четвртак, 31. децембар 2020.

Decenija bloga, novi horizonti

 p(atet)iše: Isidora Đolović

Nikada se ono tradicionalno: Srećna Nova..., barem za poslednjih par decenija, nije pokazalo toliko globalno ironičnim kao u slučaju 2020. Do sada smo te reči izgovarali ili pisali mehanički, uglavnom ne zastajući da se zapitamo verujemo li stvarno da će nam godina koja dolazi doneti  sreću i šta je dovoljno dobro da opravda to očekivanje. Šta je srećna godina? Ona u kojoj nam se ispune sasvim određene, „ekskluzivne“ želje ili ona koja prođe bez većih trzavica i gubitaka? Bojim se da ćemo ubuduće biti mnogo oprezniji kada čestitamo. Ne verujem da je iko „onomad“, dočekujući upravo odlazeću, mogao zamisliti koliko će se sve obrnuti naglavačke. Podjednako sam uverena da mnogi od nas jedva čekaju da noćas vide leđa ovoj groznoj godini i ostave je što dalje iza sebe, prepuštajući je nepovratu. Hteli mi to ili ne, korona se uvukla u svaki razgovor, prizvuk reči, misao i slutnju, u svaki prokleti deo života i od nje, barem kao teme, nije bilo moguće pobeći. Trebalo je da prođe najmanje nekoliko meseci da bismo se uopšte navikli na koliko-toliko normalno funkcionisanje u skladu sa, ko zna dokle, izmenjenim okolnostima. Nova realnost je, bez pitanja odgovara li nam to ili ne, tu gde jeste – šta sad mari ako smo i onu prethodnu jedva uspevali da podnesemo?

недеља, 27. децембар 2020.

Slučaj filma „Matilda“ (2017)

 komentariše: Isidora Đolović

Možda prvi put od Skorsezeovog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“, jedan film je i pre početka bioskopskog prikazivanja podigao veliku prašinu, doživevši osude od strane crkve, rojalista i tradicionalista. U pitanju je rusko ostvarenje „Matilda“, koje se bavi dokumentovanom i svima poznatom aferom između budućeg cara Nikolaja II Romanova (tada još mladog prestolonaslednika) i buduće primabalerine Matilde Kšesinske. To čini na, kažu, vulgaran i kontroverzan način, pa su ruski distributeri upravo usled ovakvih reakcija prvobitno odbili da ga otkupe, glavni glumački par se iz bezbednosnih razloga nije pojavio na premijeri, a jednom od članova ekipe (Jevgeniju Mironovu, našoj publici poznatom po ulogama Dostojevskog i kneza Miškina) demonstrant je ponudio simboličnih trideset srebrnjaka. Ipak, svaka reklama je dobra reklama, pa je tako znatiželja za „Matildu“ rasla zahvaljujući napadima ostrašćenog dela javnog mnjenja. Jasno je da čak i negativan publicitet, pogotovo u umetnosti, može samo da podstakne interesovanje publike, u ovom slučaju i inat, neku vrstu besa. Jer, ko ste vi da bilo kome u XXI veku zabranite neko delo, zarad „čuvanja ugleda i časti“ vladara, makar i naknadno kanonizovanog? I otkad su to balerine nešto prljavo, grešno, a imperatori imuni na vanbračne izlete? Poslužiću se rečima samog reditelja: ova veza je već u svoje vreme bila javno poznata i kasnije široko dokumentovana, dok je car proglašen za sveca zbog mučeničke smrti, a ne života kakav je vodio. Da ne spominjem kako, baš kao u Skorsezeovom slučaju, najglasnije negoduju oni koji film nisu pogledali, niti razumeli njegovu namenu, ali su pokrenuti težnjom da se, makar posthumno, očuva kult nedodirljivosti vođe. Ono što je nakon svega više nego jasno jeste da predmet radnje predstavlja najmanje problematičnu stavku ove istorijske, pre romanse nego drame. Gde je to film zaista omanuo i koji je promašaj zapravo u pitanju, razmotrićemo u nastavku teksta.

среда, 23. децембар 2020.

Piruete oko krune – Matilda Kšesinska

priredila: Isidora Đolović

Na filmski studio reditelja Alekseja Učitelja u Sankt Peterburgu krajem avgusta 2017. bačeni su Molotovljevi kokteli. Nekoliko ekstremnih nacionalističko-monarhističkih organizacija bilo je uvređeno samim trejlerom (najavnim spotom) njegovog predstojećeg  filma „Matilda“, pa su pretili kako će, ne bude li ostvarenje zabranjeno, „podmetati požare u svim bioskopima koji se usude da ga stave na repertoar“. Pogodilo ih je najavljeno tematizovanje mladalačke veze budućeg cara Nikolaja II Romanova sa balerinom. O problematičnom filmu više reči biće u nedelju. Junakinja današnje priče je žena koju Majakovski naziva „pozlaćenom trgonožicom“, a Milan Milošević (u sjajnom članku koji ću navesti na kraju teksta) „vamp simbolom režima Romanovih”, prvakinja Marijinskog teatra, ljubavnica trojice pripadnika vladajuće dinastije, strastveni zaljubljenik u luksuz, ali i neumorni borac čija je volja za opstankom učinila da joj život bude spektakularniji od bilo kog domaštanog scenarija. Glamurozna oportunistkinja ili talenat koji se zadesio na pravom mestu u pravo vreme? Mnogo misterija do danas nije odgonetnuto, ali sve više podataka polako izlazi na videlo nakon gotovo čitavog veka u kome je Matilda Feliksovna Kšesinska, usled povezanosti sa carem i uticaja koji je time zadobila, predstavljala tabu-temu.

