Subota sa knjigom: Prolećno spremanje polica (upitnik)

odgovara: Isidora Đolović

Baš kao što se sa dočekom Nove godine povezuju odluke i obećanja novih početaka, tako uz dolazak proleća podrazumevamo generalna čišćenja svojih ormara, stanova, života u najširem smislu. Čim priroda krene da se budi i otresa sa sebe teške „jorgane“ zimske dokolice, svi osećamo pojačani elan za pokretom, preduzimanjem možda dugo odlaganih poduhvata, aktiviranjem na svakom planu. Ne znam za druge, ali moja aprilska tradicija je obavezna „generalka“ sprovedena u garderoberu, ako ništa drugo, barem iz krajnje praktičnih razloga.  Pošto mi pripadaju dve police, od kojih samo jedna u visini glave, dok već za dosezanje druge moram da se poslužim stolicom, na početku svake sezone „rotiram“ njihov sadržaj. Moram priznati da mi, razumljivo, uvek lakne nakon što džemperi, šalovi i kape budu preseljeni u gornju pregradu. Ostatak sezonskog čišćenja podrazumeva provetravanje prostorija, brisanje prašine, usisavanje i sve prateće poslove koji opuštaju i rasterećuju, ujedno simbolizujući upliv nove energije za nastavak godine. Da, volim proleće i baš ništa mi tada ne pada teško, pa ni brisanje prašine sa polica lične biblioteke, uključujući glancanje svake pojedinačne ukrasne figurice. 

Priče o pesmama: “Golgotha“

piše: Isidora Đolović

Uskršnja je sedmica i pravoslavni vernici se uveliko pripremaju da obeleže jedan od svoja dva najveća praznika, u najširem smislu suštinska za samu ideju hrišćanstva. Veliki petak, kao dan tugovanja zbog stradanja Isusa Hrista, a Uskrs kao veliko podsećanje na trijumf duha nad svekolikom prolaznošću, smrtnošću i patnjom, impresivni su za čoveka uopšte, nevezano uz to kojoj i da li se ijednoj religiji priklanja. Sama ideja opšteg iskupljena od strane Bogočoveka, preuzimanja na sebe grehova ljudskog roda i omogućavanja spasa slobodnim izborom, plemenita je i velika. Nisam teolog, ni filozof ili mislilac, nemam nameru da ikoga „preobraćam“ ili „vrbujem“, ali želela bih da predstojeći praznik najavim jednom, čak i potpuno odvojeno od konteksta fascinantnom pesmom. Kao i uvek, na početku rubrike predlažem da otvorite srce, zatvorite oči i poslušate numeru. Unapred naglašavam, žmarci su verovatna nuspojava.

Upitnik “Game of Thrones”

odgovara: Isidora Đolović

Pretpostavljam da ni u svojim najoptimističnijim nagađanjima, poduhvativši se prenošenja jedinstvenog i zahtevnog književnog dela Džordža R.R.Martina, autori serije „Igra prestola“ nisu mogli da zamisle kakav će globalni fenomen stvoriti. Igrano ostvarenje HBO mreže obeležilo je, sada to slobodno možemo reći, čitavu deceniju, ali i mnogo više od toga. Pored svih uspona i padova, doba vernosti i definitivnog razilaženja sa svojom pisanom osnovom, negodovanja i hvalospeva, čitavog kulta koji se oko nje formirao, serija je ostala primer sa kojim se ništa ne može uporediti. Mnogima je iskorenila predrasude po pitanju žanra epske fantastike, jer „Pesma Leda i Vatre“, zaista, nije samo to, mada ujedno odlično reprezentuje pravac. Političke i dvorske intrige, mistično i legendarno, istorijske paralele sa stvarnošću, simboli i alegorije, upečatljivi protagonisti i njihovi suparnici, mnogo više od crno-belog sveta, učinili su da milioni gledalaca širom planete godinama „mozgaju“ nad podzapletima, mogućim ishodima, „kriziraju“ u pauzama između dve sezone, svesrdno navijaju za svoje favorite i razvijaju maštovite teorije. „Igra prestola“ je postavila niz standarda i u produkcijskom, glumačkom, vizuelnom, muzičkom pogledu. Kada se uskoro bude zatvorilo poslednje poglavlje, sigurno će biti nezadovoljnih, jer su nam očekivanja iz godine u godinu „podgrevana“ na različite načine. Ali, jedno je sigurno – ostaviće trag i uticaj, čije ćemo dimenzije moći proceniti tek u godinama koje dolaze.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “Romeo and Juliet” (1968)

