субота, 05. октобар 2019.

Subota sa knjgom: „Arhipelag za drugi život“

piše: Isidora Đolović

Rođen u Sovjetskom Savezu, ali životnim i stvaralačkim putevima duže od tri decenije opredeljen za Francusku, književnik Andrej Makin je formulu uspeha pronašao upravo u spoju zavičajnih tema i drugog jezika, usvojenog ljubavlju, divljenjem i željom za pripadanjem njihovom kulturnom krugu. Primenu ovog postupka, koja mu je donela popularnost i kod domaće publike (naročito su uspešno prihvaćeni romani Muzika jednog života, Rekvijem za Istok, Dok Amur teče i višestruko nagrađivano Francusko zaveštanje), prepoznajemo u najnovijem ostvarenju, „Arhipelag za drugi život“ (PAIDEIA, 2019; orig. „Archipel d'une autre vie“, 2016.), koje nam stiže baš uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.

Iz mnogo razloga bi se Makin mogao opisati kao majstor „kratkog romana“, u kome obično sprovodi mnogo puta uspešno oprobani princip: u fokus smešta priču uokvirenu najmanje jednom spoljašnjom koja čini kontekst njenog prenošenja. Najčešće je reč o slučajnom susretu, pri čemu junak-pripovedač u ne mnogo manje zanimljivim okolnostima ispoveda svoje neobično iskustvo, čime magiju prosleđuje slušaocu. Začaran, njegov sagovornik  nastavlja da živi pod snažnim utiskom i uticajem poznanstva (kako neretko otkrivamo iz epiloga), na izvestan način nastavljajući da primenjuje dobijenu po(r)uku. 

Priča u priči karakteristična je i za roman pred nama. Okvir pripovedanja pripada naratoru koji je, kao četrnaestogodišnje siroče iz Sibira, sa sinovima ostalih logoraša raspoređen i poslat na geodetsku obuku, duboko u srcu Dalekog Istoka. Na obali Tihog okeana, u mestašcu Tugur, njegove početne nade u pronalaženje savršenog, beskonačnog zanosa novim prostranstvima, bivaju namah raspršene kada zatekne skromni vidik u kome se oseća još zarobljenijim. Sećanja na tajgu ubrzo se bude da bi ga dvostrukom silinom povukla natrag, dok mu u isto vreme pažnju privlači neobičan putnik. Prateći ga kroz prirodu, otkriće njegovu životnu priču.

Središnja pripovest ustupa reč Pavelu Garcevu, iliti njegovom bivšem JA, koje 1952. godine odlazi na odsluženje obavezne vojne vežbe (radi se o bizarnoj simulaciji atomskog napada u slučaju izbijanja Trećeg svetskog rata). Za Garceva, razočaranog u režim, sveopšte laži i maskiranja, a naročito nedavnu izdaju od strane verenice Svete, povratak „ratnim“ manevrima je možda i dobrodošli predah od rada na doktorskoj tezi. Kroz svoje istraživanje, naime, pokušava da shvati šta se to krije iza igara istorije, istovremeno brutalnih i neozbiljnih. Drugim rečima, život mojih roditelja i njihove smrti (str. 27).

