Kontriranje (jeste) za svakoga

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 19. aprila 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Nisam sigurna imamo li isključiva autorska prava na onaj kolektivni (z’)inat kojim se toliko razmećemo i ponosimo (odakle je verovatno i potekla izreka „čega se pametan stidi…‟, a dalje znate). Jedno je sigurno, niko ga kočopernije i tvrdoglavije ne pronosi i ne upražnjava od srpskog društva. Bez obzira na povod, (ne)kompetentnost učesnika u diskusiji, (ne)održivost potegnutih argumenata, prosečan „društveno osvešćeni‟ sunarodnik (što će reći – koji postavlja statuse i „tvitove‟ u svakoj prilici) uključiće se bez oklevanja sa suprotnim stavom i iznenađujućom zapaljivošću. Ovo prvenstveno važi za dve krajnje grupacije – ili sasvim nemerodavne ili samoprozvane progresivce. Nije potrebno mnogo da plane pravi (medijski) rat ili hajka na neistomišljenike.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 5

komentariše: Isidora Đolović

The Choice

Prelepo otvaranje epizode donosi nam izuzetnu vizuelnu raskoš i anticipiran je kontrast završetku. Dominiraju zlatna i crvena boja, na očaravajućim freskama i haljinama italijanskih gospi. U Bazilici svetog Petra, smeštene u prve redove, tri Rodrigove „Supermenke“ došaptavanjem razmenjuju opservacije o mehanizmu crkvene hijerarhije, genijalnom ustrojstvu nalik na banku, koje Lukrecija naziva - „theater of redemption“.

Vere i zavere: Otac i sin i dalje igraju igrice sa željenim i javnim identitetima. Ipak, Rodrigu je najvažnije što čuje da je Čezare i dalje, pa makar i „povremeno masikirani“, kardinal. U ful lovačkoj opremi sada vidimo i Askanija Sforcu. Dok Bordžije planiraju naredni korak- obračun sa odmetnicom Katerinom, kardinal pokušava da odvrati papin gnev od svoje rođake. Ne bez sladostrasničkog prizvuka u glasu, Rodrigo iznosi nameru u vidu zahteva da mu se goropadna plemkinja lično pokloni u Rimu, poljubivši njegov papski prsten. Izbor koji joj se nudi, nasuprot opciji svojevoljnog izražavanja pokornosti ima pretnju da će Forli biti sranjen sa zemljom, a ona okovana i dovučena u Rim, te javno ponižena.

Odiseja u blogosferi

piše: Isidora Đolović

Podstaknuta pozivima Kaće i Sare da se uključim u ovaj zanimljivi, kratki upitnik o zajedničkoj nam zanimaciji, razmislila sam o svom dosadašnjem "blogerskom stažu". Otkud ja ovde, zašto i šta sam sve pronašla u blogosferi što me i dalje inspiriše i podstiče na pisanje?

Odbrana i surovi dani

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 11. marta 2015. na portalu Bulevar umetnosti

I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina. – Ivo Andrić (intervju za časopis „Ideje‟, novembar 1934. godine)

Postoje dve ikonične fotografije koje uglavnom nisu po volji našoj javnosti, sem u svrhe zloupotrebe kroz razne vankontekstualne priče ili pak propagiranje površnog, plitkog patriotizma. Ali njihova vrednosna suština, koja moćno progovara sama sobom, bez potrebe za dodatnim objašnjavanjem ili promovisanjem, uglavnom je pokrivena debelim slojem prašine,do nekog jubileja.

Jedna od tih fotografija zarobila je u večnom trajanju partizana Stevana Filipovića kako ispod vešala, prkosno uzdignutih ruku sa zgrčenim pesnicama, čeka izvršenje smrtne kazne. Druga je još čuvenija i sa nje jedno ispijeno lice upire u beskraj pogled pun bola i ponositog očaja, pogled koji neobično zrači mučeništvom. Ta zatvorska slika Gavrila Principa postala je simbol, ali u skladu sa zloupotrebama svega što vreme ovenča, neretko banalizovan i pomodarskim rabljenjem na sva zvona potezan simbol. Dok ga zapadnjački revizionisti predstavljaju kao teroristu, ovdašnji zeleni urbani fejs/tvit aktivisti tokom proteklog leta su malo-malo pa isticali ove retuširane fotke na svojim profilima - i jedni i drugi predaleko od istine i poente. Jer, Atentat nije došao „s neba pa u rebra‟, niti je Gavrilo bio mnogo šta od toga što u njemu površni zamišljaju da vide. A nije bio ni sam. Srećom, hrabri i strpljivi da zarone u dubinu istorije donose nam velike povesti o velikim ljudima, a izriču ih možda ne tako bučnim, ali svakako velikim rečima.

