“Love bites: The reluctant vampire“ (1992)

komentariše: Isidora Đolović

Preveden kao „Ujed ljubavi“, ovaj beskrajno duhovit, simpatičan i danas uglavnom nepoznat  film u režiji Malkolma Marmorstina, na neodoljiv način se podsmeva mitu o seksepilnim krvopijama, (ženskim) očekivanjima od istih, uz nepretenciozan humor i obilje šarma epohe.

Priča: Dva ipo veka star vampir Zakari Sims (Stjuart Godard, poznatiji kao Adam Ant), jedne kišne noći pune grmljavine budi se u svom kovčegu, na tavanu njujorške kolonijalne kuće. Otkriva da građevina sada pripada plavokosoj lepotici Kendal Gordon (Kimberli Foster), modernoj poslovnoj ženi, koja je jednako zaprepašćena upravo otkrivenim „sustanarom“. Kada se konačno budu sporazumeli, Zak će zatražiti njenu pomoć pri dugotrajnom postupku vraćanja u ljudskost, što nije neizvodljivo – pod uslovom da se godinu dana strogo pridržava određenog režima (hrana, piće, razvijanje otpornosti na sunce, hobiji). Usput se, naravno, zaljubljuju jedno u drugo, ali, „sitne“ prepreke će se javiti u (ob)liku bivših partnera: njegove Nerise („femme fatale“ koja ga je i načinila vampirom, igra je Mišel Forbs) i njenog Dvajta Patnama (priglupi biznismen; glumi ga Rodžer Rouz), ali i okruženja koje ozbiljno počinje da sumnja u prirodu šarmera, naročito posle serije nesvakidašnjih događaja. Kako da jedan sasvim netipičan vampir opet postane čovek, kada ga svi – uključujući i aktuelnu voljenu – pritiskaju, namećući mu  sopstveno shvatanje ponašanja predstavnika njegove vrste?

Na samom početku, Dvajt kraj prozora bezuspešno prosi Kendal, koja nakon jednog (a on čak dva!) bračna promašaja sanja o savršenom muškarcu, strpljivo čekajući da se pojavi. Kao u bunilu kojim je odavno sluđena, usled udara groma koji se prolama negde u komšiluku, reaguje tako da Dvajt pogrešno razume njen odgovor kao pristanak na bračnu ponudu. Zak se pojavljuje nešto kasnije, pravo iz dimnjaka, sa besprekornim manirima, „romantičarskim“ devetnaestovekovnim zaliscima i crnim plaštom, kicoški odeven – sasvim u skladu sa uobičajenom predstavom o vampirima. Erotičnost ugriza u vrat potencira se od prvog susreta, ali nailazi na kung-fu samoodbranu „dame u nevolji“, jer, Kendal ga smatra manijakom/silovateljem i krajnje dvosmisleno tumači njegove izjave. Primera radi, kao agresivna žena današnjice, pita ga ima li sidu. Sledi dijalog: Ne bih to uzeo od žene, da mogu od životinje“ (pri čemu misli  na krv, ali, sagovornica to ne zna) - Ti si bolesnik! - Ne, ja sam mrtav. Zak je radoznao: Vi ste prva razvedena osoba koju sam upoznao – kako se nosite sa sramotom?

Kendal se dalje pita može li Zak da se pretvori u šišmiša i odleti, kao Drakula? - Ja sam vampir, a ne duh, glasi odgovor na to što Kendal misli da je čudno da Zak ima odraz u ogledalu. S obzirom na to da je, na svoj neopisivi užas, „prespavao vek“, sada je moli za dopuštenje da barem odmori do zalaska sunca. Policijska narednica Farfaloni, koju Kendal prvu kontaktira rečima „Imam vampira u krevetu!”, animirana je ovim javljanjem, naročito spomenutom dvosmislenošću, poput ukrućenosti uljeza koja bi mogla da potraje pet godina! Uslediće telefonski pozivi različitih ljudi, čije reakcije dalje postaju izvor najviše komičnih nesporazuma. Iz predostrožnosti, Kendal donosi ogromno raspeće i na vrat stavlja „štitnik“, a Dvajtov prvi susret sa Zakom proishodi utiskom o pohotljivom „ljigavcu“. Ipak, na Kendalinu molbu, zapošljava ga u svojoj firmi za izdavanje polisa osiguranja, ne bez zadnjih namera. Naime, Vini Helsting (!) je čovek koga Dvajt unajmljuje da ispita ko je zapravo tip zbog koga ga je verenica odbacila, taj oralni umetnik!

