Priče o pesmama: Pigmalionova (samo)ubistvena plava

Sve se uklopilo: jedna kratka, ali, nezaboravna ljubav - jedna pesma - jedna ikonična figura i (iza njega ostala) minijaturna pop „Zvončica“. Zvuk i tekst su verni odraz autorove energije i stava o životu, ženama, uživanju, ali i one druge strane, takoreći prokletstva Erosa i Tanatosa sjedinjenih u nezaboravnom Majklu Hačinsu.

piše: Isidora Đolović

Priča je stara, takoreći klasična i u nekom obliku je poznaje gotovo svaka epoha : dobra curica i divlji momak, ona potpada pod njegov šarm i uticaj, postajući ili propalitet ili samosvesna „femme fatale“. Ljubav je tu, zapravo, nosilac jedne od dve mogućnosti: sunovrat ili odskočna daska, pad u promiskuitet ili podstrek da se iz devojačke čaure izmigolji i razvije zanosni leptir ženstvenosti. Opevalo je "Bijelo Dugme" u Bitangi i princezi, Prljavo kazalište u Na Badnje veče, a prisetićemo se Sendi i Denija u „Briljantinu“. 

Priče o pesmama: Svetovi u mimohodu

Nisam jedina koja je oduvek u muzici pronalazila nešto posebno magično, što prevazilazi prostor, vreme, uzdiže iz svakog znanog i objašnjivog egzistencijalnog iskustva u prostore nedokučive sreće, strepnje, žalosti, straha...i nije li baš ova, od svih umetnosti, svojevrsni MEDIJUM, obdaren moćima da dočara - i začara?

piše: Isidora Đolović

Šta nas to oduvek privlači misteriji, "kvalitetnoj stravi i dobrom, starom mraku" (da parafraziram Vesnu Aleksić) i poigravanju nepoznatim silama? Je li to bila želja da ovladamo nedokučivim, spoznamo totalitet postojanja, prevladamo konačnost? Oprobavanje snaga i, Rastkovim rečima, hvatanje u koštac "sa silama nemerljivim"? Ili nešto treće?

Priče o pesmama: (O)Živeo boemski mit!

Piše: Isidora Đolović

(Bez)Brojni su razlozi koji Sergeja Jesenjina čine savršenim junakom romana ili filmova. Njegova biografija je već sama po sebi kao izmaštana, prožeta patinom bola i stradanja, ali i mnogo divljenja životu, čak i kada ga je nemilice gonio i zadavao poraze. 

Možda tada još uvek nisu, kao što je Nišlija predviđao, “poeziju svi pisali”, ali su je zasigurno mnogi čitali! Umesto današnjih “lajkova” na retuširane “selfije”, rasturali su se citati i stihovi po požutelim stranicama svezaka. Recitovalo se i deklamovalo naveliko, makar i improvizujući (setite se Nebojše Bakočevića dok uz skrnavljenje Prevera "bari” Anicu Dobru u Kako je propao rokenrol  !) , jer je kultura još uvek bila  za ponos - a ne sprdnju.  

A ponosili su se i među bratskim republikama muzikalnošću izdvajali žitelji Sarajeva. Cvetala je njihova osobena scena, tokom decenija čuvajući naglašeno melanholičnu crtu, neuhvatljivu setu magli kad se spuste na kotlinu. Osećala se ta distinktivna, gorko-slatka nijansa kod raznovrsnih izvođača, od “Indexa” preko “Dugmeta”, do “Zabranjenog pušenja” ili “Hari Mata Harija”.

Ljudine, smradine i zastave

Bauk terorizma kruži Evropom. Prati ga, još strašnija, neman neznanja. Njen okot su - mržnja, predrasude i nasilje. 

piše: Isidora Đolović

Više ništa nije čudno, kada čak ni najbezazleniji među nama nisu imuni na njihove sporadične nalete. Dokle god dopuštamo da nas zaslepi ignorantsko, malograđansko, ograničeno u nama i oko nas, dok ne shvatimo da se svaka bol čovečanstva tiče i dotiče i nas samih, svet će biti nepregledna dolina sukoba, suza i kobne ostrašćenosti. 

Gde nestaju naše knjižare?

Da bez kulturne osnove nema ni uspešnog društva, stara je istina koje kao da nikako ne postajemo zaista svesni, pa radije „kljukamo“ mladež brzom hranom i snovima o još bržoj, lakoj zaradi - umesto knjigom i poukama neophodnim za formiranje ispravnog životnog stava. 

piše: Isidora Đolović

Sudbina legendarne knjižare „Geca Kon“ u Knez Mihailovoj ulici, već odavno podseća na priču o „malenoj kućici“ iz kratkometražnog Diznijevog crtanog filma. Na sličan način kao što su industrijalizacija i širenje gradova progutali pastoralnu, pitomu okolinu seoske kuće, poslednji „Prosvetin“ objekat istrajavao je dosta dugo i dostojanstveno usred bleštavila izloga skupih modnih brendova. A onda su ovaj živi anahronizam konačno potisnuli profitabilniji i agresivniji susedi, pa se sada i zvanično najverovatnije seli u istoriju, pretvaranjem u muzejski prostor. Ako je takva situacija u srcu prestonice, kakve li šanse imaju male, lokalne knjižare?

