субота, 01. октобар 2011.

Četvrt veka od tužnog rastanka

 autor: Isidora Đolović


Dražen Ričl
(1962-1986)
“Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.” (Branko Radičević)

           Nije retkost da umetnici u ranoj mladosti ostvare neverovatan uspeh, niti da se u nečijih par godina slije prosečan ljudski vek. Ovakav životni scenario nalazimo i kod mladića o kome večeras želim da pišem. A on je bio istinski umetnik, potpuno spontano širio i velikodušno prosipao svoj višestruki talenat na svakom koraku i sve to skromno, nepretenciozno, prirodno- kao i svaki pravi, Bogom dani.
           Ima neka zla kob koja odnosi mlade stvaraoce. Kao da time život hoće da pocrta njihovu nezemaljsku bit, činjenicu da čistota umetničke duše i plemenitost njene vizije nije za ovaj svet- krhka i uzvišena nad blatom svakidašnjice. Pojavi se, bljesne i spektakularno napusti pozornicu života, ostavivši zabezeknute posmatrače da doveka pričaju o čudu koje su doživeli. A nema boljeg traga te zvezde repatice od-dela. Kroz njih, oni večno žive.

"...važno je da se sanja,
neka se sanja..."
od detinjstva sa gitarom
          

Dražen Ričl zvani Para, a kasnije i Zijo, rodjen je 12. marta 1962. godine u Sarajevu, kao sin jedinac Ferdinanda Ričla i Elvire Deak. Otac mu je umro veoma rano, pa je odrastao sa brižnom i posvećenom majkom, na Koševu. Za muziku se zainteresovao kao dete, kasnije zavrsio muzičku školu i u Gimnaziji pristupio svom prvom bendu "Ozbiljno pitanje". Studirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, ali, muzika je bila najveća ljubav i preokupacija. Svestran i obdaren prirodnom harizmom, smislom za humor, spontanošću i životnom energijom, postaje perjanica sarajevske omladinske kulturne scene u razvitku. Godine nakon maršalove smrti donele su mnogo dilema i stvorile pogodno tle za bujanje slobodne, ničim ograničavane misli i izraza. U Sarajevu se rock scena polako okreće u novom pravcu, nagovestenom delatnošću ekipe okupljene oko radijske emisije "PRIMUS". Nenad Janković alias dr Nele Karajlić, Branko Đurić Đura, Zenit Đozić, Boris Šiber, Zlaja Arslanagić  i Dražen Ričl činili su prvu postavu i tvorce kultnog humorističkog serijala "Top lista nadrealista" koji će iznedriti samonikli, jedinstveni muzičko-stilsko-umetnički pokret New primitives. Iz tog perioda potiče čitava prva sezona „TLN“-a. Tokom 1983. i 1984. godine, Zijo je gradio svoj status urbane legende sarajevske scene, kroz  rad sa Nadrealistima i sviranje u novoosnovanom bendu "Elvis J Kurtovich & His Meteors".
prvi zdesna
        

         Sa njima kao gitarista snima albume "Mitovi i legende o kralju Elvisu"(1984.) i "Daboga crk`o rock ` n` roll"(1985.). Na svirkama je najavljivan kao "Zijo, najbrža ruka srednje Bosne, uključujući i zajednicu opština Tuzla – car pare, magle i ostalih vremenskih nepogoda". Kao i njegov uzor, Keith Richards, vladao je scenom i bio zadužen za dobru atmosferu. Važio je za najtalentovanijeg i najveštijeg mladog gitaroša svoga grada. Svojom inteligencijom i već tada upadljivom stvaralačkom zrelošću nagoveštavao je mnogo i privlačio pažnju. Upravo sledeći svoju muzičku viziju, razilazi se sa dojučerašnjim kolegama i sa Zlatkom Arslanagićem-Zlajom (iz "Ozbiljnog pitanja") udara kamen temeljac bendu koji će se pod imenom "Crvena jabuka" upisati u anale domaćeg pop-rock zvuka. Uzori su bili u dalekim `60-im, a inspiracija- život, ljubav, vedrina, optimizam, uz promućurnu ironiju. Ovoga puta, preuzima na sebe ulogu pevača, gitariste i koautora. Odlično se snašao-„Jabuka“ je bila „dete“njegovog srca. Sa Aljošom Buhom, basistom, Draženom Žerićem-Žerom, klavijaturistom i Darkom Jelačićem-Cunjom, bubnjarem, činili su prvu postavu.


