Kontriranje (jeste) za svakoga

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 19. aprila 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Nisam sigurna imamo li isključiva autorska prava na onaj kolektivni (z’)inat kojim se toliko razmećemo i ponosimo (odakle je verovatno i potekla izreka „čega se pametan stidi…‟, a dalje znate). Jedno je sigurno, niko ga kočopernije i tvrdoglavije ne pronosi i ne upražnjava od srpskog društva. Bez obzira na povod, (ne)kompetentnost učesnika u diskusiji, (ne)održivost potegnutih argumenata, prosečan „društveno osvešćeni‟ sunarodnik (što će reći – koji postavlja statuse i „tvitove‟ u svakoj prilici) uključiće se bez oklevanja sa suprotnim stavom i iznenađujućom zapaljivošću. Ovo prvenstveno važi za dve krajnje grupacije – ili sasvim nemerodavne ili samoprozvane progresivce. Nije potrebno mnogo da plane pravi (medijski) rat ili hajka na neistomišljenike.

Odbrana i surovi dani

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 11. marta 2015. na portalu Bulevar umetnosti

I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina. – Ivo Andrić (intervju za časopis „Ideje‟, novembar 1934. godine)

Postoje dve ikonične fotografije koje uglavnom nisu po volji našoj javnosti, sem u svrhe zloupotrebe kroz razne vankontekstualne priče ili pak propagiranje površnog, plitkog patriotizma. Ali njihova vrednosna suština, koja moćno progovara sama sobom, bez potrebe za dodatnim objašnjavanjem ili promovisanjem, uglavnom je pokrivena debelim slojem prašine,do nekog jubileja.

Jedna od tih fotografija zarobila je u večnom trajanju partizana Stevana Filipovića kako ispod vešala, prkosno uzdignutih ruku sa zgrčenim pesnicama, čeka izvršenje smrtne kazne. Druga je još čuvenija i sa nje jedno ispijeno lice upire u beskraj pogled pun bola i ponositog očaja, pogled koji neobično zrači mučeništvom. Ta zatvorska slika Gavrila Principa postala je simbol, ali u skladu sa zloupotrebama svega što vreme ovenča, neretko banalizovan i pomodarskim rabljenjem na sva zvona potezan simbol. Dok ga zapadnjački revizionisti predstavljaju kao teroristu, ovdašnji zeleni urbani fejs/tvit aktivisti tokom proteklog leta su malo-malo pa isticali ove retuširane fotke na svojim profilima - i jedni i drugi predaleko od istine i poente. Jer, Atentat nije došao „s neba pa u rebra‟, niti je Gavrilo bio mnogo šta od toga što u njemu površni zamišljaju da vide. A nije bio ni sam. Srećom, hrabri i strpljivi da zarone u dubinu istorije donose nam velike povesti o velikim ljudima, a izriču ih možda ne tako bučnim, ali svakako velikim rečima.

Hleba i kulture

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 18. marta 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Da li smo baš toliko željni kulture? Šta znači „narod to voli (traži)?” i u kom kontekstu menja svoj smisao: kada se opravdava forsiranje (ne)kulture ili kada se promoviše (visoka) kultura? Ispitamo li barem površno fenomen „šta je džabe i Bogu je drago‟, zapazićemo da poseduje podužu „narodnu istoriju‟.

Nema narod ‘leba da jede, a ti mi tu pričaš o nekoj „kurtuli‟, kulturi, đavo bi je znao…Al’ može, može, samo ako mi je daju džabe!

Euforija besplatnog teatra i redovi pred JDP-om za jeftine ulaznice, izazvali su podeljene reakcije. Pojedini mediji su jedva dočekali da senzacionalističkim tonom saopšte kako je kultura ponovo u modi, s obzirom na to da kilometarski red ljudi u sred bela radnog dana stoji pred blagajnom teatra i čeka na ulaznicu u Talijin hram. Neki su skeptično zaključili da se radi o uobičajenoj pomami za popustom i da, čast izuzecima, najveći deo okupljenih čine tapkaroši i dežurni lovci na akcije, kojima je najmanje stalo do pozorišta. Odgovorili su im optimistični kulturobranitelji, a slučaj okončali razočarani očevici, ljubitelji pozorišta, koji su svedočili o gužvi, svađama u koloni, primitivnom ponašanju najmanje dostojnom prilici. Pokrenuli su zapitanost: fali li nam zaista kultura u tolikoj meri da je dok nam se, jadna, tokom čitave godine nudi, najstrašniije ignorišemo, al kad dođe do neke „bagatela‟ kampanje ovog tipa, odjednom bi hteli svoj deo! Ne počinje li da neobično nalikuje vikend-akcijama za 99,99 u lancima brojnih megamarketa?

