недеља, 18. август 2019.

„Planetarium“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović
Tridesetih godina prošlog veka,  sestre Barlou, Amerikanke Lora (Natali Portman) i Kejt (Lili-Rouz Dep), poznate spiritistkinje, u okviru evropske turneje stižu u Pariz. Zapravo, samo je mlađa  medijum, odnosno, ima moć uspostavljanja komunikacije sa duhovima (mada će ostati nejasno da li zaista, ili su, kao i mnogi savremenici, samo koristile lakovernost publike i privlačnost jedne društvene mode), dok se starija bavi organizovanjem i postavljanjem nastupa, finansijama, ukratko, menadžerskim delom posla. O njihovoj prošlosti ne znamo skoro ništa, sem da su vidno vezane jedna za drugu i da je Lora Kejtin staratelj. Ambiciozna i rešena da se bori za veće prihode, oberučke prihvata ponudu sineaste Andrea Korbena (Emanuel Salinže), koji im, nakon što je prisustvovao jednoj seansi, nudi neobičan posao.

субота, 17. август 2019.

Subota sa knjigom: „Devojčica koja se napila mesečine“

piše: Isidora Đolović

Lepo je biti savremenik novog života i kreativne transformacije mnogih drevnih žanrova u smeru izrazito zanimljivih, ali i hrabrih rešenja. To nam na najbolji mogući način pokazuje koliko je nasušna ljudska potreba za maštovitošću, simboličkom i umetničkom nadgradnjom zakonitosti sveta, tako da ih bolje razumemo, prihvatimo, ali i na njih odgovorimo. Bajka je danas u svom izvornom obliku često kritikovana zbog „diskriminativnog“ podteksta i „zastarelih“ obrazaca, tako da joj ne preostaje ništa drugo nego da se osloni na osvežavajuće moderne pokušaje izbavljanja oklevetane vrline. „Devojčica koja se napila mesečine“ (Urban reads, 2018; orig. „The girl who drank the Moon“, 2016.), delo Keli Barnhil, ne može se nazvati kratkom knjigom, pa ipak sam je (pošteno se upustivši u priču) pročitala za (slovima) jedan dan. Nije ni jednostavna, nema „detinje“ banalnosti, ali zato je sva od svetlucave lepršavosti koja treperi iznad mračnog sveta tišine, neznanja i predrasuda, pa vam radoznalost nikako ne da mira, sve do pobede svetlosti. Mesečeve! Jer, ništa tu nije tipično, počev od „skandalozno“ velikog broja jakih junakinja, dovoljno kadrih da se uhvate u koštac sa svim preprekama.

субота, 10. август 2019.

Subota sa knjigom: „Moji“ francuski klasici

piše: Isidora Đolović

Možemo do prekosutra raspravljati o tome čija je nacionalna književnost najviše uticala na ukupan razvoj evropske umetnosti pisane reči. Bojim se da bi to imalo otprilike onoliko smisla i vodilo konačnom odgovoru koliko dilema o kokoški i jajetu. Baš kada se učini da od engleskog nema boljeg, pobune se ruski romani. Tu negde su se prišunjali Nemci, spremni da ulože prigovor, a Francuzi će gordo zavrteti glavama pred samom mogućnošću postojanja tako ignorantske svesti. Neko upozorava: „Pazite se dobro, kad pristignu španski predstavnici!“, Italijani bojkotuju, Skandinavci su u neverici...dok se ne uključe i mali narodi poput našeg, dokazujući kako Andrić nije ništa slabiji pripovedač od Broha, Moravije ili Kafke, naprotiv! („A Zilahi?“, čuje se  ogorčeni glas iz susedstva; „Pustite Lajoša, pravda za Sjenkjeviča!“) I sve to u okvirima našeg minijaturnog, ali tradicijom i kulturnom istorijom prebogatog kontinenta, gde, uzgred, polazeći upravo od tih početaka ne smemo zaobići Grke („Aha! TU smo te čekali!“, likuju Homer, Aristofan i Sofokle), čiji su epovi, tragedije i filozofija sačinili kolevku za evropsko misaono novorođenče. Ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo da u trku uključimo Amerikance (ruku pod ruku Jenkije i Hispanose), pa Azijce, Arape, Afrikance...izbio bi svetski rat knjigama, jer, kako i prema kom kriterijumu ih postrojiti, a da niko ne ostane oštećen, uvređen, zanemaren? Ko je izabranik, Dostojevski ili Fokner? Po ili Gogolj? Virdžinija ili Džojs? Bronteove ili Sandova? Balzak ili Dikens? Romantičari ili nadrealisti? A zašto ne svi?!?
Mesto gde knjige žive u miru i slozi: baš kao Pariz u kome je otvorena početkom prošlog veka, čuvena knjižara "Shakespeare and Company" pruža utočište piscima i čitaocima

среда, 07. август 2019.

Pesme sa francuskom frazom

piše: Isidora Đolović

Poznavanje što većeg broja stranih jezika (i, podrazumeva se, najpre svog) uvek je poželjna vrlina. U brzom vremenu polovičnih, „okrnjenih“ informacija koje se obijaju o našu moždanu koru, pri čemu poneku trajno usvojimo, nameće se slično fragmentarno „poliglotstvo“. To znači, ironijski gledano, da kad već ne govorimo ceo, uvek možemo naučiti odabrane delove određenog jezika i zatim se njime hvaliti (nešto poput citiranja latinskih izreka!). A sada ozbiljno - postoje jezici koji zvuče melodičnije, egzotičnije, prefinjenije ili elegantnije od drugih, pa je naprosto teško odoleti da se u svakodnevni razgovorni repertoar ne udene koja fraza „po stranski“. Efekat je pretežno tragikomičan, ali, izvede li se sa stilom, može biti i te kako dobar. Primer za to je upotreba drugog jezika u muzici. Niotkuda ubačeni, stih ili čitava strofa na, kod nas engleskom, a u angloameričkim društvima uglavnom španskom ili francuskom jeziku, izazvaće podsmeh ili čuđenje. Uklopljeni uz štimung i(li) poentu pesme, mogu pojačati dobar utisak.

субота, 03. август 2019.

Subota sa knjigom: Iz života pisaca − „Total eclipse“ (1995)

piše: Isidora Đolović

Le Kleziov roman „Karantin“ počinje rečima: U zadimljenoj sali, osvetljenoj uljanicama, ukazao se on. Otvorio je vrata, i njegov obris zadržao se načas u dovratku, naspram noćne tame. Žaku je zauvek ostao u sećanju.