"Jer ti bi željela svog junaka
da učini nešto kao Gavrilo
jedina moja, najdraža moja,
ovo naše je dobro zakasnilo."

         Uspeh je za petoricu mladića došao sasvim zasluženo i očekivano. Prvi album, nazvan jednostavno "Crvena jabuka" izlazi početkom 1986. godine i pored kontroverznog omota sa ženskom zadnjicom oslikanom kao voćka iz imena benda, donosi i niz čas poletnih, čas melanholičnih, čas šaljivo-sarkastičnih (ali, nikad lišenih pozitivne energije) melodija koje su prirasle za srce mladima širom Juge. Sve tekstove i kompozicije pisao je tandem Arslanagić-Ričl. Zaljubive prirode, ne samo prema devojkama već i životu, stvarali su stihove od neprolazne vrednosti, a taj čin je Zijo jednom prilikom objasnio na sledeći način: "Kada čovjek ima to u sebi onda mora jednostavno da se izgalami,pobije,napije ili da napise pjesmu...A mi smo napisali pjesmu..." Izdvojile su se pesme "Dirlija", "Bježi kišo s prozora", "Sa tvojih usana"," Nek te on ljubi (kad ne mogu ja)". Dovoljno je čuti onaj predivan početak: "Kad sat zazvoni na kuli, kraj begove džamije...." Pesma evocira legendarni Šantićev prevod Hajnea, koji je inspirisao jednu od najlepših sevdalinki "Kraj tanana šadrvana", ali i Džonija Štulića da imenuje svoj bend: "Sa tvojih usana vrućina ubija, još pamtim legende starih plemena, što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube...." Publika i kritika su ih jednoglasno prihvatili. Istoga leta, odmarajući se i spremajući za svoju prvu jesenju turneju, počeli su- jako inspirisani- da pišu pesme za drugu ploču. Toliko planova, želja i ambicija. A onda, kako to samo život zna surovo da se poigra- sve presečeno u jednom trenutku.
Zlaja i Zijo
"I  volio bih umrijeti prije nego ostarim,
i volio bih umrijeti samo da ih ne vidim,
kako pričaju priče kao naši starci ,
bivše djevojčice, bivši dječaci."

            18. septembra 1986. vozili su se u Mostar na zakazani koncert. U "fići" kojom je upravljao Zlaja putovali su Aljoša i Zijo. Žera i Cunjo su po dogovoru trebali da im se kasnije pridruže. Kod Jablanice, na klizavom putu za Mostar, dogodio im se težak sudar sa kamionom. Nažalost, 25-godišnji Aljoša(načitani student filozofije iz Zenice, pre "Jabuke" član benda "Kongres") nastradao je na licu mesta. Zlaja je prošao sa lakšim povredama. Za Zijinu porodicu i prijatelje tek počinje agonija. Sa teškim povredama glave, helikopterom je prebačen na beogradsku Vojnomedicinsku Akademiju.
Aljoša Buha
         Omladina je u redovima stajala i nudila krv za transfuziju. Lekari na VMA su se borili za Ričlov život, ali, 1. oktobra je, ne probudivši se iz kome, ipak preminuo jedan od najperspektivnijih mladih talenata svoga vremena. Izgubio je dvanaestodnevnu bitku, sa samo 24 godine. Kratak, ali, bogat i nadahnjujuć život. Majka moje najbolje drugarice imala je tetku u to vreme zaposlenu na VMA, koja joj je toga dana saopštila: "Onaj tvoj "Bježi kišo s prozora" je, nesrećnik, umro." Ljudi su plakali na ulicama. Zloslutni gubitak kao da je naslutio lavinu predstojećih. A njega samog kao da je, onako kako to samo pesnici umeju, Dražen predosećao u svojim poslednjim stihovima, poput "zaspaću noćas ja zbog nje, da nikad me ne probude". Sahranjen je na groblju Bare u rodnom gradu. Na mestu saobraćajne nesreće podignuta je spomen ploča, a nadgrobni spomenik je u obliku presečene jabuke, sa uklesanim stihovima koji proročki jezivo odzvanjaju:
“ Prođe avgust srećo moja,
Vrijeme da se rastane
Bilo je izgleda previše lijepo
Da nam tako ostane ”
spomen-ploča
          Vest je potresno odjeknula i među kolegama muzičarima. Kako i ne bi- Zijo je bio omiljen, među poznanicima upamćen kao srdačna osoba razoružavajućeg osmeha, zarazne vedrine, čistog i zvonkog glasa, sigurne i prisne improvizacije na gitari. Reakcija je bila takoreći lančana: od koncerta u Domu mladih (čak je i Brega sudelovao, premijerno sa novim pevačem „Dugmeta“ Alenom izvevši „Ima neka tajna veza“; pored njih bili su tu Kemal Monteno, Vajta, Ismeta Krvavac, Indexi, Vatreni poljubac, Plavi orkestar, Merlin, Valentino, Hari Mata Hari), preko niza posveta (Tifina „Uspavanka no.3“, „Gore iznad oblaka“ Tutti Frutti Balkan benda...), do čuvenog Balaševićevog omaža u „Zetri“ sa paljenjem sveće u obliku crvene jabuke i rečima:

