Divlje jagode – „Jukebox“ (2020)

komentariše: Isidora Đolović

Već je mojoj generaciji džuboks bio daleka, arhaična stvar koja u svojstvu živopisnog podsetnika na (bolju) prošlost stoji negde u ćošku bolje opremljenih retro-lokala. Mnogo češće smo ga viđali samo na filmskom platnu, usled čega je oduvek uživao status magične naprave, zvučnog vremeplova, nečeg što je vredno strahopoštovanja u svojoj tajanstvenosti. Za neupućene kojima je i kompakt-disk staromodna pojava, sledi malo rečničko objašnjenje: džuboks (izvornije „džuk-boks“) je poluautomatizovani uređaj koji vam „na novčić“ pušta odabrane pesme iz sopstvene zbirke. U širu upotrebu ulazi četrdesetih godina prošlog veka, gde drugde nego u Sjedinjenim Američkim Državama, da bi ubrzo osvojio svet i najveću popularnost uživao u razdoblju između '50-ih i '70-ih. „Divlje jagode“ su poslednji talas aktuelnosti džuboksa uhvatile zahvaljujući svojim debitantskim singlicama, što nije jedina veza usled koje slavljenički album naših hard'n'heavy legendi nosi upravo takav naziv. Dugovečni sastav je prošle godine krenuo sa obeležavanjem četiri decenije postojanja (istim povodom sam im od srca posvetila tekst – OVDE), pa dugoočekivano povratničko izdanje „Jukebox“ karakteriše prilično simboličan koncept.

Po Sonji se ništa ne sme zvati…(?)

piše: Isidora Đolović

Sećam se, bila sam tinejdžerka kada me mlađi brat pitao u čemu je razlika između („njegovog“) Ace Lukasa i („mog“) Džima Morisona, pošto su, jel’te, „obojica bili narkomani”. U prvom trenutku zaprepašćena, odgovorih da, samim tim što mu je uopšte palo na pamet da ih stavi u istu rečenicu i poredbeni odnos, unapred sumnjam kako će mu bilo kakvo obrazloženje biti dovoljno ubedljivo. I dan-danas verujem u to. Onaj ko sam ne uočava razliku između umetnika svetskog glasa i splavarskog muzikanta kriminalne prošlosti, teško će se dati ubediti argumentima sa strane. Problem je što nije jedini.