I ne samo njemu. Malo je brzopoteznih, eksplozivnih, protivrečnih i čudnovatih pesničkih biografija kakvu ima Artur Rembo. Od 37 godina na svetu, poslednju polovinu je proveo NE pišući. U uzrastu kada se prosečni stvaralac tek rascvetava, on se - ispucavši arsenal - pozdravlja sa stihovanjem, domovinom i boemijom, ostatak bivstvovanja posvetivši potpuno drugačijoj delatnosti. Drski deran, provokator, preteča nadrealizma, idol buntovnika od Džima Morisona do Pati Smit (pa, eto, i potpisnika ovih redova), Rembo je zagonetka jednaka onoj koju i pored hiljada tumačenja još predstavljaju njegovi „Samoglasnici“. Najčuvenija sačuvana fotografija pokazuje nam još dečački lik raskuštrane kose, prkosno stisnutih usana i veoma svetlog, skoro prozirnog pogleda; oko vrata mu nemarno naherena mašna: veliko, preraslo dete. Ali, njegov prkos nije bio (samo) proizvod uobičajenog poriva pubertetlije da podigne glas i pero protiv okoštalih, strogih merila, bila to ona majčina ili pesnika parnasovske škole. U sebi je nosio prometejstvo, zato su mu pesme kao pisane krvlju - direktno iz aorte! - galame, „režu“, bole, zanose i ostaju, do kraja.

недеља, 28. јул 2019.

3-u-1: „Frenchise“!

piše: Isidora Đolović

Pojam franšiza, preuzet iz oblasti preduzetništva, u filmskoj terminologiji odnosi se na grupu ostvarenja koja su tematski ili po nekoj drugoj osnovi (recimo, likovi koji se pojavljuju u njima) međusobno povezana, tako da čine neku vrstu (jedan od čestih sinonima) serijala. Da bi se uopšte moglo govoriti o franšizi, potrebno je da naslovni „brend“ obuhvata barem tri ostvarenja, jer se na taj način postiže kontinuitet i vezuje pažnja gledalaca koji će zasigurno nastavljati da prate sudbinu junaka uprkos (uglavnom neizbežnom) slabljenju vitalnih snaga prvobitne ideje. Neke od najpoznatijih franšiza su „Indijana Džons“, „Ratovi zvezda“, „Džejms Bond“, „Hari Poter“, „Terminator“, „Igre gladi“, „Matriks“, „Policajac sa Beverli Hilsa“, sve u vezi sa Marvelovim i DC univerzumom, „Pirati sa Kariba“, „Šrek“, „Paklene ulice“...možete dodati naslov po želji. I verujem da svako od nas obožava barem neku od nabrojanih (primera radi, moja malenkost je fan Betmena, Indijane i Bonda). Sad, možemo ih shvatati kao neiscrpni izvor zarade čak i pošto ono drugo vrelo - ideja, uveliko presuši, ali jasno je da imaju veoma „zarazan“ efekat. Francuska kinematografija nije izuzetak ni po tom pitanju. Mada bi se moglo nabrojati više, kako sam ih (u skladu sa poreklom) „prekrstila“, frenčiza, u nastavku ćemo se podsetiti tri potpuno različita filmska serijala.
 autor ilustracije: Juan García

субота, 27. јул 2019.

Subota sa knjigom:“Karantin“

piše: Isidora Đolović

Ponekad je potrebno, doslovno, otići na kraj sveta ne bi li pronašli sebe. Ko može reći nije li sve  što smatramo korenom zapravo samo varka, dok, naprotiv, ono nedefinisano, impulsivno, nesvesno u nama krije ključ povratka pravom zavičaju? Potraga za sobom kod pojedinih se neizbežno odvija kroz druge, budući da jedino poniranjem u „tuđe“ priče, gledanjem očima prethodnika, pronalaze sopstveno stanovište, glas i dom. Time se, u svom romanu „Karantin“ (Čarobna knjiga, 2014; orig. „La Quarantine“, 1995), na veoma upečatljiv način bavi Žan-Mari Gistav Le Klezio, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2008. godine i jedan od najistaknutijih savremenih francuskih pisaca.

субота, 20. јул 2019.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Le Rouge et le Noir“ (1997)

piše: Isidora Đolović

Kroz vekove odjekuje drevni savet o spoznavanju sebe i imanju mere kao suštinskim načelima za dostizanje sreće. Ali, koja je to “prava mera”, za šta smo stvoreni i da li uopšte imamo pravo da od života zahtevamo više nego što nam je dato kada smo rođenjem postavljeni u određeni egzistencijalni okvir? Nekada se prekoračenje granice, u čijoj se pozadini obično skrivala upravo težnja za samoostvarenjem van zadatosti, zvalo hibris i bilo surovo kažnjavano, pa i tada „rezervisano“ samo za bogove ili kraljeve, izuzetne pojedince. Običan svet, „ni bolji, ni gori od nas“, nije smatran za temu dostojnu tragičara i pesnika, samim tim ni dobijao mogućnost pada, najpre u iskušenje, a potom zbog podleganja istome. Ipak, vremena su se menjala. U nekom trenutku postavljeno je pitanje ko uopšte određuje pojam „običnog čoveka“? Sigurno je da se nijedan značajan književni lik ne može  nazvati „običnim“, bez obzira na klasnu pripadnost ili socijalni status. Kao mere izuzetnosti nametnuli su se: jačina utiska i dužina trajanja izvršenog dejstva, tipičnost i istovremena jedinstvenost, jasno istaknuta pozicija u sledu literarne istorije − i, naravno, samo delo iz koga ponikne. Zapravo, sve je pokrenuo onaj Kozikanac koji je, još uvek kruži legenda, drsko uzeo krunu iz papinih ruku i praktično sam sebe proglasio imperatorom. Napoleonova senka biće neizostavni deo oblikovanja znatnog broja književnih figura iz prve polovine devetnaestog veka, a njegov primer dokaz da se može „preko trnja do zvezda“....barem pokušati.

недеља, 14. јул 2019.

