Slučaj filma „Matilda“ (2017)

 komentariše: Isidora Đolović

Možda prvi put od Skorsezeovog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“, jedan film je i pre početka bioskopskog prikazivanja podigao veliku prašinu, doživevši osude od strane crkve, rojalista i tradicionalista. U pitanju je rusko ostvarenje „Matilda“, koje se bavi dokumentovanom i svima poznatom aferom između budućeg cara Nikolaja II Romanova (tada još mladog prestolonaslednika) i buduće primabalerine Matilde Kšesinske. To čini na, kažu, vulgaran i kontroverzan način, pa su ruski distributeri upravo usled ovakvih reakcija prvobitno odbili da ga otkupe, glavni glumački par se iz bezbednosnih razloga nije pojavio na premijeri, a jednom od članova ekipe (Jevgeniju Mironovu, našoj publici poznatom po ulogama Dostojevskog i kneza Miškina) demonstrant je ponudio simboličnih trideset srebrnjaka. Ipak, svaka reklama je dobra reklama, pa je tako znatiželja za „Matildu“ rasla zahvaljujući napadima ostrašćenog dela javnog mnjenja. Jasno je da čak i negativan publicitet, pogotovo u umetnosti, može samo da podstakne interesovanje publike, u ovom slučaju i inat, neku vrstu besa. Jer, ko ste vi da bilo kome u XXI veku zabranite neko delo, zarad „čuvanja ugleda i časti“ vladara, makar i naknadno kanonizovanog? I otkad su to balerine nešto prljavo, grešno, a imperatori imuni na vanbračne izlete? Poslužiću se rečima samog reditelja: ova veza je već u svoje vreme bila javno poznata i kasnije široko dokumentovana, dok je car proglašen za sveca „zbog mučeničke smrti, a ne života kakav je vodio“. Da ne spominjem kako, baš kao u Skorsezeovom slučaju, najglasnije negoduju oni koji film nisu pogledali, niti razumeli njegovu namenu, ali su pokrenuti težnjom da se, makar posthumno, očuva kult nedodirljivosti vođe. Ono što je nakon svega više nego jasno jeste da predmet radnje predstavlja najmanje problematičnu stavku ove istorijske, pre romanse nego drame. Gde je to film zaista omanuo i koji je promašaj zapravo u pitanju, razmotrićemo u nastavku teksta.

Slično Čedvikovoj „Drugoj Bolenovoj kćeri” (ukoliko već čitate ovu recenziju, sigurno ste upoznati i sa tim filmom), pred sobom imamo do besmisla uprošćenu priču iz života slavnih ljudi, domet koji je već tom činjenicom daleko postavljen, ali na kraju nedosegnut. Nekoliko, da unapred rezimiram, najvećih propusta filma su: 1. površna, veoma loša karakterizacija; 2. neubedljivo motivisani obrti; 3. konfuzni zapleti, nejasan rasplet; 4. hronologija; 5. slabi dijalozi.

Uvodna scena, primer u žanru često korišćenog okvira, prikazuje krunisanje Nikolaja II (Lars Ajdinger), koje se odigralo 14. maja 1896. godine. U preterano dramatičnoj atmosferi, jedna mlada žena obučena u nešto nalik venčanici uspeva da nadmudri obezbeđenje i sa balkona dozove Nikija. Dotični sledećeg trenutka pada u nesvest, a glomazna kruna, koja mu je upravo „lebdela“ tik do glave, sa treskom se skotrlja na tlo. Naslov „Матильда” stoji odmah pored nje, kao zanimljiv nagoveštaj da je to ime žene koja (je mogla da) ruši carevine, ali iznutra. Da li je film taj potencijal dobro iskoristio? Nažalost, ne, mada se čini da su ozbiljno nameravali.

Vremenski skokovi, ono što će od prvog do poslednjeg minuta biti možda i najbolnija tačka ostvarenja, počinju da nas zbunjuju već od prve epizode u radnji. „Bačeni“ smo neodređeno koliko unatrag u prošlost i posmatramo baletski ansambl iz koga visokorođeni (počev od samog cara) očigledno već dugo imaju običaj da biraju družbenice. U jednom trenutku direktor, Ivan Karlovič (Jevgenij Mironov, već spomenuti Juda), otvoreno naziva trupu „kuplerajem finansiranim od države“.

