Subota sa knjigom: „Istorija pčela“

piše: Isidora Đolović
 

Pčele: sićušna, često neprimetna, a tako važna bića. Mnoštvo afirmativnih poređenja skovali smo inspirisani njima, pa se kaže da je neko vredan ili pametan kao pčelica, tu je i poznata crtana junakinja - vesela Maja. Čak i ubod im opraštamo pre nego osi ili stršljenu, jer su dobroćudnije,  bliže, sve pohvalno…ali, koliko smo (kolektivno) svesni da su pčele zapravo i - životvorne? Ajnštajn je svojevremeno zaključio da će, nestanu li pčele sa lica Zemlje, čovečanstvu preostati svega četiri godine postojanja. Ukoliko bi neko samo pomislio da je genije možda preterivao, setimo se kako Albertu nije manjkalo smisla za humor, ali, u ovom slučaju očigledno nije imao za cilj da se našali.

Uzbuna u vezi sa budućnošću naše planete odavno je podignuta i tinja, ali, kako se čini, nedovoljno u prvom planu, previše kratko zadržavana u fokusu, nikad onoliko bučna koliko je nephodno. Kao da, uprkos dokazima koji nam se iz godine u godinu sve bliže i drastičnije ukazuju, nikako ne shvatamo sasvim ozbiljno mogućnost da bi nas priroda (kojom smo oduvek okruženi pa je, shodno tome, uzimamo poprilično zdravo za gotovo i bez mere eksploatišemo)  jednoga dana mogla nemilosrdno odbaciti. Poslednjih meseci su svet iznova uzdrmale polemike, posredstvom oglašavanja devojčice Grete Tunberg, aktivistkinje iz Švedske čiji su govori isprovocirali Donalda Trampa. Nažalost, upitno je koliko će i sa kakvim odjekom aktuelnost teme potrajati ovoga puta, međutim, jedno je sigurno: svi smo ugroženi i ne postoji izgovor za ignorisanje činjenica. Ovim se očigledno rukovodila norveška književnica Maja Lunde, kada je započela svoj Klimatski kvartet. Prva knjiga, „Istorija pčela“ (Odiseja, 2019; orig. „Bienes histories“, 2015), oduševila je, ali i ozbiljno potresla veliki deo publike.

Subota sa knjigom: „Znam zašto ptica u kavezu peva“

piše: Isidora Đolović

„Znam zašto ptica u kavezu peva“ (Štrik, 2019; orig. „I know why the caged bird sings“, 1969), prva po redu autobiografska knjiga čuvene američke književnice Maje Anđelou (rođene kao Margarita Eni Džonson; 1928-2014) opisuje detinjstvo i ranu mladost iza kojih je usledila  bogata karijera pesnikinje, scenaristkinje, novinarke, glumice, aktivistkinje, poliglote, svetske putnice i borca za prava Afroamerikanaca. Izdanje koje sam imala u rukama sadrži iskren, nadahnut predgovor Opre Vinfri, čiji je Maja bila, u tinejdžerskom dobu uzor i otkrovenje, a tokom kasnijeg života mentor, nadahnuće i prijatelj. Oprino oduševljenje i značaj koji pridaje ovoj knjizi, kao svojevrsnoj Bibliji tamnoputih američkih devojčica i pored sentimentalnosti, nipošto nije preuveličavanje i precenjivanje. Pored društvene i literarne vrednosti, delo Maje Anđelou nas upoznaje sa jednom izuzetnom ženom briljantnog izraza, nepresušne vitalnosti, ukratko, osobom koja pleni i oduševljava. Zasigurno nije bilo lako ponovo otvoriti vrata sećanja, ali je istovremeno bilo nužno, zarad oslobađanja ptice mladosti i još daljeg dometa njene tužne, borbene, moćne pesme...

Subota sa knjigom: „Besmrtno srce“

piše: Isidora Đolović

Debitantski roman Pitera Banzla (ujedno prvi u serijalu koji je usledio),“Besmrtno srce“ (ProPolis books, 2019; orig. „Cogheart“, 2016), osmišljen je u maniru prave dobre steampunk fantastike sa važnim životnim porukama i vodi nas u London iz 1896. godine. Tamo ćete upoznati zanimljive heroje, zlikovce i briljantne umove, leteti cepelinom, visiti o velikoj kazaljci Big Bena, za dlaku izbeći krajnje ozbiljne katastrofe, za početak prateći trag repa nimalo običnog lisca.

Subota sa knjigom: „Uputstva za spasavanje sveta“

piše: Isidora Đolović
 

Već letimičan pogled na njene biografske podatke izmamiće osmeh i probuditi neobičnu vedrinu kakvu književnica i novinarka Rosa Montero posreduje kroz svoja dela. Kći toreadora i domaćice, odrasla u španskoj prestonici, ovdašnjoj publici se predstavila „Pričom o providnom kralju“ koja ironijski priziva tradiciju viteških romana. Novo izdanje, „Uputstva za spasavanje sveta“ (Štrik, 2019; orig. „Instrucciones para salvar el mundo“, 2008) potpuno je, ne samo stilski i tematizacijom savremenog doba, različito od spomenute (odlične) knjige - no, izvesna donkihotovska upornost u jurišanju na stvarnosne vetrenjače zadatak je koji sebi zadaju i svojski se trude da izvrše svi likovi uključeni u razgranatu radnju. Četvoro ih je, a na prvi pogled nemaju ništa zajedničko sem Madrida, na čijim perferijama žive.

Subota sa knjigom: „Sto sati mraka“

piše: Isidora Đolović

Kada ih izludi svet odraslih, surov i pun apsurda, već vekovima mnoga deca počinju da kuju planove o bekstvu od kuće. Putešestvija onih koji ih sprovedu u delo obično se završe tek koju milju dalje, na benzinskoj stanici ili pred ulaskom u lokalnu šumu, kada shvate da nisu poneli dovoljno novca, nemaju dovoljno hrabrosti ili im, jednostavno, nije baš toliko stalo da ispravljaju krive Drine. Emilija de Vit, junakinja romana „Sto sati mraka“ (Odiseja, 2019; orig. „Honderd uhr nacht“, 2014) autorke Ane Volc, imala je sredstava, odlučnosti, kao i veliki razlog da - ide do kraja.