"Živeo je u vašem gradu jedan dečak koji mi je bio drag. I ne bih hteo da držim neke velike govore, ni da pletem lovore.Na kraju krajeva, to će verovatno drugi uraditi. Do nekog susreta koji nam ne gine u nekom drugom filmu, dozvolite, kao što je običaj kod mene u ulici da samo zapalim sveću."

       U svom maniru, panonski mornar najavio je “Slovensku”, izvedenu u spomen mladjem bratu po pesmi “zaustavljenom u koraku i snu”.
http://www.youtube.com/watch?v=urNFN0RzRbA
          U nizu dirljivih posveta, izdvojila bih pomenutu pesmu "TFB benda"snimljenu 1987:

"Koliko dinamita u mojim venama,
vrele krvi balkanske i časti mangupa,
 milion stihova u mojim genima
a Bog me već poziva pred vrata nebeska.
Koliko leptira u mojim očima
konja s´crnim grivama i žutih nevena,
milion uzdaha u mojim grudima
 a Bog me već poziva pred vrata nebeska.

A ja bi još samo malo pjevao,
ja bi još samo malo ljubio,
 ja još ne bih praznih kofera
do crnih zvijezda sjevera.
A ja bi još samo malo pjevao,
ja bi još samo malo ljubio,
ja još ne bih praznih kofera
 do crnih zvijezda sjevera,
gore iznad oblaka…"



       Što se benda tiče, isprva planirajući da se povuku, sakupili su demo-snimke, nastavili započeto i dovršili Draženove skice, oblikovane u ploču-posvetu preminulim drugovima- “Za sve ove godine”. Ulogu frontmena preuzeo je Žera. Promocija je izostala, u tišini i bez davanja intervjua i nastupa preostali članovi benda su im odali počast. Sa svojom setnom atmosferom, ovaj album je postao remek-delo. Draženova poslednja napisana pesma, čuvena "Tugo, nesrećo" odiše bolnom, teškom melanholijom:
"Ona dolazi,
jednostavno osjetim,
možda mi šapne
snijeg sa grana.
Šta mi donosi,
kusur od ljubavi
il' malo sreće minulih dana?"


