Kontriranje (jeste) za svakoga

Autor: Isidora Đolović

Objavljeno: 19. aprila 2015. na portalu Bulevar umetnosti

Nisam sigurna imamo li isključiva autorska prava na onaj kolektivni (z’)inat kojim se toliko razmećemo i ponosimo (odakle je verovatno i potekla izreka „čega se pametan stidi…‟, a dalje znate). Jedno je sigurno, niko ga kočopernije i tvrdoglavije ne pronosi i ne upražnjava od srpskog društva. Bez obzira na povod, (ne)kompetentnost učesnika u diskusiji, (ne)održivost potegnutih argumenata, prosečan „društveno osvešćeni‟ sunarodnik (što će reći – koji postavlja statuse i „tvitove‟ u svakoj prilici) uključiće se bez oklevanja sa suprotnim stavom i iznenađujućom zapaljivošću. Ovo prvenstveno važi za dve krajnje grupacije – ili sasvim nemerodavne ili samoprozvane progresivce. Nije potrebno mnogo da plane pravi (medijski) rat ili hajka na neistomišljenike.

Primer koji je stigao čak i do večernjeg „Dnevnika‟ na nacionalnoj televiziji predstavlja kontroverzna (?) kampanja Filharmonije, koja je uzdrmala pomenute duhove „velegradske čaršije‟ i iznela na videlo društvenu protivrečnost u paketu sa licemerjem. Odjednom su se u znak protesta podigli svi oni koji sve što ima veze sa tzv. visokom kulturom inače zaobilaze u širokom luku, naprasno uvređeni i isprovocirani reklamnom porukom koja se, za promenu, ne dodvorava ignorantskom plebsu. Optužbe za elitizam i isključivost, koje su potom preplavile javnost, kombinovane sa ocenama eksperata za reklame i još nekim suštinski ne toliko bitnim paravanima, zapravo su pokušaji da se kultura još više „sroza‟ i predstavi kao nepristupačna i nepotrebna, da se naizgled sopstvenim potezima otisne i još više udalji od svakodnevnice i teškim životom utučenog naroda. Sistematsko, plansko sabotiranje kulture time se nastavlja, pod maskom borbe za demokratizaciju i oslobađanje iste (o čemu sam ponešto pisala i OVDE). 

Jer, zaista, šta je u sloganu „NIJE ZA SVAKOGA‟ netačno? Šta je sporno, pa toliko smeta inače neprimetnim (da ne kažem – nepostojećim) kulturobraniteljima? Zar je potrebno da kultura nastavlja jednako bezuspešno podilaženje masama, pri tom gubeći svoju suštinu? Čini se da nijedno rešenje ne uspeva ugoditi svetu, čija je omiljena disciplina poslovično inaćenje. Kao što najviše pažnje pobuđuju crna hronika i estradno-politički skandali, tako je i kulturno-umetničkoj delatnosti očigledno širi odjek zagarantovan jedino usled ovakvih, „problematičnih‟ situacija.

Zapravo, nema ničeg uvredljivog, ni pogrešnog, u datoj paroli. Da (visoka) kultura nije za svakoga, oduvek je poznato. Istinske duhovne i moralne, pa tako i estetske vrednosti ne moraju silaziti sa pijedestala, već NAS uznositi i motivisati da ih dosegnemo. Ideja neophodnosti estetskog i kulturnog vaspitanja, koje se od malena neguje i razvija, nije nova i sasvim je logična. Kultura jeste svima dostupna, ali, ne umemo svi da je cenimo, niti pojmimo na isti način. Kultura se, na neki način, mora zaslužiti. Kao i sve vredne stvari, ona zahteva da se malo pomučimo ne bismo li zavredeli da nam otkrije svoje suštinske lepote. Eliksir oplemenjivanja duše nije nedostižan, ali, kako bismo ga dobili, moramo nešto i dati za uzvrat. Zbog toga nije nimalo pogrešno što se eksplicira da je odavno uzaludno prisilno je spuštati na niske grane, uz to i nedopustivo. Kultura ne sme izgubiti svoje dostojanstvo, prodavati se na kioscima, deliti neotesanima „za dž‟, prljati zvižducima, žvakanjem i hrkanjem usred činova, povlađivanjem i samoponižavanjem. Jer, ona nije za svakoga, nikada bila, niti je normalno da bude. Za nju se društveno biće priprema, ona se neguje i razvija, učimo se da živimo uz nju, kako bi postala deo nas. Tu, naravno, ne pomaže arogantno distanciranje koje svakako postoji, ali još manje će biti od koristi vulgarizovanje i zauzimanje kontraškog stava, srčanim opredeljivanjem za praziluk – i to često baš od strane već pominjanih krajnjih frontova.

iz lične arhive

Kao fina ilustracija može poslužiti bilbord koji je tih dana osvanuo na uglu moje ulice, a koji ne samo što je najavljivao aprilsko otvaranje trgovinskog lanca u mom rodnom gradu, već je i izgledao kao prava prvoaprilska šala. Iznad poruke koja nas obaveštava kako “DIS” uskoro počinje da radi u Disovom zavičaju, nalazi se čuvena fotografija slavnog pesnika srpske moderne, retuširana tako da Vladislav Petković namiguje i poziva sugrađane da „kupuju više, plaćajući manje‟. Ovaj nes(p)retni pokušaj da se približe kultura i trgovina, pokazuje da se „babe i žabe‟ ipak ne mogu tek tako mešati. Komentarisanje je očigledno za svakoga, ali, do svesti o predmetu komentara i problematici koju sa sobom nosi, ipak je potrebno nešto više od „klika‟. Čak i u praziluk-revoluciji, za koju se naoružanje nabavlja možda baš u megamarketu čije se ime slučajno poklapa sa pesnikovim.