Pripreme za mobilizaciju podrazumevaju upućivanje poziva svim rezervistima, zatim njihovo okupljanje i postavljanje izazova, pri čemu se logorovanje Pavelove petočlane grupe u dalekoistočnoj tajgi iznenada pretvara u hajku po zadatku. Njihova meta je begunac iz logora, navodno naoružani stranac sa nemačkim prezimenom. Potera koja će uslediti sa sobom donosi obmane, borbu čoveka i prirode, buđenje instinkta preživljavanja i njegovo sukobljavanje sa pojedinačnim filozofijama, dileme, pronicanja u srž sistema koji ih šalje na zadatak, te preispitivanja lične ideološke usmerenosti. Begunčevo stalno poigravanje sa svešću i (ne)strpljenjem gonilaca, veoma brzo dovodi do toga da lovac zapravo postaje plen, a progonjeno lice – vodič ka samospoznaji. Baš kao i u slučaju na samom početku.
arhipelag Šantar
Tokom akcije koja petoricu muškaraca ostavlja nevoljno usmerene jedne na druge, dolazi do neočekivanog obrta, zbog čega će svako biti prinuđen da se suoči sa onim najplemenitijim i najgorim u sebi. Garcev uspeva da nadvlada netrpeljivost prema pojedinim saputnicima, brzo uvidevši kako je zajednički ideal - i pored podeljenih interesa usled ishoda hajke kakav očekuju, gotovo identičan. Begunac se za njih postepeno pretvara u nešto poput udaljenog svetla koje mami sve dublje u tajgu, odvlačeći ih od krute discipline, ambicija, razočarenja i osvetoljubivosti posleratnog sveta. Goneći neuhvatljivu priliku, oni istovremeno krvoločno žude za dokazivanjem kroz hvatanje „plena“ i podsvesno teže da se „lov“ nikada ne okonča, dokle god ih nejasne mogućnosti otkrivanja savršenog mira iza svih prepreka nagone da ne posustaju. Makin je veoma iznijansirano, ponaosob predstavio malobrojne učesnike u priči, sa svim pompezno ili skromno izgovaranim rečima, gestovima i signalima koji odaju ličnosti iza uniforme i slepog izvršavanja naredbe.

Naš život postade neka vrsta postojanja koje je svaki čovek mogao samo poželeti. Išli smo duž tokova oivičenih netaknutim šumama, zaustavljali se podražavajući zaustavljanje begunca, jeli na žaru pečenu divljač, a uveče, uz večeru zalivenu pićem, vodili one prave muške razgovore: rat, žene, lov, oružje...

Onaj kojeg smo gonili postao je neophodan našoj tolikoj sreći. (str. 78)

Od presudne važnosti su dva lajtmotiva: prvi je „pajac od krpe“ kao simbol unutrašnje potrebe za sigurnošću, opstankom, nečega što bi moglo biti shvaćeno kao kukavičluk, da nije (u datom kontekstu) slabost zapravo treptaj ljudskosti, replika anđela čuvara koji će mi posle savetovati opreznost, kompromis, mirenje (str. 25). Drugi je sam prostor kome se teži, Šantarski arhipelag, čija divlja ostrva ispoljavaju svojevrsnu „magnetnu anomaliju“ (naime, kompasi tu prestaju da pokazuju sever), a predeo kao da se sam brani od neprijateljski nastrojenih gostiju.

Treća i najkraća celina romana, koja se može nazvati epiloškom, tiče se pripovedačeve potrage, četrdeset godina kasnije, za licima čiju je priču tada čuo, a koja ga je kroz čitav odrasli život pratila u vidu svojevrsne utopije, nade da je moguće ostvariti lični raj na zemlji zatrovanoj ratovima, mržnjom, sumnjičenjima. Slučaj Pavela Garceva, sa udaljenosti sve sličniji snu ili kakvoj izmaštanoj legendi, za slušaoca (i, zašto da ne, čitaoca?) postaje inspirativan primer prkosnog okretanja leđa uzaludnoj, neravnopravnoj borbi protiv odsustva logike u društvenim sistemima i međuljudskim odnosima koje potonji uslovljavaju. Usmerenje se premešta na prirodu, u čijoj se divljini gubi, ali i stiže do utočišta, iako ne bez plaćanja izvesne cene. 
autor
Andrej Makin ima nepogrešiv osećaj za dve bitne komponente pripovedne proze: oblikovanje junaka i dočaravanje atmosfere. U prvom slučaju, autor bira protagoniste bliske čitaocu, naizgled “obične”, ali istovremeno ljude istančane duševnosti, osećajne, uvek između htenja i nužde, sklonosti i okolnosti. Taj raskorak će, osvešćivanjem potrebe da se prevlada, premostiti   makar i uz velike lične rizike. Što se tiče ambijenta, gradi ga piščeva vešta deskripcija, sa naročitom umešnošću povezivanja čoveka i krajolika koji sa njime adekvatno korespondira, budeći kako plemenite, tako i zverske porive. Zahvaljujući suptilnim, a znalačkim opisima, doživljavamo pejzaž zajedno sa protagonistima, posmatramo svitanja u šumi, nebeski svod u sumrak ili noćne signalne vatre, bivamo zadivljeni pred horizontom koji ostavlja bez daha. Arhipelag „na kraju sveta“ se, otuda, pojavljuje i pred našim očima poput nestvarne, kolebljive slike područja slobode, u kome je možda ipak moguće ostvariti drugi život o kome se sanja.