Fenomen „Anđelika“

piše: Isidora Đolović

Dan Bastilje, čuveni Le Quatorze Julliet, obeležava se u spomen na pad ozloglašene tvrđave kojim je pre tačno 230 godina započela Francuska revolucija. Prošlog leta mi se učinilo kao lepa simbolika da upravo njihov državni praznik bude „marker“ početka tematskog meseca Francuske na blogu. Kao simbol Republike, od tog perioda se u francuskoj kulturi i umetnosti pojavila i figura Marijane, personifikovane boginje Slobode sa pratećim vrednostima jednakosti i bratstva (Liberté, égalité, fraternité). Današnja tema je druga dama koja, u popularnoj kulturi, predstavlja ništa manje zanosan simbol Francuske, ali i školski primer kako loš marketing može da utemelji potpuno pogrešnu predstavu o zapravo veoma dobrom delu.
Često smo u prilici da čujemo:“Ne valja suditi o knjizi na osnovu korica” i to je zaista jedna od fraza koje nisu ni najmanje otrcane ili preterane. Pravilo važi u oba smera - zavisno od (nedostatka) mašte ili mere dizajnera vizuelnog „ruha“ nekog romana, reputacija zanimljivog ili trivijalnog zalepiće se za isti uveliko pre čitanja, pod uslovom da do tog čina uopšte dođe. Na sličan način, predrasude prema žanrovima dovode do brojnih nesporazuma, sprečavajući nas da upoznamo neke pažnje vredne pojave. Zbog toga, ni u pogledu čitalačkih izbora nije naodmet imati odvažnosti. Kada su u pitanju dela uništena, kako (uporno nametanom) slikom sa naslovnice, tako i banalizovanjem sižea kroz sentimentalnost i uprošćavanje koje nude ekranizacije, na samom vrhu liste nalazi se serijal „Anđelika“ (Angelique) bračnog para Golon, Ane i Serža. Sredinom veka iza nas, osvojio je publiku širom sveta, da bi postepeno utonuo u, ne toliko zaborav, koliko ignorisanje prouzrokovano spomenutom omalovažavajuće-podsmešljivom, iako ne baš tačnom predstavom.

субота, 13. јул 2019.

Subota sa knjigom: „Pariz“

piše: Isidora Đolović

Sigurna sam da je izvestan broj redovnih čitalaca ovog bloga pretprošlog vikenda sa olakšanjem pomislio: „Dobro je, nema više Igre prestola, ni dosadnih tekstova o seriji koju ne pratimo. Konačno će se okrenuti nečemu zanimljivijem!“ Nažalost, svima koji ne vole temate ili ih ne zanimaju iste stvari kao autora ovih redova, „agonija“ će biti produžena još neko vreme. Ipak, nadam se da je više onih koji se, baš kao i ja, raduju što je na redu ovogodišnji mesec Francuske. Pre svega, moram da izrazim blagu nevericu pred činjenicom da je već protekla čitava godina! Sam koncept se razvio potpuno neplanirano, iz dva teksta osmišljena za julski vikend: u pitanju su recenzija serije „Versaj“ i priča o ekranizaciji romana „Krajica Margo“. Izuzetno dobre reakcije, ali i moje veliko uživanje u pisanju na date teme, doveli su do odluke da čitav mesec posvetim slavljenju zadivljujuće kulture divne evropske zemlje. U isto vreme sam na papir beležila ideje za sledeću godinu i - eto nas opet. Od danas, pa do druge subote u avgustu, nalazićemo se na „terenu“ frankofonije i frankofilije, a čast da otvori niz dobija Edvard Radefurd. Za britanskog pisca istorijskih romana odavno je obezbeđeno važno mesto u srcima ljubitelja knjige, pa i sa naših prostora, zahvaljujući obimnim delima „London“, „Njujork“, „Ruska“, nedavno prevedenom debiju „Sarum“ i, naravno, romanu Pariz“ (Laguna, 2017; orig. „Paris: A Novel“, 2013), kroz koje, prateći viševekovno razvijanje velikih evropskih gradova, oslikava presudne događaje iz iskustva pripadnika najrazličitijih društvenih staleža.

субота, 06. јул 2019.

Subota sa knjigom: „Doživljaji riđeg gusara, Tufa“

piše: Isidora Đolović
 
Možda sami (odavno) nemate pravo na raspust, ali verovatno poznajete nekoga ko upravo uživa u njemu. I verovatno ste uveliko odrasli, što ne znači da se ne smete osećati detetom u duši. Velike su šanse da ste vlasnik kućnog ljubimca i to upravo mačke, a ukoliko iz bilo kog razloga to nije slučaj, sigurno vas zabavljaju anegdote o ovim životinjama. Uglavnom, jedno je sigurno: bez obzira na godine i status, iskusni književnik Georgi Konstantinov osvojiće vaše simpatije knjigom “Doživljaji riđeg gusara, Tufa” (Odiseja, 2018; orig. “Приключенията на Туфо рижия пират”, 1980-1994). Radi se o zbirci od šest priča o najpoznatijem fiktivnom bugarskom mačku, koji već trideset godina drži poziciju omiljenog lika iz dečje književnosti naših suseda (i južnoslovenskih srodnika), postavši u međuvremenu čak deo školske lektire. 

недеља, 30. јун 2019.

Šta posle „Igre prestola“?

piše: Isidora Đolović

Juče smo dali četrdesetodnevni pomen našoj dragoj „Igri prestola“, čiji je pepeo, uveliko raspršen nad Kraljevom Lukom, nestao pred obnovom po receptu modernih srbijanskih vlasti...Šalim se. Mada je serija završena, čini se da još dugo nećemo upokojiti tog vampira, dokle god je volje, materijala za diskusiju, a posebno starih, dobrih knjiga. I neka, jer, nije taj krvopija za svojih devet “HBO” godina ni bio toliko loš, naprotiv. Hoće li se pop-kultura i televizijska istorija ubuduće računati pre i posle „Igre prestola“ (ili su takmaci „Breaking bad“, „Handmaid's tale“ i „Westworld“ ipak relevantniji?), ostaje da se vidi. A sa čime smo to mi, odani, trpeljivi, premda na kraju razočarani poštovaoci ostavljeni? Preciznije, ima li života, tj. njegovog medijski zabavnog aspekta, posle „Igre prestola“?

субота, 29. јун 2019.