Među plesačicama se izdvaja mlada Matilda Feliksovna Kšesinska (lepa poljska glumica Mihalina Oljšanska), nova zvezda koju svi pomalo nastoje da gurnu u vidokrug prestolonaslednika. Otuda i ona sporna pokidana bretela (u sceni za koju su se mnogi naslepo, od trejlera, uhvatili kao za „skandaloznu”), zbog čega labud u jednom trenutku na bini ostaje sa obnaženim grudima (tačnije, samo jednom skoro androginom dojkom; dakle, ništa spektakularno). I, uprkos svemu, nastavlja da pleše.

Nešto kasnije, car Aleksandar III „nabacuje“ Kšesinsku svom sinu, ističući kako mu se „ta Nemica Aliks sa kojom se dopisuje ionako nikad nije sviđala“. Balerina je zapela za oko i njihovom rođaku, knezu Andreju Vladimiroviču, a odavno je prati izvesni poručnik Voroncov (Danila Kozlovski). Pre svega, odmah je neophodno istaći potpuno promašen kasting za ulogu Nikolaja, ne samo usled činjenice da nemački glumac (ljubiteljima odlične serije Vavilon Berlin poznat kao Alfred Nisen) ama baš nimalo ne liči na pravog Nikolaja i ostavlja utisak znatno starije osobe nego što je carević u tom periodu bio. Izbor bi možda bio srećniji da je pao na, široj publici prilično poznatog, Kozlovskog koji ovde igra zaverenika i(li) pomahnitalog obožaoca balerine. Njegova uloga se najvećim delom završava u prvih petnaest minuta, čime je prilično glupo protraćen potencijal zanimljivog i harizmatičnog glumca. Matilda kao femme fatale, pak, od početka deluje prikladno i uverljivo.

Iza provodadžijskog dijaloga sledi konfuzna, neuverljiva, prenaglašeno katastrofična scena železničke nesreće nakon koje Saša, usled napora uloženog da spasi porodicu, ostaje trajno povređen i slab. Ovo je događaj koji se zaista odigrao, ali 1888, gotovo dve godine pre nego što je Nikolaj uopšte upoznao Matildu – no, ovde ih ubrzo vidimo kako se susreću na konjičkim trkama. Samosvesna balerina nije lak plen. Iako veren, Nikolaj joj bez razmišljanja nagoveštava da se još može predomisliti, dok ona u prilog tome tvrdi kako ima pravo na poljski presto, po babine linije. Čini se, već koji dan posle (nijednog jedinog trenutka ne vidimo ni najmanji presek, vremenski otklon ili bar pisanu naznaku o tome koliko je prošlo!), pošavši da mu čestita rođendan, carica majka zatiče Matildu u sinovljevoj ložnici. Obukavši se, on je odvodi u svečanu dvoranu i smelo predstavlja dvoru, uključujući oca, kao „kneginju Krasinsku“. Car je ne prepoznaje, iako je koliko nedavno lično preporučio Nikolaju za metresu, ali srdačno odobrava vezu i daje im neku vrstu blagoslova, napominjući devojci, onako šeretski, kako je Niki nezreo i nespreman za dužnost vladara.

 

Odbojnost prema tom zvaničnom, budućem braku sugerisana je scenom dopremanja klavira za Aliks: Nikiju, naime, „nije do muzike“. Bilo kako bilo, planira se da venčanje bude obavljeno posle Nove godine, jer je car, iznebuha, negde iza kulisa preminuo?! To znači da je, za svega par scena, pretrčano otprilike pet godina, a siroti Nikica još ne može da odluči kojoj se ženskinji prikloniti, uključujući mamu Mariju. Mada ga ništa ne pitaju, jasno je da se mora opredeliti, jer protokoli teku, a narodu je potreban novi car.