Pisac ukazuje na dvosmislenost ljudskih postupaka i više strana jednog karaktera, nesvodivost naše prirode na dominantnu crtu (pa je, recimo, Ratinski nezreli karijerista, ali njegovi košmari, „lovačke priče“ ili idolopoklonički odnos prema Luskasu otrkivaju slabosti dečaka). Njegova proza je nenametljiva i umirujuća, pa se samim tim i ljubavna tema javlja tek pred kraj, nikad direktno i naizgled čak nemotivisano, niotkuda, ali postajući nesumnjivi nosilac poente romana. Čitati Makina je najsličnije slušanju klasične melodije, u čijoj se lepoti i jednostavnosti nalazi vanvremenska mudrost sa uvek novim načinima ispoljavanja svoje, u osnovi neizmenljive, prirode.

* Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „Paideia“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.

30 коментара:

  1. Super je tekst i baš me raduje da je Palidea objavila još jednu Makinovu knjigu. I baš je sjajno što su ti poslali knjigu. :) Skroz si u pravu da povezuje čoveka i krajolik baš je to bilo prisutno i u knjizi koju sam čitala " Žena koja je čekala". U svakom slučaju hvala na preporuci mislim da ću baš ovu knjigu sledeću čitati kada budem opet čitala Makina. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti!:)
      Od mene i ovom prilikom velika preporuka, potraži takođe "Muziku jednog života", a i sama ću gledati da pročitam sve prevedene Makinove romane koje nisam, jer mi se mnogo dopada kako piše. :)

      Избриши
  2. Prelepa recenzija! Oduševljena sam! Koliko juče sam na sajamski spisak dodala i Makina, doduše "Muzika jednog života". Jako mi je drago da se i tebi dopada kako piše. Izgleda da onda mogu bilo koju njegovu da uzmem. Kako odoleti nekome kada za njega kažeš: "Čitati Makina je najsličnije slušanju klasične melodije, u čijoj se lepoti i jednostavnosti nalazi vanvremenska mudrost sa uvek novim načinima ispoljavanja svoje, u osnovi neizmenljive, prirode."
    PS. Prijatno sam iznenađena saradnjom s Paideom! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Najlepše hvala!:*
      Roman je divan. U Makinovom stilu. "Muzika jednog života" mi je, inače, za sada njegov najdraži, Kaća ga isto voli, pa se nadam da će ti se podjednako svideti kada dođe na red.
      Za P.S. stavku: a možeš li tek da zamisliš koliko sam se prijatno iznenadila kada me početkom avgusta urednik nazvao?!?:) U proseku svake druge godine napravim "potez očajnika" i šaljem CV izdavačkim kućama, u nadi za bilo kakvim honorarnim angažmanom. Ovoga leta sam slala na 26 adresa i svega pet kuća se uopšte udostojilo da mi odgovori, od toga samo dve pozitivno, a samo "Paideia", odnosno, gospodin Petar Živadinović, zapravo je pročitao moj CV i ponudio mi konkretnu saradnju.
      Već dva meseca sam, evo, na daljinu angažovana u par daktilografskih, lektorskih i poduhvata koji se tiču korekture. Mnogo mi to znači, posebno jer je u pitanju ozbiljna kuća sa ozbiljno dobrim i probranim izborom autora.