Subota sa knjigom: „Nezemaljski izraz njegovih ruku“

piše: Isidora Đolović

Više se i ne sećam kada sam prvi put videla fotografiju Gavrila Principa ili čula priču o Mladoj Bosni. Svaki narod zasniva svoj identitet na određenoj, razdoblju nastanka i raspoloživim činjenicama odgovarajućoj legendi. U srpskom slučaju, ona je dvostruko vidovdanska: na jučerašnji dan, odigrali su se presudni boj na Kosovu (1389) i Sarajevski atentat (1914). Pored toga, postoji kod mladobosanskog pokreta nešto večito privlačno pravdoljubivim sanjarima, što čini da se lako poistovetimo ili bar saosećamo sa ovim dvadesetogodišnjacima koji su pero i pištolj držali jedno uz drugo, spremni da polože živote za viši cilj - naravno, očišćen od savremenog revizionizma koji zlonamerno teži izjednačavanju patriotizma sa terorizmom. U tom smislu, zanosi Mlade Bosne uvek su mi bili bliski, a crno-beli snimak ikoničan gotovo koliko čuveni Če Gevarin portret. Bilo je nemoguće ne osećati divljenje prema sitnom, izmučenom mladiću, u par brojeva većem kaputu i sa strašno podlivenim licem, izvedenom pred objektiv kako bi za večnost ostala zabeležena živa slika stradanja i prkosne nade. Jer - te oči! U prirodi (i boji) su, kažu, bile plave i smirene, odražavajući načelo koje se, kao retko gde, poklopilo sa prezimenom junaka. Da, bilo je prokleto lako pronaći se u njihovom velikom snu. I kada sam čula da je sjajni Miljenko Jergović (deo svetog Trojstva meni najdražih kolumnista, uz Muharema Bazdulja i Teofila Pančića) objavio knjigu briljantnog naslova „Nezemaljski izraz njegovih ruku“ (BOOKA, 2018), na poslednjih godina zbog jubileja posebno aktuelnu temu, nisam se dvoumila da je moram pročitati.

недеља, 23. јун 2019.

Doviđenja u Vesterosu: finale serije „Game of Thrones“

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 6 – Obogaljeni raspleti, kopilad sudbine i slomljene priče 

Gledaoci su, nekako, snažno zažmurili na jedno oko pred slabom sedmom sezonom, blagonaklono progledavši kroz prste autorima, nadajući se da će naredni ciklus, ako ne baš izgladiti situaciju, ono barem popraviti greške na koje im je više puta i sa više strana ukazivano. Uzdali su se u istinitost stare mudrosti da se na greškama uči. Vremena su imali (skoro dve godine), sredstava takođe („Igra prestola“ je najuspešniji projekat HBO-a, koji godišnje na konto popularnosti serijala, književnog i televizijskog, svim uključenim saradnicima obezbeđuje velike svote novca). Ono čega nisu imali, strpljenja i mudrosti, kao i obično se pokazalo fatalnim nedostatkom. „Igra prestola“ je mogla završiti svoj uspešan put okićena titulom jedne od najboljih serija svih vremena. Umesto toga, ostaje upamćena kao najbolja uništena serija, čija je završnica, umesto oporavka i trijumfalnog uzdizanja posustale priče, udarila još jedan ekser u mrtvački sanduk ambicioznog, originalnog, odlično osmišljenog i nekoliko godina besprekorno vođenog poduhvata. Poput Deneris, skliznuli su na „tamnu stranu“ neubedljivo, jadno i potpuno razočaravajuće. Zato je iskustvo gledanja poslednjih sat i nešto duže priče koju smo dugo voleli, čitali i pratili, ponajviše ličilo na posmatranje parodije, tako daleke od sveta prvobitno izašlog iz pera Džordža R.R. Martina. U nastavku nećete čitati tekst na tragu popularnog talasa kritikovanja „Igre prestola“, niti fanatične jadikovke nad pričom u koju se pojedini preterano uživljavaju. Sledi, kao i do sada, iskreni osvrt dugogodišnjeg obožavaoca, kome je prvenstveno romaneskna saga odavno prirasla za srce kao jedna od najboljih ikada, tako da se isto osećanje vremenom, često nekritički prenosilo i na njenu adaptaciju. Šta smo izgubili?
„I priroda teži ka suprotnome, i iz ovoga, a ne iz istoga, rađa sklad.“ (Heraklit)

среда, 19. јун 2019.

Na Balkanu, na Istoku - Orijentalne teme u domaćoj muzici

piše: Isidora Đolović

Ima ona sevdalinka „U Stambolu, na Bosforu“ i ako se neko dosetio da je kao inspiraciju poveže sa današnjim naslovom, bio je na ispravnom tragu (asocijacije i igre rečima su mi, uostalom, omiljena „spisateljska fora“). Sad, jednima prija, drugima ne, ali veoma je teško negirati to pusto tursko kao deo mentaliteta i, za konkretnu temu daleko važnijeg, senzibiliteta ovog podneblja. Pre nego što rasteram dobar deo čitalaca koji sve to povezuju sa nekim negativnim pojavama, dužna sam da naglasim: kada kažem orijentalno, ne mislim na turbo-istočnjački-grčko-tursko-bugarski melos karakterističan za onaj popularni hibrid što se ni u ludilu ne bi smeo nazvati muzikom. Daleko bilo, kako kaže narod! Orijent je, za mene, oduvek i prvenstveno gledan očima devetnaestovekovnih pripadnika romantičarskog pokreta, pa zatim svih stilsko-umetničkih reinkarnacija koje su do sada imali, od moderne do „new romantics“-a.

недеља, 16. јун 2019.

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (3)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 5 – Za “Igrom prestola“ zvono zvoni

Epska fantastika ima svoje zakonitosti. Džordž R.R. Martin je uneo mnogo svežine i jedinstvenog stila u žanr, čemu u velikoj meri duguje popularnost svojih dela. Na mnogo načina se poigrava konvencijama, čak i parodira, ali i dalje je to epska fantastika. Od prvog poglavlja prve knjige, gradio je određeni zaplet, sa dve paralelne linije priče: sudbine Džona i Deneris, za koje „iz aviona“ vidimo da idu ka spajanju; pretnja u vidu Belih Hodača i ogroman značaj magije, proročanstava, jezovuka, zmajeva, SIMBOLA. Šta serija radi? Podilazi onom delu publike zbog koga su Ašu Grejdžoj „prekrstili“ u Jaru (da je „ne bi mešali sa divljankom Ošom“), forsirajući „fan fiction“ rešenja, istovremeno namerno ignorišući i potiskujući ono zaista bitno. 
rad Magali Villeneuve

субота, 15. јун 2019.

Subota sa knjigom: „Tajna istorija“

piše: Isidora Đolović

Obožavam osećaj kada tek završim čitanje knjige, pomislivši: "Ovo je nešto najbolje, a savremeno, do čega sam došla u skorije vreme." Srećom, pa takve situacije nisu retke. "Tajna istorija" („Laguna“, 2004; orig. The secret history, 1992) spada u red opisanih dela. Prilično je teško žanrovski odrediti sada već kultni roman Done Tart. Knjiga o sazrevanju, prijateljstvu, obrazovanju; krimi-priča, triler, misterija; drama, psihološki, društveni, donekle čak i filozofski roman? Od svega ponešto, uglavnom ravnomerno prisutno, može se pronaći u ovom slučaju. Reč je o izuzetno zanimljivom delu, koje se čita istovremeno nestrpljivo i sa polaganim razmatranjem svakog pokrenutog pitanja. Sem toga, ako nešto besprekorno negira ubedljivost spojlera, to je „Tajna istorija“: iako je već u prologu saopšteno da se desio zločin, kao i ko je žrtva, a ko (glavni) krivac, to saznanje ni najmanje ne narušava želju da otkrijemo kako, zašto i sa kojim se posledicama sve odigralo.