       Ali, život se nastavlja, tako je i bend ipak promenio odluku i nastavio sa uspešnim radom. Ratni vihor je zaustavio sve, a njihova posleratna karijera nije više bila TO, svima je jasno. Ipak, do 1991. su, mada znatno mekšeg senzibiliteta, stvorili pesme kojima bi se i Zijo sigurno ponosio. Njegovi nedovršeni stihovi su korišćeni i kasnije, ne samo na albumima “Jabuke”, već i Đurine “Bombaj štampe”. U želji da iznese karijeru “Jabuke” na svoj način, diskutabilno je koliko je Žera u tome uspeo. Neminovno se nameće pitanje bez odgovora- kako bi sve izgledalo da nije bilo tragedije na jablaničkom kolovozu? Sigurno je da je “Crvena jabuka” posle albuma “Nekako s proljeća” suštinski prestala da postoji. Ne samo Zlajinim napuštanjem. Današnje Žerino recitovanje, koketiranje sa dalmatinskim narečjem, štancovanje otrcanih pesmica, daleko je od mladalačkog poleta čvrstog zvuka debitantske ploče, sentiša i tužne topline drugog albuma, a ponajviše od duha njihove čaršije . U svakom slučaju, nije baš vredno spominjanja- “Jabuka”, ali, neka druga i odavno trula.

Možda je ovo sve literalizacija sjećanja,ali,on,Para,zaista je bio car te scene.Svirao je gitaru najbolje,pjevao je točno onako kako to rade pop-zvijezde i bio je veoma,veoma prijatan.Prava zvijezda,prerano ugasla.Nismo tada znali ništa o tome,ali s njegovom smrću poceo je umirati jugoslavenski rock and roll.(Dražen Žerić)


“When the music's over,
When the music's over,
Turn out the lights…”
(The Doors)

           Nije doživeo da vidi kako je “crk’o Rock’n’Roll”, kako su se bivše djevojčice i bivši dječaci dohvatili oružja, kako su se lucidne ideje njegovih “Nadrealista” mračno ostvarile nad rodnim gradom. Da vidi rušenje i krah zemlje i kulture iz koje je ponikao, čiji je nosilac bio. U kojoj za mlade koji su voleli pesmu, umetnost i život, sanjali romantične i poetične snove, sa humorom i nepresušnim bogatstvom duha pristupali i najtežim temama- mesta više nije bilo.
     Danas, slušajući stihove koje je stvorio Draženov i Zlatkov mladićki um, prenosimo se u neko bezbrižnije vreme i dopuštamo da nas dotakne i zauvek osvoji plemenito i toplo osećanje, zagreje lepota pesničkih slika i razigranih zvukova, opije miris starog Sarajeva, parkova, kafanica, morskih obala i svih onih mesta gde se okupljalo- uz gitaru, čistog srca i široke misli, sanjalo i radovalo svetu. Ne dozvolimo da se muzika završi. Ako izgubimo sposobnost da cenimo i osećamo umetnost- gubimo ljudskost, a onda će misija svih ovih ljudi koji su joj posvetili i dali život biti uzaludna. Hrabri me to što je mnogo nas koje, mada rodjene posle svih tih događaja, dotiče i interesuje da prenosimo i čuvamo njihovu zaostavštinu- u svojim srcima i budućim delima.
           Večna ti slava, Zijo. Mirno spavaj, tvoje pesme i reči su u dobrim rukama. I beskrajno ti hvala na njima.

DOPUNA, 6. VI 2015: tekst se, pod naslovom "Uspavanka za večnog dečaka", može pročitati u najnovijem, junskom broju "Revije Istorija", u rubrici "Tragične sudbine".

29 коментара:

  1. jako mi je žao Zije i Aljoše !!!

    ОдговориИзбриши
  2. Vidi se da su bili dobri drugari

    ОдговориИзбриши
  3. za mene, oni su najbolji !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

    ОдговориИзбриши
  4. Sudbina ovih divnih i kreativnih mladih ljudi me iskreno dirnula i podstakla da napišem tekst. Drago mi je da Zijo i Aljoša nisu zaboravljeni. Hvala svima na čitanju!:)

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман29. јул 2014. 22:52

    Prepreprepreprepredivan tekst ! Rijetko se naježim čitajući tekstove, ali ovo..ovo je..ovo je nešto prepreprekrasno. Divno, toplo, iskreno...

    ОдговориИзбриши
  6. i nakon toliko godina Ti si mi u krvi....mirno spavaj andjele moj...RIP

    ОдговориИзбриши
  7. Moj vjeciti Idol iz mladih dana .....ostaje i do danas
    Vjecna mu slava..