      Избриши
    2. Kaća ga voli, obožava u tolikoj meri da joj je uvodna scena romana postala jedna od prvih asocijacija na zimu. :)

      Složila bih se sa tobom Isidora, Paideia zaista ima probran izbor naslova. Autori su uvek kvalitetni. Ako se ne varam oni su kod nas prvi objavljivali dela Ijana Makjuana.

      Избриши
    3. O, da, sa sve onim divnim koricama!:)
      "Paidei" pre svega hvala za izdanja francuskih pesnika, lepša nisam do sada (kod nas) videla. Bodlerove, Remboove i Preverove antologije sam dobijala kao tinejdžerka i zauvek su me kupile. Prustov ciklus su takođe objavili, kompletnog Kucija, Makjuana (u pravu si!), Makina, Anu Gavaldu, sve u svemu veoma, veoma ozbiljan izdavač.

      Избриши
  3. Uh, pa kako da ti ne ispričam jednu pričicu koju sam čula pre desetak dana, a bila je upućena meni, kao savet.
    Naime, jedan meni jako drag kolega mi je ispričao kako je on koristio "metodu dosađivanja" da dođe do nekih novčanih sredstava zarad finansiranja magistarskih studija. Bilo je to devedesetih godina kad firma nije imala nikakvih sredstva za stipendiranje. Bio je ljubazan, ali svakodnevno uporan pozivima određenom profesoru koji mu je jednom prilikom rekao "Videćemo". Na kraju je ovaj moj Deki dobio šta mu je trebalo. Da je čekao da mu se profa javi, ne bi ništa dočekao.
    Ono što je osnovna razlika između tebe i njega je što on to svoje nijednom nije ni pomislio da nazove "potez očajnika", već mu je to bila samo jedna od metoda da se dođe do cilja. Za njega bi mogli svašta reći, ali niko nikad ne bi rekao da radi neke očajničke postupke.😀
    Moj majčinski savet bi bio da ti to češće šalješ, barem jednom godišnje,bez ijedne misli da si očajna, već samo da si uporna jer veruješ u sebe. 💚 Čini mi se jako primerenim da ponovim onaj deo iz komentara u "Egzodusu roda" - "Biće ti dato po veri tvojoj"
    'Ajd, ljubim te ja 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Inače, to "očajnika" bilo je šaljivo.:)
      Sve je na mestu. Hvala..*
      Često mi slično govori majka (tata je više moj istomišljenik, tačnije, ustručava se i nelagodno mu je da bude "dosadan", "naporan"). Lično, osećam veliko poštovanje prema ljudima koji to mogu. Za to je potrebno imati samopouzdanja i hrabrosti, otpornost prema odbijanju i nemarenje za moguće komentare eventualnih poslodavaca kako ih opet "osrednji kandidati smaraju". U velikoj meri sam "nesposobna za život" baš zato što sam se uvek držala po strani, izbegavala da bilo kome bilo šta tražim, kamoli molim, insistiram, koliko god to u datom trenutku bilo korisno. I dan-danas, svaki put kada nešto moram da tražim, čak i od rođenih roditelja, "umirem" od sramote. To je, valjda, stvar prirode i teško se menja. Naravno, ništa ne pada s neba u krilo, pa se mora kucati na sva vrata, makar i po cenu neopisivog stresa, strepnje, neprospavanih noći.
      Ali, to je druga priča.
      I Makin je stvarno dobar pisac.:)

