Das ist Nele!

komentariše: Isidora Đolović

izvor: srbin-info

Zoran je svojevremeno video Tita, a Čačak (i Isidora, razume se) videše Neleta - i obratno - na sinoćnjoj promociji njegove autobiografije. Pod naslovom sa snažnim simboličkim potencijalom (mada, po priznanju samog autora, ne i njegovog prvobitnog izbora) - "Fajront u Sarajevu", ova knjiga je objavljena prošle godine u izdanju "Lagune" i brzo pobrala simpatije ne samo nostalgičara, već svih koji vole da u današnjim smutnim vremenima čuju (pročitaju) poneku zgodnu, iskrenu i osećajnu reč. Bivši "Nadrealista" je prevalio pedesetu, preživeo infarkt, vidno se ugojio i prosedeo, ali, još uvek ga krasi šeretski osmeh i kada se takav, nasmejan, običan, srdačan, pojavio na bini gradskog Doma kulture, skoro pa prepunom Velikom salom se prolomio gromoglasni aplauz. Nele je ostavio najpozitivniji mogući utisak i pokazao kako se, čak i kada je veče unapred usmereno ka nekim isforsiranim temama bez mnogo veze sa najavljenim povodom, situacija može spasiti opuštenošću, neposrednošću i duhovitošću, plus britkom inteligencijom koja ga je uvek krasila. 

Pravoslavlje i pravoslovlje

Komentariše: Isidora Đolović

U susret najznačajnijem hrišćanskom prazniku, političari se prosto utrkuju da iskažu svoj patriotizam i religioznost (što se kod nas nekako poistovećuje, mada nije baš najjasnije zašto), a čime drugo nego čestitkama upućenim raji? Gradonačelnik mog zavičaja, poznat kao pripadnik "domaćinske" dinastije, uputio je, u tom stilu, uskršnju "poslanicu" svojim sugrađanima. Avaj, ni pored titule magistra (doduše, ne društvenih nauka, ali, čemu služe lektori?) i činjenice da je imenjak slavnog pesnika (i onog drugog, Mlađeg!) - što bi možda trebalo da sa sobom nosi određenu odgovornost, nije izbegao pravopisne zamke u koje prečesto upada naš  "društveni krem":

Kad sam bila mlađan student ja, u okviru predmeta Staroslovenski jezik i Istorija srpskog književnog jezika naučila sam, između ostalog, da su Vaskrs i Uskrs jednake, potpuno ravnopravne varijante iste reči i da korišćenje jedne ili druge uopšte nije "ekskluzivna privilegija" katolika ili pravoslavca (baš kao što su ćirilica i latinica dva legitimna, srpska službena pisma); da se može reći "Hristos Vaskrse" ili, ako ste baš ljubitelj crkvenoslovenske leksike, "Hristos Voskrese", ali, nikako, ama baš nikako NE IDE: "Hristos Vaskrese" ili "Hristos Voskrse". Razlozi leže u složenoj istoriji srpskog jezika i njegovog razvoja kroz brojne redakcije, a o čemu sada ne bih dužila, kad je već toliko lepih i korisnih stručnih knjiga napisano na istu temu. Ne bi bilo suvišno, ipak, s vremena na vreme podsetiti narod i naučiti ih izvesnim gramatičkim pravilima, posebno u danima intenzivnog zasipanja javnim čestitkama i šablonskim SMS porukama, koje prosto vrve od ovakvih grešaka. 

Priče o pesmama: Luis Kerol na novotalasni način

Jedan maštoviti pisac svojom razigranom vizijom nadahnuo je, na svoj način jednako domišljatog novotalasnog muzičara…

Autor: Isidora Đolović

 Čudni kriterijumi kakve je postavljalo vreme doveli su do svrstavanja pojedinih dela, koja to po svojoj prvobitnoj nameni nisu bila, u kategoriju štiva za decu i sasvim nepravednog potcenjivanja njihovog značenjskog bogatstva. Tu spadaju, primera radi, „Robinzon Kruso“, „Guliverova putovanja“, romani Žila Verna, R.L.Stivensona i Radjarda Kiplinga….S druge strane, prečesto se zanemaruje činjenica da zaista vredna knjiga ne poznaje ograničenja poput uzrasta čitalaca, već se, iz bilo kog ugla sagledana, ukazuje u svojoj veličanstvenoj svetlosti. Ne samo da prevazilazi starosne, već i žanrovske granice, pa podstiče umetničke odgovore i nesebično ustupa svoje elemente. Jedno od najznačajnijih i najzanimljivijih takvih dela, o kome se odavno još samo tradicionalno govori kao o bajci za najmlađe - a zapravo se ne osporavaju njegovi simbolični potencijali i bogatstvo slojeva svakako je „Alisa u Zemlji čuda“.

Priče o pesmama : Ljubav, rat i pop-art

Progovoriti o teškoj temi sa ukusom i merom, nikada nije bilo lako. A tek vešto i spontano uplesti sve to u popularnu numeru, modernu estetiku i sve ostale rekvizite sveta zabave?

Autor: Isidora Đolović

Kada smo dovoljno društveno osvešćeni, osećamo potrebu da reagujemo na dešavanja koja nas na bilo koji način pogode - ma kako udaljeno delovala i ma koliko naša sredstva bila ograničena ili naizled neprikladna. U slučaju kada je način oglašavanja muzika, pa još relativno komercijalna, stalno vreba opasnost da vas pogrešno ili nedovoljno ozbiljno shvate. Teško je suptilno i nenametljivo, ponekad na prvi pogled sasvim neprimetno proslediti poruku ili impresiju. Ali, pođe li vam za rukom, efekat je kao po pravilu pozitivan.

Priče o pesmama : Ko je ubio Meri?

….ili kako je jedna popularna muzička numera uspešno preuzela osobine narativa, a uz to se i povezala sa još popularnijom serijom, dokazavši da su, u umetnosti pogotovo, svuda prisutne  bodlerovske veze.

Autor: Isidora Đolović

                                        

Nekada davno - ili možda ne tako davno, zavisi od perspektive koju zauzmete - gramofonske ploče su bile neprikosnoveni vodič kroz carstvo muzike, televiziji je još uvek pripadao status „prozora u svet“, a MTV držao do sebe, lansirajući istinske senzacije i spotove od neprolazne vrednosti. Ruku na srce, iako je danas zahvaljujući „jutjub“-u praktično svaki sadržaj dostupan na samo jedan „klik“ mišem, i dalje postoje serijali koji dobijaju status globalnog fenomena (uzmimo za primer „Igru prestola“ i „Čistu hemiju“) ili pojedini spotovi-opsesije (reper Psaj i „Gangnam stajl“) , doduše, kraćeg roka trajanja…Međutim, vratimo se na početak devedesetih kada je, kažu nostalgičari - ali ne samo oni, već i istinski poznavaoci i ljubitelji popularne kulture - bilo „više duše“ u svemu tome.

Nakon razigranih i šarenih osamdesetih, početak nove dekade (za koju će se ispostaviti da je bila po mnogo čemu gorka) donosi svedeniji i jednostavniji modni stil, „grandž“ pokret u muzici, nagoveštaje političkih promena i pre svega, osećanje važnosti trenutka. Posebna samosvest krasila je mlade onoga doba, a još više od ponosa zbog modernosti kojoj su smatrali da su savremenici, bili su izraženi entuzijazam i nada u budućnost. Danas nam o tome svedoče neke od tada najpopularnijih serija, poput „Beverli Hils“-a ili „Mladog princa sa Bel Era“. Jednaku, ako ne i veću pažnju zaokuplja nešto sasvim drugačije…