Rewatching "The Borgias": sezona 2, epizoda 4

komentariše: Isidora Đolović

Stray Dogs

Epizoda se, naizgled, nastavlja tamo gde je prethodna završena - posle trijumfalne odbrane, Rim slavi pobedu Čezarove zamisli. „Vitorio“ i on slavodobitno objašnjavaju Rodrigu kako im je to pošlo za rukom (uzgred, tek sada se pokazuje neverovatnim da IKO veruje da je Vitorija muško, pored onog nevešto izmenjenog glasa i izgleda!). Međutim, pobeda je gorka za mladog kardinala, budući da mu (a kad pre?!?) Mikeleto donosi loše vesti (uz primedbu: „Postoje li drugačije?“, svestan svoje uloge i toga kome služi).

Francuska vojska je u povlačenju ostavila za sobom strašnu pustoš. Manastir Svete Sesilije je poharan, monahinje silovane i pobijene, a među žrtvama stravičnog masakra bila je i Ursula. Naturalistički prizor koji zatiče (leš ispod oslikane freske podseća - nasilje koje sami izvršimo kao da pada u vodu pred tuđim, ukoliko je ono brutalnije), budi u Čezaru žeđ za osvetom, koja momentalno postaje fiksacija, jača i od one za Ursulinom ljubavlju. Gnev pokrenut strašću, po čemu nalikuje Ahilejevom, konačno ga pokreće. „Bog je gluv, slep i nemilosrdan“ - nema više ni vere, ni ljubavi, samo osvetoljubivost. Prelaz na „tamnu stranu“ je brz, očekivan i (kako deluje) potpun, jedino što malo smeta je povod - tako beznačajna osoba i neuverljiva emocija, no dobro.

Hleba i kulture

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 18. marta 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Da li smo baš toliko željni kulture? Šta znači „narod to voli (traži)?” i u kom kontekstu menja svoj smisao: kada se opravdava forsiranje (ne)kulture ili kada se promoviše (visoka) kultura? Ispitamo li barem površno fenomen „šta je džabe i Bogu je drago‟, zapazićemo da poseduje podužu „narodnu istoriju‟.

Nema narod ‘leba da jede, a ti mi tu pričaš o nekoj „kurtuli‟, kulturi, đavo bi je znao…Al’ može, može, samo ako mi je daju džabe!

Euforija besplatnog teatra i redovi pred JDP-om za jeftine ulaznice, izazvali su podeljene reakcije. Pojedini mediji su jedva dočekali da senzacionalističkim tonom saopšte kako je kultura ponovo u modi, s obzirom na to da kilometarski red ljudi u sred bela radnog dana stoji pred blagajnom teatra i čeka na ulaznicu u Talijin hram. Neki su skeptično zaključili da se radi o uobičajenoj pomami za popustom i da, čast izuzecima, najveći deo okupljenih čine tapkaroši i dežurni lovci na akcije, kojima je najmanje stalo do pozorišta. Odgovorili su im optimistični kulturobranitelji, a slučaj okončali razočarani očevici, ljubitelji pozorišta, koji su svedočili o gužvi, svađama u koloni, primitivnom ponašanju najmanje dostojnom prilici. Pokrenuli su zapitanost: fali li nam zaista kultura u tolikoj meri da je dok nam se, jadna, tokom čitave godine nudi, najstrašniije ignorišemo, al kad dođe do neke „bagatela‟ kampanje ovog tipa, odjednom bi hteli svoj deo! Ne počinje li da neobično nalikuje vikend-akcijama za 99,99 u lancima brojnih megamarketa?

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 3

komentariše: Isidora Đolović

The beautiful deception

Jasno je po završetku, pa ipak, šta je ta „lepa obmana“ u najširem smislu? Vitorija prerušena u mladog šegrta? Lažni topovi sa svojom nečujnom „muzikom“, koji rasteruju opasnost u vidu francuske vojske? Lukrecija, koja konačno stupa na scenu kao proračunata osvetnica? Čezarov pokušaj da je skrivanjem istine odbrani od nepovratnog sloma razočaranja?

