Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (3)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 5 – Za “Igrom prestola“ zvono zvoni

Epska fantastika ima svoje zakonitosti. Džordž R.R. Martin je uneo mnogo svežine i jedinstvenog stila u žanr, čemu u velikoj meri duguje popularnost svojih dela. Na mnogo načina se poigrava konvencijama, čak i parodira, ali i dalje je to epska fantastika. Od prvog poglavlja prve knjige, gradio je određeni zaplet, sa dve paralelne linije priče: sudbine Džona i Deneris, za koje „iz aviona“ vidimo da idu ka spajanju; pretnja u vidu Belih Hodača i ogroman značaj magije, proročanstava, jezovuka, zmajeva, SIMBOLA. Šta serija radi? Podilazi onom delu publike zbog koga su Ašu Grejdžoj „prekrstili“ u Jaru (da je „ne bi mešali sa divljankom Ošom“), forsirajući „fan fiction“ rešenja, istovremeno namerno ignorišući i potiskujući ono zaista bitno. 

rad Magali Villeneuve

Subota sa knjigom: „Tajna istorija“

piše: Isidora Đolović

Obožavam osećaj kada tek završim čitanje knjige, pomislivši: "Ovo je nešto najbolje, a savremeno, do čega sam došla u skorije vreme." Srećom, pa takve situacije nisu retke. "Tajna istorija" („Laguna“, 2004; orig. The secret history, 1992) spada u red opisanih dela. Prilično je teško žanrovski odrediti sada već kultni roman Done Tart. Knjiga o sazrevanju, prijateljstvu, obrazovanju; krimi-priča, triler, misterija; drama, psihološki, društveni, donekle čak i filozofski roman? Od svega ponešto, uglavnom ravnomerno prisutno, može se pronaći u ovom slučaju. Reč je o izuzetno zanimljivom delu, koje se čita istovremeno nestrpljivo i sa polaganim razmatranjem svakog pokrenutog pitanja. Sem toga, ako nešto besprekorno negira ubedljivost spojlera, to je „Tajna istorija“: iako je već u prologu saopšteno da se desio zločin, kao i ko je žrtva, a ko (glavni) krivac, to saznanje ni najmanje ne narušava želju da otkrijemo kako, zašto i sa kojim se posledicama sve odigralo.

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 3 i 4 - Ima li devica u Zimovrelu?

Ovako šaljivim podnaslovom mogla bi se ukratko definisati misija osme sezone: da ne ostane nijedna nevina ženska duša u Vesterosu, uključujući devojčice koje su poginule pre sazrevanja. Takođe, kao da je umesto Džordža Martina glavni saradnik na scenariju postao neko od brojnih autora tzv. “fan fikcije” koja preplavljuje Internet. Svega dve epizode do kraja serije, sa priličnom sigurnošću se može naslutiti kuda su se autori nameračili da odvedu priču. Da li je neočekivano? Jeste, ali nipošto u dobrom smislu. Je li šekspirijanski (još jedna učestala najava)? Moglo bi se reći. Ali, uspešno i dosadašnjem toku radnje, tačnije, osmogodišnjem razvijanju karaktera verno? Nipošto. 

Suicide Mission -Wisnu Tan, likovni i konceptualni umetnik 

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (1)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 1 i 2 - Oni koje smo izgubili i oni koje smo našli

Kad se neko nečem dobrom nada, a to nešto zavisi od drugih, velike su šanse da se razočara. Kad su ti drugi dokazani profesionalci, promašaj pogađa mnogo više, kao iznevereno poverenje u nekoga ko je znao i mogao bolje. Ni iščekivanije sezone nekog televizijskog ostvarenja, ni više pritiska na ekipu koja je stvarala poslednji ciklus „Igre prestola“, pa ni veće ogorčenosti brojnih obožavalaca - i sve to potpuno razumljivo. Popularni „Game of Thrones“, zasnovan na romanesknom ciklusu epske fantastike pod nazivom „Pesma Leda i Vatre“ Džordža R.R. Martina do sada je pomerio mnoge granice, stekao armiju fanova inače nenaklonjenih ovom žanru, postavio niz opštih mesta u pop-kulturi...i spektakularno izigrao sve to završnicom koju smo pre svega par nedelja bili u prilici da ispratimo. Utisci su još relativno sveži, bura ne jenjava, a od toliko dugo najavljivanog gorko-slatkog epiloga dobili smo samo mnogo gorčine i još više sete za počecima kada je sve izgledalo znatno drugačije. Čini se da je ovih dana izuzetno popularno kritikovati „Igru prestola“, potpisuju se peticije, objavljuju pravi mali elaborati na temu svega što nije valjalo u poslednjoj sezoni, ljudi širom sveta očajavaju, debatuje se po emisijama i, posmatrano sa strane, sve u jednom trenutku izgleda zaista smešno, uzaludno, pa i  neozbiljno. U ostrašćenosti se odlazi toliko daleko da se oštro kritikuju glumci, mada su se, istini za volju, majstorski izborili sa nebuloznim scenarističkim rešenjima koja su im bila na raspolaganju. Zbog svega toga moram odmah napomenuti kako tekstovi koje ću (od danas do kraja juna) nedeljom objavljivati nisu još jedan priključak talasu gneva na Dejvida Beniofa i Dena Vajsa, iako nemaju ni mnogo pohvalnih reči na njihov račun. Sledi osvrt iz ugla osobe koja je godine, a u slučaju knjiga deceniju ipo, posvetila praćenju izgradnje i razvoja Martinovog izmaštanog sveta, oduševljavajući se njime, voleći ga, opravdavajući kada god je to bilo moguće. Prođimo još jednom kroz sezonu koju, uverena sam, većina nas jedva čeka da zaboravi.

