Subota sa knjigom: „Sašenjka“

piše: Isidora Đolović

Ne postoji ništa jače od ljubavi, prema čemu god ona bila usmerena, na koji god se način ispoljavala: kao čista emocija, dužnost, odgovornost, (fanatična) posvećenost nekome ili nečemu. Ali, kada ono što najviše volimo postane potencijalni uzrok naše propasti ili kada se, još strašnije, sukobe dva podjednako intenzivna i obavezujuća osećanja, šta uopšte možemo učiniti? Pokaže li se, tada, kako je čovek zapravo samo jedna od igračaka sudbine, šraf u sistemu, figura čija je pozicija na polju života tako nestabilna i trenutna?

„Sašenjka“ (Evro-Giunti, 2013; orig. Sachenka, 2008), prvi roman iz tzv. moskovske trilogije Sajmona Sibaga Montefjorea, govori upravo o takvoj vrsti slepe odanosti i posledicama  posvećenosti ideologiji, ali i o porodičnoj ljubavi unutar represivnog sistema koji ne prašta najmanje opuštanje – i prepuštanje zabranjenim osećanjima. Tragična priča o životu i smrti u surovom poretku, vernosti i hrabrosti, moći i prividu, prkosu i – ljubavi koja jedina opstaje, pobeđujući epohe, prostranstva, ideologije, kult(ove) ličnosti, nezvanični je početak piščeve obrade sudbina nekolicine junaka u gotovo vek dugom razdoblju novije ruske istorije. O drugom delu, „Jedne zimske noći“, možete čitati OVDE, dok završnica nosi naslov „Nebo, u podne crveno“ i objavljena je prošle jeseni.

Subota sa knjigom: „Šetnje Adom“

piše: Isidora Đolović

Među prvim prizorima koji vas pozdravljaju dok, upravo pristigavši „živopisnom“ Ibarskom magistralom, hitate u široki zagrljaj belog grada, prošavši Lipovačke šume, grananje autoputa kod Orlovače, Vidikovac, rakovičke crvene solitere i stajalište naspram male pijace na Žarkovu, najupečatljiviji i najčuveniji predstavlja Ada Ciganlija. Nebrojeno puta sam, kroz prašnjavi prozor međugradskog autobusa, zadivljeno gledala kako se, sa moje leve strane, a pre Sajmišta,  pogledu nude: cakleće ogledalo reke na kojoj mirno, ali disciplinovano vežbaju kajakaši (i podsećaju na ekipu iz filma „Bal na vodi“!), zelenilo krošnji što se odražavaju na površini, „srpski Stounhendž“, šetači (koji vikendom zakrče pešački prelaz), ptice sletele na površinu vode, plavet neba presečena tek ponekim tragom aviona u žurbi i lepezom mosta. Ada je, bez imalo sumnje, ponos Beograda i jedno od odredišta koje će vam njegovi žitelji, upitani šta to prosečan posetilac velegrada nikako ne bi smeo da propusti, neizostavno navesti pri nabrajanju.

Mnogi su opevali i opisali njene lepote, duh i čuvene stanovnike. Verovatno se u asocijativnom nizu najpre izdvaja istoimeni roman Mome Kapora, ali i omiljeni Pavle Vujisić. Pronaći ćete ih i u prozi Spomenke Krajčević, pisca, prevodioca i jednog od tvoraca kultnih časopisa za decu poput „Tik Tak“-a, ali i velikog zaljubljenika u naš najveći grad, posvećenog hodočasnika njegovim stazama i pronicljivog posmatrača koji je, eto, rešio da svoje impresije nastajale „u hodu“, podeli sa nama. Rezultat je zbirka „Šetnje Adom“ (Odiseja, 2014), deo autorkinog prestoničkog triptiha koji još čine „Kalemegdan izbliza“ (2008) i „Krugom dvojke“ (2010). Da bi doživljaj bio potpun, potrudio se umetnik Veljko Mihajlović, čije su grafike obogatile i ukrasile ovu zanimljivu knjigu.