piše: Isidora Đolović

Mnogo je književnih dela napisano, a malo takvih za koja se može reći da probude jedno od suprotstavljenih osećanja ili raspoloženja. Još je manje onih čiji su junaci, obično naslovni likovi, postali sinonim za određenu pojavu, pa se danas uzimaju kao pojam po sebi, dovoljno rečit i bez dodatnog obrazlaganja osobina koje reprezentuju. Iz tih ili nekih drugih (više umetničkih) razloga, danas su takve knjige deo školske lektire – što, opet, na svoj način opredeljuje naraštaje čitalaca ka jednom od spomenutih osećanja-krajnosti. Tako Evgenija Onjegina volimo ili preziremo, treće mogućnosti uglavnom nema. Kada čujemo “preljubnica-samoubica”, odmah pomislimo na Anu Karenjinu. Mada se istim rečima podjednako verno može opisati Floberova madam Bovari, nesuđenu doživotnu saputnicu Vronskog smo pre skloni da osudimo ili uzmemo u odbranu, baš kao što se rado stavljamo u ulogu porote kod nerešenog pitanja „zašto je i koliko (ne)opravdano Rodion Raskoljnikov ubio staru zelenašicu?“ A postoji li, čast svim drugim nesrećnim parovima, neki koji je svoju vezu uspešnije pretvorio u večiti simbol od „ljubavnika iz Verone“?

Odjek zvona Notr Dama

 komentariše: Isidora Đolović

Početkom juna 1988, iz francuske prestonice stigla nam je razglednica sa jednim od simbola tog grada i zemlje. Na poleđini su joj pozdravi od novopečene tetke, upućeni bratu, njegovoj ženi i devojčici koja će godinama kasnije postati neizlečivi frankofil. Čuvam je među najvažnijim predmetima.

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (4)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 7 (finale): The Dragon and the Wolf

Poslednjih desetak minuta epizode me toliko naježilo da uopšte nisam objektivna i ako je bilo slabijih momenata, u ovom trenutku su mi nekako neznatni i ne toliko važni naspram celokupnog utiska. A on je prilično dobar, u šta nisam mnogo ni sumnjala, videvši na samom početku da režiju potpisuje provereni Jeremy Podeswa. Njegove epizode su mi do sada uvek bile među  omiljenima.

“Lino”, nekad i sad: Medvedić mog detinjstva

piše: Isidora Đolović

Pre izvesnog vremena sam, preslažući stvari, nabasala na već zaboravljene, u kutiju sa starim bedževima i parčićima slagalice zaturene „relikvije“ iz prošlosti. Verujem da svi imamo bar neki predmet od čisto nostalgične, sentimentalne vrednosti, koji nam je redovno žao da bacimo prilikom raščišćavanja pokućstva. Jedna po jedna, već u zavisnosti od toga koliko ste setni, gomilaju se realno nepotrebne sitnice i na kraju dana shvatite kako ste manje odvojili za kontejner nego za vraćanje u kutiju! Moj profesor Radivoje Mikić to zove kulturom skladištenja, u kojoj smo se ponekad toliko zaglibili da, slično krticama, samo gomilamo i „lagerujemo“ predmete....dok nas doslovce ne potisnu, zatvore u klaustrofobični „lični“ prostor. Toga se setim svaki put kada pokušavam da uguram komad odeće na pretrpanu policu ormara ili smišljajući način da po sistemu „tetrisa“ pronađem mesto za novu knjigu u kućnoj biblioteci. Tada se u sebi zaričem da ću prvom narednom prilikom izbaciti sve što mi (više) nije neophodno – i uvek se isto završi. Izluđuje me robovanje predmetima, ali istovremeno znam da je većina sačuvanih svojevrsna vremeplovna karta, komad iščezlog doba, raritet, podsetnik...Zato ih se, valjda, tako teško (ili nikako) odričemo.

Iz privatne arhive, kao i ostatak fotografija uz tekst

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (3)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 5: Eastwatch

Svidela mi se manje od prethodne četiri. Ne znam zašto, ali imam osećaj da će naredne biti sve gore i gore. Sezona je, zbog kraćeg trajanja i manjka raspoloživog vremena, suviše zbrzana i pretrpana svim i svačim, a nedostatak Martinovog vođstva se sve više ispoljava u scenariju. Počinje ozbiljno da mi nedostaje knjiga, sa bogatom, kompleksnom i, što je najvažnije, LOGIČKI UTEMELJENOM radnjom. Ovde malo-malo pa se desi nešto što veze s mozgom nema, niti je bitno, uzimajući u obzir ubrzano bliženje epiloga.

Subota sa knjigom: „Kasperijada“

piše: Isidora Đolović

Kladim se da bi, zamoljeni da se prisete nekih od najsmešnijih, najzanimljivijih trenutaka iz vremena odrastanja svoje dece, naši roditelji imali spreman čitav repertoar priča. Mada bi mnoge od njih, iskreno, današnjim nama predstavljale izvor „neopisive blamaže“, bez sumnje su značajna svedočanstva ne samo postepene izgradnje buduće ličnosti, već i porodičnog zajedništva, privatne istorije u nastajanju. Dobro i duhovito sročeni, ovakvi „biseri“ čine srž knjige „Kasperijada“ (Odiseja, 2018; orig. „Kacperiada. Opowiadania dla lobuzow i nie tylko“, 2001) poljskog pisca Gžegoža Kazdepkea, koja je momentalno osvojila srca čitalaca svih uzrasta u matičnoj zemlji. Sada je u pohodu na našu pažnju i želju za smehom, koja prevazilazi inicijalno postavljenu starosnu granicu (u vidu naznake „5-7 godina“).