Gradovi u snovima

piše: Isidora Đolović

Mislio bi neko da sam se, kao osoba čiji je otac turizmolog i od penzionisanja turistički vodič, pošteno naputovala i nagledala gradova, krajolika, znamenitosti...međutim, ovo je tačno otprilike koliko i „pravilo“ da su sva deca profesora književnosti načitana i okrenuta društvenim naukama. Istina je da sam, kao mala, zahvaljujući ekskurzijama i letovanjima obišla veći deo Srbije i Crne Gore, ali sa polaskom u srednju školu to se ozbiljno proredilo. Od inostranstva sam, ne računam li već spomenutu bivšu nam državu, posetila jedino Grčku (školska ekskurzija, naravno). Kao student nisam imala vremena ni sredstava za, često veoma povoljne, aranžmane poseta gradovima Evrope. Kako sam samo zavidela američkim tinejdžerima koji, barem na malom i velikom ekranu, pred polazak na koledž dožive obilazak Starog kontinenta, najčešče bolno nesvesni date privilegije! Ne sporim, možda sam i mogla da umesto u knjige ulažem u vikend-izlete do prestonica, ali naknadne pretpostavke su uzaludna rabota. Kako god bilo, putovanja mi ostadoše neostvareni san – i plan od koga ne odustajem. Prošle godine sam, boreći se sa početkom krize na pragu sredovečnosti, sastavila tzv. „desetogodišnji spisak“ stvari koje ću nastojati da uradim pre sledeće kritične cifre. Jedna od njih su upravo aktivnosti koje za sada još upražnjavam kao misleni putnik.

Hair (1979)

komentariše: Isidora Đolović

Mjuzikl je, vrlo moguće, najprotivrečniji (filmski) žanr. S jedne strane nesumnjivo zahtevniji od „običnih“ ostvarenja (imajući u vidu da od glumaca traži pored osnovnih i druge izvođačke sposobnosti: ples, pevanje, pa i fizičku kondiciju), sa druge često biva nepravedno potcenjen kao „“laka zabava“, nešto što „preferira LGBT populacija“, karikaturalno i neozbiljno upravo zbog raspevanosti kao načina iznošenja na videlo različitih pitanja. Radi se o dokazanoj zabludi, jer, ako se mjuzikl razvio iz opere(te) kao njen (tematski i namenom) popularniji, pa i „prizemniji“ oblik, podrazumeva se da će nastaviti sa obuhvatanjem i tragičnih, jezivih ili društveno angažovanih tema, šaljući ubedljive poruke. Brodvej, neprikosnoveni sinonim za savremeni žanr „komada sa pevanjem“, do sada je u svet poslao mnogo besmrtnih muzičkih drama, od kojih je najveći broj dočekao više nego uspešno prenošenje na veliko platno. „Fantom iz opere“, „Isus Hrist superstar“, „Mačke“, „Doktor Džekil i gospodin Hajd“, „Jadnici“, „Čikago“, „Priča sa zapadne strane“, „Svini Tod“...danas su široko poznate i omiljene predstave, a njihove zaštitne teme i te kako pevane. Među klasike žanra, ali i svojevrsne markere svoga vremena, spada film o kome danas govorimo. Mjuzikl „Kosa“ je  kultno ostvarenje s kraja sedamdesetih godina i jedna od meni omiljenijih priča, koje se baš nikada ne zasitim.

Subota sa knjigom: trilogija „Čarolija vremena“

piše: Isidora Đolović

Gledajući istorijske drame i čitajući fikciju koja u manjoj ili većoj meri romantizuje epizode iz prošlosti, uglavnom poželimo da se barem na pola dana nađemo u tako uzbudljivo dočaranim okolnostima, pa vidimo kako je zaista bilo živeti u ono vreme. Naravno, iskustvo pokazuje da  čovek savremenog doba uglavnom nije ni svestan sopstvene zavisnosti od svih olakšica koje nam je pružio tehnološki razvoj, počev od elekrične energije bez koje u roku od pola sata mnogi od nas počinju da „kriziraju“. Otrežnjujuće iskustvo nam posreduju sve češći osvrti na vremeplovne  mogućnosti iz nešto realističnijeg ugla, a zamislite tek šta biva kada se u slične okolnosti dovedu osobe bez trunke interesovanja za bilo šta iole starije od njih samih? Zapravo, ne morate ni da se bavite nagađanjima te vrste, kada su tu - knjige. Trilogija nemačke spisateljice Eve Feler, pod naslovom „Čarolija vremena“ (Zeiten Zauber), u najkraćem se može opisati kao „Outlander za tinejdžere“, ali ne dozvolite da vas zavara načelna pripadnost omladinskoj književnosti. 

Subota sa knjigom: „Pipi Duga Čarapa na brodu“

piše: Isidora Đolović

U jednoj od epizoda serije „Gilmorove“ (Gilmore girls; inače poznatoj po mnoštvu referenci na različite primere iz opšte i pop kulture), Lorelaj i Rori uvode pojam Pipi virgin. Ovo se, doduše, koristi u kontekstu igranog filma inspirisanog klasikom švedske književnosti za decu, ali svejedno podrazumeva osobu još neupoznatu sa čuvenom pegavom, crvenokosom kćeri piratskog vođe. Zaista, reklo bi se da je danas malo ko potpuno nesvestan postojanja heroine iz mašte i pera Astrid Lindgren, barem što se naših, nešto starijih generacija tiče. Da iznova probudi interesovanje i drage uspomene, a neke tek upozna sa njome, pobrinula se izdavačka kuća „Odiseja“. Obnovljeni serijal o pustolovinama najjače devojčice na svetu, ponovo je dostupan ovdašnjim čitaocima. Drugi deo se zove „Pipi Duga Čarapa na brodu“ (Odiseja, 2018; orig. „Pippi Lanstrumpgar ombord“, 1946).

