Svaštara, (s)redom: Maj

piše: Isidora Đolović

Da nije ljudi oko mene, koji se i sami vajkaju na sve primetnije, objektivno ubrzanje protoka vremena, ozbiljno bih se zabrinula što mi sa godinama kalendari sve više usavršavaju veštinu munjevitog „samootcepljivanja“ stranica. Dani se za tren oka pretvaraju u mesece, naročito kada vas nosi rutina svakodnevnice i, eto, koliko juče smo se odmarali za zimske praznike, a 2017. je već dogurala do polovine! Na pragu je leto, iako više nego ćudljiva klima čini sve da nam oteža bilo kakvu orijentaciju sa godišnjim dobima, koja se odavno ne smenjuju prepoznatljivom pravilnošću. Rekla bih da je vreme za novu dozu „minijatura“ na različite teme, koje su obeležile ovaj prelazni period.

Dizni-upitnik

piše: Isidora Đolović

Kada se Volt Dizni sa malim mišom Mortimerom, kome će nedugo potom promeniti ime u Miki, otisnuo u pustolovinu osvajanja sveta na parobrodu “Vili”, teško da je mogao zamisliti baš sve razmere omiljenosti, uticaja i slave koju će njegova zaostavština jednoga dana uživati. Kompanija, a danas uveliko imperija sa prepoznatljivim logoom prerasla je u istinsku fabriku snova, njegovo prezime postalo sinonim za detinjstvo, radosne uspomene i doživotnu ljubav namenjenu svim generacijama, a možda pre i iznad svega za – dugovečnost. U međuvremenu, animirani filmovi su se razvijali, sticali sve veću popularnost, postajali brojniji i bolji, a „Dizni“ studio, koji je pionirski prokrčio put svima ostalima, uprkos novosticanoj konkurenciji ostaje superioran. Naravno, danas se sve klasične vrednosti nekritički, ili možda prekritički podvrgavaju učitavanjima podteksta i skrivenih simbola, pa ni Dizni nije izuzetak, ali bila sva naknadna uočavanja opscenih, problematičnih, kontroverznih detalja (sasvim) opravdana ili ne, ne dam da mi kvare lepa sećanja, plemenite pouke, nezaboravne slike iz detinjstva. Njima je posvećen današnji upitnik. Ivana mi je „čitala misli“ i njene odgovore na temu možete pogledati OVDE.

Subota sa knjigom: „Obitelj“

piše: Isidora Đolović

Možda će neke druge velike priče obeležiti doba u kome živimo, ali totalitarizam i njegova brojna lica svakako su to učinili veku za nama. Dok se o nacizmu otvoreno i često pisalo, staljinistički logori i njihove manje replike (poput ovdašnjeg Golog otoka) veoma dugo su predstavljali tabu-temu. Našem čitalaštvu su njihova vrata odškrinuli kontroverzna Kišova zbirka „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i prevodi Nobelovca Aleksandra Solženjicina (prvenstveno „Jedan dan Ivana Denisoviča“ i „Arhipelag Gulag“), a danas se o tim strašnim primerima represije već znatno slobodnije govori. Iz ugla jednog od najinteresantnijih savremenih ruskih autora, uvek dragog gosta Beograda i sve popularnije pojave u svetu književnosti, Zahara Prilepina, svi ti zatvoreni, još uvek nedovoljno ispitani svetovi dobijaju novu stravično-potresnu dimenziju. Izuzetno dobre reakcije na roman ”Obitelj” (2014, kod nas preveo i objavio Samizdat B92), uz brojne nagrade, govore u prilog oceni kritike kako je reč o njegovom do sada najambicioznijem i najboljem delu.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „The name of the rose“ (1986)