субота, 19. децембар 2020.

Subota sa knjigom: „Puškinski dom“

 piše: Isidora Đolović

Pod svodovima stvarne, istorijski značajne naučne institucije, zamišljeno je da se odigra razrešenje zapleta ni najmanje konvencionalnog romanesknog dela. Čak ni ta adresa nije sasvim pouzdana, niti jednoznačna, baš kao sve ostalo, počevši od glavnog junaka, pa do formalnog i suštinskog razvijanja njegove sudbine. Izvesno je samo to da „Puškinski dom“ (BIGZ, 1994; Akademska knjiga, 2018. – prošireno izdanje sa piščevim komentarima; orig. „Пушкинский дом”, 1967), iz pera istaknutog ruskog postmoderniste Andreja Bitova, od samog početka (pa i kod nas) kultni roman, predstavlja svojevrsnu književnu slagalicu, u čijem se čitanju istovremeno prilično uživa zahvaljujući dobrom stilu, primenjenoj erudiciji, demonstriranoj veštini i sasvim dovoljnoj dozi društvene angažovanosti.

 

среда, 16. децембар 2020.

Priče o pesmama: „Gorky Park“ (1989)

piše: Isidora Đolović

Poslednja godina zlatnih osamdesetih ostaje upamćena kao „Jesen revolucije” ili „Pad komunizma“ (obe konstrukcije su izvedene iz poigravanja rečju „Fall“ i terminom „Proleće nacija“ kojim se obično opisuje revolucionarna 1848. godina). Obeležio ju je čitav niz protesta koji dovode do kraha jednopartijskih sistema širom zemalja takozvanog Istočnog bloka (od „Plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj, do nasilne smene i pogubljenja diktatorskog bračnog para Čaušesku u Rumuniji); dogodile su se studentske demonstracije na pekinškom trgu Tjenanmen (poznate i kao Četvrtojunski masakr); a kraj jedne epohe definisaće pad Berlinskog zida. Čuveni hit Scorpions-a, nastao godinu dana kasnije i prihvaćen kao nezvanična himna okončanja Hladnog rata, otvaraju prepoznatljivi zvižduk i stihovi: I follow the Moskva, down to Gorky Park, listening to the wind of change....No, danas se nećemo baviti njihovim „Vetrovima promene“ za koje je svet još neko vreme svim srcem verovao da duvaju u drugom, dobrom pravcu. Citirani deo pesme ukazuje na simboličnu topografiju: tragom reke stižemo do čuvenog prestoničkog parka u kome je počela još jedna važna muzička priča. Sam Park Gorki poneo je ime po legendarnom piscu, a zatim svoj naziv prosledio jednom upečatljivom hard rok bendu. Gorky Park (u originalu  Парк Горького) na svetsku muzičku scenu stupa baš te, revolucionarne 1989., kao  proizvod trenutka odlično uklopljen u njegov društveno-istorijski kontekst.

субота, 12. децембар 2020.

Subota sa knjigom: „Samoubistvo“

piše: Isidora Đolović

Roman dugo prećutkivanog ruskog pisca i naučnika u rasejanju Marka Aldanova (rođen kao Mark Landau), „Samoubistvo“ (Laguna, 2015; orig. „Самоубийство“, 1956.), tematizuje godine u kojima je došlo do drastičnog zaokreta svetske istorije. Prve dve decenije dvadesetog veka evocirane su sa posebnim naglaskom na socijalističkoj (boljševičkoj) revoluciji, od njenih nagoveštaja do neposrednog kolektivnog razočarenja. Iako knjigom mestimično prolaze dobro poznate, istaknute istorijske ličnosti, težište je na sudbinama nekoliko povezanih (i s vremenom međusobno otuđenih) fiktivnih likova čiji su životni preokreti pod neizbežnim uticajem epohalnih društvenih zbivanja. Naslovnim motivom autor će vešto premrežiti celokupnu radnju, počev od usputnih nagoveštaja se krećući u smeru presudnih, kulminativnih događaja – između metaforičke ravni i bukvalnog značenja. Suicid je, u širem smislu, uopštena definicija pod kojom Aldanov podrazumeva doživljaj da svet (pre svega stare Evrope) srlja u Prvi svetski rat, sledeći mnoge zablude sa razarajućim dejstvom.

недеља, 06. децембар 2020.

„Legenda o Kolovratu“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Moram priznati da mi nije baš najjasnije šta pojedini zapadni mediji, opisujući ovaj film, podrazumevaju pod odrednicom ruska propaganda? Nije li, prema istoj logici, svako dičenje prošlošću sopstvenog naroda i njegovo slavljenje kroz dela, a u vremenu pobrkanih lončića i iskrivljenih pojmova, isto tako „propaganda“? Mnogo utemeljenije mi zvuči upoređivanje sa ostvarenjem „300“, iako ni to nije jedini primer slučaja da se u kolektivnoj svesti sačuvala povest o unapred izgubljenoj borbi - pa ipak moralnom trijumfu - šačice „otpisanih“, no, posvećenih i emotivno angažovanih pred onim što brane, nasuprot grabljivcima. Za sve kojima bi zasmetala „istorijska neverodostojnost“, podsetiću na to da LEGENDA (koja je, kao što vidimo iz naslova, prvi pojam sa kojim se ovde susrećemo) funkcioniše upravo u takvom univerzumu nepreglednih, najneverovatnijih mogućnosti.