Četvrt veka od tužnog rastanka

piše: Isidora Đolović

Dražen Ričl

(1962-1986)

“Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.” (Branko Radičević)

Nije retkost da umetnici u ranoj mladosti ostvare neverovatan uspeh, niti da se u nečijih par godina slije prosečan ljudski vek. Ovakav životni scenario nalazimo i kod mladića o kome večeras želim da pišem. A on je bio istinski umetnik, potpuno spontano širio i velikodušno prosipao svoj višestruki talenat na svakom koraku i sve to skromno, nepretenciozno, prirodno- kao i svaki pravi, Bogom dani.

Zaboravljeni talenti- Amila Sulejmanović

piše: Isidora Đolović        

Poznato je da prave kulturne vrednosti ne tretiramo kako dolikuje i kako zaslužuju. Šta onda reći o tekovinama sada već nepostojeće države, prošlosti koju umom i duhom ograničeni žele da izbrišu, negiraju i obezvrede? Serijom tekstova ću pokušati da podsetim, češće i priredim novo otkrivanje određenih nepravedno potisnutih fenomena muzičke scene osamdesetih, ljudi čiji primer dokazuje da je ovdašnja umetnost jednom bila ravnopravna sa svetskom. Volela bih da dam skromni doprinos misiji čuvanja od zaborava zaostavštine vremena bogatog idejama i njihovim iznenađujućim realizacijama.

Ne verujem da postoji osoba sa ovih prostora koja nije barem jednom čula pesmu sarajevskog benda "Valentino"-"Volim te još", sa čuvenim refrenom i spektakularnom poslednjom strofom, koja ne bi bila to što jeste bez snažnog i upečatljivog ženskog vokala. Neću ulaziti u priču o samom bendu, pogotovo ne današnjem besramnom pozivanju bivšeg gitariste Zije Rizvanbegovića na staru slavu i promuklom šaputanju ono nekoliko iole kvalitetnijih pesama s prvih albuma, koje naravno nije on pevao u originalu, niti o činjenici da je takav lik uspeo da odgurne od sebe sve saradnike koji su bend u pretposlednjoj dekadi dvadesetog veka još držali tik s druge strane one granice koja deli sprdnju od muzike. Ovo je prica o ženi iza tog fantastičnog glasa i njenom većini nepoznatom, ali veoma vrednom pažnje, nevelikom opusu. Njeno ime je Amila.

40 godina bez Džimija

Jim Morrison memorial (1943-1971)

Isidora Đolović

Navršile su se tačno četiri decenije od kada je svet ostao bez jedne od najinteresantnijih figura moderne muzičke umetnosti. Morison je, to znamo, bio (i ostao) velika rock`n`roll zvezda, ikona XX veka, koju je zagonetna i prerana smrt uzdigla do kultnog statusa. Međutim, on je bio mnogo više od toga- neosporno talentovan pesnik i muzičar, privlačna i harizmatična, ali i preintenzivna i neprilagođena ličnost, čovek sa posebnom vizijom, sposoban da probudi i zauvek zarobi paznju. Zato nije ni čudo što se njegov lik "odomaćio" na različitim modernim proizvodima, kao prepoznatljiv simbol, npr. uz Merilin i Če Gevaru. Kao što se po prirodi stvari dešava, priznanje je došlo za njega prekasno, ali, neminovno i uprkos svim silama protivljenja koje su ga osporavale i pokušavale da unize i osujete. Zasluženo je uzdignut među zvezde, gde kao da je oduvek pripadao i težio da se vrati, iz ovog hladnog i surovog sveta. Danas je daleko važnije pitanje: da li je svet zaslužio Džima Morisona?

"Can you give me sanctuary?
I must find a place to hide,
A place for me to hide."