„Game of Thrones“: 10 razloga zbog kojih su Deneris i Džon stvoreni jedno za drugo

piše: Isidora Đolović

Prezasićenost dugogodišnjim radom na, po mnogo čemu rekorderskom, jedinstvenom televizijskom projektu? Manji broj epizoda predviđenih za poslednje dve sezone (sa početnih deset „spalo“ se na sedam, pa konačno šest), samim tim nedovoljno vremena i prostora da se priča lepo razvije? Dezorijentisanost Beniofa i Vajsa (poznatijih kao D&D) otkako su, bez Martinovog književnog predloška, oslonjeni na sopstvenu (slabu) inventivnost? Odbojnost prema „klišeima“ i „patetičnim“ hepiend rešenjima? Slobodno dodajte još neki na listu najčešćih argumenata protiv ključnog odnosa u seriji „Igra prestola“, na koji se godinama čekalo, a koji je usled zbrzanog, traljavog scenarija dočekan na nož. Reč je o, dobro ste pretpostavili, modernim žargonom za pop-kulturu i njene parove rečeno, spoju Jonerys. Aktuelna sezona, koja ima mnogo loših i manje dobrih strana, donela je logični, mada prebrzo i nedovoljno pojašnjen rasplet većine priča, pa i one između dvoje glavnih junaka. Kao dugogodišnji čitalac, neminovno se pozivajući na postavku likova u knjigama i prilično jasno početno preuzimanje tog modela u adaptaciji, u nastavku ću pokušati da stanem u odbranu još jedne sjajno zamišljene, ali, lošom igranom obradom narušene Martinove ideje.

Subota sa knjigom: „Legenda o lopovu“

piše: Isidora Đolović

Pred nama su duga, dosadna kišna popodneva, ali brzo će i za njima stići topli dani letovanja ili neke druge vrste odmora, pa verujem da mnogi već smišljaju šta izabrati za čitanje. Aleksandar Dima bi mogao da dobije dostojnog naslednika, kome je ime Huan Gomez – Hurado, a tiraži, teme i kontroverze pojedinih, do sada objavljenih romana, dokazuju da znatiželja i potreba za dobrom avanturom utisnutom na stranicama odolevaju stolećima.

3-u-1: „Pripravnički“ filmovi

komentariše:: Isidora Đolović

Ukoliko niste od onih (srećnika) koji su slobodni strelci na poslovnom planu, dobro znate koliko je važna struktura radnog kolektiva. Da se ne lažemo, gde god da krenete, bitno je kakvi vas ljudi okružuju, jer upravo kolege mogu predstavljati onaj presudni faktor o(p)stanka na jednom radnom mestu. Ako su sjajni, motivisaće vas da istrajete na poslu koji možda baš i nije po vašoj meri. Ukoliko su skloni ogovaranju, spletkarenju i rivalstvima, zagorčaće vam svaki radni dan. Naravno, pod uslovom da sve to ranije ne učini vrhovni autoritet kancelarije i preduzeća, poslodavac. Kada vas zadesi „nadređeni iz pakla“, uopšte nije naodmet imati dobar, uigran  tim kolega, koji će zahvaljujući solidarnosti i uzajamnoj podršci lakše podnositi samovolju ili sadističke porive „sa vrha“. U svakom slučaju, ako ste do sada imali prilike da prođete kroz tzv. probni rad ili bilo koju vrstu stručne prakse, morali ste se susresti i sa bar nekim od navedenih primera. Filmadžijama su posebno zanimljive situacije u kojima se još sveži diplomci, naivno verujući da im završen fakultet garantuje svetlu budućnost, po prvi put suočavaju sa funkcijom „potrčka“. Zaplet se tada obično gradi od načina reagovanja na takve situacije, a zna se i ko je dežurni zloća – šef(ica).

Pesme sa motivom „radničke klase“

piše: Isidora Đolović

U kom li to trenutku Prvi maj počinje da nam znači nešto više od zastarelog „crvenog“ praznika, taman fino uglavljenog između Uskrsa i Đurđevdana? Možete li približno locirati tačku na vremenskoj liniji svog dosadašnjeg života kada je ovo prestao da bude tek uzbudljiv povod za urančenje sa društvom uz muziku, ćumur i strepnju od pljuska-kvariše? Da li je taj čas ujedno predstavljao definitivni slom romantičnih iluzija o „snazi radničke klase“ ili potvrdu da takvih „besmislica“ odavno više, u praksi, nema? Mislim da je, kako god izgledao u različitim pojedinačnim iskustvima, prelomni trenutak spoznaje značenja i (izgubljenog?) značaja Prvog maja onaj u kome najpre postanemo društveno osvešćeni(ji), a zatim i kada sami počnemo da privređujemo. Dok nam se godine krune u lutanju od evidencije Zavoda za zapošljavanje do raznovrsnih „radova na određeno vreme“, privatnih firmi sa neprikosnovenim autoritetom šefova, novootkrivenim pojmovima minimalca i dozvoljenog minusa, sasvim sigurno ćemo u nekom trenutku zažaliti za dobom nevinosti, kada je Prvi maj imao isključivo zabavni karakter. Ukapiraćemo, tek tada, zašto nijedna pesma koja varira motiv „radničke klase“ nije vedra i iskreno radosna, bez obzira na svoj ritam.

Subota sa knjigom: Prolećno spremanje polica (upitnik)

odgovara: Isidora Đolović

Baš kao što se sa dočekom Nove godine povezuju odluke i obećanja novih početaka, tako uz dolazak proleća podrazumevamo generalna čišćenja svojih ormara, stanova, života u najširem smislu. Čim priroda krene da se budi i otresa sa sebe teške „jorgane“ zimske dokolice, svi osećamo pojačani elan za pokretom, preduzimanjem možda dugo odlaganih poduhvata, aktiviranjem na svakom planu. Ne znam za druge, ali moja aprilska tradicija je obavezna „generalka“ sprovedena u garderoberu, ako ništa drugo, barem iz krajnje praktičnih razloga.  Pošto mi pripadaju dve police, od kojih samo jedna u visini glave, dok već za dosezanje druge moram da se poslužim stolicom, na početku svake sezone „rotiram“ njihov sadržaj. Moram priznati da mi, razumljivo, uvek lakne nakon što džemperi, šalovi i kape budu preseljeni u gornju pregradu. Ostatak sezonskog čišćenja podrazumeva provetravanje prostorija, brisanje prašine, usisavanje i sve prateće poslove koji opuštaju i rasterećuju, ujedno simbolizujući upliv nove energije za nastavak godine. Da, volim proleće i baš ništa mi tada ne pada teško, pa ni brisanje prašine sa polica lične biblioteke, uključujući glancanje svake pojedinačne ukrasne figurice. 