Sledeći značajan događaj je dolazak princeze izdaleka, Aliks (Luiz Volfram), na železničku stanicu. Unuka kraljice Viktorije prikazana je kao kruta, ružnjikava, odbojna devojka koja se svim silama trudi da nauči ruski i uklopi se u buduću ulogu, pri čemu joj svaki postupak prelazi u fanatizam. Za to vreme, Marija Fjodorovna insistira da „balerina nestane“, preuzimajući misiju u svoje ruke: prvobitno pomilovan od strane prestolonaslednika, Voroncov postaje zatočenik jednog u nizu opskurnih likova, izvesnog doktora Fišera, uverenog da Matilda ima neke veze sa zaverom, te je neophodno „zaustaviti“. Naime, nikome nije jasno da li se radilo o pokušaju atentata ili samo izlivu ljubomore, tek, prilikom ranije spomenutog susreta ljubavnika na hipodromu, poručnik je pokušao da im osujeti idilu, ali je brzopotezno zaustavljen.

 

Dok se Matilda bori da od starije koleginice, Pjerine Lenjani (za koju je ovde sugerisano da je bila ljubavnica starog cara), preotme (simboličnu) ulogu neveste u baletu koji ansambl priprema za ceremoniju u Moskvi, agenti su je uveliko uzeli na nišan i traže kompromitujuća pisma koja su ljubavnici razmenjivali. Za to vreme joj Niki i dalje obećava brak, dok Aliks traži odgovore na spiritističkoj seansi, dodatno se razotkrivajući kao histerična, potpuno neuračunljiva i nedopadljiva osoba. Doktor Fišer je, po svemu sudeći, došao u Rusiju na njenu ideju (?!?), zajedno se oslanjaju na predskazanja i sujeverje (nagoveštaj kasnije odanosti Raspućinu?), a povremeno i vozikaju motociklom.

Nikolaj sa svoje strane takođe užurbano traga za dokazima, istina, znatno više faktografski utemeljenim, a koji se tiču Matildinog porekla. To omogućava njegovom zaljubljenom rođaku da se bezuspešno udvara balerini, koja se pokazuje pametnijom od svih muškaraca što obleću oko nje. Pravoj Matildi je ovde učinjena velika nepravda – u jednom trenutku, koketno će nabrajati svoje ljubavnike iz krugova plemstva, mada zapravo do Nikolaja nije imala nijednog.

  

Motiv krvi je izuzetno važan: Fišer, iz nekog čudnog razloga, insistira da Aliks mora (kako bi zaustavila suparnicu) doći do neodređene količine kapi Matildine krvi. Dok balerina zaključuje da njena krv, figurativno, „ne valja“ (odnosno, nije dovoljno plava da je učini dostojnom jednog carevića), istorija će pokazati da ni Aliksina krv, ovoga puta bukvalno, nije valjala (dobro poznata nasleđena hemofilija malog Alekseja). Ne znam jesu li autori filma slučajno ili namerno ovo podcrtali, ali simbolika je više nego uspela i baš zbog iznenađujuće efektnosti u odnosu na ostatak zbrkanog, neuverljivog filma, čini mi se da je nehotična.

A hoćemo li još malo o nejasnoćama? Za početak, da li Fišer pokazuje snimak Matilde dok pleše na nekoj vrsti projektora (kino-operater je, videli smo, jedna od Nikijevih opsesija) ili je naučno-fantastično „izvukao“ te slike iz glave Voroncova, potopljenog u ogromnoj kabini za mučenje? Zbog čega je Aliks, na kraju krajeva, uopšte tražila i da li je, odnosno, kako je upotrebila krv druge žene u čije postojanje, dotle, sasvim samouvereno nije ni sumnjala?

 

Početak proganjanja rivalke pretvara Aliks u psihopatu: prisluškuje tuđe telefonske razgovore, mahnito juri hodnicima palate, a Niki počinje da je se plaši. Scena ispred projektora, dok groteskno zabacuje skutove suknje i imitira Matildin snimak, posebno je rečita – i glupa. Najozbiljnije, doživela sam transfer blama gledajući je. Ukratko, opis radnje bismo odatle mogli svesti na: nesrećni par, vezan zabranjenom ljubavlju, okružen je manijacima! 