недеља, 09. јун 2019.

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 3 i 4 - Ima li devica u Zimovrelu?

Ovako šaljivim podnaslovom mogla bi se ukratko definisati misija osme sezone: da ne ostane nijedna nevina ženska duša u Vesterosu, uključujući devojčice koje su poginule pre sazrevanja. Takođe, kao da je umesto Džordža Martina glavni saradnik na scenariju postao neko od brojnih autora tzv. “fan fikcije” koja preplavljuje Internet. Svega dve epizode do kraja serije, sa priličnom sigurnošću se može naslutiti kuda su se autori nameračili da odvedu priču. Da li je neočekivano? Jeste, ali nipošto u dobrom smislu. Je li šekspirijanski (još jedna učestala najava)? Moglo bi se reći. Ali, uspešno i dosadašnjem toku radnje, tačnije, osmogodišnjem razvijanju karaktera verno? Nipošto. 
Suicide Mission -Wisnu Tan, likovni i konceptualni umetnik 

недеља, 02. јун 2019.

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (1)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 1 i 2 - Oni koje smo izgubili i oni koje smo našli

Kad se neko nečem dobrom nada, a to nešto zavisi od drugih, velike su šanse da se razočara. Kad su ti drugi dokazani profesionalci, promašaj pogađa mnogo više, kao iznevereno poverenje u nekoga ko je znao i mogao bolje. Ni iščekivanije sezone nekog televizijskog ostvarenja, ni više pritiska na ekipu koja je stvarala poslednji ciklus „Igre prestola“, pa ni veće ogorčenosti brojnih obožavalaca - i sve to potpuno razumljivo. Popularni „Game of Thrones“, zasnovan na romanesknom ciklusu epske fantastike pod nazivom „Pesma Leda i Vatre“ Džordža R.R. Martina do sada je pomerio mnoge granice, stekao armiju fanova inače nenaklonjenih ovom žanru, postavio niz opštih mesta u pop-kulturi...i spektakularno izigrao sve to završnicom koju smo pre svega par nedelja bili u prilici da ispratimo. Utisci su još relativno sveži, bura ne jenjava, a od toliko dugo najavljivanog gorko-slatkog epiloga dobili smo samo mnogo gorčine i još više sete za počecima kada je sve izgledalo znatno drugačije. Čini se da je ovih dana izuzetno popularno kritikovati „Igru prestola“, potpisuju se peticije, objavljuju pravi mali elaborati na temu svega što nije valjalo u poslednjoj sezoni, ljudi širom sveta očajavaju, debatuje se po emisijama i, posmatrano sa strane, sve u jednom trenutku izgleda zaista smešno, uzaludno, pa i  neozbiljno. U ostrašćenosti se odlazi toliko daleko da se oštro kritikuju glumci, mada su se, istini za volju, majstorski izborili sa nebuloznim scenarističkim rešenjima koja su im bila na raspolaganju. Zbog svega toga moram odmah napomenuti kako tekstovi koje ću (od danas do kraja juna) nedeljom objavljivati nisu još jedan priključak talasu gneva na Dejvida Beniofa i Dena Vajsa, iako nemaju ni mnogo pohvalnih reči na njihov račun. Sledi osvrt iz ugla osobe koja je godine, a u slučaju knjiga deceniju ipo, posvetila praćenju izgradnje i razvoja Martinovog izmaštanog sveta, oduševljavajući se njime, voleći ga, opravdavajući kada god je to bilo moguće. Prođimo još jednom kroz sezonu koju, uverena sam, većina nas jedva čeka da zaboravi.

четвртак, 30. мај 2019.

Gradovi u snovima

piše: Isidora Đolović

Mislio bi neko da sam se, kao osoba čiji je otac turizmolog i od penzionisanja turistički vodič, pošteno naputovala i nagledala gradova, krajolika, znamenitosti...međutim, ovo je tačno otprilike koliko i „pravilo“ da su sva deca profesora književnosti načitana i okrenuta društvenim naukama. Istina je da sam, kao mala, zahvaljujući ekskurzijama i letovanjima obišla veći deo Srbije i Crne Gore, ali sa polaskom u srednju školu to se ozbiljno proredilo. Od inostranstva sam, ne računam li već spomenutu bivšu nam državu, posetila jedino Grčku (školska ekskurzija, naravno). Kao student nisam imala vremena ni sredstava za, često veoma povoljne, aranžmane poseta gradovima Evrope. Kako sam samo zavidela američkim tinejdžerima koji, barem na malom i velikom ekranu, pred polazak na koledž dožive obilazak Starog kontinenta, najčešče bolno nesvesni date privilegije! Ne sporim, možda sam i mogla da umesto u knjige ulažem u vikend-izlete do prestonica, ali naknadne pretpostavke su uzaludna rabota. Kako god bilo, putovanja mi ostadoše neostvareni san – i plan od koga ne odustajem. Prošle godine sam, boreći se sa početkom krize na pragu sredovečnosti, sastavila tzv. „desetogodišnji spisak“ stvari koje ću nastojati da uradim pre sledeće kritične cifre. Jedna od njih su upravo aktivnosti koje za sada još upražnjavam kao misleni putnik.

недеља, 26. мај 2019.