Priče o pesmama: “Golgotha“

piše: Isidora Đolović

Uskršnja je sedmica i pravoslavni vernici se uveliko pripremaju da obeleže jedan od svoja dva najveća praznika, u najširem smislu suštinska za samu ideju hrišćanstva. Veliki petak, kao dan tugovanja zbog stradanja Isusa Hrista, a Uskrs kao veliko podsećanje na trijumf duha nad svekolikom prolaznošću, smrtnošću i patnjom, impresivni su za čoveka uopšte, nevezano uz to kojoj i da li se ijednoj religiji priklanja. Sama ideja opšteg iskupljena od strane Bogočoveka, preuzimanja na sebe grehova ljudskog roda i omogućavanja spasa slobodnim izborom, plemenita je i velika. Nisam teolog, ni filozof ili mislilac, nemam nameru da ikoga „preobraćam“ ili „vrbujem“, ali želela bih da predstojeći praznik najavim jednom, čak i potpuno odvojeno od konteksta fascinantnom pesmom. Kao i uvek, na početku rubrike predlažem da otvorite srce, zatvorite oči i poslušate numeru. Unapred naglašavam, žmarci su verovatna nuspojava.

Upitnik “Game of Thrones”

odgovara: Isidora Đolović

Pretpostavljam da ni u svojim najoptimističnijim nagađanjima, poduhvativši se prenošenja jedinstvenog i zahtevnog književnog dela Džordža R.R.Martina, autori serije „Igra prestola“ nisu mogli da zamisle kakav će globalni fenomen stvoriti. Igrano ostvarenje HBO mreže obeležilo je, sada to slobodno možemo reći, čitavu deceniju, ali i mnogo više od toga. Pored svih uspona i padova, doba vernosti i definitivnog razilaženja sa svojom pisanom osnovom, negodovanja i hvalospeva, čitavog kulta koji se oko nje formirao, serija je ostala primer sa kojim se ništa ne može uporediti. Mnogima je iskorenila predrasude po pitanju žanra epske fantastike, jer „Pesma Leda i Vatre“, zaista, nije samo to, mada ujedno odlično reprezentuje pravac. Političke i dvorske intrige, mistično i legendarno, istorijske paralele sa stvarnošću, simboli i alegorije, upečatljivi protagonisti i njihovi suparnici, mnogo više od crno-belog sveta, učinili su da milioni gledalaca širom planete godinama „mozgaju“ nad podzapletima, mogućim ishodima, „kriziraju“ u pauzama između dve sezone, svesrdno navijaju za svoje favorite i razvijaju maštovite teorije. „Igra prestola“ je postavila niz standarda i u produkcijskom, glumačkom, vizuelnom, muzičkom pogledu. Kada se uskoro bude zatvorilo poslednje poglavlje, sigurno će biti nezadovoljnih, jer su nam očekivanja iz godine u godinu „podgrevana“ na različite načine. Ali, jedno je sigurno – ostaviće trag i uticaj, čije ćemo dimenzije moći proceniti tek u godinama koje dolaze.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “Romeo and Juliet” (1968)

piše: Isidora Đolović

Mnogo je književnih dela napisano, a malo takvih za koja se može reći da probude jedno od suprotstavljenih osećanja ili raspoloženja. Još je manje onih čiji su junaci, obično naslovni likovi, postali sinonim za određenu pojavu, pa se danas uzimaju kao pojam po sebi, dovoljno rečit i bez dodatnog obrazlaganja osobina koje reprezentuju. Iz tih ili nekih drugih (više umetničkih) razloga, danas su takve knjige deo školske lektire – što, opet, na svoj način opredeljuje naraštaje čitalaca ka jednom od spomenutih osećanja-krajnosti. Tako Evgenija Onjegina volimo ili preziremo, treće mogućnosti uglavnom nema. Kada čujemo “preljubnica-samoubica”, odmah pomislimo na Anu Karenjinu. Mada se istim rečima podjednako verno može opisati Floberova madam Bovari, nesuđenu doživotnu saputnicu Vronskog smo pre skloni da osudimo ili uzmemo u odbranu, baš kao što se rado stavljamo u ulogu porote kod nerešenog pitanja „zašto je i koliko (ne)opravdano Rodion Raskoljnikov ubio staru zelenašicu?“ A postoji li, čast svim drugim nesrećnim parovima, neki koji je svoju vezu uspešnije pretvorio u večiti simbol od „ljubavnika iz Verone“?

Odjek zvona Notr Dama

 komentariše: Isidora Đolović

Početkom juna 1988, iz francuske prestonice stigla nam je razglednica sa jednim od simbola tog grada i zemlje. Na poleđini su joj pozdravi od novopečene tetke, upućeni bratu, njegovoj ženi i devojčici koja će godinama kasnije postati neizlečivi frankofil. Čuvam je među najvažnijim predmetima.

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (4)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 7 (finale): The Dragon and the Wolf

Poslednjih desetak minuta epizode me toliko naježilo da uopšte nisam objektivna i ako je bilo slabijih momenata, u ovom trenutku su mi nekako neznatni i ne toliko važni naspram celokupnog utiska. A on je prilično dobar, u šta nisam mnogo ni sumnjala, videvši na samom početku da režiju potpisuje provereni Jeremy Podeswa. Njegove epizode su mi do sada uvek bile među  omiljenima.