Ne šalji mi pismo: Gde ga ostavismo na kraju prošle, nesrećnog Paola pronalazimo pri otvaranju ove epizode. Da naglasim odmah, romansa Paola i Lukrecije mi, koliko god njene okolnosti bile jasne i logične, nikada nije nešto bila ubedljiva. Hemije među glumcima je falilo sve vreme, Lukrecijina dominacija u svakom pogledu (intelektualnom, emotivnom, telesnom) nije dopustila da se taj nesrećni konjušar, ionako mizeran svojim statusom, individualizuje u mojim očima kao nešto više od tela za uživanje i utehu, kao KARAKTER. Čini mi se da bi zaplet verniji istoriji, sa trubadurom Perotom, bio izazovniji i dinamičniji, a emocija jača. Ovako, ne vezavši se previše za lik, ne mogu mnogo ni da ga žalim.

Pa, ipak, veoma mi se dopala gluma u sceni na tržnici. Čezarovo nastojanje da skloni Lukreciju pre nego što spuste mladićev leš i da je poštedi bola, iako se u Rimu sve brzo sazna. Njena reakcija, očaj, nemar za to što se nalazi na javnom mestu i kompromituje oplakivanjem običnog pučanina, razorna tuga koja sve preplavljuje i pomračuje svest. Sem one o sopstvenoj krivici, na neki način: jer je bila inicijator veze, jer je uvek imala čemu da se vrati (svojoj porodici), dok je Paolu jedini oslonac bila ona. I najveći „greh“, ono što joj je i Sforca „opraštao“ - biti Bordžija. Teret i prokletstvo, koliko i privilegija. Zato što je Bordžija, Lukreciju muž zlostavlja i zanemaruje, a ljubavnik joj je nedostupan. Zato što je Bordžija, Čezare ne može da sledi svoje želje i svoj put. Zato što je Bordžija, Huan ne može da dobije sestrin oproštaj, videćemo u narednim scenama. Zato što su Bordžije, oni ne mogu ni izvan sebe, ni zaista do drugih.

Kako je Dani (p)ostao legenda

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 06. juna 2015. na portalu Bulevar umetnosti 

Biblioteka Katedre za Opštu književnost sa teorijom književnosti ponosno čuva uspomenu na svog prvog i najčuvenijeg diplomca. Izdanja njegovih knjiga, tog životnog zaveštanja, postavljena su u zastakljene ormare sučelice prema klupama, iz kojih su nas studente motivisala, opominjala i ispunjavala neobičnim osećanjem blage neverice pomešane sa zadivljenošću. Neko ko nam je bio u obaveznom programu i čiji se opus izučava temeljno i uz stalno obnavljanje interesovanja novih generacija, nekada je i sam bio na istom mestu. Zanimljiva je to spoznaja.

Status Danila Kiša, kako kod ozbiljnih proučavalaca, tako i dolazećih čitalaca i otkrivalaca, oduvek je bio protivrečan, propraćen intenzivnim reakcijama dve vrste. Balansirajući između onih koji mu se dive, sa gotovo idolopokloničkim ushićenjem uzdižući njegovu prozu, i drugih koji mu nipošto ne poriču dar, ali smatraju vlasnika najživopisnije „grive‟ srpske umetnosti precenjenim, elitističkim piscem, istina je verovatno negde u zlatnoj sredini. Ona glasi: Danilo Kiš (1935–1989) je zasigurno jedan od malobrojnih ovdašnjih (a tu podrazumevamo, kao što bi i sam umetnik voleo, čitav jugoslovenski prostor) pisaca čije delo poseduje istovremenu neuhvatljivost u zamke kalupa lokalnog, ali i osobenost (do koje je neobično mnogo držao), koja ga čini neponovljivom sintezom protivrečnosti. A to je sasvim dovoljno da još za života privuče pažnju inostranih proučavalaca književnosti.

Revatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 2

komentariše: Isidora Đolović

Paolo

Dosadašnje iskustvo je pokazalo: kada epizoda nosi lično ime ili pseudonim konkretnog lica, ne obećava ništa dobro po dotičnog ili one s kojima dolazi u dodir (Mikeleto - Assasin; Džem - The Moor, Šarl - The French King). Nesrećni Paolo ili, ako vam je draži istorijski prototip, Peroto, od početka je u svakom pogledu nedorastao igri čija figura zamalo da postane. Nije svestan kakvom se društvu „drznuo“ da priđe. I mada je, posredno (kao Đovanijev otac), postao deo porodice Bordžija, nikada neće to moći da zaista bude. A pored toga, ugrožava ih samim svojim postojanjem.