piše: Isidora Đolović

I ove subote, posvećene filmskim adaptacijama književnih dela, ostajemo u „mračnom srednjem veku“, s tim što će tema biti jedan moderni klasik. Reč je o romanu „Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980), nastalom iz pera velikog erudite Umberta Eka, a viđenom kroz kameru sineaste Žan-Žaka Anoa (čije je ostvarenje „The Lover“ otvorilo rubriku, OVDE). Svetski bestseler, istovremeno sjajno prihvaćen od poslovično zahtevnih kritičara i teoretičara, na veliko platno je pretočen pre tri decenije, u italijansko-francusko-nemačkoj koprodukciji, sa zvučnim imenima vodeće glumačke postave i veoma kvalitetno sprovedenom zamišlju. Ano je, ne skrivajući ambiciju da dostojno prenese, već sam po sebi zahtevan roman u domen pokretnih slika, izjavljivao kako se rado prihvatio poduhvata, uveren da je dorastao izazovu. Rezultat je, uprkos slaboj zaradi na američkim blagajnama i, u populističkom smislu, nedovoljnom odjeku, film koji vrlo brzo stiče kultni status, veoma omiljen širom Evrope i, gotovo u onoj meri u kojoj je to većina Ekovih romana, izazovno-podsticajan za publiku. Odmah naglašavam, neću otkriti kako se priča razvija i završava, nema nagoveštaja o identitetu ubice, pa možete čitati bez brige.

Sto godina utopljene duše

piše: Isidora Đolović

Veliki pesnik malog opusa, značajni „međaš“ srpske književnosti, velika zagonetka i pored neprekidnog interesovanja proučavalaca poezije, veliko ogrešenje Jovana Skerlića, veliki medijum s one strane pogleda - sve ove odredbe bi moglo sadržati predstavljanje Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), pesnika čija se tragična zvezda ugasila tačno vek unazad, u vodama Jonskog mora.

Početak XX stoleća za Srbiju je označio nekoliko godina zatišja, uokvirenih dramatičnim događajima. Između dinastičkog prevrata u krvavoj majskoj noći i konačnih borbi za oslobođenje sa tipično balkanskim obrtom, smestio se period nade, ubrzanog razvoja i prosperiteta, ali i pratećih razočaranja. U svakom slučaju, otvoreno je novo poglavlje epohe, veze sa svetom su obnovljene i ojačane, a u pogledu umetnosti zabeleženo “zlatno doba” dominirajuće moderne. Nova usmerenja i uzori, svežina izraza i ideja, polemike kao rezultat kreativnog šarenila - sve to je odražavalo duh vremena. Bilo je to doba u kome mnogi stvaraju i za sve postoji mesto na otvorenom literarnom polju.

“Black sails” (2014)

komentariše: Isidora Đolović

U čemu se krije privlačnost gusarskog načina života, romantizovane slike kojoj su vekovima doprinosili različiti vidovi umetničkog izraza? Stvarajući, danas već sasvim određen, katalog karakteristika, oblikovali su našu predstavu o ljudima opisivanim kao „strah i trepet na talasima“. Počev od Salgarijevih, Vernovih i Stivensonovih romana; preko stripova o Korto Maltezeu i crtanog filma „Petar Pan“; stila/imidža muzičkih grupa „Adam and the Ants“ i „Running wild“; pa sve do franšize „Pirati sa Kariba“ ili Martinovih Grejdžoja, gusarska ikonografija sa podjednakom snagom pleni, intrigira i inspiriše kroz decenije. Verovatno se odgovor na uvodno pitanje krije u kombinaciji slobode, neustrašivosti, neobuzdanosti i egzotike, kakvu zamišljamo da je gusarenje podrazumevalo. Poput svih mitova prošlosti, faktografija i fikcija su se vremenom do neraskidivosti ukrstile, te je danas kažnjeničko hodanje po dasci, vratolomno veranje uz katarku, povez za nedostajuće oko ili zastava sa ukrštenim kostima, nerazdvojivo od npr. papagaja na ramenu, uživanja u rumu i konzumiranja usoljenog mesa. Pirati kao junaci literarnih ili filmskih ostvarenja uvek će imati svoju interesnu grupu, a čini se da ih je poslednjih godina pomalo zafalilo, u poplavi raznih superheroja i futurističkih akcionih vizija. Možda je za sve “kriv” kapetan  Džek Sperou, tek, kao neka vrsta reakcije, pojavila se serija koja vraća, mnogima možda i tek otkriva, fenomen čija intrigantnost ne zastareva.