    ОдговориИзбриши
  8. Kao student mnogo sam se druzila sa Djurom-Jerojem,Nerminom-Ficom,Borisom-Sibijem,Rizom,Drazenom-Parom-Zijom.....mnogo bolnih uspomena ste mi probudili...."Sve je nostalgija...."....hvala vam na ovom divnom tekstu...Aljosu nisam poznavala,ali njemu i Ziji vjecna slava

    ОдговориИзбриши
  9. Draga Radmila, veliko hvala. Mnogo mi znače ovakvi komentari, posebno od ljudi koji su doživeli to doba, poznavali te ljude, to me čini presrećnom. Ja sam mnogo mlađa, '88. godište, ali osećam taj posebni duh prošlosti, istražujem ga, pišem o njemu, nastojeći da ga približim svojim vrš'njacima i mlađima. Smatram da ste srećni, Vaše generacije uopšte, jer ste imali prilike da budete deo neponovljive društvene atmosfere i imate barem lepa sećanja, za razliku od ove današnje besprizornosti u kojoj smo mi odrasli i u kojoj živimo.:(
    Potrudiću se da članak dopre i do štampanih medija, jer sama priča to zavređuje, sećanje mora da živi, a primer posluži kao podsticaj mladima - kako je bilo onda, šta se cenilo....
    Hvala od srca.

    ОдговориИзбриши
  10. Draga Isidora, divan tekst, diiiiiiiiivaaaaaan. Tacno sam uzivala citajuci...sve si krasno srocila, sa puno duse. Svaka cast! (Mala prepravka - Zlaja je takodjer bio u prvoj postavi na radiju i, stavise, jedan je od osnivaca Nadrealista.)

    "Danasnje Zerino recitovanje, koketiranje sa dalmatinskim narecjem, stancovanje otrcanih pesmica, daleko je od [...]" = uhh, bravo. Da, sto posto. Potpisujem. Prije par godina sam pjevala bek vokal C. Jabuci i...tesko je pjevati danasnjem Zeri bek vokal, da se razumijemo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sa zakašnjenjem da ti se mnogo, MNOGO zahvalim :)* na komplimentima za tekst, ispravci, sugestijama....neopsivo znači. Evo, izmena će odmah biti uneta.:) Drago mi je što ti se dopao članak.

      Избриши
    2. Nema na cemu, svaki put! Ma clanak je boli glava, samo naprijed i nastavi s krasnim pisanjem. Zijo bi garant bio dirnut sto si mu odala ovakvu pocast, nema sta. :-)

      Nego, jesi procitala ovaj clanak koju napisa Zijina rodica?
      http://www.oslobodjenje.ba/pogledi/iz-obiteljskih-sjecanja-nezaboravni-drazen-ricl-zijo
      Ja slucajno nabasala na clanak prije mjesec dana...dirljiv sastav, krasan.

      (E da, koji ti je mejl? Voljela bih ti napisati pisamce!) :-)

      Избриши
    3. Glupi lapsus - "koji napisa", ne 'koju', hahah!

      Избриши
    4. Hvala još jednom!:*
      Izvini što ja kasnim sa odgovorima.
      Pročitala sam članak, baš je lep i dirljiv. Sinoć sam bila na promociji autobiografije Neleta Karajlića, pomenuo ga je, ali, zbog nespretnog voditelja razgovora nije uopšte bilo mnogo reči o New Primitives-ima i sarajevskoj sceni. Šteta!

      Moj mejl je: isidoradj@yahoo.co.uk
      "Piši, ponekad, dva-tri reda" i ogromno hvala na čitanju!:)))))))

      Избриши
  11. Bivsa djevojcica01. мај 2015. 04:35

    "Pisiiii, znam da je guzva i da neces stici!" ;-) Heheh.