“Lino”, nekad i sad: Medvedić mog detinjstva

piše: Isidora Đolović

Pre izvesnog vremena sam, preslažući stvari, nabasala na već zaboravljene, u kutiju sa starim bedževima i parčićima slagalice zaturene „relikvije“ iz prošlosti. Verujem da svi imamo bar neki predmet od čisto nostalgične, sentimentalne vrednosti, koji nam je redovno žao da bacimo prilikom raščišćavanja pokućstva. Jedna po jedna, već u zavisnosti od toga koliko ste setni, gomilaju se realno nepotrebne sitnice i na kraju dana shvatite kako ste manje odvojili za kontejner nego za vraćanje u kutiju! Moj profesor Radivoje Mikić to zove kulturom skladištenja, u kojoj smo se ponekad toliko zaglibili da, slično krticama, samo gomilamo i „lagerujemo“ predmete....dok nas doslovce ne potisnu, zatvore u klaustrofobični „lični“ prostor. Toga se setim svaki put kada pokušavam da uguram komad odeće na pretrpanu policu ormara ili smišljajući način da po sistemu „tetrisa“ pronađem mesto za novu knjigu u kućnoj biblioteci. Tada se u sebi zaričem da ću prvom narednom prilikom izbaciti sve što mi (više) nije neophodno – i uvek se isto završi. Izluđuje me robovanje predmetima, ali istovremeno znam da je većina sačuvanih svojevrsna vremeplovna karta, komad iščezlog doba, raritet, podsetnik...Zato ih se, valjda, tako teško (ili nikako) odričemo.

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (3)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 5: Eastwatch

Svidela mi se manje od prethodne četiri. Ne znam zašto, ali imam osećaj da će naredne biti sve gore i gore. Sezona je, zbog kraćeg trajanja i manjka raspoloživog vremena, suviše zbrzana i pretrpana svim i svačim, a nedostatak Martinovog vođstva se sve više ispoljava u scenariju. Počinje ozbiljno da mi nedostaje knjiga, sa bogatom, kompleksnom i, što je najvažnije, LOGIČKI UTEMELJENOM radnjom. Ovde malo-malo pa se desi nešto što veze s mozgom nema, niti je bitno, uzimajući u obzir ubrzano bliženje epiloga.

Subota sa knjigom: „Kasperijada“

piše: Isidora Đolović

Kladim se da bi, zamoljeni da se prisete nekih od najsmešnijih, najzanimljivijih trenutaka iz vremena odrastanja svoje dece, naši roditelji imali spreman čitav repertoar priča. Mada bi mnoge od njih, iskreno, današnjim nama predstavljale izvor „neopisive blamaže“, bez sumnje su značajna svedočanstva ne samo postepene izgradnje buduće ličnosti, već i porodičnog zajedništva, privatne istorije u nastajanju. Dobro i duhovito sročeni, ovakvi „biseri“ čine srž knjige „Kasperijada“ (Odiseja, 2018; orig. „Kacperiada. Opowiadania dla lobuzow i nie tylko“, 2001) poljskog pisca Gžegoža Kazdepkea, koja je momentalno osvojila srca čitalaca svih uzrasta u matičnoj zemlji. Sada je u pohodu na našu pažnju i želju za smehom, koja prevazilazi inicijalno postavljenu starosnu granicu (u vidu naznake „5-7 godina“). 

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 3: The Queen’s justice

Moram reći da mi se za sada dopada pravac kojim se kreću, dosadašnji tok radnje je u redu, gluma uglavnom solidna, muzika ovoga puta naročito izvrsna. Najviše su mi se svideli susreti: 

Subota sa knjigom: „Nikad neću...“ upitnik

odgovara: Isidora Đolović

Svi smo se barem jednom zarekli da nikad nećemo nešto uraditi/reći/pomisliti: ma, ni pod razno i nema te sile koja bi nas naterala! Neki od nas čak zasnivaju čitav život na određenim, kao stena čvrstim načelima, od kojih su sigurni da im zaista nema odstupanja. U zavisnosti od prirode i razloga za utemeljenje ovakvih uverenja, smatramo ih zadrtošću ili principijelnošću, pametnom ili potpuno besmislenom, čak štetnom odlikom. Iz svega se, vremenom, razvila fraza Nikad ne reci nikad, kojom se ukazuje na nesigurnost otprilike svega postojećeg, ali često (kao što se sve da zloupotrebiti!) i opravdavaju momenti kada ljudi pokleknu, prodaju svoje snove i ideale za trenutnu korist, iznevere sebe ili druge. 

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kada je (zar već!) pretprošle godine emitovana završnica sedme sezone najpopularnije televizijske sage našeg doba, „Igra prestola“, početak narednog, ujedno i poslednjeg poglavlja priče činio se tako dalekim, nedostižnim. U međuvremenu, snimljeno je dovoljno drugih i drugačijih priča da popune prazninu, pa meseci proleteše „za tren oka“ i dugo očekivani epilog nam je nikad bliži. Kao što sam navikla redovne čitaoce i fanove bilo igranog, bilo književnog serijala, pred premijeru osme sezone „premotavaćemo film“ i podsetiti se najznačajnijih, najzanimljivijih, najbesmislenijih...uopšte, istaknutih delova svega što joj je prethodilo. Ostale tekstove iz istog tematskog kruga možete pronaći putem OVOG LINKA.

Subota sa knjigom: Književnost lepotom brani svet

Ovako glasi poruka sa otvaranja 56. po redu manifestacije "Disovo proleće", uz najavu raznovrsnih programa pripremljenih za naredna dva meseca

izveštava: Isidora Đolović 

izvor: ozonpressnet

Zajedno sa kalendarskim, u Čačak je 21. marta stiglo "Disovo proleće", tradicionalna kulturna manifestacija koja se ove godine održava pedeset šesti put. Otvaranjem u znaku izložbene postavke rezultata projekta "Umetnička knjiga Dis", ujedno je obeležen Svetski dan poezije.

