće. Ali, koja je to “prava mera”, za šta smo stvoreni i da li uopšte imamo pravo da od života zahtevamo više nego što nam je dato kada smo rođenjem postavljeni u određeni egzistencijalni okvir? Nekada se prekoračenje granice, u čijoj se pozadini obično skrivala upravo težnja za samoostvarenjem van zadatosti, zvalo hibris i bilo surovo kažnjavano, pa i tada „rezervisano“ samo za bogove ili kraljeve, izuzetne pojedince. Običan svet, „ni bolji, ni gori od nas“, nije smatran za temu dostojnu tragičara i pesnika, samim tim ni dobijao mogućnost pada, najpre u iskušenje, a potom zbog podleganja istome. Ipak, vremena su se menjala. U nekom trenutku postavljeno je pitanje ko uopšte određuje pojam „običnog čoveka“? Sigurno je da se nijedan značajan književni lik ne može  nazvati „običnim“, bez obzira na klasnu pripadnost ili socijalni status. Kao mere izuzetnosti nametnuli su se: jačina utiska i dužina trajanja izvršenog dejstva, tipičnost i istovremena jedinstvenost, jasno istaknuta pozicija u sledu literarne istorije − i, naravno, samo delo iz koga ponikne. Zapravo, sve je pokrenuo onaj Korzikanac koji je, još uvek kruži legenda, drsko uzeo krunu iz papinih ruku i praktično sam sebe proglasio imperatorom. Napoleonova senka biće neizostavni deo oblikovanja znatnog broja književnih figura iz prve polovine devetnaestog veka, a njegov primer dokaz da se može „preko trnja do zvezda“....barem pokušati.

Fenomen „Anđelika“

piše: Isidora Đolović

Dan Bastilje, čuveni Le Quatorze Julliet, obeležava se u spomen na pad ozloglašene tvrđave kojim je pre tačno 230 godina započela Francuska revolucija. Prošlog leta mi se učinilo kao lepa simbolika da upravo njihov državni praznik bude „marker“ početka tematskog meseca Francuske na blogu. Kao simbol Republike, od tog perioda se u francuskoj kulturi i umetnosti pojavila i figura Marijane, personifikovane boginje Slobode sa pratećim vrednostima jednakosti i bratstva (Liberté, égalité, fraternité). Današnja tema je druga dama koja, u popularnoj kulturi, predstavlja ništa manje zanosan simbol Francuske, ali i školski primer kako loš marketing može da utemelji potpuno pogrešnu predstavu o zapravo veoma dobrom delu.

Često smo u prilici da čujemo:“Ne valja suditi o knjizi na osnovu korica” i to je zaista jedna od fraza koje nisu ni najmanje otrcane ili preterane. Pravilo važi u oba smera - zavisno od (nedostatka) mašte ili mere dizajnera vizuelnog „ruha“ nekog romana, reputacija zanimljivog ili trivijalnog zalepiće se za isti uveliko pre čitanja, pod uslovom da do tog čina uopšte dođe. Na sličan način, predrasude prema žanrovima dovode do brojnih nesporazuma, sprečavajući nas da upoznamo neke pažnje vredne pojave. Zbog toga, ni u pogledu čitalačkih izbora nije naodmet imati odvažnosti. Kada su u pitanju dela uništena, kako (uporno nametanom) slikom sa naslovnice, tako i banalizovanjem sižea kroz sentimentalnost i uprošćavanje koje nude ekranizacije, na samom vrhu liste nalazi se serijal „Anđelika“ (Angelique) bračnog para Golon, Ane i Serža. Sredinom veka iza nas, osvojio je publiku širom sveta, da bi postepeno utonuo u, ne toliko zaborav, koliko ignorisanje prouzrokovano spomenutom omalovažavajuće-podsmešljivom, iako ne baš tačnom predstavom.

Subota sa knjigom: „Pariz“

piše: Isidora Đolović

Sigurna sam da je izvestan broj redovnih čitalaca ovog bloga pretprošlog vikenda sa olakšanjem pomislio: „Dobro je, nema više Igre prestola, ni dosadnih tekstova o seriji koju ne pratimo. Konačno će se okrenuti nečemu zanimljivijem!“ Nažalost, svima koji ne vole temate ili ih ne zanimaju iste stvari kao autora ovih redova, „agonija“ će biti produžena još neko vreme. Ipak, nadam se da je više onih koji se, baš kao i ja, raduju što je na redu ovogodišnji mesec Francuske. Pre svega, moram da izrazim blagu nevericu pred činjenicom da je već protekla čitava godina! Sam koncept se razvio potpuno neplanirano, iz dva teksta osmišljena za julski vikend: u pitanju su recenzija serije „Versaj“ i priča o ekranizaciji romana „Krajica Margo“. Izuzetno dobre reakcije, ali i moje veliko uživanje u pisanju na date teme, doveli su do odluke da čitav mesec posvetim slavljenju zadivljujuće kulture divne evropske zemlje. U isto vreme sam na papir beležila ideje za sledeću godinu i - eto nas opet. Od danas, pa do druge subote u avgustu, nalazićemo se na „terenu“ frankofonije i frankofilije, a čast da otvori niz dobija Edvard Radefurd. Za britanskog pisca istorijskih romana odavno je obezbeđeno važno mesto u srcima ljubitelja knjige, pa i sa naših prostora, zahvaljujući obimnim delima „London“, „Njujork“, „Ruska“, nedavno prevedenom debiju „Sarum“ i, naravno, romanu „Pariz“ (Laguna, 2017; orig. „Paris: A Novel“, 2013), kroz koje, prateći viševekovno razvijanje velikih evropskih gradova, oslikava presudne događaje iz iskustva pripadnika najrazličitijih društvenih staleža.

Subota sa knjigom: „Doživljaji riđeg gusara, Tufa“

piše: Isidora Đolović
 

Možda sami (odavno) nemate pravo na raspust, ali verovatno poznajete nekoga ko upravo uživa u njemu. I verovatno ste uveliko odrasli, što ne znači da se ne smete osećati detetom u duši. Velike su šanse da ste vlasnik kućnog ljubimca i to upravo mačke, a ukoliko iz bilo kog razloga to nije slučaj, sigurno vas zabavljaju anegdote o ovim životinjama. Uglavnom, jedno je sigurno: bez obzira na godine i status, iskusni književnik Georgi Konstantinov osvojiće vaše simpatije knjigom “Doživljaji riđeg gusara, Tufa” (Odiseja, 2018; orig. “Приключенията на Туфо рижия пират”, 1980-1994). Radi se o zbirci od šest priča o najpoznatijem fiktivnom bugarskom mačku, koji već trideset godina drži poziciju omiljenog lika iz dečje književnosti naših suseda (i južnoslovenskih srodnika), postavši u međuvremenu čak deo školske lektire.