Kako je Dani (p)ostao legenda

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 06. juna 2015. na portalu Bulevar umetnosti 

Biblioteka Katedre za Opštu književnost sa teorijom književnosti ponosno čuva uspomenu na svog prvog i najčuvenijeg diplomca. Izdanja njegovih knjiga, tog životnog zaveštanja, postavljena su u zastakljene ormare sučelice prema klupama, iz kojih su nas studente motivisala, opominjala i ispunjavala neobičnim osećanjem blage neverice pomešane sa zadivljenošću. Neko ko nam je bio u obaveznom programu i čiji se opus izučava temeljno i uz stalno obnavljanje interesovanja novih generacija, nekada je i sam bio na istom mestu. Zanimljiva je to spoznaja.

Status Danila Kiša, kako kod ozbiljnih proučavalaca, tako i dolazećih čitalaca i otkrivalaca, oduvek je bio protivrečan, propraćen intenzivnim reakcijama dve vrste. Balansirajući između onih koji mu se dive, sa gotovo idolopokloničkim ushićenjem uzdižući njegovu prozu, i drugih koji mu nipošto ne poriču dar, ali smatraju vlasnika najživopisnije „grive‟ srpske umetnosti precenjenim, elitističkim piscem, istina je verovatno negde u zlatnoj sredini. Ona glasi: Danilo Kiš (1935–1989) je zasigurno jedan od malobrojnih ovdašnjih (a tu podrazumevamo, kao što bi i sam umetnik voleo, čitav jugoslovenski prostor) pisaca čije delo poseduje istovremenu neuhvatljivost u zamke kalupa lokalnog, ali i osobenost (do koje je neobično mnogo držao), koja ga čini neponovljivom sintezom protivrečnosti. A to je sasvim dovoljno da još za života privuče pažnju inostranih proučavalaca književnosti.

Sa telefonom - sami

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 22. decembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti

(* "K'o kec na desetku", pre par dana se na jednom od blogova koje pratim, fake poet, pojavio citat Arsena Dedića: "Danas ljudi idu na kavu s mobilnim telefonom, a ne s prijateljem." I pokazao da, nažalost, ni moji tekstovi ne zastarevaju kada se dotaknu tih bolnih mesta.)

U početku beše fora „Alo, o’đe mobilni!‟, pa onda pesmica „Mobilni telefon, sa njime se dičim, pustiću antenu – da na njega ličim...‟ A onda je parodiranje postalo realnost. Majspejs, Fejs, Tviter. Statusi, frendovi, lajkovi, grupe podrške ili protivljenja. Novotalasni „crno-beli svet‟ postao je virtuelna crna rupa i usisao nas, a da ni osetili nismo…

Sve više razmišljam o tome u kakvo autistično društvo prerastamo, kako je okruženje nekako sve više ustrojeno po onome što Marčelo imenuje naslovom svoje prve knjige – „Zajedno sami‟. Upadljivije je nego ikada, pa počinje da mi smeta (da me, čak, PLAŠI) običaj da ljudi sede zajedno u kafiću, jedni uz druge, za istim stolom – a svako zagledan u svoj smart telefon ili tablet, tipkajući nešto. U gradskom prevozu, putnici sede ili stoje sagnutih glava i uglavnom kuckaju. Kroz svet se kreću kao slepi i gluvi, sem kada vozilo prođe pored crkve, pa naprave pauzu da bi se prekrstili! Promiču svetom koji tone u dehumanizaciju, dezintegraciju i izolaciju, jer njegovi žitelji imaju „pametnija posla‟, sa slušalicama u ušima i pogledom uperenim u displej.