Subota sa knjigom: “Jelena Anžujska”

piše: Isidora Đolović

Verovatno najpoznatiji roman Ane Atanasković savršeno je štivo za početak proleća, počev od korica knjige za koje je odabrana slika "Vetrenice" čuvenog Džona Vilijama Voterhausa, kao i pozadinska, nežna nijansa jorgovana. Takvo vizuelno rešenje, delo jednog od mojih omiljenih slikara, uz više nego dobar utisak koji su ostavili roman "Duet duša" (prikaz OVDE) i komunikacija sa spisateljicom, predstavljalo je dovoljan podsticaj i preporuku za priču o Jeleni Anžujskoj. Glas i duh ove istorijske ličnosti, od početka nas majčinski, pokroviteljski obavijaju, pozivaju da saslušamo, vodeći vladarkinim koracima, kao pratnju pri obilasku svih mesta na kojima je ostavila trag - od provansalskih polja, preko vatikanskih pločnika, do kamenih zidova srpskih svetinja.

Šotrizacija Laze

komentariše: Isidora Đolović

Santa Maria della Salute je katolička bazilika u Veneciji, još jedan biser barokne arhitekture, koji krasi ovu jadransku luku jedinstvene lepote i intrigantnog istorijata.

Santa Maria della Salute je, od veka nešto starija, stihovana posveta-pokajanje Laze Kostića mladalačkim idealima i zreloj, zakasneloj ljubavi. S punim pravom slovi za najlepšu pesmu srpske književnosti, kojom se, sprat po sprat, istovremeno ovaploćuje i do nebesa uznosi, zanosima do smrti, ali i besmrtnosti, potresana duša. Njenu, ništa manje nadahnutu, analizu profesora Lompara, svi mi diplomci Filološkog fakulteta, verujem, pamtimo kao jednu od najlepših uspomena sa studija.

„Santa Marija dela Salute“ (poslednja reč, u promotivnom spotu, pročitana sa brđansko-napadnim, sasvim neprirodnim kratkouzlaznim akcentom!) takođe je i najnovije delo Zdravka Šotre. Serija koju svake subote imate priliku da pratite na RTS 1, proširena je verzija (poslednjih godina gotovo neizostavan trend kod domaćih filmadžija) donedavno na bioskopskim repertoarima aktuelnog dugometražnog ostvarenja. Dočekana prilično pompezno i sa mnogo očekivanja, ali i skepticizma, tematizuje burni život našeg razbarušenog pesnika, sa posebnim fokusom na nesrećnoj ljubavi prema mladoj, lepoj i obrazovanoj naslednici Dunđerskih, Jeleni „Lenki“. Ova priča već decenijama intrigira proučavaoce književnosti, ali i sve ostale, pružajući Kostićevoj - ionako više nego zanimljivoj, ekscentričnoj i svestranoj ličnosti, izrazitu auru tragičnog. Misterija koja obavija nedorečeni, neostvareni, brojnim društvenim konvencijama - ali i duševnim zaprekama zabranjen odnos, kao da ponekad i nepravedno zasenjuje objektivnu lepotu i grandioznost tvorevine kojoj duguje postojanje.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “The Hunchback of Notre Dame”, deo 2

piše: Isidora Đolović

U martovskom izdanju rubrike “Ekranizacije”, započela sam priču o pokušajima prenošenja Igoovog klasika “Bogorodičina crkva u Parizu” na veliko platno, pozabavivši se samim romanom i jednom od njegovih prvih filmovanih verzija. Danas se selimo među njene zvučne parnjake, a odabrana su tri po mnogo čemu različita viđenja literarnog uzora.

Animirana verzija, “The Hunchback of Notre-Dame”, Disney, 1996.

Režija: Gary Trousdale / Kirk Wise; muzika: Alan Menken / Stephen Schwartz, likovi: Kvazimodo (Tom Hulce), Esmeralda (Demi Moore), Frolo (Tony Jay), Febus (Kevin Kline), Klopen kao narator, kipovi „gargojla“: Viktor, Igo i Lavern, arhiđakon, kozica Džali. Trajanje: 107 min.

