Subota sa knjigom: „Kucanje na vrata kule”

piše: Isidora Đolović

Poslednjih godina (što nikako ne smatram pohvalnim) retko čitam poeziju, još ređe savremenu. I kada se prihvatim stihovane forme, obično to budu tradicionalniji, barem par vekova mladi primeri iz žanra. Pa, ipak, usuđujem se da odgovorno tvrdim par stvari: pesništvo kao „suviše komplikovano i hermetično“ za razumevanje; utisak da se Miljkovićevo predviđanje danas ostvarilo na loš način; kao i toliko izlizana, ničim dovoljno ubedljivo podržana floskula o pomodnoj dominaciji „ženskog pera“, trivijalizuju stvarno stanje. Istina je možda samo da tokom minule decenije veći broj pesničkih glasova lakše dolazi u vidokrug šire publike i među njima je, napokon, izjednačen broj stvaralaca oba pola. Ali, stoji i to da umetničke delatnosti nikad nije dovoljno, stoga vredi pozdraviti i podržati svako novo treperenje u kreativnom sazvežđu. Uostalom, ni traga spomenutim banalnostima nema u izrazu banjalučke poetese Vladane Perlić, uprkos činjenici da se radi o mladoj umetnici. Zbog toga, između ostalog, verujem kako njena debitantska zbirka „Kucanje na vrata kule“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Beograd, 2020) i te kako zavređuje da se napravi poneki lični čitalački izuzetak.

foto: Vladana Perlić

Priče o pesmama: „Seven seas“

 piše: Isidora Đolović

Šta je osamdesetih, u pogledu muzike, bilo prva asocijacija na Norvešku? Verovatno megapopularni synth-pop sastav „A-ha“, koji će, istina, debitovati tek dve godine posle junaka današnje muzičke priče. A šta je poslednjih decenija sinonim za skandinavski teški zvuk? Black metal žanr sa svojom opravdano neslavnom reputacijom. Međutim, uveliko pre njegove ekspanzije, svet su osvojili potpuno drugačiji predstavnici gitarskog zvuka. U pitanju je hevi metal bend TNT i zato nameravam da posvetim koji pasus njihovoj pesmi „Seven seas“, često nazivanoj „nezvaničnom norveškom himnom“. Kao što je uobičajeno za ovu rubriku, neophodan uvod u priču je – slušanje:

Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (3)

 komentariše: Isidora Đolović

Epizode 15 – 20: Kraljica da budem!

(ili – Kruna je najjači afrodizijak)

Ukoliko se još niste pogubili sa menjanjem strana i time ko je s kim u savezu, a ko protiv koga, sve čestitke – velike su šanse da ćete bez zbrke u glavi prevaliti put koji nam je preostao u ovoj sezoni. Da rezimiramo, kolokvijalnim rečnikom: u Kategatu vlada mahniti Ajvar, u Veseksu zeleni Alfi, potonjeg kao saveznici brane Ube i Bjorn, a napada Harald, dok Hvitserk ozbiljno kani da se pridruži drugoj braći jer vidi da im je najmlađi „lud k'o struja“. Teleport su pozajmili od ekipe „Igre prestola“(kojoj više nije potreban) i dobro ih služi, uz još nekoliko sličnosti (Lagertina friška srebrna perika samo je jedna od njih). Negde između bitaka, stigne se i obljubiti, uglavnom tuđa, žena ili mužu podvaliti, naravno, tuđe, dete, ali to je za „Vikinge“ postalo uobičajeno još sa trećom sezonom i zašto prestajati? Ratna sreća je promenljiva, logika većinom nevidljiva, ali se na seriju svejedno lako navući i, u ime starih vremena, prirediti gledanje s psovanjem i plakanjem (od muke). Pa, ko izdrži najduže!

Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (2)

 komentariše: Isidora Đolović

 

Epizode 8 – 14: Ljudi i bogovi

Poslednje tri epizode „prvog poluvremena“ najvećim delom su posvećene borbi za Kategat. U osmoj epizodi je, posle dužeg vremena, prisutna zaista dobra priča u vezi sa pregovorima između dveju sukobljenih strana. Prilikom suočavanja, dolazi do zanimljivog kontrastiranja i iznošenja na videlo pojedinačnih interesa, svega što se (ne) može rešiti ili preko čega je (ne)moguće preći.   

Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (1)

komentariše: Isidora Đolović

Pre tri godine sam, recenzirajući četvrtu sezonu serije „Vikinzi“, zaključila kako ipak „nisam toliki mazohista“, a i život je prekratak, da bih istrajavala u praćenju nečega što odavno više nije na starom nivou. Konstatacija i dalje stoji, ali kada je spomenuta serija u pitanju, možda i ne baš. U međuvremenu je History-jev hit izvrteo još tri polusezone (reč je o trendu da se snimi dvadeset epizoda u jednoj sezoni, koje se zatim iz dva navrata emituju tokom dve godine), a ja sam bez teškoća odolevala znatiželji i „spojlerima“, naposletku potpuno zaboravivši na seriju. Ali, naišao je period kada, usled potpune usredsređenosti na pisanje nečega što mi je veoma važno, mesecima ne čitam ništa izvan stručnog štiva (tačnije, „za svoju dušu“), pa mi zato preostaje – gledanje. Razmišljajući šta bi to moglo da me ne zaokupi previše, a ipak animira, uz zadovoljenje potrebe da malo „kvalitetno ocrnjujem“ viđeno (nisam odavno!), setih se kako nisam završila „Vikinge“. Nedostajao mi je izgovor da se svađam sa ekranom laptopa i, eto, odluka je relativno lako doneta – sem toga, pošto imam u planu da (sa znatno više radosti i entuzijazma) nastavim „Poslednje kraljevstvo” čijoj se radnji sada već do poklapanja približavaju, nije bilo dalje dileme. Pa, da vidimo najpre gde smo ih to ostavili negde pred kraj četvrte sezone...Do tada, ukoliko se tek uključujete u priču, za moje dosadašnje tekstove o ovoj seriji, kliknite OVDE.