Subota sa knjigom: „Posle udarca“

piše: Isidora Đolović

Slično pripovetkama Gasta Grebera sakupljenim u knjizi „Dani“ (o kojoj sam pisala OVDE), kratka proza nagrađivane i međunarodno priznate danske književnice Dorte Nors tematizuje trenutke koji su uslovili da životi protagonista krenu u izvesnom smeru. Međutim, za razliku od onih kod njenog luksemburškog kolege, junaci priča iz zbirke „Posle udarca“ (Štrik, 2019; orig. „Kantslag“, 2008) na neki način su već (pred)određeni da podlegnu, obično animalno-destruktivnoj, sili koja zadaje početni udarac (bukvalan ili metaforičan). On se ponegde upravo odigrao, drugde se tek krećemo ka njemu, ali neizbežnost povezuje većinu slučajeva u koje smo uvedeni in medias res - tako da nema ispravke ili poboljšanja, budući da je šteta već učinjena.

Subota sa knjigom: „Ratovi veštica“

piše: Isidora Đolović

Slično mnogima od nas, buduća spisateljica Šibel Paunder je kao mala volela da pred nekim sasvim običnim i prozaičnim stvarima zamišlja različite čudnovatosti koje se iza njih možda skrivaju. Za razliku od većine, svoje rane maštarije nije odbacila u nastupajućim godinama, već ih zapisuje i postepeno razvija do priča u nastavcima koje se na malo drugačiji način bave čudesnim bićima poput sirena ili - veštica. One nas u ovom slučaju posebno zanimaju. Paunderova je, polazeći od detinje osnove, stvorila izuzetno ljupku viziju sveta paralelnog našem, s tom razlikom da u njemu obitavaju isključivo veštice i poneka vila. Suprotno očekivanjima, one NISU ružne, nemaju bradavice na nosu, ne nose crne šešire, stanuju ispod vodovodne mreže i u određenim vremenskim razmacima organizuju velika nadmetanja kojima se odlučuje o budućem poretku njihove skrivene zajednice. Knjiga „Ratovi veštica“ (ProPolis Books, 2019; orig. „Witch Wars“, 2015) nas, kao prva u nizu, upoznaje sa njihovim neodoljivim, zabavnim svetom.

Subota sa knjigom: „Mladi trogloditi“

piše: Isidora Đolović

Osećati se različitim nije nimalo čudno, ni strašno. Šta god vam o tome govorili, sasvim je u redu. U najvećem broju slučajeva, međutim (i na sreću), takvo osećanje ne odgovara realnosti. Svodi se na subjektivnu procenu sopstvenog statusa u okruženju koje, uglavnom, nastanjuje bar još nekoliko individua sa podjednakom skrivenom mukom, pa se, nakon što ih jedni drugima obelodanimo, osetimo mnogo lakše. Šta se događa u onom manjem, ali nipošto zanemarljivom broju situacija kada je neko zbilja drugačiji, ali to iz nekog razloga ne sme ili naprosto ne ume da ispolji, jer će svaki nedovoljno spretan korak prema ostvarenju sopstvene celovitosti prouzrokovati pojavu naprsline na nekom drugom delu ogledala života, ispituje Emanuela Pagano u kratkom, ali izrazito sadržajnom romanu „Mladi trogloditi“ (Odiseja, 2019; orig. „Les Adolescents Troglodytes“, 2007), koji joj je 2009. godine doneo nagradu Evropske unije za književnost.

“Love bites: The reluctant vampire“ (1992)

komentariše: Isidora Đolović

Preveden kao „Ujed ljubavi“, ovaj beskrajno duhovit, simpatičan i danas uglavnom nepoznat  film u režiji Malkolma Marmorstina, na neodoljiv način se podsmeva mitu o seksepilnim krvopijama, (ženskim) očekivanjima od istih, uz nepretenciozan humor i obilje šarma epohe.

Subota sa knjigom: „Ostrvo Čuvara oluje“

piše: Isidora Đolović

Ako ste devedesetih godina bili deca koja rado čitaju, verovatno pamtite roman Enid Blajton (donekle potisnut slavom serijala “Pet prijatelja”) “Ostrvo avanture” i njegova dva nastavka. Svi koji su voleli i u igri pokušavali da “rekonstruišu” takve priče; svi koji vole dobar spoj misterije, teme odrastanja i fantastičnih elemenata, pritom se osećajući mladim u duši; a posebno oni koje brine što današnji naraštaji možda više “ne znaju da maštaju, ne mare za svet napolju i njegovo otkrivanje”, obradovaće se zbog knjige “Ostrvo Čuvara oluje” (ProPolis books, 2018; orig. „The Storm Keeper's Island“, 2018). U ovom slučaju, prvi (vizuelni) utisak svakako igra nezanemarljivu ulogu i dizajn korica zaista zaslužuje sve pohvale, ali, za divno čudo, najavljeni sadržaj iz pera talentovane Ketrin Dojl ne samo da opravdava očekivanja, već ih uveliko prevazilazi. Uhvatite talas…

Subota sa knjigom: „Akvamarin“

piše: Isidora Đolović

Teško ćete naići na adolescenta koji se bar jednom nije osetio čudno, neshvaćeno ili neprilagođeno u tom osetljivom životnom razdoblju. Šesnaestogodišnja Saha Lids nije izuzetak po pitanju često umišljenih i preuveličanih jada, kakvi muče i njene vršnjake - razlika je u tome što ona JESTE drugačija, u više nego jednom pogledu, što će od određenog trenutka početi da je nepodnošljivo uznemirava i zbunjuje. Ona je, naime, žrtva čudnovate nezgode iz detinjstva zbog koje ne sme da uđe u vodu, a kasnije i vršnjačkog nasilja. Da li je jedno sa drugim u neposrednoj vezi, odnosno, da li je netrpeljivost okoline proistekla iz njenog zagonetnog nedostatka, možda i nije od presudnog značaja za nedvosmisleni početni utisak: glavna junakinja romana „Akvamarin“ (ProPolis books, 2018; orig. „Aquamarin“, 2015) iz pera Andreasa Ešbaha,  višestruki je autsajder.