      Избриши
  4. I ja sam "iz tvoje priče", zato sam i dobila taj savet. :) Međutim, ni ja ne bih mogla da izvedem ono što je on tada uradio, jednostavno zato što je to nešto što isključivo meni (njemu) treba.
    Međutim, kod tebe je neuporedivo bolja situacija: ti nekom poslodavcu možeš u trenutku značiti isto koliko on tebi. Ne ulazi u tu svoju akciju slanja cv-a (mentalno, emotivno) kao da oni tebi čine uslugu, već kao da ti njima činiš ili kao da je win-win. Na takvim stvarima vežbaj samopouzdanje.
    Prosto te čujem kako kažeš: "Ja sam opet poslala cv. Videćemo šta će biti. Možda se i neko udistoji da odgovori".
    Umesto toga treba da kažeš nešto kao: "Blago onom poslodavcu koji me angažuje. Ovi ostali nisu ni vredni da radim s njima u ovom trenutku."
    I nikad, ali nikad niti u šali ne koristi reči da si očajna ili nemoćna. To ćeš moći tek KAD POSTIGNEŠ ono što želiš. I onda samo kao osvrt na nešto što je bilo, tada kroz šalu...

    Ovo nisu nikako jednostavni zaokreti u nečijoj ličnosti, ni trenutka ne mislim tako. Jedino što znam da su neophodni da bi se stiglo do cilja! Samopouzdanje pre svega. Nema "ne mogu ja to", "nisam ja takva"... Ne moraš nikoga da moljakaš ni za šta, ali samopouzdanje i upornost moraš da stvoriš...
    I opet, ljubim te ja 💕




    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Svakako!:* I HVALA, to bi se reklo - "svaka ti je zlatna". Mislim da ovo može mnogima da pomogne, meni svakako.:)

      Избриши
    2. I meni znače ove reči, jer sam iz istog filma kao Isidora, u nedostatku bolje reči. Uvek se snebivam i ustručavam. Samopouzdanje mi je klimsvo kad god treba nekom nešto da tražim, da zamolim za uslugu ma koliko sitna ona bila meni je uvek ogromna. Od muve često pravim slona. :D Da ne pominjem koliko mi teško padne neki kompliment bilo koje vrste, sva se pogubim i ne znam kako da reagujem. Kao da se nekom drugom obraćaju, a ne meni. Večito je tu neki gram ili kilogram sumnje u sebe i svoje sposobnosti.

      Избриши
    3. Isto! Srećom pa smo tu jedni za druge, pa će s vremenom biti lakše i to "bildovanje" samopouzdanja. Kad čovek ne veruje (dovoljno) u sebe, dobro je da ima nekoga ko veruje u njega!:)

      Избриши
    4. Kaća!
      Jako me intetesuje poreklo te sumnje u sebe. Prateći tvoje pisanje što na temu knjiga, muzike ili filma ni u jednom trenutku nisam osetila da ne znaš šta govoriš, šta ti se dopada, u šta se razumeš,... bez obzira da li delim tvoje mišljenje ili ne! Rekla bih: devojka sa stavom. Gde je onda zapelo? Ako si sama sa sobom načisto šta znaš, a šta ne znaš, zašto ne možeš da prihvatiš da je i neko drugi primetio (i ceni) kvalitet koji nudiš?
      Možda su dve osnovne stvari koje ljudi moraju da raščiste da bi došli do samopouzdanja: da nisu u svađi sami sa sobom i da im raspoloženje (sreća) ne zavisi od tuđeg mišljenja. Ovo prvo je bitno, ali ovo drugo je oooobavezno!

      Избриши
    5. Ovo drugo je must have, što bi rekli. Ja još uvek, predano i polako, pre svega odlučno radim na tome da ne stavljam tuđe mišljenje pred svoju želju i svoj cilj. Na blogu nesigurnosti nema, sve ih oteram dok prekrajam tekst da mi bude potaman. Ovo pisanije je zapravo odlična vežba iz samopouzdanja, uz prijateljstva i divan razgovor. :)

      Избриши
    6. P.S. Stava mi nikad nije manjkalo, samo sam ga često ućutkivala kako bih izbegla davanje argumenata uz njega, u glavi su sjajno sročeni, na papiru takođe, a kad je razgovor oči u oči često se spetljam, jer sam jedna od onih koje nađu prave reči tek kad osoba nije pred njom. 😁 Tad ide ono: "Trebala sam reći to, to i to.." 😂