    Nema na cemu na citanju, stvarno je jedan od najljepsih tekstova o dragom Ziji. Odoh sad da ti napisem mejl, jeeeejjj! :-)))

    ОдговориИзбриши
  12. Viktor Markoski12. мај 2015. 16:48

    Predivan tekst.Ja sam rođen 6 Februar 1990 godine,pre 4 godišnjicu Aljošine i Zijine smrti ali i ja sam odrastao uz njihovu muziku jer kao mali imao sam njihove spotove na video-kaseti,i prema ovom tekstu rekao bih da je Crvena Jabuka bila 100 puta bolja dok su Aljoša i Zijo bili u bendu,a rekao bih da Zijo sada kada nas posmatra na nebu je ponosan na sve nas koji tada nismo bili rođeni a ipak se interesujemo za njega i Aljošu i Crvenu Jabuku iz njihovog perioda,tako da rekao bih da je Dražen Ričl-Zijo bio,ostao i zauvek če ostati legenda i jedini pravi pjevač Crvene Jabuke.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Viktore, mnogo hvala na čitanju i utiscima, drago mi je što ti se tekst svideo i što njihova muzika još uvek živi u nama mlađima, dotiče nas i motiviše. Sve najbolje!:)

      Избриши
  13. Alal vera draga Isidora na ovom odličnom tekstu. Malo si mu ga dodala na pesničkim slobodama al' nema veze, vaistinu je dobar i po tačnosti podataka i po samom stilu pisanja. I baš me čudi da ti tako mlada znaš toliko o sarajevskoj muzičkoj sceni, zbilja si me obradovala. Ja sam inače veliki fan Dražena Ričla ali i celog tog new primitives pokreta sa posebnim osvrtom na Zijinu autorsku pesmu koju je sam i otpevao sa bendom Elvis J. Kurtovich "Sva su raja". Ako nisi do sad slušala tu stvar obavezno obrati pažnju jer se jasno čuje da on to peva a ne Rizo, originalni vokal. Inače, skroz "slučajno" sam nabasao na tvoj blog jer se približava 30. godišnjica od Zijine smrti pa sam radio mali research pošto i ja ko fol pišem neki blog. Šteta što nemaš fejsbuk nalog svašta bi te imao pitati, al nema veze, od sad ću pratiti tvoj blog pa mu to dođe na isto. Živela! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Evo, da ti se i ovde zahvalim na praćenju, čitanju i pohvalama. Tek sad sam skontala kako tvoj blog odavno otkrih i zahvaljujući njemu sam došla do mnogo dobrih, retkih snimaka, dokumentaraca, mp3 albuma u proteklim godinama. Zato, opet, HVALA!:)

      I sama sam planirala neki tekstić povodom 30 godina, a tada ću postaviti i skenirani članak koji je prošle godine izašao u jednom časopisu. :)

      Veliki sam jugonostalgičar i fan ondašnje muzike, ponešto zahvaljujući roditeljima (koji su, doduše, generacijski pripadali sedamdesetim i hipi-fazonu), a ponešto preko ličnog interesovanja - nešto me uvek "vuklo" da istražujem, još od školskih dana, kada sam bila među retkima koji su slušali staru muziku, ali baš pasionirano...još pamtim ushićenje kada sam od džeparca kupila Janjatovićevu "Ex-YU rock enciklopediju", od koje je, nekako, sve krenulo...danas se trudim da i sama pišem, doprinesem.

      Ne koristim fejs, ali, slobodno pitaj bilo šta i ovde, svaka sugestija, utisak, nova informacija, dragocena je i dobrodošla. HVALA!:)))

      Избриши
    2. Heh, pa i ja sam HC jugonostalgičar, a ćale mi bio veliki fan Dugmeta pa sam dosta ploča nasledio od njega, i znam bukavlno svaku pesmu napamet by heart što se kaže, a i još od malih nogu, od osnovne sam išao po berzama ploča i jurio singlice Dugmeta, tako da skroz kapiram ovo oko imena tvog bloga i tako te sitne forice koje inače ljudi slabije kontaju jer "Doživjeti stotu" nije tolko popularan album (omiljene depra pesme su mi "Hotel, motel" i "Zažmiri, broj do sto"). Inače, svaki dan sam preko fejsa na liniji sa Splićanima, Sarajlijama, Zagreb, Tuzla, Zenica, Šibenik, Mostar, Skoplje, Bitola, tako da sam sve "jezike" naučio od njih, i purgerski i tovarski i sarajevski, ma svaki grad ima neko svoje specifično ludilo. Pored te jugonostalgije sam i bosnofiličar, pa tako obožavam tu sarajevsku scenu a posebno stare sevdalinke, Himzo, Zaim, Hanka, Safet, Jadranka Stojaković, i tako ta ekipa. Ne znam dal' si čula za sarajevski sevdah bend Divanhana, opasni su, gledo sam ih na Kolarcu u martu. I eto, baš mi drago da si tu. Hvala tebi za hvala meni. :))