Subota sa knjgom: „Arhipelag za drugi život“

piše: Isidora Đolović

Rođen u Sovjetskom Savezu, ali životnim i stvaralačkim putevima duže od tri decenije opredeljen za Francusku, književnik Andrej Makin je formulu uspeha pronašao upravo u spoju zavičajnih tema i drugog jezika, usvojenog ljubavlju, divljenjem i željom za pripadanjem njihovom kulturnom krugu. Primenu ovog postupka, koja mu je donela popularnost i kod domaće publike (naročito su uspešno prihvaćeni romani Muzika jednog života, Rekvijem za Istok, Dok Amur teče i višestruko nagrađivano Francusko zaveštanje), prepoznajemo u najnovijem ostvarenju, „Arhipelag za drugi život“ (PAIDEIA, 2019; orig. „Archipel d'une autre vie“, 2016.), koje nam stiže baš uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.

Subota sa knjigom: „Egzodus roda“

piše: Isidora Đolović

Dok ovih dana slušamo ko zna koju po redu vest o zaoštravanju permanentnih sukoba u arapskom svetu, nadgledanih budnim okom Sjedinjenih Američkih Država, možda postanemo nešto svesniji činjenice na koju često i lako zaboravljamo. Ophrvani sopstvenim teškoćama opstajanja na vetrometini Balkana, trebalo bi da u sebi od početka imamo veći stepen empatije i razumevanja prema izbeglicama koje su, koliko još pre dva-tri proleća, u velikom broju preplavile park kod glavne autobuske stanice u našoj prestonici. Za narod čije se jedno od kapitalnih književnih dela zove „Seobe“ i koji još uvek može da nabroji mnoge generacije u rasejanju, bez obzira na motive za to i ne računajući razlike u religiji, posedujemo dovoljno početnih predispozicija da gotovo lično doživimo pitanja kojima se Valid Nabhan pozabavio u svom prvom romanu, „Egzodus roda“ (Odiseja, 2019; orig. „ L-Eżodu taċ-Ċikonji“, 2013.). Jer, tek pošto neposredno doživimo ili u sebi probudimo iskustvo izgnanika, dobićemo odgovor na dilemu u kojoj meri etnička pripadnost uslovljava čoveka i da li se ikada može pobeći od porekla, blagoslovenog ili prokletog damaranja zavičaja, (pra)roditeljskih grehova i(li) stradanja, prenetih nam krvotokom pravo u srce i podsvest. Između ostalog, dok čitamo Nabhanovu odvažnu knjigu, nameće se pitanje je li važnije odakle polazimo ili gde završavamo svoj put, odnosno, koliko su izvor i ishodište istinski povezani?

„Macbeth” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Pre svega, netipičan Šekspirov komad, koliko zbog izrazito mračnih tonova, toliko i gotovo apsolutne fokusiranosti na naslovnog junaka i njegov psihološki svet, bez mnogo širenja izvan njega, "Magbet" je tragedija vlasti, ambicije, usudiću se da kažem i volje za moć pre Ničea, priča o sunovratu časnog čoveka koji je poklekao pred iskušenjem ponuđene i proročanstvom zagarantovane moći. Takođe, ona problematizuje ono mračno u nama, što pritajeno čeka određeni "okidač" da se ispolji i potom nas nezaustavljivo povuče u nove i teže greške. Jer, da u Magbetu nije već postojala klica krvoločnosti i beskrupuloznosti, predviđanje tri veštice/suđaje se ne bi "primilo". Tragedija kao važno ističe i pitanje priviđenja, odnosno, poigravanja savesti sa uzrujanim umom, jer do kraja ne biva jasno da li su veštice zaista prisutne ili još jedno od Magbetovih umišljanja, kao nož ili Bankova utvara.

“The Danish girl” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Otprilike se zna koje su to “teme za Oskara" sa kojima reditelji ne mogu da omanu ukoliko nameravaju da uđu u trku za zlatnom statuicom ili barem naprave odjek kod publike i kritike: rasizam, rat, nasilje, (smrtonosne) bolesti, seksualne i ostale diskriminacije. Pitanje transrodnih osoba nekako se podrazumeva kada govorimo o zahtevnim performansima, pri čemu se prvo setim Hilari Svonk u "Boys don't cry" i Džareda Leta u skorijem "Dallas Byer's Club"-u, oboje nagrađenih od strane Akademije. Nešto slično važi za film “Dankinja”, u režiji Toma Hupera, zasnovanom na istoimenom debitantskom romanu Dejvida Eberšofa.

“Velvet Goldmine” (1998)

komentariše: Isidora Đolović

"Velvet Goldmine" je film koji najbolje opisuju pojmovi: Estetika; Emocija; Ekstaza; Energija. Pokazuje na koji način je muzika u određenom trenutku menjala svet, ali još više kako je uspevala da uzdrma pojedinačne živote, preokrećući male egzistencije. Priča o slučaju Brajana Slejda zapravo je više priča o Arturu, potraga za iščezlom zvezdom je i povratak samom sebi, svom potiskivanom i odbačenom biću, otkrivanju onoga što nas čini (srećnim, između ostalog). 

Subota sa knjigom: „Dani“

piše: Isidora Đolović

Moglo bi se reći da su dvadesetčetvoročasovni odsečci vremena osnovna merna jedinica naših života. Omeđeni smo danima. U samo jednom od njih se ponekad smesti prosečan ljudski vek, odigra prava egzistencijalna drama i svaki u sebi sadrži potencijalni obrt sudbine. Na sličan način, pripovetka je unutar književnog sveta ona izazovna „srednja“, elementarna forma koja čeka znalca da kroz nju izrazi suštinu i obuhvatnost nečijeg postojanja. U romanu našeg životnog veka, svaki dan je manje ili više razvijena priča, stoga naslov zbirke luksemburškog pisca Gasta Grebera, možda i nenamerno, nosi veoma dobru simboliku: „Dani“ (Odiseja, 2019; orig. „All dag verstoppt en aneren“, 2016). Te dane koji se nižu sa izvesnom sebi svojstvenom dinamikom, a u čije se središte odjednom „zabode“ strelica odluke i zavrti krug u drugom smeru, Greber tematizuje i opisuje kroz svoju prozu. 