      Избриши
    7. Ma, ti si toliko blizu ... pitanje je dana!
      Možda samo mali savet kako prebroditi spetljavanje kada si s nekim oči u oči. Naime, do tog čuvenog spetljavanja obično dolazi kada pokušavaš da budeš brža nego što si obično. Tada i ne možeš da se setiš u momentu šta si sve htela da kažeš. A zašto pokušavamo da budemo brži? Razlog je što želimo da sagovorniku oduzimamo što manje vremena tj. više cenimo njega nego sebe. Sebe vrlo često cenimo jako, jako malo. A oni koji sebe cene jako malo nisu isključivo oni koji se ponašaju skrušeno i ponizno. To su oni koji su vrlo glasni i bučni. Treba gledati više parametara.
      Počinjem da se rasplinjavam, izvini na opširnosti. Široka je tema ...

      Избриши
    8. Slobodno se rasplinjavaj, ne zameram. ☺ Ja sam inače pričam 100 na sat, te otud, verujem, i moja spetljanost. :)

      Избриши
    9. Samo bih se ubacila po pitanju veće sigurnosti "na papiru/blogu" nego usmeno/oči u oči, da se upišem u "klub", to je i meni večiti problem. Dok pišem, kao da izađem iz sebe i često ne mogu da se načudim da li je to ista osoba. Zbog nesigurnosti i povučenosti, kada govorim uglavnom zvičim kao glupačica, zamuckujem, ne mogu da složim misao...sa papirom je lakše, osećam se slobodnije, ne moram da razmišljam o (nezadovoljavajućoj) boji glasa, mršavosti, nesuvislosti, sagovorniku preko puta i utisku koji ostavljam. Sve je drugačije.
      A da ne bude da baš potpuno iskačemo iz teme, upravo iz tih razloga sam ljubazno zahvalila i izvinila se zbog nemogućnosti da govorim na promociji ovog romana koja će biti pred Sajam. Nedostatak iskustva u javnom besedništvu i nedostatak sigurnosti, uz mnogo nelagode, učinio bi da uprskam sve. S vremenom i vežbom, ko zna? Za sad, šta je - tu je.

      Избриши
    10. Strah od javnog nastupa je najveći (najrasprostranjeniji) strah čovekov! Veći i od straha od smrti. Tako da... nisi uopšte egzotična po tom pitanju.
      Uveliko je utemeljen na tome da nam je jako bitno šta onaj (oni) drugi misle o nama, zatim tu je i perfekcionizam i opsednutost kontrolom.
      Ti mene ne poznaješ (hajde, dobro poslah ti one slike), ali da se ja pojavim na tvom predstavljanju neke knjige ne bih uopšte obraćala pažnju na tvoju mršavost, boju glasa itd. Bilo bi mi bitno da čujem to što ti imaš da kažeš. Tačka. Ništa više. Mala, i imaš tako puno da kažeš!!!
      Veruj mi, ne dolaze momci (koji traže napucane ženske) na promocije knjiga da tamo traže neku za sebe pa će da komentarišu tvoj izgled. Nije nego.
      Kada izgledaš najbolje, najzanosnije?
      Onda kada uživaš, kada se dobro zabavljaš, kada se smeješ, kada si sigurna u sebe, KADA MISLIŠ NA SEBE A NE NA DRUGE ...
      A to možeš biti kada radiš ono što ti leži i što voliš (prezentacija knjiga)!
      Niko nikad nije dobro prošao kada je mislio o tome kakav utisak ostavlja na druge. Pogotovo ako je auditorijum koji te sluša veći. Svako od njih ceni nešto drugo. Kako ne znaš kome šta prija ili smeta, ti onda stvaraš nekog svog imaginarnog slušaoca kome pridodaješ neke perfekcionističke osobine (preslikavaš sebe!)I trudiš se da tog imaginarnog ne razočaraš. A pošto si ga upravo i ti isprojektovala odgovaraš na svoja podsvesna uverenja da nisi dovoljno dobra, suvisla, interesantna, fizički privlačna i šta ti ja znam ...
      I tada ti postaješ hrčak u onom točku iz koga nikako da izađeš.
      I opet, strma je to staza životna, nimalo laka.