Ova je epizoda bila dobar primer raznih vidova iživljavanja nad različitim ljudima. Bilo je mnogo šunjanja, skrivanja, ucena i primene sile. Svako je svakome nešto zamerao, a sam na drugoj strani radio isto, pa i još gore. Porodica je počela da se rastače iznutra.

Paolo u Rim, Paolo iz Rima…al zamalo: Zaboravila sam, ili mi je promaklo, odakle on zna da ima dete? Da li ga je neko obavestio i na koji je način to moglo da se desi, s obzirom na (i ovoga puta pomenutu, malo previše, ipak nemamo amneziju) to da je nepismen (dakle, otpada neka tajna, šifrovana poruka)? Ostali smo uskraćeni za to, kao i za bar nagoveštaj njegove sudbine po Lukrecijinom bekstvu, jer kod Sforce očito nije mogao ostati.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 1

komentariše: Isidora Đolović

The Borgia Bull

Druga sezona je „bomba“ takoreći od prvog prizora, čak od uvodne špice, nešto neznatno - ali vrlo efektno dopunjene „živim“ slikama, dinamičnijim smenjivanjem kadrova, talasanjem boja, muzičkim prelazima. Šta novi fragmenti nagoveštavaju da ćemo gledati? Prvenstveno, mnogo više „terenske“ akcije/ratovanja, eskalaciju sukoba između braće, samosvesniju Lukreciju.

Naslov sugeriše simboliku snage, animalnosti (muškosti), kult u izgradnji, prodor telesnog u duhovno i, ako se ne varam, tako su istorijskog Rodriga zvali u Rimu? Naravno, reč je i o simbolu na grbu porodice Bordžija.

Promo fotografije takođe unose znatniju vicious crtu, mračniju, veće lukavstvo članova - što je suprotnost zašećerenom kraju prethodne i pokazatelj da su kroz nevolje i iskušenja prošli više nego prekaljeni.

 Izgleda da je Mikeleto u međuvremenu likvidirao frizerku, ili je u Rimu porasla vlažnost vazduha.  

Vizuelno, to odrastanje i „pozlobljavanje“ je upadljivo na izgledu, pogledima, gestovima, naročito kod muških članova. Samo, ako govorimo o famoznim frizurama mlađih, meni je efekat promene bio pre komičan nego preteći! Jedno je istaći da više nisu “golobradi momčići” (a naivni nikad i ne behu, valjda!), a drugo prikazati ih kao žrtve vaški/neuspelog pravljenja dredova/osvetoljubive frizerke koja od ravne kose stvori zamršenu kudelju.

Sa telefonom - sami

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 22. decembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti

(* "K'o kec na desetku", pre par dana se na jednom od blogova koje pratim, fake poet, pojavio citat Arsena Dedića: "Danas ljudi idu na kavu s mobilnim telefonom, a ne s prijateljem." I pokazao da, nažalost, ni moji tekstovi ne zastarevaju kada se dotaknu tih bolnih mesta.)

U početku beše fora „Alo, o’đe mobilni!‟, pa onda pesmica „Mobilni telefon, sa njime se dičim, pustiću antenu – da na njega ličim...‟ A onda je parodiranje postalo realnost. Majspejs, Fejs, Tviter. Statusi, frendovi, lajkovi, grupe podrške ili protivljenja. Novotalasni „crno-beli svet‟ postao je virtuelna crna rupa i usisao nas, a da ni osetili nismo…

Sve više razmišljam o tome u kakvo autistično društvo prerastamo, kako je okruženje nekako sve više ustrojeno po onome što Marčelo imenuje naslovom svoje prve knjige – „Zajedno sami‟. Upadljivije je nego ikada, pa počinje da mi smeta (da me, čak, PLAŠI) običaj da ljudi sede zajedno u kafiću, jedni uz druge, za istim stolom – a svako zagledan u svoj smart telefon ili tablet, tipkajući nešto. U gradskom prevozu, putnici sede ili stoje sagnutih glava i uglavnom kuckaju. Kroz svet se kreću kao slepi i gluvi, sem kada vozilo prođe pored crkve, pa naprave pauzu da bi se prekrstili! Promiču svetom koji tone u dehumanizaciju, dezintegraciju i izolaciju, jer njegovi žitelji imaju „pametnija posla‟, sa slušalicama u ušima i pogledom uperenim u displej.