Subota sa knjigom: „Schindlerov lift“

piše: Isidora Đolović

Građevine, kao i ljudi, dobiju priliku za manje ili više buran život, neraskidivo povezan sa okolnostima u čije središte stignu iz tmine nepostojanja. Za razliku od svojih tvoraca, ukoliko imaju (ne)sreću da odole ćudima društvenih prilika i istorijskih mena, taj život je veoma dug, a svedočanstva pojedinačnih sudbina koje se oko njih pletu - brojna i raznovrsna. Andrićev most na Drini ili Igoova katedrala Notr Dam možda su najčuveniji primeri nemih junaka pod čijim se okriljem i(li) senkom odigravaju bezbrojne drame prolaznih aktera na životnoj sceni. Kratki roman Darka Cvijetića, „Schindlerov lift“ (Buybook, 2018), novi je, vredan doprinos korpusu dela koja razvijaju priču oko određenog prostora kao metaforičnog stecišta istorijskih lomova i života koji se na njemu sudaraju.

„Planetarium“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović

Tridesetih godina prošlog veka,  sestre Barlou, Amerikanke Lora (Natali Portman) i Kejt (Lili-Rouz Dep), poznate spiritistkinje, u okviru evropske turneje stižu u Pariz. Zapravo, samo je mlađa  medijum, odnosno, ima moć uspostavljanja komunikacije sa duhovima (mada će ostati nejasno da li zaista, ili su, kao i mnogi savremenici, samo koristile lakovernost publike i privlačnost jedne društvene mode), dok se starija bavi organizovanjem i postavljanjem nastupa, finansijama, ukratko, menadžerskim delom posla. O njihovoj prošlosti ne znamo skoro ništa, sem da su vidno vezane jedna za drugu i da je Lora Kejtin staratelj. Ambiciozna i rešena da se bori za veće prihode, oberučke prihvata ponudu sineaste Andrea Korbena (Emanuel Salinže), koji im, nakon što je prisustvovao jednoj seansi, nudi neobičan posao.

Subota sa knjigom: „Devojčica koja se napila mesečine“

piše: Isidora Đolović

Lepo je biti savremenik novog života i kreativne transformacije mnogih drevnih žanrova u smeru izrazito zanimljivih, ali i hrabrih rešenja. To nam na najbolji mogući način pokazuje koliko je nasušna ljudska potreba za maštovitošću, simboličkom i umetničkom nadgradnjom zakonitosti sveta, tako da ih bolje razumemo, prihvatimo, ali i na njih odgovorimo. Bajka je danas u svom izvornom obliku često kritikovana zbog „diskriminativnog“ podteksta i „zastarelih“ obrazaca, tako da joj ne preostaje ništa drugo nego da se osloni na osvežavajuće moderne pokušaje izbavljanja oklevetane vrline. „Devojčica koja se napila mesečine“ (Urban reads, 2018; orig. „The girl who drank the Moon“, 2016.), delo Keli Barnhil, ne može se nazvati kratkom knjigom, pa ipak sam je (pošteno se upustivši u priču) pročitala za (slovima) jedan dan. Nije ni jednostavna, nema „detinje“ banalnosti, ali zato je sva od svetlucave lepršavosti koja treperi iznad mračnog sveta tišine, neznanja i predrasuda, pa vam radoznalost nikako ne da mira, sve do pobede svetlosti. Mesečeve! Jer, ništa tu nije tipično, počev od „skandalozno“ velikog broja jakih junakinja, dovoljno kadrih da se uhvate u koštac sa svim preprekama.

Subota sa knjigom: „Moji“ francuski klasici

piše: Isidora Đolović

Možemo do prekosutra raspravljati o tome čija je nacionalna književnost najviše uticala na ukupan razvoj evropske umetnosti pisane reči. Bojim se da bi to imalo otprilike onoliko smisla i vodilo konačnom odgovoru koliko dilema o kokoški i jajetu. Baš kada se učini da od engleskog nema boljeg, pobune se ruski romani. Tu negde su se prišunjali Nemci, spremni da ulože prigovor, a Francuzi će gordo zavrteti glavama pred samom mogućnošću postojanja tako ignorantske svesti. Neko upozorava: „Pazite se dobro, kad pristignu španski predstavnici!“, Italijani bojkotuju, Skandinavci su u neverici...dok se ne uključe i mali narodi poput našeg, dokazujući kako Andrić nije ništa slabiji pripovedač od Broha, Moravije ili Kafke, naprotiv! („A Zilahi?“, čuje se  ogorčeni glas iz susedstva; „Pustite Lajoša, pravda za Sjenkjeviča!“) I sve to u okvirima našeg minijaturnog, ali tradicijom i kulturnom istorijom prebogatog kontinenta, gde, uzgred, polazeći upravo od tih početaka ne smemo zaobići Grke („Aha! TU smo te čekali!“, likuju Homer, Aristofan i Sofokle), čiji su epovi, tragedije i filozofija sačinili kolevku za evropsko misaono novorođenče. Ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo da u trku uključimo Amerikance (ruku pod ruku Jenkije i Hispanose), pa Azijce, Arape, Afrikance...izbio bi svetski rat knjigama, jer, kako i prema kom kriterijumu ih postrojiti, a da niko ne ostane oštećen, uvređen, zanemaren? Ko je izabranik, Dostojevski ili Fokner? Po ili Gogolj? Virdžinija ili Džojs? Bronteove ili Sandova? Balzak ili Dikens? Romantičari ili nadrealisti? A zašto ne svi?!?