      "Nedostatak iskustva u javnom besedništvu i nedostatak sigurnosti, uz mnogo nelagode, učinio bi da uprskam sve."
      Tebi je jasno da ćeš jednom imati PRVI PUT. Posle prvog ide drugi, treći ... i onda je to iskustvo. Znači, mora se probiti led. Pa, pobogu, tolike si ispite položila, makar i oni s druge strane i nisu uvek bili blagonakloni.
      Šta u ovom trenutku možeš prvo da osvestiš , a onda da menjaš (a da ne boli!)?
      Svoj stav tj. uverenje: da ne kažeš "učinio bi da uprskam sve", već napr. "ko zna, možda ne bi bilo tako loše".
      A za ovo na kraju: "S vremenom i vežbom, ko zna?" ni slučajno tako već: "S vremenom i vežbom sigurno dolazim do pozitivnih rezultata".

      Drage moje dame, ja vam rekoh, a vi vidite šta ćete s tim...



      Избриши
    11. Javno besedništvo, moja Ahilova peta. :) Traume vučem još od recitovanja pesmica u osnovnoj, kad te prozovu nema hoću-neću.. U srednjoj mi je najveći stres bilo čitanje sastava o "Velikom Getsbiju" na času engleskog.. Uvek sam imala neopisiv strah. Međutim, kad sam branila diplomski, pored vazda prisutnog stresa, tu je bila želja da se stavi tačka na i, tako reći, koja je bila daleko veća od treme i grča koji on sa sobom nosi.

      Избриши
    12. Moja odbrana diplomskog i mastera bila je "samo" pred mentorom i drugim članom komisije, tako da nije bilo strašno, mada sam imala tremu: ali, Bože moj, pripremila sam koncept i uglavnom čitala sa papira, pa slušala njihova obrazloženja ocene. Nakon toliko položenih usmenih ispita, da me neko te, sada već davne 2013/2014. "bacio u vodu", isplivala bih verovatno bez problema. Sada, prošlo je previše vremena u izolaciji i zato bukvalno ponovo učim da komuniciram sa ljudima.

      A gore napisano, da citiram Laneta Gutovića, ne samo da ne može da škodi, nego i koristi. Hvala, drage moje!:*

      Избриши
  5. Pre svega, hvala izdavaču što nam je predstavio Makina, divan mu je stil pisanja. Sad ga se, primetih, latila i Laguna, te se nadam da će dopreti do više ljudi, jer je zaista divan. U planu mi je „Francusko zaveštanje“, a i ovaj naslov ću drage volje dodati na listu. Mada vidim da će do kraja biti jedan od onih čiji mi ceo opus valja preći, jer je greota neki njegov naslov zaobići. Stil mu je filmičan i hipnotiše čitaoca već sa prvim pasusom, te bih ja, iako sam za sada pročitala samo „Muziku jednog života“ rekla da on jeste majstor kratkog romana upravo zbog te veštine oblikovanja junaka i dočaravanja atmosfere. Nisi ni trepnuo, a priča te je već zgrabila i dok ti se čini da za glavnim junakom ideš minimum kroz 500 strana, te se otud "dobro znate", zapravo si tek na početku.

    „Čitati Makina je najsličnije slušanju klasične melodije, u čijoj se lepoti i jednostavnosti nalazi vanvremenska mudrost sa uvek novim načinima ispoljavanja svoje, u osnovi neizmenljive, prirode.“ - potpisujem svako slovo. Trebalo bi ovu rečenicu da stave pre svakog sinopsisa na poleđini njegovih romana.