      Избриши
    3. Voleo bi' kad bi postojao neki kviz npr. o Dugmetu na TV-u, odma bi se prjavio i bukvalno pokido, jer u po noći da me probudiš i kažeš samo jedan stih ja automatski znam i koji je album, koja pesma, koja godina i sve. Hehe :))

      Избриши
    4. A da vidiš samo u kom sam ja zbunu bio kad sam '91 (7. razred osnovne) kod SKC-a naleteo na ploču Bijelo Dugme uživo u Kulušiću "5. april 1981". Tačno nisam znao o čemu se tu zapravo radi, jer nigde ranije nisam naleteo na bilo kakav info o toj ploči te logično nisam imao pojma da uopšte i postoji. Naravno odma' ja to pazario iako je bila u HC raspad stanju, te odma' kući i pustio, kad ono preskače, ma ubija, al' ja ipak bio srećan ka malo dite. Još onaj suludi pedo omot, ahahaha. Zlo! :))

      Избриши
    5. Hahaha, jao, koliko uspomena! Ja sam nešto mlađa, prvi susret sa tom muzikom bio je preko nasleđenih ploča, a onda sam u starijim razredima osnovne škole jurila albume na kasetama (i taj pedo-omot, da!) i diskovima. Sećam se zabezeknutosti prodavca u, danas nepostojećoj, "Muzičkoj kući Zlatanović" kada sam kupovala box-setove remasterizovanih izdanja kompletnih diskografija "Dugmeta" i "Jagoda", bio čovek u fazonu:"Ti ovo slušaš, dete? Svaka čast!"

      Isto, bukvalno kad bi bio kviz, lepo bih se zabavila, u po dana i noći prepoznam pesmu po uvodnim akordima, ne samo "Dugme" nego i osamdesete uopšte, tako da - tu smo!:)

      Sjajno za bosansku ekipu, meni su uvek bili simpatični i skoro sam čitala Neletovu autobiografiju, baš uživala - za mene je SFRJ još uvek veliko bratstvo, ne delim ljude, svi su mi "moji", valjda je to idealizam, šta li.

      Избриши
    6. E da, pored ploča te 1991. sam pokupovao i sve Dugmetove original kasete ahaha. Jer pazi, pošto je počinjao rat, ovi iz Zagreba nisu više hteli da komuniciraju a u Beogradu ostalo krdo skroz novih Jugotonovih ploča i kaseta, pa su ovi naši iz RTB-a u Beograđanci to sve izvukli iz šteka i valjali. Sećam se da sam tu našao baš dosta stvari ali i prvi album Time-a na vinilu, pa kad sam ga don'o kući moj komšija stari hipik koji se kleo u taj album me zabezeknuto pitao kako si bre to kupio skroz novu ploču kad je album izdat 1972? :)))

      Избриши
  14. Hehe, kolko je ovo tačno to je neverovatno:
    "Ne samo Zlajinim napuštanjem. Današnje Žerino recitovanje, koketiranje sa dalmatinskim narečjem, štancovanje otrcanih pesmica, daleko je od mladalačkog poleta čvrstog zvuka debitantske ploče, sentiša i tužne topline drugog albuma, a ponajviše od duha njihove čaršije . U svakom slučaju, nije baš vredno spominjanja- “Jabuka”, ali, neka druga i odavno trula."

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa, kad je tako :), ima tu još uvek lepih tekstova i super je što istrajavaju, ali, kada čujem kako deklamuje, prosto me jeza uhvati.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...