Iz korpusa tzv. „mračnog Diznija“ (u koji se još svrstavaju, npr. „Pokahontas“ i nešto stariji „Crni kotao“), ovaj dugometražni crtani film se obično smatra ili potcenjenim ili višestruko kontroverznim, ali svakako nesvakidašnjim i neprikladnim za podrazumevanu ciljnu grupu gledalaca „crtaća“. S obzirom na složene teme koje nisu prijemčive najmlađoj publici (ali su i te kako upitne za religijska i društveno-boračka udruženja), kao i znatna - a opet, zbog pomenutih recipijenata nužna - odstupanja od izvornog predloška, još od premijernog prikazivanja izaziva raznovrsne polemike. 

Subota sa knjigom: „Džonatan Strejndž i gospodin Norel“

piše: Isidora Đolović

Barem povremena, detinja potreba za neobičnošću i uplivom čarolije u svakodnevnicu ne jenjava, koliko god bili stari, čime god se bavili. Najbolji dokaz za to je veliki uspeh žanra fantastike. Opet, simbolički repertoar kojim raspolaže ne svedoči samo o detinjstvu duha već i njegovoj rešenosti da iznova odgovara na pitanja ŠTA možemo menjati, u kojoj se meri natprirodnom dozvoljava mešanje i gde se nalazi zamišljena granica. Džoan Rouling je, svojim serijalom koji se razvijao i sticao ozbiljnost zajedno sa vernim čitaocima, možda najviše doprinela popularisanju ovakve literature, pa su usledili mnogobrojni “čarobnjački” romani različitog obima, ozbiljnosti i kvaliteta. Iako već dugo dostupan publici, čak i u srpskom prevodu (izdanje Narodne knjige, zbog obimnosti raspodeljeno na tri toma), izuzetni prvenac Suzane Klark, pod zvučnim naslovom “Džonatan Strejndž i gospodin Norel”, nekako je ostao u senci mnogo manje vrednih, maštovitih i simbolikom, narativnim eksperimentima, poigravanjem zapletima i živopisnim junacima bogatih knjiga. Pre par godina je, napokon, dobio i svoju odličnu ekranizaciju, takođe propraćenu sa upadljivo manje senzacionalnosti od nekih drugih televizijskih serijala, pa ipak ništa manje spektakularnu po priči, efektima i ukupnom dojmu. Zbog toga je današnje predstavljanje, zapravo, dvostruki osvrt - na knjigu i seriju (iz koje su sve fotografije korišćene u nastavku) - s obzirom na redak primer uspešnog vizuelnog odgovora na rečima stvorenu čaroliju.

Subota sa knjigom: „V.“

piše: Isidora Đolović

Tomas Pinčon je zasigurno jedan od najcenjenijih, ali i najzagonetnijih savremenih američkih književnika. Kao mladić je služio u ratnoj mornarici, diplomirao književnost na Kornelu (gde mu je jedan od predavača bio Vladimir Nabokov), da bi potom svoje iskustvo iskoristio za stvaranje proze sasvim osobenog izraza kojoj, slažu se kritičari i publika, po složenosti i gotovo baroknoj razigranosti, nema premca u okvirima svetskog postmodernizma. Nakon velikog početnog uspeha, Pinčon se još sredinom šezdesetih povukao iz javnosti, tako da je do danas misija dolaženja do njegovih fotografija ili intervjua postala izazovna koliko i probijanje kroz gusto tkanje njegovih tekstova. U izuzetno brižljivom čuvanju privatnosti i nastojanju da stvaralaštvo govori umesto samog autora, prilično podseća na kolegu Selindžera, koji je takođe za života predstavljao pravu enigmu i time nezanemarljivo doprineo brzo stečenom kultnom statusu svojih knjiga. Već debitantski roman „V.“ (1963) ovenčan je Foknerovom nagradom i svrstava se među najbolja prozna dela XX veka. Kod nas ga je, baš kao i kasnija dela “Urođena mana” i “Objava broja 49”, objavila Čarobna knjiga.