Subota sa knjigom: „Dani“

piše: Isidora Đolović

Moglo bi se reći da su dvadesetčetvoročasovni odsečci vremena osnovna merna jedinica naših života. Omeđeni smo danima. U samo jednom od njih se ponekad smesti prosečan ljudski vek, odigra prava egzistencijalna drama i svaki u sebi sadrži potencijalni obrt sudbine. Na sličan način, pripovetka je unutar književnog sveta ona izazovna „srednja“, elementarna forma koja čeka znalca da kroz nju izrazi suštinu i obuhvatnost nečijeg postojanja. U romanu našeg životnog veka, svaki dan je manje ili više razvijena priča, stoga naslov zbirke luksemburškog pisca Gasta Grebera, možda i nenamerno, nosi veoma dobru simboliku: „Dani“ (Odiseja, 2019; orig. „All dag verstoppt en aneren“, 2016). Te dane koji se nižu sa izvesnom sebi svojstvenom dinamikom, a u čije se središte odjednom „zabode“ strelica odluke i zavrti krug u drugom smeru, Greber tematizuje i opisuje kroz svoju prozu. 

Subota sa knjigom: „Schindlerov lift“

piše: Isidora Đolović

Građevine, kao i ljudi, dobiju priliku za manje ili više buran život, neraskidivo povezan sa okolnostima u čije središte stignu iz tmine nepostojanja. Za razliku od svojih tvoraca, ukoliko imaju (ne)sreću da odole ćudima društvenih prilika i istorijskih mena, taj život je veoma dug, a svedočanstva pojedinačnih sudbina koje se oko njih pletu - brojna i raznovrsna. Andrićev most na Drini ili Igoova katedrala Notr Dam možda su najčuveniji primeri nemih junaka pod čijim se okriljem i(li) senkom odigravaju bezbrojne drame prolaznih aktera na životnoj sceni. Kratki roman Darka Cvijetića, „Schindlerov lift“ (Buybook, 2018), novi je, vredan doprinos korpusu dela koja razvijaju priču oko određenog prostora kao metaforičnog stecišta istorijskih lomova i života koji se na njemu sudaraju.

„Planetarium“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović

Tridesetih godina prošlog veka,  sestre Barlou, Amerikanke Lora (Natali Portman) i Kejt (Lili-Rouz Dep), poznate spiritistkinje, u okviru evropske turneje stižu u Pariz. Zapravo, samo je mlađa  medijum, odnosno, ima moć uspostavljanja komunikacije sa duhovima (mada će ostati nejasno da li zaista, ili su, kao i mnogi savremenici, samo koristile lakovernost publike i privlačnost jedne društvene mode), dok se starija bavi organizovanjem i postavljanjem nastupa, finansijama, ukratko, menadžerskim delom posla. O njihovoj prošlosti ne znamo skoro ništa, sem da su vidno vezane jedna za drugu i da je Lora Kejtin staratelj. Ambiciozna i rešena da se bori za veće prihode, oberučke prihvata ponudu sineaste Andrea Korbena (Emanuel Salinže), koji im, nakon što je prisustvovao jednoj seansi, nudi neobičan posao.

Subota sa knjigom: „Devojčica koja se napila mesečine“

piše: Isidora Đolović

Lepo je biti savremenik novog života i kreativne transformacije mnogih drevnih žanrova u smeru izrazito zanimljivih, ali i hrabrih rešenja. To nam na najbolji mogući način pokazuje koliko je nasušna ljudska potreba za maštovitošću, simboličkom i umetničkom nadgradnjom zakonitosti sveta, tako da ih bolje razumemo, prihvatimo, ali i na njih odgovorimo. Bajka je danas u svom izvornom obliku često kritikovana zbog „diskriminativnog“ podteksta i „zastarelih“ obrazaca, tako da joj ne preostaje ništa drugo nego da se osloni na osvežavajuće moderne pokušaje izbavljanja oklevetane vrline. „Devojčica koja se napila mesečine“ (Urban reads, 2018; orig. „The girl who drank the Moon“, 2016.), delo Keli Barnhil, ne može se nazvati kratkom knjigom, pa ipak sam je (pošteno se upustivši u priču) pročitala za (slovima) jedan dan. Nije ni jednostavna, nema „detinje“ banalnosti, ali zato je sva od svetlucave lepršavosti koja treperi iznad mračnog sveta tišine, neznanja i predrasuda, pa vam radoznalost nikako ne da mira, sve do pobede svetlosti. Mesečeve! Jer, ništa tu nije tipično, počev od „skandalozno“ velikog broja jakih junakinja, dovoljno kadrih da se uhvate u koštac sa svim preprekama.