Subota sa knjigom: „Ofelijina muza“

piše: Isidora Đolović

Iza naslova “Ofelijina muza” krije se potresna i inspirativna priča o ženi koja je u jednom periodu bila nadahnuće nekim od najznačajnih slikara svih vremena, istovremeno pokušavajući da se izbori za ličnu slobodu da stvara, ali i pronađe emotivnu stabilnost i sreću u nimalo blagonaklonom, za siromašne žene naročito ograničavajućem, viktorijanskom društvu. Elizabet Sidal ukrasila je svojim nesvakidašnjim likom platna mnogih velikih umetnika, međutim, ova Muza čuvenog prerafaelitskog bratstva i sama je bila nadarena umetnica, unapred osujećena polom i materijalnim statusom. Pored njenog burnog odnosa sa suprugom, slavnim Danteom Gabrijelom Rosetijem, roman Rite Kameron veoma uspešno dočarava atmosferu sumornog devetnaestovekovnog Londona, boemskih krugova i pitoresknih seoskih imanja, skučenih ateljea; takođe, prenosi emocije, nedoumice i teške unutrašnje bure ljudi koji su osećali, patili, sanjali i živeli intenzivno. Naročito je ubedljivo predočena njihova podeljenost između nagona za slobodom i konvencionalnih zahteva sredine.

Sužanj prošlosti

piše (i patetiše): Isidora Đolović

Za razliku od mnogih, koji su sećanja na sopstvene početke u našem velegradu prizivali u istoimenoj emisiji, ja u Beograd nisam stigla famoznom Balkanskom ulicom. Dolasci su uvek vodili Nemanjinom, što je prilično smešna podudarnost - naime, moja ulica u rodnom Čačku takođe je Nemanjina (iako je, iz godina ranog detinjstva, pamtim i pod imenom Slobodana Penezića-Krcuna). Obe su usmerene ka istom cilju - kući.

Aprilski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) „Zavodnik“ (The Heartbreak kid, 2007)

Edvard “Edi” Kentrou (Ben Stiler) pošteno je deprimiran nakon udaje svoje bivše devojke Džodi. Ne samo zato što su ga, kao samca, na prijemu smestili za prigodni sto, u društvo dece i od toga dva klinca koji se otvoreno klade da je homoseksualac. Niti jer je dozvolio da mu, sada tuđa mlada, izmakne – uostalom, za pet godina veze bilo je jasno kako ne želi brak. Pa, ni od navaljivanja okoline da se konačno i sam “veže”, gde prednjače najbolji drug-papučar krajnje nesnosne supruge, te sedamdesetogodišnji razbludni otac. A možda i od svega toga pomalo. Edi ima četrdeset godina, vlasnik je prodavnice sportske opreme i bez ijednog razloga za nezadovoljstvo životom. Osim što, eto, podleže predrasudama koje obično prate potencijalne usedelice, čak i u Americi XXI veka.

Subota sa knjigom: „Čaj od šljiva“

piše: Isidora Đolović

Novo delo Lazara Džamića, pisca zapažene i tematski takođe jedinstvene knjige „Cvijećarnica u Kući cveća: Kako smo usvojili i živeli Alana Forda“, nosi neuobičajen naslov - „Čaj od šljiva“. I baš kako autor ističe već u predgovoru, ova sintagma ima za cilj da objedini vodeću poruku svih tekstova sadržanih u knjizi: pomirenje, uz dovoljno smeha i dobronamerne kritike. Negde između britanskog omiljenog napitka i tradicionalne srpske, domaćinske ponude, baš kao što je i svaki emigrant podeljen na privrženost zavičajnom i veru u perspektive obećanja novog sveta. Džamićeva zbirka novinskih tekstova, nastajalih iz ličnog iskustva i sa težnjom da sakupi sva ustaljena, tragikomična viđenja jednog naroda od strane drugih i obratno, čini to na veoma dopadljiv način. Britanska i srpska sredina ne mogu biti različitije, a ipak pate od skoro istovetnih mitopoetskih kompleksa i gorde zatvorenosti u njihove kule-osmatračnice, sa čijih otvora posmatraju ostatak sveta. I mada smo „kao nebo i zemlja“, Džamić se zalaže za iskustveno povezivanje koje jedan doseljenik - prirodno (kao i čitav ljudski rod) pozicioniran između svoda i tla - može u punoj meri da izvrši.