Hair (1979)

komentariše: Isidora Đolović

Mjuzikl je, vrlo moguće, najprotivrečniji (filmski) žanr. S jedne strane nesumnjivo zahtevniji od „običnih“ ostvarenja (imajući u vidu da od glumaca traži pored osnovnih i druge izvođačke sposobnosti: ples, pevanje, pa i fizičku kondiciju), sa druge često biva nepravedno potcenjen kao „“laka zabava“, nešto što „preferira LGBT populacija“, karikaturalno i neozbiljno upravo zbog raspevanosti kao načina iznošenja na videlo različitih pitanja. Radi se o dokazanoj zabludi, jer, ako se mjuzikl razvio iz opere(te) kao njen (tematski i namenom) popularniji, pa i „prizemniji“ oblik, podrazumeva se da će nastaviti sa obuhvatanjem i tragičnih, jezivih ili društveno angažovanih tema, šaljući ubedljive poruke. Brodvej, neprikosnoveni sinonim za savremeni žanr „komada sa pevanjem“, do sada je u svet poslao mnogo besmrtnih muzičkih drama, od kojih je najveći broj dočekao više nego uspešno prenošenje na veliko platno. „Fantom iz opere“, „Isus Hrist superstar“, „Mačke“, „Doktor Džekil i gospodin Hajd“, „Jadnici“, „Čikago“, „Priča sa zapadne strane“, „Svini Tod“...danas su široko poznate i omiljene predstave, a njihove zaštitne teme i te kako pevane. Među klasike žanra, ali i svojevrsne markere svoga vremena, spada film o kome danas govorimo. Mjuzikl „Kosaje  kultno ostvarenje s kraja sedamdesetih godina i jedna od meni omiljenijih priča, koje se baš nikada ne zasitim.

субота, 25. мај 2019.

Subota sa knjigom: trilogija „Čarolija vremena“

piše: Isidora Đolović

Gledajući istorijske drame i čitajući fikciju koja u manjoj ili većoj meri romantizuje epizode iz prošlosti, uglavnom poželimo da se barem na pola dana nađemo u tako uzbudljivo dočaranim okolnostima, pa vidimo kako je zaista bilo živeti u ono vreme. Naravno, iskustvo pokazuje da  čovek savremenog doba uglavnom nije ni svestan sopstvene zavisnosti od svih olakšica koje nam je pružio tehnološki razvoj, počev od elekrične energije bez koje u roku od pola sata mnogi od nas počinju da „kriziraju“. Otrežnjujuće iskustvo nam posreduju sve češći osvrti na vremeplovne  mogućnosti iz nešto realističnijeg ugla, a zamislite tek šta biva kada se u slične okolnosti dovedu osobe bez trunke interesovanja za bilo šta iole starije od njih samih? Zapravo, ne morate ni da se bavite nagađanjima te vrste, kada su tu - knjige. Trilogija nemačke spisateljice Eve Feler, pod naslovom „Čarolija vremena“ (Zeiten Zauber), u najkraćem se može opisati kao „Outlander za tinejdžere“, ali ne dozvolite da vas zavara načelna pripadnost omladinskoj književnosti. 

субота, 18. мај 2019.

Subota sa knjigom: „Pipi Duga Čarapa na brodu“

piše: Isidora Đolović

U jednoj od epizoda serije „Gilmorove“ (Gilmore girls; inače poznatoj po mnoštvu referenci na različite primere iz opšte i pop kulture), Lorelaj i Rori uvode pojam Pipi virgin. Ovo se, doduše, koristi u kontekstu igranog filma inspirisanog klasikom švedske književnosti za decu, ali svejedno podrazumeva osobu još neupoznatu sa čuvenom pegavom, crvenokosom kćeri piratskog vođe. Zaista, reklo bi se da je danas malo ko potpuno nesvestan postojanja heroine iz mašte i pera Astrid Lindgren, barem što se naših, nešto starijih generacija tiče. Da iznova probudi interesovanje i drage uspomene, a neke tek upozna sa njome, pobrinula se izdavačka kuća „Odiseja“. Obnovljeni serijal o pustolovinama najjače devojčice na svetu, ponovo je dostupan ovdašnjim čitaocima. Drugi deo se zove „Pipi Duga Čarapa na brodu“ (Odiseja, 2018; orig. „Pippi Lanstrumpgar ombord“, 1946).

недеља, 12. мај 2019.

„Game of Thrones“: 10 razloga zbog kojih su Deneris i Džon stvoreni jedno za drugo

piše: Isidora Đolović

Prezasićenost dugogodišnjim radom na, po mnogo čemu rekorderskom, jedinstvenom televizijskom projektu? Manji broj epizoda predviđenih za poslednje dve sezone (sa početnih deset „spalo“ se na sedam, pa konačno šest), samim tim nedovoljno vremena i prostora da se priča lepo razvije? Dezorijentisanost Beniofa i Vajsa (poznatijih kao D&D) otkako su, bez Martinovog književnog predloška, oslonjeni na sopstvenu (slabu) inventivnost? Odbojnost prema „klišeima“ i „patetičnim“ hepiend rešenjima? Slobodno dodajte još neki na listu najčešćih argumenata protiv ključnog odnosa u seriji „Igra prestola“, na koji se godinama čekalo, a koji je usled zbrzanog, traljavog scenarija dočekan na nož. Reč je o, dobro ste pretpostavili, modernim žargonom za pop-kulturu i njene parove rečeno, spoju Jonerys. Aktuelna sezona, koja ima mnogo loših i manje dobrih strana, donela je logični, mada prebrzo i nedovoljno pojašnjen rasplet većine priča, pa i one između dvoje glavnih junaka. Kao dugogodišnji čitalac, neminovno se pozivajući na postavku likova u knjigama i prilično jasno početno preuzimanje tog modela u adaptaciji, u nastavku ću pokušati da stanem u odbranu još jedne sjajno zamišljene, ali, lošom igranom obradom narušene Martinove ideje.

субота, 11. мај 2019.

Subota sa knjigom: „Legenda o lopovu“

piše: Isidora Đolović

Pred nama su duga, dosadna kišna popodneva, ali brzo će i za njima stići topli dani letovanja ili neke druge vrste odmora, pa verujem da mnogi već smišljaju šta izabrati za čitanje. Aleksandar Dima bi mogao da dobije dostojnog naslednika, kome je ime Huan Gomez – Hurado, a tiraži, teme i kontroverze pojedinih, do sada objavljenih romana, dokazuju da znatiželja i potreba za dobrom avanturom utisnutom na stranicama odolevaju stolećima.

недеља, 05. мај 2019.

3-u-1: „Pripravnički“ filmovi

komentariše:: Isidora Đolović

Ukoliko niste od onih (srećnika) koji su slobodni strelci na poslovnom planu, dobro znate koliko je važna struktura radnog kolektiva. Da se ne lažemo, gde god da krenete, bitno je kakvi vas ljudi okružuju, jer upravo kolege mogu predstavljati onaj presudni faktor o(p)stanka na jednom radnom mestu. Ako su sjajni, motivisaće vas da istrajete na poslu koji možda baš i nije po vašoj meri. Ukoliko su skloni ogovaranju, spletkarenju i rivalstvima, zagorčaće vam svaki radni dan. Naravno, pod uslovom da sve to ranije ne učini vrhovni autoritet kancelarije i preduzeća, poslodavac. Kada vas zadesi „nadređeni iz pakla“, uopšte nije naodmet imati dobar, uigran  tim kolega, koji će zahvaljujući solidarnosti i uzajamnoj podršci lakše podnositi samovolju ili sadističke porive „sa vrha“. U svakom slučaju, ako ste do sada imali prilike da prođete kroz tzv. probni rad ili bilo koju vrstu stručne prakse, morali ste se susresti i sa bar nekim od navedenih primera. Filmadžijama su posebno zanimljive situacije u kojima se još sveži diplomci, naivno verujući da im završen fakultet garantuje svetlu budućnost, po prvi put suočavaju sa funkcijom „potrčka“. Zaplet se tada obično gradi od načina reagovanja na takve situacije, a zna se i ko je dežurni zloća – šef(ica).

