piše: Isidora
Đolović
Verovatno najpoznatiji
roman Ane Atanasković savršeno je
štivo za početak proleća, počev od korica knjige za koje je odabrana slika
"Vetrenice" čuvenog Džona Vilijama Voterhausa, kao i pozadinska,
nežna nijansa jorgovana. Takvo vizuelno rešenje, delo jednog od mojih omiljenih
slikara, uz više nego dobar utisak koji su ostavili roman "Duet duša"
(prikaz OVDE) i komunikacija sa spisateljicom, predstavljalo je dovoljan
podsticaj i preporuku za priču o Jeleni Anžujskoj. Glas i duh ove istorijske
ličnosti, od početka nas majčinski, pokroviteljski obavijaju, pozivaju da
saslušamo, vodeći vladarkinim koracima, kao pratnju pri obilasku svih mesta na
kojima je ostavila trag - od provansalskih polja, preko vatikanskih pločnika,
do kamenih zidova srpskih svetinja.
Helene
d'Anjou Angelo (1236 - 1314) rano deli, ćutke
podnošenu, sudbinu velikog broja mladih plemkinja svog doba - a reč je o
ugovorenom braku. Odmah, ne samo bespogovorno već i predano, prihvata novi
identitet Jelene Nemanjić, retkog dragulja u slovenskoj kruni, strane gospe
dospele na Istok, među balkanske "vukove". Utihnuli su zvuci šansona,
trubadurskih i žonglerskih pesama, pripovesti iz dvorana sa zidovima zastrtim
tapiserijama, u rodnoj Francuskoj...nema ni polja lavande u čijem je znaku
došla na svet jedne ledene zime, ali ulazak u NOVO vodi dolinom jorgovana i sa
prokrijumčarenim krinom kao "prvim (takvim cvetom) u Srba", simbolom
opstanka, puštanja korena u novom tlu. Uopšte, izuzetno je važna simbolika boja,
cveća i snova. Odmah zatim dolazi motiv kose: samsonovski bitne, jer, u njoj su
rast i opadanje snage, produžetak duše koja se lomi, krši - pa obnavlja, buja.
A kraljičina je duša
blaga, prozračna i duboka, čulna i produhovljena. Baš kao i Anina proza:
melodična, lahorasta, omamljujuća. Istina, "iscepkanost" iskaza, za
kakve se odlučuje kako bi njima dočarala misli i doživljaj sveta mlade Jelene,
nekad zna da zamori, optereti. Pa, ipak, čita se sa uživanjem, upijanjem i
osluškivanjem svake rečenice - lirske, mirisne, minimalističke; a bogate
asocijativnim, osetnim sadržajima.
Crkva i vera
predstavljaju sponu sa domom i spas u novoj sredini (jer, hrišćanska religija
je, primećuje heroina, svuda istovetna) - utehu u prvo vreme, obeleženo
navikavanjem na surovog muža, grubost imena i divljinu bračnih dužnosti, bol i
Vukosavinu zlobu. Strpljenje, odmerenost i unutrašnja snaga vremenom omekšavaju
Urošev "kameni" stav; kraljica biva voljena od naroda, koristan
savetodavac, posrednik između Zapada i Istoka. Ljubav prema knjizi, spremnost
na učenje jezika, izučavanje žitija, interesovanje i poštovanje za pretke iz
svetorodne nemanjićke loze, Jelena prenosi i na svoju decu: sinove - mirnog
Dragutina i varničavog Milutina, obojicu kasnije nosioce kraljevske krune; te najmlađu
Brnču, jedinu kći, krhko i kratkoveko, sasvim NJENO Francušče, izvor prve
velike tuge.
 |
| bila je supruga kralja Uroša I, majka kraljeva Dragutina i Milutina, prva žena-ktitor kod nas i jedina kojoj je arhiepiskop Danilo II posvetio žitije |
Kroz političke razdore
i neblagorodna vremena koja slede, isijava vizija zadužbine, crkve u koju će
uzidati sve svoje strahove, žudnje, mirenja i kajanja, a koja je prati od
mladosti. Uz nju, stalni moralni orijentir i svetionik biće Bogorodica.
Introspektivno sagledava sebe i bližnje: Uroša kao muža, kralja i, naposletku,
monaha Simona; porodične smene na prestolu; sebe: majku-suvladara i kasnije
monahinju. Rečnikom žene, vrlo uspelo je oslikana i psihologija ratnika,
Milutinovog savetnika Raduša.
Poslednja trećina
romana prelazi u pomalo monotono nabrajanje događaja, koje Jelena sada već
prati samo izdaleka, a pre svega se radi o Milutinovoj vladavini. Završna
poglavlja donose izvestan pad u pripovedanju, kao da pisca više nije nosio isti
talas energije. Nije reč, čini mi se, samo o smiraju života kraljice-naratorke,
kada više nema mladalačke volje (ni potrebe) za zaranjanjem do dna svoga bića,
pošto je nastupila smirenost produhovljene starosti. Ovde deluje kako je zaista
došlo do stilskog “umora” i kraj priče je nabrajanje, skoro udžbeničko,
distancirano i gotovo hladno (posebno mi je višak bila scena Milutinovog
uzurpiranja postelje i nespremnog tela maloletne Simonide). Stoga ni završnica,
u vidu uznošenja duha da bdi nad budućim zbivanjima, nema početnu snagu, kada
nam se ta ista (takođe bestelesna, ali i te kako prisutna) Jelena znatno
ubedljivije obraćala. Moj utisak je time narušen, priča nije baš jednačito zaokružena.
 |
| Gradac, zadužbina kraljice Jelene |
Najveći intenzitet
svakako ostaje skoncentrisan na početku knjige, kada su neodoljivo dočarani
doživljaji neizvesnog i slućenog u duši i svesti mlade devojke, intenzitet
zavičajnih senzacija, prelazak iz jedne sredine u drugu, iz devojčurka u ženu, od
plemićke kćeri Zapada do kraljice Raške i prvog ženskog ktitora. Između
ostalog, tu je sadržana nota mističnosti u suočavanju sa buđenjem,
ispoljavanjem ženskosti; tu su nada i iščekivanje, uz uverenost kako joj je
sudbina vezana za otadžbinu, a sve zahvaljujući jednom proročanstvu putujućeg
zvezdoznanca; tu je Helenin rani osećaj sebe same i bešumna reakcija na
preokret i slom prve sveprožimajuće nade. Slike arhetipskog, iskonskog, strah u
dodiru sa opasnošću (zmija u postelji i kosi, motiv iz sna i na javi, jednom
upozorenje, drugi put smirenje/zaceljenje, baš kao i “krvava rana” u utrobi),
unose interesantan pečat folklornog u čitavu priču.
Još jedan Anin
prepoznatljivi postupak, vrsno primenjen u “Duetu duša”, jeste povezivanje
glavne, istorijske priče sa jednom savremenom. Ovoga puta, reč je o epiloškom
poentiranju (u vidu “Apendiksa”, koji asocira na Pavićevo obrtanje - a
ogledanje polova u “Unutrašnjoj strani vetra”, tj. njihove preslikane sudbine)
doticanja - i uticaja - naših sa duhovima drevnosti. Oni žive, duboko
ukorenjeni u zemlji, rekama, zdanjima i krvi slovenskih potomaka, javljajući se
kada ih najmanje očekujemo, da podsete na istovetnost simbola, dejstava,
po(r)uka - onda i sada, zauvek. Sve u svemu, velika i sasvim prolećna preporuka!