 

Matildina rešenost da dobije ulogu podsetiće nas na film „Crni labud“, a luda Aliks koja je proganja i preti na probama takođe se u potpunosti uklapa. Pokušajem ucenjivanja, verenica nesvesno ističe razliku između njih dve: „Tebe je izabrao on (N.), ali mene je Bog birao za njega!“ U drugoj sceni, dok iz voza posmatra rulju koja se okupila da vidi Romanove i zatim produži ka prestonici radi proslave, konstatuje: „Od venčanja, više neće postojati Aliks od Hesena! Biću Aleksandra Fjodorovna, carica-majčica ruskog naroda.“ Jezivo, zar ne? Udaju i čin prelaska u pravoslavlje doživljava kao veliku žrtvu, kojom se ponosi i zato ne propušta nijednu priliku da njome natrlja Nikolaju nos.

U međuvremenu, on ljubavnici poklanja luksuznu kuću uz reku, sa sopstvenim mini-teatrom. Dok rivalstvo buduće svekrve i snahe jača, carica priča sinu kako je svaki vladarski brak, pre svega, „pitanje dužnosti”, ali naposletku podržava želju njegovog srca. Nikolaj, osokoljen time, donosi odluku da ipak pobegne sa „Maljom“. Sve je organizovano, knez Andrej ostavlja lična osećanja po strani kako bi im pomogao, međutim, preduhitriće ih odbegli Voroncov. Ispostavlja se da je zaista u pitanju „samo“ opsednuti obožavalac, kome je (tipično ruski?) neuzvraćena ljubav uništila život (smerna verenica se ubila pošto ju je ostavio), a nadležni za kontrolu carskog morala to vešto iskoristili. Dolazi do okršaja sa eksplozijom, na skeli ispred balerinine kuće. Prekasno pristigavši, Nikolaj i Andrej veruju da je Matilda poginula.  

Pri kraju filma, ponavlja se okvir – uvodna scena krunisanja. U trenutku kada shvati da Matilda ipak nije mrtva, car se naočigled svih obeznanjuje. Njegovo prethodno izmirenje sa sudbinom i Aliks krajnje je neubedljivo i dvosmisleno. Mi od Sunny (nadimak iz detinjstva buduće carice) ne vidimo ni zračak: sunašce pre deluje kao izvor jada, a Niki joj to da mu je „obasjala život“ priznaje – okrenut leđima, suznih očiju i umrtvljenim glasom.

Scena za koju je nejasno da li se radi o viziji, iznova simulira prvu noć sa Matildom, s tim što sada Aliks trči hodnicima ispred njega, koketno razbacuje odeću i otkopčava steznik. U drugoj halucinaciji, dok je onesvešćen, Nikolaj zamišlja Matildu na mestu neveste, a kada dođe sebi, izvršava dužnost uz zvuke „Mnogaja ljeta“. Nedvosmisleno loš predznak buduće zajednice predstavlja stampedo izgladnelog naroda na Hodinki, koji iza sebe ostavlja dve hiljade mrtvih. Dok vatromet obasjava opustelu poljanu nakon završenog „pira“, novopečeni car stoji tužno sam. Poslednja scena je u spavaćoj sobi: supružnici se mole da im Bog „očisti krevet od greha“ i sve je u znaku pokoravanja. Kratko epiloško objašnjenje dalje sudbine glavnih protagonista daleko je rečitije od ovako nabacanih, poluistinitih epizoda i glasi: bračni par Romanov je brutalno ubijen posle dvadeset četiri godine zajedničkog života; Matilda zamalo doživela stotu, prateći svoje srce.

Hronologija je usled zbrzanosti neverodostojna i zbunjujuća. Zapravo, veza sa Kšesinskom je započeta nekoliko GODINA, a ne koji mesec uoči ženidbe (1894) koja se, opet, desila dve godine pre  (1896), a ne istom prilikom kao krunisanje – kako izgleda na osnovu prostog redosleda smenjivanja scena. Kao što sam pisala u sredu, Matilda i Nikolaj su se upoznali 1890. godine, a njihova veza je trajala do 1894. Prilično je sigurno da se afera nije nastavila po njegovom stupanju u brak sa Aliks, za koju ga je vezivala doživotna snažna ljubav. Aleksandra je, štaviše, znala za prethodnu vezu svog muža, ni manje ni više nego iz njegovog dnevnika, koji joj je lično ustupio na čitanje. Zanimljivo je da su obe žene bile vršnjakinje, rođene 1872. godine, a što se tiče kneza Andreja, Matilda će ga upoznati tek 1900. Bio je sedam godina mlađi od nje i postaće joj suprug.