среда, 01. мај 2019.

Pesme sa motivom „radničke klase“

piše: Isidora Đolović

U kom li to trenutku Prvi maj počinje da nam znači nešto više od zastarelog „crvenog“ praznika, taman fino uglavljenog između Uskrsa i Đurđevdana? Možete li približno locirati tačku na vremenskoj liniji svog dosadašnjeg života kada je ovo prestao da bude tek uzbudljiv povod za urančenje sa društvom uz muziku, ćumur i strepnju od pljuska-kvariše? Da li je taj čas ujedno predstavljao definitivni slom romantičnih iluzija o „snazi radničke klase“ ili potvrdu da takvih „besmislica“ odavno više, u praksi, nema? Mislim da je, kako god izgledao u različitim pojedinačnim iskustvima, prelomni trenutak spoznaje značenja i (izgubljenog?) značaja Prvog maja onaj u kome najpre postanemo društveno osvešćeni(ji), a zatim i kada sami počnemo da privređujemo. Dok nam se godine krune u lutanju od evidencije Zavoda za zapošljavanje do raznovrsnih „radova na određeno vreme“, privatnih firmi sa neprikosnovenim autoritetom šefova, novootkrivenim pojmovima minimalca i dozvoljenog minusa, sasvim sigurno ćemo u nekom trenutku zažaliti za dobom nevinosti, kada je Prvi maj imao isključivo zabavni karakter. Ukapiraćemo, tek tada, zašto nijedna pesma koja varira motiv „radničke klase“ nije vedra i iskreno radosna, bez obzira na svoj ritam.

субота, 27. април 2019.

Subota sa knjigom: Prolećno spremanje polica (upitnik)

odgovara: Isidora Đolović

Baš kao što se sa dočekom Nove godine povezuju odluke i obećanja novih početaka, tako uz dolazak proleća podrazumevamo generalna čišćenja svojih ormara, stanova, života u najširem smislu. Čim priroda krene da se budi i otresa sa sebe teške „jorgane“ zimske dokolice, svi osećamo pojačani elan za pokretom, preduzimanjem možda dugo odlaganih poduhvata, aktiviranjem na svakom planu. Ne znam za druge, ali moja aprilska tradicija je obavezna „generalka“ sprovedena u garderoberu, ako ništa drugo, barem iz krajnje praktičnih razloga.  Pošto mi pripadaju dve police, od kojih samo jedna u visini glave, dok već za dosezanje druge moram da se poslužim stolicom, na početku svake sezone „rotiram“ njihov sadržaj. Moram priznati da mi, razumljivo, uvek lakne nakon što džemperi, šalovi i kape budu preseljeni u gornju pregradu. Ostatak sezonskog čišćenja podrazumeva provetravanje prostorija, brisanje prašine, usisavanje i sve prateće poslove koji opuštaju i rasterećuju, ujedno simbolizujući upliv nove energije za nastavak godine. Da, volim proleće i baš ništa mi tada ne pada teško, pa ni brisanje prašine sa polica lične biblioteke, uključujući glancanje svake pojedinačne ukrasne figurice. 

среда, 24. април 2019.

Priče o pesmama: “Golgotha“

piše: Isidora Đolović

Uskršnja je sedmica i pravoslavni vernici se uveliko pripremaju da obeleže jedan od svoja dva najveća praznika, u najširem smislu suštinska za samu ideju hrišćanstva. Veliki petak, kao dan tugovanja zbog stradanja Isusa Hrista, a Uskrs kao veliko podsećanje na trijumf duha nad svekolikom prolaznošću, smrtnošću i patnjom, impresivni su za čoveka uopšte, nevezano uz to kojoj i da li se ijednoj religiji priklanja. Sama ideja opšteg iskupljena od strane Bogočoveka, preuzimanja na sebe grehova ljudskog roda i omogućavanja spasa slobodnim izborom, plemenita je i velika. Nisam teolog, ni filozof ili mislilac, nemam nameru da ikoga „preobraćam“ ili „vrbujem“, ali želela bih da predstojeći praznik najavim jednom, čak i potpuno odvojeno od konteksta fascinantnom pesmom. Kao i uvek, na početku rubrike predlažem da otvorite srce, zatvorite oči i poslušate numeru. Unapred naglašavam, žmarci su verovatna nuspojava.

недеља, 21. април 2019.

Upitnik “Game of Thrones”

odgovara: Isidora Đolović

Pretpostavljam da ni u svojim najoptimističnijim nagađanjima, poduhvativši se prenošenja jedinstvenog i zahtevnog književnog dela Džordža R.R.Martina, autori serije „Igra prestola“ nisu mogli da zamisle kakav će globalni fenomen stvoriti. Igrano ostvarenje HBO mreže obeležilo je, sada to slobodno možemo reći, čitavu deceniju, ali i mnogo više od toga. Pored svih uspona i padova, doba vernosti i definitivnog razilaženja sa svojom pisanom osnovom, negodovanja i hvalospeva, čitavog kulta koji se oko nje formirao, serija je ostala primer sa kojim se ništa ne može uporediti. Mnogima je iskorenila predrasude po pitanju žanra epske fantastike, jer „Pesma Leda i Vatre“, zaista, nije samo to, mada ujedno odlično reprezentuje pravac. Političke i dvorske intrige, mistično i legendarno, istorijske paralele sa stvarnošću, simboli i alegorije, upečatljivi protagonisti i njihovi suparnici, mnogo više od crno-belog sveta, učinili su da milioni gledalaca širom planete godinama „mozgaju“ nad podzapletima, mogućim ishodima, „kriziraju“ u pauzama između dve sezone, svesrdno navijaju za svoje favorite i razvijaju maštovite teorije. „Igra prestola“ je postavila niz standarda i u produkcijskom, glumačkom, vizuelnom, muzičkom pogledu. Kada se uskoro bude zatvorilo poslednje poglavlje, sigurno će biti nezadovoljnih, jer su nam očekivanja iz godine u godinu „podgrevana“ na različite načine. Ali, jedno je sigurno – ostaviće trag i uticaj, čije ćemo dimenzije moći proceniti tek u godinama koje dolaze.