Ne verujem da si to ti! (2)

piše: Isidora Đolović

„Neprepoznatljive“ glumice u muzičkim spotovima
 

Listu glumaca koji su se pojavili u video-zapisima poznatih pesama, “provukavši” se neopaženo ili “iskačući” niotkuda, objavila sam PROŠLE GODINE i, sudeći po reakcijama, zabavila čitaoce otprilike koliko mi je samoj bilo interesantno dok sam je sastavljala. Na red je stigao nastavak, ovoga puta sa primerima njihovih koleginica u glavnim ulogama. Zadatak je, moram priznati, sada bio nešto teži. Čini mi se da je jedan od uzroka mnogo većeg izbora spotova koji odgovaraju kriterijumu, taj što je ženskim izvođačima trebalo duže vreme da se odvaže i angažuju pripadnike suprotnog pola kao neku vrstu “mamca” pri vizuelizaciji svojih pesama. U slučaju muzičara, oduvek se podrazumevalo da jedan od faktora privlačenja publike predstavljaju atraktivne žene – na kraju krajeva, šta je umetnik bez svoje Muze? Međutim, kada bi koleginica  pokušala da na približan način koristi tuđu privlačnu pojavnost kao inspiraciju, čak ni danas ne bi bila podjednako “normalno”, blagonaklono dočekana - ali, to je neka druga tema i pretpostavka. Što se poznatih lica sa velikog platna ili malog ekrana tiče, rado su viđeni gosti i uglavnom provereni adut približavanja (budućih) hit melodija širem auditorijumu. Korist ili šteta od ove vrste saradnje je obostrana. Mnoge glumice karijere započnu upravo kao modeli, zapažene zahvaljujući angažmanu u nekom spotu; drugima takav posao posluži kao veliki povratak pred oči javnosti, a neke su isto to omogućile samim muzičarima. Pojedina pojavljivanja ostala su ikonična i neka vrsta zaštitnog znaka određenog benda, no, njima se odavno bavio jedan od mojih prvih postova, Video Vixens. Pred vama je ponovo odabir saradnji koje možda nikad ne biste mogli ni da zamislite, a ipak su se dogodile.

„The Outpost“ (2018)

komentariše: Isidora Đolović

Svako od nas može da navede bar jedan primer serija (ili filmova, pa i knjiga) koje su toliko smešne, otrcane, jednom rečju – loše, da vas je naprosto sramota u ime glumaca, reditelja, kamermana i ostatka ekipe, ali svejedno ih pratite. Pritom, ne radi se o istoj vrsti negativne kritike kao, npr. u slučaju serije „Troja:Pad grada“, jer ni sama zamisao nije ozbiljna, velika, ambiciozna. Da se ne lažemo, televizijska fantazija nikad i nije, čast izuzecima, važila za bogzna kako dubokoumno područje. U okvirima zabave, brze i shodno žanru zarazne avanture, „Predstraža“ (ili „Utvrđenje“, zavisi od prevoda), izdanak mreže The CW u produkciji SyFy-ja, sasvim služi nameri. Jeste, TOLIKO je glupava da ćete se naizmenično smejati i nervirati na, otprilike, svakoj drugoj sceni. Istovremeno, postoji ono nedefinisano nešto zbog čega prosto morate da odgledate još jednu epizodu, pa zatim još jednu...a ima ih ukupno deset i to nije sve, jer je (za apsolutnu nevericu!) „delce“ koje koautorski potpisuju Jason Faller i Kynan Griffin obnovljeno za još jednu sezonu! Snimanje je upravo u toku i to u okolini Beograda, a već je poznato da će ulogu u nastavku imati naša glumica Jelena Gavrilović. Ako ništa drugo, barem zato bi bilo dobro upoznati se sa ovom pričom.

Subota sa knjigom: Delo kao posrednik

piše: Isidora Đolović

Kako privoleti mlade (i ne samo njih) čitanju, ponekad izgleda kao pitanje svih pitanja. Ipak, bez problema bi se moglo proširiti na ostale sfere umetnosti i (popularne) kulture, obično od onog trenutka kada uočimo paradoksalnu nesrazmeru između današnje dostupnosti znanja i njegove nestalnosti u našem pamćenju. Mnoštvo informacija, zvukovnih i vizuelnih doživljaja, raznovrsnih sadržaja svakodnevno „proleti“ ekranom računara ili telefona, stvarajući privid upućenosti i široke opšte informisanosti, ali istovremeno „ispari“ gotovo istog trenutka kada ga zameni sledeći podatak. Tada se vraćamo enciklopedijskoj, informativnoj ulozi knjiga, zbog koje sam nepokolebljivo uverena kako će taj drag nam papir preživeti sve tehnološke inovacije i trendove. Uveliko je poznata i zanimljiva intermedijalnost, prožimanje raznorodnih vrsta stvaralaštva, pa se bolji poznavaoci tim više oduševe kada u nekom, primera radi, igranom ostvarenju, prepoznaju reference na omiljeni roman, ploču ili delo likovne umetnosti. Vratimo se pitanju s početka, kako to knjiga “početnicima” može probuditi dodatno interesovanje za druge oblasti stvaralaštva, a da to ne bude isključivo suvoparnim, teorijskim pristupom? Dva primera bi možda mogla poslužiti kao adekvatna.

Subota sa knjigom: Žena je čudo

piše: Isidora Đolović

Svake godine, Osmi mart nas (pored toga što je prilika da prodavci kozmetike, cveća, čokolada i, sve češće, knjiga, zarade putem prigodnih akcija namenjenih poštovaocima tradicije poklanjanja) podseti na nerazrešeno pitanje istinskog statusa, uloge i društvenih očekivanja od žene  današnjice. Istovremeno isprovocirani i zahvalni, svesni postignutog napretka, ali i neželjenih krajnosti do kojih nas je dovela borba za jednaka prava (sa nezanemarljivim udelom lične odgovornosti), retko kad ostajemo potpuno ravnodušni pred (izgubljenim?) značenjima pridavanim međunarodnom Danu žena. Pogodilo se da mi, baš uoči ovog datuma, u vidokrug dospe nekoliko primera zbog kojih se čak i najtvrdokorniji antifeministi moraju složiti kako je lepo i vredno biti našeg pola. Zato će današnja priča, zapravo, imati tri lica, povezana  istovetnom suštinom. Mogli bismo je sažeti u pojmove SNAGE (i) LJUBAVI.

Reading Woman, Ivan Kramskoy, 1863.