Igre rečima se nižu u pravcu lascivnosti, recimo, stalno referisanje na Zaka kao ljubitelja vratova (“neckman”). Dvajt zapitkuje, a Zak priča kako ga Kendal oblači da izgleda „ljudskije“, slučajno se izletevši:...to look like human.- Human?- Paul Newman, he meant! Nerisa pije koktel „Zombi“, a Kendal joj se obraća sa: Hi, oldtimer! Zak ponosno objavljuje: Trenutno se skidam sa krvi, na šta je Nerisina reakcija: Da mi radi želudac, povratila bih. Pošto razvije otpornost na krv, ženi koju je bez efekta ujeo objašnjava: It's not you, it's me!

Poigravanje klišeima i opštim mestima horor-žanra prisutno je od prvog kadra i kroz neoklasičnu, pomalo lakrdijašku muziku (za koju je zadužen Mark Koval) istovremeno skladno uklapa parodiju sa afirmacijom (verodostojnošću). Da bi oživeo, Zakari mora pokrenuti digestivni sistem putem „terapije“ u trajanju od godinu dana. Od Kendal traži pomoć i obećava da će biti savršen, čak se i zaposliti – ukratko, učiniće sve što je potrebno, ne bi li postao čovek. Ne mora dva puta postavljati pitanje, jer je ona već zanesena.

Rođen 1660, Zakari sa petnaest godina dolazi u Boston, gde 1688. na balu, upoznaje izvesnu Nerisu. Počinje stogodišnja romansa, trajući sve dok ga nije ostavila zbog kongresmena (Kendal  komentariše: Kao Romeo i Julija u filmu strave i užasa!). Od trenutka ispovedanja, „ušećerena” zaneseno posmatra pridošlicu, postepeno se navikavajući na njegovu čudnu prirodu. Dovoljne su Zakove ushićene reakcije na svetla grada, to kako se (na zabavi kod Pole, na Menhetnu) teško odupire primamljivosti ženskih vratova, ali zato diktira ritam i improvizuje koreografiju (što se završava klasičnim plesanjem na modernu dens-muziku) - kupljena je. Međutim, idilu im prekida Nerisa, koja je takođe „preletela vekove da pronađe svog Zakija“, s tim što nailazi na – Dvajta! Uz to je, kao što smo već načuli, iskusna „politička grupi“.

Transformacija u pravo ljudsko biće, nažalost, podrazumeva jačanje ambicija i pohlepe, pa brzo napredujući u kompaniji, Zak potiskuje poslodavca u drugi plan. Posebno je odličan jedan prelaz u razgovoru sa Kendal, kada vidimo koliko se Zak promenio pod uticajem posla i moći u firmi. 

Protagonisti su (pre svega velika rok-zvezda osamdesetih, Adam Ant) lepi, privlačni, harizmatični i nekako bezazleno dragi. Veoma dobra komedija uspešno „hvata“ duh početka decenije u kojoj je snimljena, istovremeno kroz lik vekovečnog vampira Zakarija uvodeći prošlost na prilično zabavan način (čemu veoma mnogo doprinose britanski naglasak i Adamova urođena elegancija). Zak je savršeno oličenje dendija, ali i gotovo detinje zbunjenog, naivnog dobričine koji se nerado našao u vampirskoj koži, pa bi da se „humanizacijom“ uključi u normalne tokove života. Alfa-ženka Nerisa sa jedne, a njegova nova ljubav Kendal sa druge strane, dominantnije su polovine kroz ceo film. Kontrast dan –  noć, treća smena po nuždi, scene u mraku i magli, nose spoj mističnog i humorističkog. Odabir (kasting za) glavnog lika je više nego ubedljiv, s obzirom na to da  njegova već kultna lepota sama po sebi deluje dovoljno magnetično, ne samo na partner(k)e u kadru, već i preko malih ekrana. Najbolji primer je već spomenuta epizoda kućne žurke i Zakova/Adamova neverovatna, „klizeća“ plesna bravura.

