среда, 31. октобар 2018.

Priče o pesmama: Jubilej grupe “Divlje jagode“

40 godina od osnivanja 

piše: Isidora Đolović

Iako ćete od njihovog gitariste, idejnog tvorca i, svih ovih godina, sile vodilje – Seada Lipovače, čuti da nisu heavy-metal bend, „Divlje jagode“ za fanove širom bivše Jugoslavije predstavljaju sinonim tog žanra na ovim prostorima. Iz brojnih razloga, Zele se može uporediti sa jednim od svojih najvećih muzičkih uzora - Ričijem Blekmurom, jer ne samo da je mag na svom instrumentu, već opstaje kroz silne godine, promene sastava, naročito vokala „Jagoda“, održavajući nivo postavljen još prvom objavljenom pločom. 
Grupa je osnovana davne 1977, ali ove godine sa razlogom zvanično obeležavaju četiri decenije diskografske i koncertne aktivnosti. Jagode iznikle iz snova dvadesetdvogodišnjeg studenta spoljne trgovine, Bišćanina Lipovače, rasle su divlje, nesputane i slobodne, sa svakim novim albumom postajući sve veći muzički autoritet, fenomen i proverena rok mašin(erij)a. Iza mikrofona su se smenjivali različiti, a podjednako vrsni i autentični pevači; ikonografija i motivi pesama (kao po pravilu, uglavnom oskudnih do sasvim nebuloznih tekstova, ali nadomeštenih bogatim, virtuoznim melodijama, što se za hard'n'heavy pravac, ipak, najviše očekuje!) bili tipični, karakteristični; a Zeletov stil sviranja nadaleko prepoznatljiv. Proslavljajući okruglu godišnjicu, beleže zavidnu cifru prevaljene kilometraže, pa sa razlogom mogu biti ponosni svi koji su kroz godine i faze doprineli „rasadu“, a najviše sam glavni baštovan Zele.

среда, 24. октобар 2018.

Svaštara, (s)redom: Septembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Volite li jesen? Može li se, uopšte, naš doživljaj ovog godišnjeg doba odvojiti od davno stečenog, sastavljenog iz slika, školskih zadataka, darova sezone prikupljanih za panoe, herbarijume i tematske izložbe u slavu najbogatijeg, melanholično raskošnog, bojama svele prirode oslikanog perioda? Dolazak jeseni mi, bez izuzetka, vrati đačke uspomene, uz zadovoljstvo zapažanja kako je ovo verovatno jedini preostali odsečak kalendara koji nas opominje da ipak nismo roboti, neprikosnoveni gospodari svega, već još postoji deo umnih životinja koji podleže poštovanju prirodnih ciklusa i počinje da se osigurava za dolazeću zimu. Jesen nas vraća starim, dobrim običajima, nekako preživelim čak i u „džungli na asfaltu“, kada se gotovo sve dobija i obavlja „na dugme“. Zadržava nam pogled i dah pred svim lepotama, autentičnim i nestvorivim rukom naših svemogućih veštačkih naprava. Ma, ni promene raspoloženja nisu drugo do podsetnik na neraskidivu povezanost koju imamo sa svetom oko nas, onu iskonsku sponu, samo malo zanemarenu usled samouverene užurbanosti kroz kakvu živ(otar)imo. I da ne bih uzalud pokušavala da sročim lepši uvod od onog iz JESENJE MUZIČKE LISTE od pre koju godinu, od sveg srca preporučujem da se putem ostavljenog linka prebacite na tekst i pritom malo muzički inspirišete za teme u nastavku.

недеља, 21. октобар 2018.

„Siren“ (2018)

komentariše: Isidora Đolović

Sa dolaskom jeseni, okraćali dani, sve hladnije vreme i blizina (našim prostorima stranih, ali u širem kulturološkom kontekstu sve prisutnijih) neobičnih praznika, uteruju blagu jezu u kosti, podstičući popularnom kulturom „kodiranu“ potrebu za malo kvalitetne noćne strave. Slično kao i u slučaju teme seksualnosti, šezdesetih oslobođene, pa preko svake mere isforsirane i vulgarizovane, žanrovi misterije i horora odavno su se „izlizali“, potrošeni u različitim klišeima, pa iako potražnja za njima ne jenjava, sve su ređi zaista interesantni i sveži primeri ovakvih serija i filmova. Ponekad, ipak, dobro osmišljene ideje zatalasaju mrtvo more malih ekrana, pristižući pravo iz tamnih dubina varijacija na dobro poznate teme i smelih poigravanja ustaljenim viđenjem popularnih priča. Početkom ove godine, publici širom sveta predstavljena je „Sirena (Siren), nepretenciozan i, sudeći po dogovorenom produžetku u vidu druge sezone, dosta uspešan eksperiment produkcijske kuće Freeform. Tragom drevnih predanja o smrtonosnim, zavodljivim bićima koja vekovima odvlače (muške) duše u nepovratnu tamu okeana, zaronićemo do severnoameričkih obala u naše, naučnim napretkom i industrijalizacijom ohrabreno doba. Nosi li, u međuvremenu stečena samouverenost, posebnu ranjivost neverujućima u priče iz davnina? 