Ulični hodači

piše: Isidora Đolović

Vuk na ovcu svoje pravo ima

ka tirjanin na slaba čovjeka;

al tirjanstvu stati nogom za vrat;

dovesti ga k poznaniju prava,

to je ljudska dužnost najsvetija!

(Petar Petrović Njegoš, „Gorski vijenac“)

Do sada se igralo za život, plesalo do snova, trčalo ili pešačilo u cilju prikupljanja sredstava za lečenje bolesnih ili nabavku neophodnog. Ali, šetalo se, naročito od devedesetih naovamo, uglavnom za – slobodu. Taj vid mirnog, a i te kako transparentnog otpora, znak je i opomena da u društvu nešto baš ne štima. Nažalost, mnogo češće biva protumačen kao neposlušnost, nezahvalnost „nekih tamo neradnika“, slepih za zlatno doba boljitka, neosetljivih na očinske napore Velikog Dobrotvora.

izvor: moravainfo.rs

Subota sa knjigom: „Kućica na drvetu“

piše: Isidora Đolović

Bliži se proleće, pa mu u susret krećemo jednom vedrom, zabavnom knjigom sa više nego prikladnim koricama. Zbog njihovog dizajna, poželećete da već sutra pošteno grane sunce i „otera” vas u prirodu. Mnoge možda podseti na dane detinjstva, kada su imali stalno mesto za igru, negde u zelenilu krošnje iz sopstvenog dvorišta ili obližnjem vrbaku. Nismo li svi, gledajući američke filmove, poželeli da i sami, barem na jedan dan, steknemo ono posebno utočište? Taj san je svojim junakinjama ostvarila Bjanka Picorno u romanu „Kućica na drvetu“ (Odiseja, 2018; orig. „La casa sull' albero“, 1984). Za ilustracije se pobrinula Tijana Knežević, a mene su pomalo podsetile na jednu staru knjižicu pod nazivom „Dobro drvo“ (Šel Silverstejn), mada su privilegije koje priroda pruža junacima u ovom slučaju nešto drugačije i istinski uzvraćene.

3-u-1: Prevara sa predumišljajem

komentariše: Isidora Đolović

Nije mi poznato da li se neko naročito zaludan ikada pozabavio utvrđivanjem najzastupljenije teme u pisanoj i filmskoj umetnosti, ali ne moramo biti ni posebno pronicljivi da ih sami uočimo. Ako stvaralaštvo zaista odražava naše postojanje, čista je logika oko čega se „vrte“ i na čemu završavaju sva pitanja. To su ljubav i smrt, sa svime što obuhvataju, svakim činiocem njihove komplikovanosti, tajanstva i privlačne snage. Sa tih polazišta, dalje se prostire onoliko mogućnosti koliko je pojedinačnih sudbina. Bezbroj je varijacija na, u samoj suštini, istovetne sižee. Drugačiji pristupi čine ih uvek interesantnim i provokativnim, mada su stari koliko čovečanstvo, a isto toliko dugo prisutni. I kad je već susret Erosa i Tanatosa neizbežan, uz svaku strast dolazi blizina opasnosti, a prevelika privlačnost dalje budi želju za posedovanjem, kontrolom, naposletku ne prezajući ni od zločina. 

Subota sa knjigom: Kobni magični predmeti kao književna tema

piše: Isidora Đolović

Beskrajna ljudska želja da se preduprede nesreće, ulepša život, dosegne ono što važi za najvrednije, inspirisala je nastajanje tvorevina različite vrste i prirode, od naučnih otkrića do umetničkih dela. Čežnja za apsolutnim, bezvremenim, beskrajnim, kada nije mogla biti utoljena religijskim iskustvom ili nekim drugim načinom, tragala je za drugim sredstvima i putevima ispoljavanja i zadovoljenja. O večitoj potrebi i potrazi čovečanstva za srećom, pri čemu se naša nesavršenost uzda u pomoć natprirodnih sila, postoje brojna svedočanstva, čiji koreni sežu duboko u prošlost. Kamen mudrosti, eliksiri, amajlije i čuda, samo su neka od najčuvenijih sredstava za kojima se opsesivno tragalo, u nastojanju da se cilj postigne, ali još više da se skine koprena sa privlačne tajne. Njihove posledice, međutim, nisu uvek bile pozitivne, baš kao ni pobude, namere i dela onih koji su ih upotrebljavali.

„Taboo“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović

U svetu koji se diči slobodama svake vrste, u današnjici koja je odavno, ako ne obesmislila, a ono barem relativizovala svaki tabu, nije više lako šokirati sa poentom. Kao da su se načini, sredstva i uloge preokrenuli, donedavno „normalne“ i „dosadne“ stvari polako postaju veći izvori zaprepašćenosti nego transparentno drugačije, ekscesne. Za publiku, odavno naviknutu na iščeznuće svih bitnijih pravila u sferi televizijskog ili filmskog uobličavanja vizija, ponekad razvijamo uverenje da više nije dovoljno potegnuti sva raspoloživa sredstva kako bi joj privukli pažnju. Pogrešno, jer bez dobre ideje, kvalitetne priče i njenog iole zanimljivog nosioca, svi efekti, budžetska razbacivanja i ostali trikovi u cilju podizanja gledanosti padaju u vodu. Nasuprot tome, kada imate jasnu predstavu onoga što želite da (po)kažete i do čega vam je veoma stalo, učinak neće proći nezapaženo. Tako najiskrenije veruje Tom Hardi, upuštajući se sa odabranim timom bliskih saradnika u kreiranje najiščekivanije prošlogodišnje serije. U produkciji mreže BBC 1, iz autorskog udruživanja Stivena Najta, Čipsa Hardija i njegovog sina, spomenutog afirmisanog glumca, a pod „protektoratom“ izvršnog producenta Ridlija Skota, nastao je „Tabu“. Ima osam epizoda, još dve sezone u najavi i mada se prilično pouzdano mogu slediti tragovi inspiracije, istovremeno nije ni nalik bilo čemu do sada viđenom.