Mesto gde knjige žive u miru i slozi: baš kao Pariz u kome je otvorena početkom prošlog veka, čuvena knjižara "Shakespeare and Company" pruža utočište piscima i čitaocima

Pesme sa francuskom frazom

piše: Isidora Đolović

Poznavanje što većeg broja stranih jezika (i, podrazumeva se, najpre svog) uvek je poželjna vrlina. U brzom vremenu polovičnih, „okrnjenih“ informacija koje se obijaju o našu moždanu koru, pri čemu poneku trajno usvojimo, nameće se slično fragmentarno „poliglotstvo“. To znači, ironijski gledano, da kad već ne govorimo ceo, uvek možemo naučiti odabrane delove određenog jezika i zatim se njime hvaliti (nešto poput citiranja latinskih izreka!). A sada ozbiljno - postoje jezici koji zvuče melodičnije, egzotičnije, prefinjenije ili elegantnije od drugih, pa je naprosto teško odoleti da se u svakodnevni razgovorni repertoar ne udene koja fraza „po stranski“. Efekat je pretežno tragikomičan, ali, izvede li se sa stilom, može biti i te kako dobar. Primer za to je upotreba drugog jezika u muzici. Niotkuda ubačeni, stih ili čitava strofa na, kod nas engleskom, a u angloameričkim društvima uglavnom španskom ili francuskom jeziku, izazvaće podsmeh ili čuđenje. Uklopljeni uz štimung i(li) poentu pesme, mogu pojačati dobar utisak.

Subota sa knjigom: Iz života pisaca − „Total eclipse“ (1995)

piše: Isidora Đolović

Le Kleziov roman „Karantin“ počinje rečima: U zadimljenoj sali, osvetljenoj uljanicama, ukazao se on. Otvorio je vrata, i njegov obris zadržao se načas u dovratku, naspram noćne tame. Žaku je zauvek ostao u sećanju.

I ne samo njemu. Malo je brzopoteznih, eksplozivnih, protivrečnih i čudnovatih pesničkih biografija kakvu ima Artur Rembo. Od 37 godina na svetu, poslednju polovinu je proveo NE pišući. U uzrastu kada se prosečni stvaralac tek rascvetava, on se - ispucavši arsenal - pozdravlja sa stihovanjem, domovinom i boemijom, ostatak bivstvovanja posvetivši potpuno drugačijoj delatnosti. Drski deran, provokator, preteča nadrealizma, idol buntovnika od Džima Morisona do Pati Smit (pa, eto, i potpisnika ovih redova), Rembo je zagonetka jednaka onoj koju i pored hiljada tumačenja još predstavljaju njegovi „Samoglasnici“. Najčuvenija sačuvana fotografija pokazuje nam još dečački lik raskuštrane kose, prkosno stisnutih usana i veoma svetlog, skoro prozirnog pogleda; oko vrata mu nemarno naherena mašna: veliko, preraslo dete. Ali, njegov prkos nije bio (samo) proizvod uobičajenog poriva pubertetlije da podigne glas i pero protiv okoštalih, strogih merila, bila to ona majčina ili pesnika parnasovske škole. U sebi je nosio prometejstvo, zato su mu pesme kao pisane krvlju - direktno iz aorte! - galame, „režu“, bole, zanose i ostaju, do kraja.

3-u-1: „Frenchise“!

piše: Isidora Đolović

Pojam franšiza, preuzet iz oblasti preduzetništva, u filmskoj terminologiji odnosi se na grupu ostvarenja koja su tematski ili po nekoj drugoj osnovi (recimo, likovi koji se pojavljuju u njima) međusobno povezana, tako da čine neku vrstu (jedan od čestih sinonima) serijala. Da bi se uopšte moglo govoriti o franšizi, potrebno je da naslovni „brend“ obuhvata barem tri ostvarenja, jer se na taj način postiže kontinuitet i vezuje pažnja gledalaca koji će zasigurno nastavljati da prate sudbinu junaka uprkos (uglavnom neizbežnom) slabljenju vitalnih snaga prvobitne ideje. Neke od najpoznatijih franšiza su „Indijana Džons“, „Ratovi zvezda“, „Džejms Bond“, „Hari Poter“, „Terminator“, „Igre gladi“, „Matriks“, „Policajac sa Beverli Hilsa“, sve u vezi sa Marvelovim i DC univerzumom, „Pirati sa Kariba“, „Šrek“, „Paklene ulice“...možete dodati naslov po želji. I verujem da svako od nas obožava barem neku od nabrojanih (primera radi, moja malenkost je fan Betmena, Indijane i Bonda). Sad, možemo ih shvatati kao neiscrpni izvor zarade čak i pošto ono drugo vrelo - ideja, uveliko presuši, ali jasno je da imaju veoma „zarazan“ efekat. Francuska kinematografija nije izuzetak ni po tom pitanju. Mada bi se moglo nabrojati više, kako sam ih (u skladu sa poreklom) „prekrstila“, frenčiza, u nastavku ćemo se podsetiti tri potpuno različita filmska serijala.

 autor ilustracije: Juan García

Subota sa knjigom:“Karantin“

piše: Isidora Đolović

Ponekad je potrebno, doslovno, otići na kraj sveta ne bi li pronašli sebe. Ko može reći nije li sve  što smatramo korenom zapravo samo varka, dok, naprotiv, ono nedefinisano, impulsivno, nesvesno u nama krije ključ povratka pravom zavičaju? Potraga za sobom kod pojedinih se neizbežno odvija kroz druge, budući da jedino poniranjem u „tuđe“ priče, gledanjem očima prethodnika, pronalaze sopstveno stanovište, glas i dom. Time se, u svom romanu „Karantin“ (Čarobna knjiga, 2014; orig. „La Quarantine“, 1995), na veoma upečatljiv način bavi Žan-Mari Gistav Le Klezio, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2008. godine i jedan od najistaknutijih savremenih francuskih pisaca.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Le Rouge et le Noir“ (1997)