Izvršena je zaista vešta karakterizacija, naročito ženskih likova. Jedino Kendal s vremena na vreme nervira svojom glupavošću, ali, na njenoj naivnosti se ipak zasniva zaplet, dok je iluzija u samom središtu priče. Tako je ona, od početka, neskriveno zanesena i fascinirana, posebno pošto se uverila da je Zak pravi vampir. Ljubomorna je, posesivna i zapravo ne želi da on postane običan smrtnik, jer ga upravo čudnovatost čini zanimljivim, njenim, nesvakidašnjim. Kendal na njega naivno projektuje lične maštarije i očekivanja, što se posebno dobro vidi u sceni kada zajedno prate film Bele Lugošija, a Zak (na njen zahtev) simulira pretvaranje u slepog miša. Njen lik je romantičan i naivan, a glumica se svojom savršeno američkom lepotom „Barbike“ odlično uklapa u ulogu, čineći divan par sa Adamom.

Potpuna suprotnost je Nerisa, kako vizuelno, tako i postavkom lika. Ova izazovna crnka, oličenje top-modela ili poslovne žene s početka devedesetih, u isti mah zrači iskustvom, samouverenošću i drevnošću. Nerisa tretira Zakarija kao svoje vlasništvo, obraća mu se kao detetu i igra na kartu zajedničkih uspomena, uverena da će u svakom trenutku moći da ga obrlati. 

Međutim, Zak se promenio pod uticajem izneverenih očekivanja (da mu se Nerisa vrati) i novog, za promenu uzvraćenog ljubavnog „slučaja“ (ma koliko to, opet, bilo podstaknuto Kendalinim sebičnim interesom), te iskreno želi da postigne gotovo nemoguće, menjajući sopstvenu prirodu. Zakov muški rival je Dvajt, šablonski primitivan, ležerni Amerikanac kome manjka Zakarijevih džentlmenskih gestova i šmekerskog stava, ali koji od života i ne očekuje neku stalnost, niti ispunjenje ideala – za razliku od Kendal. 

Urnebesno: vampirove reakcije na belu tehniku (frižidere i ostale „pričljive“ kućne aparate); Nerisine manipulacije i Kendalino uzvraćanje; preventivno nošenje „kragni“ za prelom vrata; policajke na centrali. Noćno džogiranje, kada prolaznica pita: Gde vam je puls? – Zak: Imao sam ga kada sam izašao. Scena na balkonu solitera: I've never been this high! – gošća: Vidi se! Na čemu si? Učenje vožnje, navikavanje na konzumiranje špageta, pice, mleka, sladoleda; moderna odeća; sređivanje „gajbe“; prolaženje kroz stari kamin do skrovišta. Nerisa: Zakari nikada nije umeo da drži zube pri sebi; Ako je Zakari vampir, ja sam zubić-vila. Narednica Farfaloni: Prijavljuješ da ti je vrat sisala žena od 400 godina, sa velikim grudima? Šta je ovo, optužba za starosnu diskriminaciju?

Pred nama je primer izvrsno problematizovanog odnosa prema natprirodnom, kroz smeh i naizgled potpuno neozbiljnu priču. Tu su još i: vrlo dobra, spontana gluma; solidni dijalozi kao  izvor zdravog, grlenog smeha; „vajb“ privlačnosti pomešan s lakrdijom; moda i muzika; dosetke i reference na ostala dela iz žanra. Čitava ekipa glumi sjajno, ali najviše Adam – elegantno i sigurno. Završetak nije sasvim hepiend, ali je zato u skladu sa parodijski-romantičnim tonovima filma. Poslednja scena „lepršanja“ pozorišno je dobra, što ne čudi, jer je ovo prvobitno i bio komad predviđen za scensko izvođenje. Bajkoviti obrazac o preobražaju narušen je epilogom, kako bi se ostalo na tragu prvobitnog usmerenja filma ka satiri. I u drugim elementima, ovo je Vampire-Englishman in New York komedija, vrlo uspela, neodoljiva, šarmantna.