субота, 20. април 2019.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “Romeo and Juliet” (1968)

piše: Isidora Đolović

Mnogo je književnih dela napisano, a malo takvih za koja se može reći da probude jedno od suprotstavljenih osećanja ili raspoloženja. Još je manje onih čiji su junaci, obično naslovni likovi, postali sinonim za određenu pojavu, pa se danas uzimaju kao pojam po sebi, dovoljno rečit i bez dodatnog obrazlaganja osobina koje reprezentuju. Iz tih ili nekih drugih (više umetničkih) razloga, danas su takve knjige deo školske lektire – što, opet, na svoj način opredeljuje naraštaje čitalaca ka jednom od spomenutih osećanja-krajnosti. Tako Evgenija Onjegina volimo ili preziremo, treće mogućnosti uglavnom nema. Kada čujemo “preljubnica-samoubica”, odmah pomislimo na Anu Karenjinu. Mada se istim rečima podjednako verno može opisati Floberova madam Bovari, nesuđenu doživotnu saputnicu Vronskog smo pre skloni da osudimo ili uzmemo u odbranu, baš kao što se rado stavljamo u ulogu porote kod nerešenog pitanja „zašto je i koliko (ne)opravdano Rodion Raskoljnikov ubio staru zelenašicu?“ A postoji li, čast svim drugim nesrećnim parovima, neki koji je svoju vezu uspešnije pretvorio u večiti simbol od „ljubavnika iz Verone“?

уторак, 16. април 2019.

Odjek zvona Notr Dama

 komentariše: Isidora Đolović

Početkom juna 1988, iz francuske prestonice stigla nam je razglednica sa jednim od simbola tog grada i zemlje. Na poleđini su joj pozdravi od novopečene tetke, upućeni bratu, njegovoj ženi i devojčici koja će godinama kasnije postati neizlečivi frankofil. Čuvam je među najvažnijim predmetima.

недеља, 14. април 2019.

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (4)

komentariše: Isidora Đolović
Epizoda 7 (finale): The Dragon and the Wolf

Poslednjih desetak minuta epizode me toliko naježilo da uopšte nisam objektivna i ako je bilo slabijih momenata, u ovom trenutku su mi nekako neznatni i ne toliko važni naspram celokupnog utiska. A on je prilično dobar, u šta nisam mnogo ni sumnjala, videvši na samom početku da režiju potpisuje provereni Jeremy Podeswa. Njegove epizode su mi do sada uvek bile među  omiljenima.

среда, 10. април 2019.

“Lino”, nekad i sad: Medvedić mog detinjstva

piše: Isidora Đolović

Pre izvesnog vremena sam, preslažući stvari, nabasala na već zaboravljene, u kutiju sa starim bedževima i parčićima slagalice zaturene „relikvije“ iz prošlosti. Verujem da svi imamo bar neki predmet od čisto nostalgične, sentimentalne vrednosti, koji nam je redovno žao da bacimo prilikom raščišćavanja pokućstva. Jedna po jedna, već u zavisnosti od toga koliko ste setni, gomilaju se realno nepotrebne sitnice i na kraju dana shvatite kako ste manje odvojili za kontejner nego za vraćanje u kutiju! Moj profesor Radivoje Mikić to zove kulturom skladištenja, u kojoj smo se ponekad toliko zaglibili da, slično krticama, samo gomilamo i „lagerujemo“ predmete....dok nas doslovce ne potisnu, zatvore u klaustrofobični „lični“ prostor. Toga se setim svaki put kada pokušavam da uguram komad odeće na pretrpanu policu ormara ili smišljajući način da po sistemu „tetrisa“ pronađem mesto za novu knjigu u kućnoj biblioteci. Tada se u sebi zaričem da ću prvom narednom prilikom izbaciti sve što mi (više) nije neophodno – i uvek se isto završi. Izluđuje me robovanje predmetima, ali istovremeno znam da je većina sačuvanih svojevrsna vremeplovna karta, komad iščezlog doba, raritet, podsetnik...Zato ih se, valjda, tako teško (ili nikako) odričemo.

недеља, 07. април 2019.

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (3)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 5: Eastwatch
Svidela mi se manje od prethodne četiri. Ne znam zašto, ali imam osećaj da će naredne biti sve gore i gore. Sezona je, zbog kraćeg trajanja i manjka raspoloživog vremena, suviše zbrzana i pretrpana svim i svačim, a nedostatak Martinovog vođstva se sve više ispoljava u scenariju. Počinje ozbiljno da mi nedostaje knjiga, sa bogatom, kompleksnom i, što je najvažnije, LOGIČKI UTEMELJENOM radnjom. Ovde malo-malo pa se desi nešto što veze s mozgom nema, niti je bitno, uzimajući u obzir ubrzano bliženje epiloga.

субота, 06. април 2019.

Subota sa knjigom: „Kasperijada“

piše: Isidora Đolović

Kladim se da bi, zamoljeni da se prisete nekih od najsmešnijih, najzanimljivijih trenutaka iz vremena odrastanja svoje dece, naši roditelji imali spreman čitav repertoar priča. Mada bi mnoge od njih, iskreno, današnjim nama predstavljale izvor „neopisive blamaže“, bez sumnje su značajna svedočanstva ne samo postepene izgradnje buduće ličnosti, već i porodičnog zajedništva, privatne istorije u nastajanju. Dobro i duhovito sročeni, ovakvi „biseri“ čine srž knjige „Kasperijada“ (Odiseja, 2018; orig. „Kacperiada. Opowiadania dla lobuzow i nie tylko“, 2001) poljskog pisca Gžegoža Kazdepkea, koja je momentalno osvojila srca čitalaca svih uzrasta u matičnoj zemlji. Sada je u pohodu na našu pažnju i želju za smehom, koja prevazilazi inicijalno postavljenu starosnu granicu (u vidu naznake „5-7 godina“). 

недеља, 31. март 2019.

Odbrojavanje: Ka osmoj sezoni „Game of Trones“ (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 3: The Queen’s justice
Moram reći da mi se za sada dopada pravac kojim se kreću, dosadašnji tok radnje je u redu, gluma uglavnom solidna, muzika ovoga puta naročito izvrsna. Najviše su mi se svideli susreti: 
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...