piše: Isidora Đolović

Kroz vekove odjekuje drevni savet o spoznavanju sebe i imanju mere kao suštinskim načelima za dostizanje sreće. Ali, koja je to “prava mera”, za šta smo stvoreni i da li uopšte imamo pravo da od života zahtevamo više nego što nam je dato kada smo rođenjem postavljeni u određeni egzistencijalni okvir? Nekada se prekoračenje granice, u čijoj se pozadini obično skrivala upravo težnja za samoostvarenjem van zadatosti, zvalo hibris i bilo surovo kažnjavano, pa i tada „rezervisano“ samo za bogove ili kraljeve, izuzetne pojedince. Običan svet, „ni bolji, ni gori od nas“, nije smatran za temu dostojnu tragičara i pesnika, samim tim ni dobijao mogućnost pada, najpre u iskušenje, a potom zbog podleganja istome. Ipak, vremena su se menjala. U nekom trenutku postavljeno je pitanje ko uopšte određuje pojam „običnog čoveka“? Sigurno je da se nijedan značajan književni lik ne može  nazvati „običnim“, bez obzira na klasnu pripadnost ili socijalni status. Kao mere izuzetnosti nametnuli su se: jačina utiska i dužina trajanja izvršenog dejstva, tipičnost i istovremena jedinstvenost, jasno istaknuta pozicija u sledu literarne istorije − i, naravno, samo delo iz koga ponikne. Zapravo, sve je pokrenuo onaj Korzikanac koji je, još uvek kruži legenda, drsko uzeo krunu iz papinih ruku i praktično sam sebe proglasio imperatorom. Napoleonova senka biće neizostavni deo oblikovanja znatnog broja književnih figura iz prve polovine devetnaestog veka, a njegov primer dokaz da se može „preko trnja do zvezda“....barem pokušati.

Fenomen „Anđelika“

piše: Isidora Đolović

Dan Bastilje, čuveni Le Quatorze Julliet, obeležava se u spomen na pad ozloglašene tvrđave kojim je pre tačno 230 godina započela Francuska revolucija. Prošlog leta mi se učinilo kao lepa simbolika da upravo njihov državni praznik bude „marker“ početka tematskog meseca Francuske na blogu. Kao simbol Republike, od tog perioda se u francuskoj kulturi i umetnosti pojavila i figura Marijane, personifikovane boginje Slobode sa pratećim vrednostima jednakosti i bratstva (Liberté, égalité, fraternité). Današnja tema je druga dama koja, u popularnoj kulturi, predstavlja ništa manje zanosan simbol Francuske, ali i školski primer kako loš marketing može da utemelji potpuno pogrešnu predstavu o zapravo veoma dobrom delu.

Često smo u prilici da čujemo:“Ne valja suditi o knjizi na osnovu korica” i to je zaista jedna od fraza koje nisu ni najmanje otrcane ili preterane. Pravilo važi u oba smera - zavisno od (nedostatka) mašte ili mere dizajnera vizuelnog „ruha“ nekog romana, reputacija zanimljivog ili trivijalnog zalepiće se za isti uveliko pre čitanja, pod uslovom da do tog čina uopšte dođe. Na sličan način, predrasude prema žanrovima dovode do brojnih nesporazuma, sprečavajući nas da upoznamo neke pažnje vredne pojave. Zbog toga, ni u pogledu čitalačkih izbora nije naodmet imati odvažnosti. Kada su u pitanju dela uništena, kako (uporno nametanom) slikom sa naslovnice, tako i banalizovanjem sižea kroz sentimentalnost i uprošćavanje koje nude ekranizacije, na samom vrhu liste nalazi se serijal „Anđelika“ (Angelique) bračnog para Golon, Ane i Serža. Sredinom veka iza nas, osvojio je publiku širom sveta, da bi postepeno utonuo u, ne toliko zaborav, koliko ignorisanje prouzrokovano spomenutom omalovažavajuće-podsmešljivom, iako ne baš tačnom predstavom.

Subota sa knjigom: „Pariz“

piše: Isidora Đolović

Sigurna sam da je izvestan broj redovnih čitalaca ovog bloga pretprošlog vikenda sa olakšanjem pomislio: „Dobro je, nema više Igre prestola, ni dosadnih tekstova o seriji koju ne pratimo. Konačno će se okrenuti nečemu zanimljivijem!“ Nažalost, svima koji ne vole temate ili ih ne zanimaju iste stvari kao autora ovih redova, „agonija“ će biti produžena još neko vreme. Ipak, nadam se da je više onih koji se, baš kao i ja, raduju što je na redu ovogodišnji mesec Francuske. Pre svega, moram da izrazim blagu nevericu pred činjenicom da je već protekla čitava godina! Sam koncept se razvio potpuno neplanirano, iz dva teksta osmišljena za julski vikend: u pitanju su recenzija serije „Versaj“ i priča o ekranizaciji romana „Krajica Margo“. Izuzetno dobre reakcije, ali i moje veliko uživanje u pisanju na date teme, doveli su do odluke da čitav mesec posvetim slavljenju zadivljujuće kulture divne evropske zemlje. U isto vreme sam na papir beležila ideje za sledeću godinu i - eto nas opet. Od danas, pa do druge subote u avgustu, nalazićemo se na „terenu“ frankofonije i frankofilije, a čast da otvori niz dobija Edvard Radefurd. Za britanskog pisca istorijskih romana odavno je obezbeđeno važno mesto u srcima ljubitelja knjige, pa i sa naših prostora, zahvaljujući obimnim delima „London“, „Njujork“, „Ruska“, nedavno prevedenom debiju „Sarum“ i, naravno, romanu „Pariz“ (Laguna, 2017; orig. „Paris: A Novel“, 2013), kroz koje, prateći viševekovno razvijanje velikih evropskih gradova, oslikava presudne događaje iz iskustva pripadnika najrazličitijih društvenih staleža.

Subota sa knjigom: „Doživljaji riđeg gusara, Tufa“

piše: Isidora Đolović
 

Možda sami (odavno) nemate pravo na raspust, ali verovatno poznajete nekoga ko upravo uživa u njemu. I verovatno ste uveliko odrasli, što ne znači da se ne smete osećati detetom u duši. Velike su šanse da ste vlasnik kućnog ljubimca i to upravo mačke, a ukoliko iz bilo kog razloga to nije slučaj, sigurno vas zabavljaju anegdote o ovim životinjama. Uglavnom, jedno je sigurno: bez obzira na godine i status, iskusni književnik Georgi Konstantinov osvojiće vaše simpatije knjigom “Doživljaji riđeg gusara, Tufa” (Odiseja, 2018; orig. “Приключенията на Туфо рижия пират”, 1980-1994). Radi se o zbirci od šest priča o najpoznatijem fiktivnom bugarskom mačku, koji već trideset godina drži poziciju omiljenog lika iz dečje književnosti naših suseda (i južnoslovenskih srodnika), postavši u međuvremenu čak deo školske lektire. 