субота, 20. октобар 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – “Far from the madding crowd” (2015)

piše: Isidora Đolović

Postoji nekakvo čudno, nepisano pravilo da su jesen i zima kao stvoreni za čitanje i gledanje svih onih, ko zna koliko dugo odlaganih ozbiljnih, klasičnih, obimnih dela pisane ili igrane umetnosti. Upućeni na svoje domove i zatvorene, dobro zagrejane prostorije, dobijamo savršene uslove za koji sat, dnevno ili sedmično, plovidbe put imaginarnih svetova i sudbina, a u godišnjem dobu koje upravo „gazimo“, svi oni kao da vode nešto zapadnije i koju dvestotinku ranije. Dolazi sezona Dikensa, Džejn Ostin, sestara Bronte, Stokera, Agate i A. K. Dojla, kada nema lepšeg doživljaja od ušuškavanja u omiljenoj fotelji, uz sezonske mirise i nijanse svuda u vazduhu, pa prepuštanja doživljajima iz prošlosti. U skladu sa tim, danas vam predstavljam i preporučujem jednu sasvim prikladnu književno-kinematografsku temu.

субота, 13. октобар 2018.

Subota sa knjigom: “Noć u Šangaju“

piše: Isidora Đolović

Tridesete godine XX veka uvek su zanimljiva tema zbog specifične dvostrukosti koja ih odlikuje: dekadentne i angažovane, glamurozne i krizne, obeležene groznicom grabljenja ono malo preostalog života pred sve jasnijim nagoveštajima katastrofe. Doba džeza, velikog ekonomskog kraha, uspona nacizma i pojedinačnih ratnih sukoba koji će se, već krajem decenije, spojiti u jedan, do današnjeg dana  najveći užas. Uglavnom su nam poznate priče iz ovog perioda pristigle sa zapadne strane, iako se na Dalekom istoku još ranije i burnije „krčkala“ buduća eksplozija. Prema zemljama svitanja okrenula se književnica Nikol Mones, romanom „Noć u Šangaju“ („Laguna“, 2014; orig. Night in Shangai, 2013) objedinivši istorijsku priču, triler, ratnu avanturu i muzičku dramu u skladnu celinu.

недеља, 07. октобар 2018.

„My American cousin“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

„Moj rođak iz Amerike“, autorsko delo Sendi Vilson, jedan je od onih „malih“, nezavisnih filmova koje slučajno uhvatite na kablovskoj (uglavnom je to kanal MGM  iliti današnji AMC), pa mu se svaki naredni put rado vraćate. Mada je svojevremeno dobio mnoge nagrade, ostao je relativno nepoznat široj javnosti, tako da ga je nemoguće pronaći na Internetu, a sumnjam i da postoji zvanično DVD izdanje. Možda je eventualno moguće „izbunariti“ kakav VHS primerak na Amazonu, s obzirom da je reč o (skromnoj) kanadskoj produkciji sa sredine osamdesetih. A to je zaista šteta, jer nam se jednostavno ostvarenje urezuje u sećanje iz razloga što većina ima upravo ovakvu priču u svom sećanju. Manje-više svako je prošao kroz slično iskustvo tokom odrastanja obeleženog snovima, čežnjama i nestrpljenjem, u nemirnom dobu kada nam je sve tesno, od sopstvene kože do sredine u kojoj živimo.

субота, 06. октобар 2018.

Subota sa knjigom: “Crvena princeza: Revolucionarni život“

piše: Isidora Đolović

Glavni junak i narator romana „Mladić“ Fjodora M. Dostojevskog, mrzi što stalno mora da objašnjava sagovornicima kako nije od TIH Dolgorukovih, osirotelih petrogradskih plemića u direktnoj vezi sa carskom porodicom. Svaki put kada ga, čuvši njegovo prezime, oslove sa „kneže“, u velikoj neprilici i posramljenosti dodaje „samo Dolgorukov“. Ali, to je neka druga priča, svakako različita od one koju Sofka Zinovjev u knjizi „Crvena princeza: Revolucionarni život“ („Odiseja“, 2011; orig. Red Princess – A revolutionary life, 2007) ispreda o svojoj baki i imenjakinji, odnosno, njenom uzbudljivom vremenu. Memoarska proza je obično veoma zanimljiva kada govori o ličnostima sa bogatom iskustvenom i misaonom biografijom, a žena čijim se dnevnicima, prepiskom i neposredno isripovedanim sećanjima unuka služi, i te kako ima šta da nam ponudi.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...