Subota sa knjigom: „Moji“ francuski klasici

piše: Isidora Đolović

Možemo do prekosutra raspravljati o tome čija je nacionalna književnost najviše uticala na ukupan razvoj evropske umetnosti pisane reči. Bojim se da bi to imalo otprilike onoliko smisla i vodilo konačnom odgovoru koliko dilema o kokoški i jajetu. Baš kada se učini da od engleskog nema boljeg, pobune se ruski romani. Tu negde su se prišunjali Nemci, spremni da ulože prigovor, a Francuzi će gordo zavrteti glavama pred samom mogućnošću postojanja tako ignorantske svesti. Neko upozorava: „Pazite se dobro, kad pristignu španski predstavnici!“, Italijani bojkotuju, Skandinavci su u neverici...dok se ne uključe i mali narodi poput našeg, dokazujući kako Andrić nije ništa slabiji pripovedač od Broha, Moravije ili Kafke, naprotiv! („A Zilahi?“, čuje se  ogorčeni glas iz susedstva; „Pustite Lajoša, pravda za Sjenkjeviča!“) I sve to u okvirima našeg minijaturnog, ali tradicijom i kulturnom istorijom prebogatog kontinenta, gde, uzgred, polazeći upravo od tih početaka ne smemo zaobići Grke („Aha! TU smo te čekali!“, likuju Homer, Aristofan i Sofokle), čiji su epovi, tragedije i filozofija sačinili kolevku za evropsko misaono novorođenče. Ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo da u trku uključimo Amerikance (ruku pod ruku Jenkije i Hispanose), pa Azijce, Arape, Afrikance...izbio bi svetski rat knjigama, jer, kako i prema kom kriterijumu ih postrojiti, a da niko ne ostane oštećen, uvređen, zanemaren? Ko je izabranik, Dostojevski ili Fokner? Po ili Gogolj? Virdžinija ili Džojs? Bronteove ili Sandova? Balzak ili Dikens? Romantičari ili nadrealisti? A zašto ne svi?!?

Mesto gde knjige žive u miru i slozi: baš kao Pariz u kome je otvorena početkom prošlog veka, čuvena knjižara "Shakespeare and Company" pruža utočište piscima i čitaocima

Pesme sa francuskom frazom

piše: Isidora Đolović

Poznavanje što većeg broja stranih jezika (i, podrazumeva se, najpre svog) uvek je poželjna vrlina. U brzom vremenu polovičnih, „okrnjenih“ informacija koje se obijaju o našu moždanu koru, pri čemu poneku trajno usvojimo, nameće se slično fragmentarno „poliglotstvo“. To znači, ironijski gledano, da kad već ne govorimo ceo, uvek možemo naučiti odabrane delove određenog jezika i zatim se njime hvaliti (nešto poput citiranja latinskih izreka!). A sada ozbiljno - postoje jezici koji zvuče melodičnije, egzotičnije, prefinjenije ili elegantnije od drugih, pa je naprosto teško odoleti da se u svakodnevni razgovorni repertoar ne udene koja fraza „po stranski“. Efekat je pretežno tragikomičan, ali, izvede li se sa stilom, može biti i te kako dobar. Primer za to je upotreba drugog jezika u muzici. Niotkuda ubačeni, stih ili čitava strofa na, kod nas engleskom, a u angloameričkim društvima uglavnom španskom ili francuskom jeziku, izazvaće podsmeh ili čuđenje. Uklopljeni uz štimung i(li) poentu pesme, mogu pojačati dobar utisak.

Subota sa knjigom: Iz života pisaca − „Total eclipse“ (1995)

piše: Isidora Đolović

Le Kleziov roman „Karantin“ počinje rečima: U zadimljenoj sali, osvetljenoj uljanicama, ukazao se on. Otvorio je vrata, i njegov obris zadržao se načas u dovratku, naspram noćne tame. Žaku je zauvek ostao u sećanju.

I ne samo njemu. Malo je brzopoteznih, eksplozivnih, protivrečnih i čudnovatih pesničkih biografija kakvu ima Artur Rembo. Od 37 godina na svetu, poslednju polovinu je proveo NE pišući. U uzrastu kada se prosečni stvaralac tek rascvetava, on se - ispucavši arsenal - pozdravlja sa stihovanjem, domovinom i boemijom, ostatak bivstvovanja posvetivši potpuno drugačijoj delatnosti. Drski deran, provokator, preteča nadrealizma, idol buntovnika od Džima Morisona do Pati Smit (pa, eto, i potpisnika ovih redova), Rembo je zagonetka jednaka onoj koju i pored hiljada tumačenja još predstavljaju njegovi „Samoglasnici“. Najčuvenija sačuvana fotografija pokazuje nam još dečački lik raskuštrane kose, prkosno stisnutih usana i veoma svetlog, skoro prozirnog pogleda; oko vrata mu nemarno naherena mašna: veliko, preraslo dete. Ali, njegov prkos nije bio (samo) proizvod uobičajenog poriva pubertetlije da podigne glas i pero protiv okoštalih, strogih merila, bila to ona majčina ili pesnika parnasovske škole. U sebi je nosio prometejstvo, zato su mu pesme kao pisane krvlju - direktno iz aorte! - galame, „režu“, bole, zanose i ostaju, do kraja.