Šta posle „Igre prestola“?

piše: Isidora Đolović

Juče smo dali četrdesetodnevni pomen našoj dragoj „Igri prestola“, čiji je pepeo, uveliko raspršen nad Kraljevom Lukom, nestao pred obnovom po receptu modernih srbijanskih vlasti...Šalim se. Mada je serija završena, čini se da još dugo nećemo upokojiti tog vampira, dokle god je volje, materijala za diskusiju, a posebno starih, dobrih knjiga. I neka, jer, nije taj krvopija za svojih devet “HBO” godina ni bio toliko loš, naprotiv. Hoće li se pop-kultura i televizijska istorija ubuduće računati pre i posle „Igre prestola“ (ili su takmaci „Breaking bad“, „Handmaid's tale“ i „Westworld“ ipak relevantniji?), ostaje da se vidi. A sa čime smo to mi, odani, trpeljivi, premda na kraju razočarani poštovaoci ostavljeni? Preciznije, ima li života, tj. njegovog medijski zabavnog aspekta, posle „Igre prestola“?

Subota sa knjigom: „Nezemaljski izraz njegovih ruku“

piše: Isidora Đolović

Više se i ne sećam kada sam prvi put videla fotografiju Gavrila Principa ili čula priču o Mladoj Bosni. Svaki narod zasniva svoj identitet na određenoj, razdoblju nastanka i raspoloživim činjenicama odgovarajućoj legendi. U srpskom slučaju, ona je dvostruko vidovdanska: na jučerašnji dan, odigrali su se presudni boj na Kosovu (1389) i Sarajevski atentat (1914). Pored toga, postoji kod mladobosanskog pokreta nešto večito privlačno pravdoljubivim sanjarima, što čini da se lako poistovetimo ili bar saosećamo sa ovim dvadesetogodišnjacima koji su pero i pištolj držali jedno uz drugo, spremni da polože živote za viši cilj - naravno, očišćen od savremenog revizionizma koji zlonamerno teži izjednačavanju patriotizma sa terorizmom. U tom smislu, zanosi Mlade Bosne uvek su mi bili bliski, a crno-beli snimak ikoničan gotovo koliko čuveni Če Gevarin portret. Bilo je nemoguće ne osećati divljenje prema sitnom, izmučenom mladiću, u par brojeva većem kaputu i sa strašno podlivenim licem, izvedenom pred objektiv kako bi za večnost ostala zabeležena živa slika stradanja i prkosne nade. Jer - te oči! U prirodi (i boji) su, kažu, bile plave i smirene, odražavajući načelo koje se, kao retko gde, poklopilo sa prezimenom junaka. Da, bilo je prokleto lako pronaći se u njihovom velikom snu. I kada sam čula da je sjajni Miljenko Jergović (deo svetog Trojstva meni najdražih kolumnista, uz Muharema Bazdulja i Teofila Pančića) objavio knjigu briljantnog naslova „Nezemaljski izraz njegovih ruku“ (BOOKA, 2018), na poslednjih godina zbog jubileja posebno aktuelnu temu, nisam se dvoumila da je moram pročitati.

Doviđenja u Vesterosu: finale serije „Game of Thrones“

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 6 – Obogaljeni raspleti, kopilad sudbine i slomljene priče 

Gledaoci su, nekako, snažno zažmurili na jedno oko pred slabom sedmom sezonom, blagonaklono progledavši kroz prste autorima, nadajući se da će naredni ciklus, ako ne baš izgladiti situaciju, ono barem popraviti greške na koje im je više puta i sa više strana ukazivano. Uzdali su se u istinitost stare mudrosti da se na greškama uči. Vremena su imali (skoro dve godine), sredstava takođe („Igra prestola“ je najuspešniji projekat HBO-a, koji godišnje na konto popularnosti serijala, književnog i televizijskog, svim uključenim saradnicima obezbeđuje velike svote novca). Ono čega nisu imali, strpljenja i mudrosti, kao i obično se pokazalo fatalnim nedostatkom. „Igra prestola“ je mogla završiti svoj uspešan put okićena titulom jedne od najboljih serija svih vremena. Umesto toga, ostaje upamćena kao najbolja uništena serija, čija je završnica, umesto oporavka i trijumfalnog uzdizanja posustale priče, udarila još jedan ekser u mrtvački sanduk ambicioznog, originalnog, odlično osmišljenog i nekoliko godina besprekorno vođenog poduhvata. Poput Deneris, skliznuli su na „tamnu stranu“ neubedljivo, jadno i potpuno razočaravajuće. Zato je iskustvo gledanja poslednjih sat i nešto duže priče koju smo dugo voleli, čitali i pratili, ponajviše ličilo na posmatranje parodije, tako daleke od sveta prvobitno izašlog iz pera Džordža R.R. Martina. U nastavku nećete čitati tekst na tragu popularnog talasa kritikovanja „Igre prestola“, niti fanatične jadikovke nad pričom u koju se pojedini preterano uživljavaju. Sledi, kao i do sada, iskreni osvrt dugogodišnjeg obožavaoca, kome je prvenstveno romaneskna saga odavno prirasla za srce kao jedna od najboljih ikada, tako da se isto osećanje vremenom, često nekritički prenosilo i na njenu adaptaciju. Šta smo izgubili?

„I priroda teži ka suprotnome, i iz ovoga, a ne iz istoga, rađa sklad.“ (Heraklit)

Na Balkanu, na Istoku - Orijentalne teme u domaćoj muzici

piše: Isidora Đolović

Ima ona sevdalinka „U Stambolu, na Bosforu“ i ako se neko dosetio da je kao inspiraciju poveže sa današnjim naslovom, bio je na ispravnom tragu (asocijacije i igre rečima su mi, uostalom, omiljena „spisateljska fora“). Sad, jednima prija, drugima ne, ali veoma je teško negirati to pusto tursko kao deo mentaliteta i, za konkretnu temu daleko važnijeg, senzibiliteta ovog podneblja. Pre nego što rasteram dobar deo čitalaca koji sve to povezuju sa nekim negativnim pojavama, dužna sam da naglasim: kada kažem orijentalno, ne mislim na turbo-istočnjački-grčko-tursko-bugarski melos karakterističan za onaj popularni hibrid što se ni u ludilu ne bi smeo nazvati muzikom. Daleko bilo, kako kaže narod! Orijent je, za mene, oduvek i prvenstveno gledan očima devetnaestovekovnih pripadnika romantičarskog pokreta, pa zatim svih stilsko-umetničkih reinkarnacija koje su do sada imali, od moderne do „new romantics“-a.