Karakterizacija je izrazito površna i loše osmišljena, nevezano čak ni za to što ne laska istorijskim ličnostima (ovo, na kraju krajeva, nije dokumentarac) – potpuno nerazrađena. Mane likova za koje se zna iz faktografije i povesti ovde su preuveličane do karikaturalnog i groteske (Aliksin fanatizam i praznoverje, Nikolajeva neodlučnost i slabost, Matildin živi duh i fatalnost lepotice). Niti jednog trenutka nismo načisto sa time kada tačno dolazi do „promene“ osećanja u caru, zbog čega se određena odluka ipak donosi i tome slično.

Nikolaj predugo oscilira između dužnosti i želje, što ne bi bilo problematično da na kraju sve nije brzinski razrešeno putem nekakve religijske epifanije (?), kako bi se uklopilo u stvarnosni tok događaja (jer, car se svakako oženio verenicom iz Nemačke).

Prikazan je kao beskarakteran čovek koji se povija kako mu ko sugeriše. Nije posebno ubedljivo ni predstavljanje Matilde kao „državnog neprijatelja broj 1“, iako je ona de facto ugrozila mnoge dinastičke planove. Pretpostavljam da, kada na suprotnoj strani imate neuračunljivu Aliks (osobu za koju je, u ovoj verziji priče, zbilja nemoguće da se baš niko nije zapitao je li psihički podobna za najviše zvanje u državi?), teško možete ne saosećati sa balerinom koja, eto, barem razume poziciju žene u društvu tog trenutka i bori se da svejedno sačuva dostojanstvo, tako što će samostalno donositi odluke.

Primera radi, pretnja otpuštanjem iz baletskog ansambla je mnogo bitnija nego što je to razradom ovog filma pokazano: vrhunskom talentu poput nje sigurno je morala biti čak i bolnija nego razdvajanje od Nikolaja.

U izvesnim trenucima sve prilično podseća na staru verziju filma „Majerling“, naročito randevu na hipodromu, kada Matilda odbija budućeg cara uz nagoveštaj da će je, svejedno, sam tražiti i da je nikada neće zaboraviti.

Sa izuzetkom par kičastih scena (poput one u balonu, gde sam očekivala da svi zapevaju, koliko je ličilo na bolivudski mjuzikl), sve je vizuelno veoma lepo (nimalo čudno s obzirom na budžet od dvadeset pet miliona dolara, kojim se svrstava među najskuplja filmska ostvarenja u modernoj ruskoj istoriji. Trećinu novca je, spomenuću i to, uložilo njihovo Ministarstvo kulture.); kostimi su dobri (ako je verovati izvorima, ukupno sedam hiljada prelepih toaleta i uniformi), baš kao i muzika. Izdvojila bih scene nadmetanja balerina u crnom i belom; kao i onu kada Nikolaj i Matilda postanu ljubavnici. Ako se pod „nepotrebno dugim krevetskim epizodama“ mislilo na potonju (jer, druge zaista ne mogu da se setim), nije mi  najjasnije zbog čega: zapravo je veoma suptilna, a njih dvoje obavija nekakav til, poput balerininog kostima, što mi se učinilo kao naročito efektan detalj.

Sve u svemu, još jednom se potvrđuje nepisano pravilo da će, više i brže od bilo kakvih protesta, politizacije ili religijske revizije, „problematičan“ film kompromitovati unutrašnja neusaglašenost, manjak realnog kvaliteta i loše izvedena ambiciozna zamisao. „Matilda“ je za polazišnu osnovu imala izvanredno zanimljivu životnu priču, ne jedne, već nekoliko ličnosti, ali se sve usled brzine, suvišnih dodataka sa namerom podizanja tenzije, izmešanosti bez reda i jasnoće, te uglavnom neadekvatnog izbora glumaca (pre svih za uloge Nikolaja i Aleksandre) pretvorilo u razočaravajuće prazan, iako očigledno produkcijski raskošan – pokušaj. 

(Iskreno se nadam da je, nasuprot tome, pokušaj moje malenkosti zvani Ruska zima, a koji se ovim tekstom zatvara, bio nešto srećnije izveden!)