    Hvala ti na tekstu. Uživala sam u čitanju! :**

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, Kaćo, na divnom komentaru.:*

      Moram da se osvrnem na ovo sa Laguninim "reizdanjima", mada smo nedavno već to komentarisale. Ne znam šta da mislim o ovom "copy/paste" izdavanju knjiga od strane Lagune i Vulkana, npr. "Došljaci" M. Uskokovića su se za kratko vreme pojavili kod obe kuće, "Madam Bovari", "Slika Dorijana Greja". To je svakako dobro u smislu dopiranja do šire publike, jer su oni trenutno ubedljivo najkomercijalniji izdavači i njihova reklama će svakako uraditi mnogo. Međutim, kad pomislim da zato propadaju neke zaista dobre izdavačke kuće, da su potisnuti sa sajmova, iz knjižara, bude mi veoma teško. Ne želim da potcenim ove "gigante", ali neuporedivi su mi pristup Derete, Platoa, Paideie...kao i ambijent, sada već odavno zatvorenih, starih KNJIŽARA, naspram "šoping mol"-ovima gde barabar uz blistave i preskupe knjige "fensi" izdavača stoje kojekakvi "aksesoari", a diplomirani profesori književnosti poturaju kičmu u funkciji trgovaca, nudeći često dela koja ne vrede reklame...

      Избриши
    2. Slažem se. Jedino što će Laguna izdavanjem Makina učiniti jeste dopiranje do šire publike, ali će ga isto na svojoj polici staviti uz ko zna koga, te će se steći pogrešan utisak o autoru i njegovom delu. Videla sam Vulkanova izdanja, ne znam šta bih rekla, od korica, proreda do recikliranog papira sve mi vrišti "ajd da zgrnemo pare".

      Dereta mi je, poput LOM-a, i mnogih drugih, uključujući i Paideiu nekako kuća sa identitetom, u nedostatku bolje reči. Kad u njihove police gvirneš znaš otprilike šta te čeka i to me raduje, jer dokazuju time da biraju šta izdaju, te tim izborom biraju i neguju i tu publiku/kupce koje su tim delima stekli. Ne stavljaju nikako u isti koš i babe i žabe.

      Избриши
    3. Da, "LOM"!:) Eto, njih se isprva ne setih, a u toj su grupi svakako. Clio, Arhipelag, Službeni glasnik...ne želim da ispadne kako omalovažavam "Lagunu", pogotovo jer odlično pamtim njihove početke i kada su objavljivali epsku fantastiku, istorijske romane, hrabro i umnogome pionirski. Ali, mislim da je prilično jasno da između zarade i duše, jedno uglavnom pretegne, a jasno je i gde i koje...
      P.S. Upravo je gospodin Flavio Rigonat (LOM) jedan od tih pet urednika koji se potrudio da mi barem ljubazno odgovori, iako nemaju potrebe za saradnicima u ovom trenutku. To takođe mnogo znači.

      Избриши
    4. Jeste, i "Clio" spada u tu grupu. Meni je LOM-ovo izdanje uvek dobitna kombinacija: prevod pedantan, estetski fino upakovano. Sve sa merom i ukusom, kao i Dereta. Njihove korice me uvek oduševe, minimalnog dizajna, a efektne. :)

      Избриши
    5. Volim takav pristup u kom izdavač pušta da delo govori samo za sebe. :)

      Избриши
    6. Iskusan, obrazovan/stručan, profesionalan i posvećen tim. :)

      Избриши
  6. Nikada nisam čitala ovog autora ali me interesuje staviću je na spisak! Deluje mi kvalitetno i pirča me je (delimično zbog tvoje fantastične recenzije) odmah zainteresovala ide na spisak!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Andrej Makin je sjajan pisac, romani su mu kratki, ali prepuni atmosfere i odličnog stila. Ukoliko bih baš morala sa nekim da ga po tome uporedim, rekla bih da je "evropski Murakami". Pa ti sad vidi!:)
      Mnogo hvala.:*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...