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (3)

komentariše: Isidora Đolović

Epizoda 5 – Za “Igrom prestola“ zvono zvoni

Epska fantastika ima svoje zakonitosti. Džordž R.R. Martin je uneo mnogo svežine i jedinstvenog stila u žanr, čemu u velikoj meri duguje popularnost svojih dela. Na mnogo načina se poigrava konvencijama, čak i parodira, ali i dalje je to epska fantastika. Od prvog poglavlja prve knjige, gradio je određeni zaplet, sa dve paralelne linije priče: sudbine Džona i Deneris, za koje „iz aviona“ vidimo da idu ka spajanju; pretnja u vidu Belih Hodača i ogroman značaj magije, proročanstava, jezovuka, zmajeva, SIMBOLA. Šta serija radi? Podilazi onom delu publike zbog koga su Ašu Grejdžoj „prekrstili“ u Jaru (da je „ne bi mešali sa divljankom Ošom“), forsirajući „fan fiction“ rešenja, istovremeno namerno ignorišući i potiskujući ono zaista bitno. 

rad Magali Villeneuve

Subota sa knjigom: „Tajna istorija“

piše: Isidora Đolović

Obožavam osećaj kada tek završim čitanje knjige, pomislivši: "Ovo je nešto najbolje, a savremeno, do čega sam došla u skorije vreme." Srećom, pa takve situacije nisu retke. "Tajna istorija" („Laguna“, 2004; orig. The secret history, 1992) spada u red opisanih dela. Prilično je teško žanrovski odrediti sada već kultni roman Done Tart. Knjiga o sazrevanju, prijateljstvu, obrazovanju; krimi-priča, triler, misterija; drama, psihološki, društveni, donekle čak i filozofski roman? Od svega ponešto, uglavnom ravnomerno prisutno, može se pronaći u ovom slučaju. Reč je o izuzetno zanimljivom delu, koje se čita istovremeno nestrpljivo i sa polaganim razmatranjem svakog pokrenutog pitanja. Sem toga, ako nešto besprekorno negira ubedljivost spojlera, to je „Tajna istorija“: iako je već u prologu saopšteno da se desio zločin, kao i ko je žrtva, a ko (glavni) krivac, to saznanje ni najmanje ne narušava želju da otkrijemo kako, zašto i sa kojim se posledicama sve odigralo.

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 3 i 4 - Ima li devica u Zimovrelu?

Ovako šaljivim podnaslovom mogla bi se ukratko definisati misija osme sezone: da ne ostane nijedna nevina ženska duša u Vesterosu, uključujući devojčice koje su poginule pre sazrevanja. Takođe, kao da je umesto Džordža Martina glavni saradnik na scenariju postao neko od brojnih autora tzv. “fan fikcije” koja preplavljuje Internet. Svega dve epizode do kraja serije, sa priličnom sigurnošću se može naslutiti kuda su se autori nameračili da odvedu priču. Da li je neočekivano? Jeste, ali nipošto u dobrom smislu. Je li šekspirijanski (još jedna učestala najava)? Moglo bi se reći. Ali, uspešno i dosadašnjem toku radnje, tačnije, osmogodišnjem razvijanju karaktera verno? Nipošto. 

Suicide Mission -Wisnu Tan, likovni i konceptualni umetnik 

Doviđenja u Vesterosu: poslednja sezona „Game of Thrones“ (1)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 1 i 2 - Oni koje smo izgubili i oni koje smo našli

Kad se neko nečem dobrom nada, a to nešto zavisi od drugih, velike su šanse da se razočara. Kad su ti drugi dokazani profesionalci, promašaj pogađa mnogo više, kao iznevereno poverenje u nekoga ko je znao i mogao bolje. Ni iščekivanije sezone nekog televizijskog ostvarenja, ni više pritiska na ekipu koja je stvarala poslednji ciklus „Igre prestola“, pa ni veće ogorčenosti brojnih obožavalaca - i sve to potpuno razumljivo. Popularni „Game of Thrones“, zasnovan na romanesknom ciklusu epske fantastike pod nazivom „Pesma Leda i Vatre“ Džordža R.R. Martina do sada je pomerio mnoge granice, stekao armiju fanova inače nenaklonjenih ovom žanru, postavio niz opštih mesta u pop-kulturi...i spektakularno izigrao sve to završnicom koju smo pre svega par nedelja bili u prilici da ispratimo. Utisci su još relativno sveži, bura ne jenjava, a od toliko dugo najavljivanog gorko-slatkog epiloga dobili smo samo mnogo gorčine i još više sete za počecima kada je sve izgledalo znatno drugačije. Čini se da je ovih dana izuzetno popularno kritikovati „Igru prestola“, potpisuju se peticije, objavljuju pravi mali elaborati na temu svega što nije valjalo u poslednjoj sezoni, ljudi širom sveta očajavaju, debatuje se po emisijama i, posmatrano sa strane, sve u jednom trenutku izgleda zaista smešno, uzaludno, pa i  neozbiljno. U ostrašćenosti se odlazi toliko daleko da se oštro kritikuju glumci, mada su se, istini za volju, majstorski izborili sa nebuloznim scenarističkim rešenjima koja su im bila na raspolaganju. Zbog svega toga moram odmah napomenuti kako tekstovi koje ću (od danas do kraja juna) nedeljom objavljivati nisu još jedan priključak talasu gneva na Dejvida Beniofa i Dena Vajsa, iako nemaju ni mnogo pohvalnih reči na njihov račun. Sledi osvrt iz ugla osobe koja je godine, a u slučaju knjiga deceniju ipo, posvetila praćenju izgradnje i razvoja Martinovog izmaštanog sveta, oduševljavajući se njime, voleći ga, opravdavajući kada god je to bilo moguće. Prođimo još jednom kroz sezonu koju, uverena sam, većina nas jedva čeka da zaboravi.