Subota sa knjigom: Laza Lazarević i „verterizam“

piše: Isidora Đolović

Epoha realizma, uprkos svim naizgled nepremostivim razlikama, mnogo duguje prethodećem romantizmu, posebno na planu književnih junaka. Tek romantičarska poetika istinski skreće pažnju na indviduu kao predmet literature i mada će junaci proze realizma biti prvenstveno tipski, predstavnici svog šireg društvenog sloja, osobenost i reprezentativnost naslediće iz tradicije, nekad je afirmišući, a nekad karikirajući. Srpska književnost dovodi književno-umetničke stilove u specifičan, paralelni odnos i u trenutku kada je romantizam na ovim prostorima još uvek na snazi, prvi realistički opredeljeni pripovedači se oglašavaju svojim delima. Među njima je i Laza K. Lazarević. Izuzetnim i jedinstvenim darom pronicanja u tanana i suptilna udubljenja duše svojih fiktivnih likova, započeće tradiciju koju nastavljaju moderni pripovedači: bavljenje ličnošću mladog intelektualca u društvu na prelazu iz patrijarhalnog u moderni poredak, te vidovima njegovog (ne)snalaženja. U svom po obimu nevelikom, ali kvalitetom nesporno značajnom proznom opusu, Lazarević je predstavio nekoliko reprezentativnih figura školovanog, između krajnosti rastrzanog mladića svog doba, ujedno zauzevši stav prema izvesnim aktuelnim pojavama.

Subota sa knjigom: Zimski knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

Dok pripremam ovaj tekst, februar još nije počeo, tako da mogu samo nagađati kakav prizor nas očekuje u trenutku čitanja i letimičnog skretanja pogleda na svet vani. Sada on otkriva pravu pravcatu snežnu idilu kao sa razglednice i dok nas upozoravaju meteoalarmima jarkih boja, sa druge strane stakla oko jednostavno upija zaslepljujuću čaroliju. Ako ste i sami negde, bezbedno zaklonjeni od propratnih zimskih „radosti“, smirenost kakva prirodno obuzme duh u takvim trenucima odličan je preduslov da dograbite knjigu. Znam da se nezanemarljiv broj strastvenih čitalaca kune u tzv. sezonsko štivo iliti dela čija atmosfera kao da je namenski kreirana da je doživljavamo kroz sasvim određeno doba godine. I sama se često rado pridružim tom klubu, mada za „izgovor“ slične vrste uglavnom ne treba previše mašte. Teško je negirati da baš ovaj deo sezone prosto „vuče“ da se otisnemo u rajeve od papira. S tim u skladu, a opet sa zakašnjenjem u odnosu na Sandru (koja ga je otkrila i prilagodila), Ivanu, Saru i Jovanu, stigao je na red ovaj prikladni, tematski upitnik. U originalu Winter Book Tag, beskrajno je simpatičan sa stavkama u znaku zimske ikonografije. Jedini problem predstavljalo mi je to što su mnoga pitanja (samim tim i potencijalni odgovori) na ovaj ili onaj način već pokretana u okviru prethodnih upitnika. Pokušala sam da se, ipak, što manje ponavljam gde to nije bilo baš neizbežno.

Najbolje „Bond“ numere

preporučuje: Isidora Đolović

Najpoznatiji je tajni agent na svetu, aktivan pod brojem 007, privilegovan služenjem Njenog kraljevskog visočanstva i famoznom dozvolom za ubijanje. Kada je napisao prvu knjigu u kojoj kao glavni junak istupa Džejms Bond, njegov tvorac Ijan Fleming teško da je mogao slutiti KOLIKO će zapravo biti uticajan. Britanac sa pištoljem i smokingom, uvek uz dobar automobil, čašu martinija i barem jednu lepoticu „o ruci“, osmišljen je po uzoru na srpskog dvostrukog obaveštajca, Dušana Popova. Ime mu je, s druge strane, Fleming odabrao nasumično, skinuvši sa police delo ornitologa Dž. Bonda. Istinsku besmrtnost, ovaj lik dostiže pošto je šezdesetih „lansirana“ filmska franšiza. Nakon 24 igrana ostvarenja (do sada), šest glumaca u naslovnoj ulozi, mnogo priznanja i raznovrsnih reakcija, „Bond“ mašinerija odoleva ponekom zastoju, neumorno grabeći u budućnost. Sinonimi za centralnu figuru odavno su postali (bukvalno) ubojiti šarm, elegancija, držanje koraka sa najnovijim gedžetima i buran život (kao kompenzacija za to što ga, svakodnevno, stavlja na kocku). Sa svakom pojavom legendarne siluete na velikom platnu, unapred znate da sledi obilje akcije, napetih scena, prebacivanje iz kockarnica do tropskih plaža, pa očas posla u planinske visine; od aviona do podmornica, iz metropola u pustare. Sve to, naravno, prati adekvatna muzička podloga, bez koje doživljaj ne bi bio potpun. Antologijskom statusu filmova, gotovo koliko i kasting, oduvek je doprinosila vodeća muzička tema. 

Subota sa knjigom: „Doktor Proktor i velika krađa zlata“

piše: Isidora Đolović

Norvežanin Ju Nesbe proslavio se žanrom trilera. Njegovi romani, pogotovo oni iz svojevrsnog korpusa o Hariju Huleu, značajno su doprineli rastućoj popularnosti skandinavskih „krimića“ kod čitalaca širom sveta. Prepoznatljivo mračnoj estetici, junacima koje više opisuje predznak anti i neumivenoj, direktnoj slici društva pokretanog perverznim pobudama, Nesbe ostaje veran i kada se bavi npr. reinterpretiranjem klasične drame („Magbet“, u okviru projekta Hogart Šekspir). Može li se sve to uopšte povezati sa pisanjem knjiga za decu, pa još podjednako omiljenih, ekranizovanih i prilično zabavnih? Bićete iznenađeni izvodljivošću datog poduhvata, o kojoj svedoči ubedljiv primer zvani „Doktor Proktor i velika krađa zlata“ (Odiseja, 2018; orig. „Doktor Proktor og det store gullrøveriet”, 2012).