Stradija uzbunama (ne) veruje

Po već oprobanom receptu, čim se nešto sumnjivo „iza brega valja“, u prvi plan izbiju izvikane, paničarski intonirane objave. Taman dovoljno da zaokupe svet, dok se ozbiljni problemi provuku i uminu bez reagovanja.

piše: Isidora Đolović

Koga je još nedavno saopštenje Svetske zdravstvene organizacije o štetnosti crvenog mesa, tačnije, njegovom kancerogenom dejstvu, podsetilo na situaciju od pre dve godine?  I tada su prvo istraumirali, isparanoisali (što i nije bilo teško, tome smo skloni) i naposletku iziritirali narod vestima o "aferi decenije, opasnosti godine"- prisustvu afla (ili će ipak biti alfa?)-toksina u mleku. Ima-nema? Piti ili ne piti? 

Ovoga puta, efikasnost je bila zagantovana, s obzirom da je udareno na srpsku, možda i najveću strast, pored one za rakijom - mesoždersku. Jer, kao nepisano pravilo važi da „nema bolje 'tice od prasice“ i ništa ne potresa široku dušu balkansku jače od kombinacije: domaća ljuta, masno pečenje ili megalomanski roštilj, zvuci narodnog melosa i pravoslavni krst o junačkom (zadriglom) vratu. Ko se ne uklapa u ovaj „tradicionalni“ profil, mora da je izrod ili domaći izdajnik.

Sajam između krajnosti

I svetkovina i pijaca knjiga, pre smotra izdavača nego stvaralaca, više tržnica nego gigantska promocija pisane reči - pa, ipak, više nego vitalna barikada kulture čitanja i umetnosti stvarane perom: Sajam knjiga beleži punih šest decenija trajanja. 

piše: Isidora Đolović

Neuništiva, premda toliko puta prežvakana, tema đačkih sastava - jesen, konačno je zagospodarila. Donela posvuda opalo žuto lišće, pomeranje časovnika, oštar miris vazduha u maglovitim večerima i potmuli zvuk motorke. Neki čituckaju, drugi (k)raduckaju, dok se priprema zimnica i ulazak u grejnu sezonu. Minhen otvara vrata posetiocima Oktoberfesta, a beogradski sajam postaje stecište nepreglednih redova poklonika literature - i zaklon od košave, koja takođe već tradicionalno fijuče uz reku.

Junaci našeg nedoba

Srpska svakodnevnica previše počinje da liči na zastrašujuću alternativnu istoriju - a kako i ne bi, kada njeni najistureniji protagonisti žive u svojim paralelnim univerzumima, iz kojih nam kreiraju stvarnost. Ona je omeđena krajnostima - od masovne hipnoze, do pojedinačne groze!

piše: Isidora Đolović

Nemojmo kriviti ne mali broj sunarodnika zbog toga što su se „primili“ na priče koje mediji uporno plasiraju. Ne zamerajmo jer gledaju na predstavnike vlasti kao na mala božanstva, estradnjake kao prave zvezde, a Srbiju kao slobodnu demokratsku zajednicu. Oni samo reflektuju ono u šta su i sami predmeti tog, gotovo idolopoklonstva uvereni. Hteli ne hteli, živimo u milosti ili nemilosti tuđih psihoza, još uvek oklevajući da ih nazovemo pravim imenom. Na kraju krajeva, imena su se zagubila, pomešala, do te mere diskreditovana, da se iza nekadašnjih oznaka vrednosti kriju samo poniženje i prostakluk. 

Vek od smrti Milutina Uskokovića

Jednog hladnog, tmurnog podneva pre tačno sto godina, u jeku Velikog rata i početka srpskog odstupanja iz, podmuklo napadnute i sa svih strana opkoljene zemlje, romansijer u usponu potražio je mir i utehu svojoj saosećanjem, patriotizmom i uništenim idealima skršenoj duši, u talasima mutne reke. 

piše: Isidora Đolović

Potomak boraca protiv osmanlijskih zuluma, o čemu je kao svedočanstvo ostalo porodično prezime, tvorac “beogradskog romana” rođen je 4. juna 1884. godine u Užicu. Od jedanaestoro dece trgovca Mijaila i njegove supruge Sofije, poživelo je samo petoro - Milutin je bio drugi po redu, uz tri brata i najmlađu sestru Božidarku. Očevi poslovi su brzo doveli do finansjiske propasti, pa detinjstvo i mladost budućeg pisca obeležavaju odricanja i ogromna želja za učenjem. Gimnazijski zanos i entuzijazam samo pojačavaju ove rano utvrđene sklonosti, dodajući svemu snažan rodoljubivi elan. Već od studentskih dana, biće izrazito jugoslovenski i socijalistički orijentisan, poput mnogih svojih vršnjaka. Savremenici ga pamte kao finog, obrazovanog, uzdržljivog i tihog mladića, povučenog u sebe. Veljko Petrović ga je opisao kao “oduševljenog i aktivnog člana jugoslovenske nacionalne omladine”, revolucionara i slobodara, koga su zbog melanholije i mračnog književnog izraza čak i najbliži drugovi zvali “Mita Tuga”.

Estradno vaspitanje

Nema sumnje, živimo u svetu čiji ubrzani razvoj diktira sve drastičnije i paničnije pokrete ljudskih života. Uz teror mladosti i lepote, kome smo na različite načine svakodnevno izloženi, možda najstrašnije nemani modernog doba predstavljaju opsesija uspehom i - zakon užurbanog sticanja. Njihove podanike regrutuju od malih nogu. 

piše: Isidora Đolović

Nedavno je Beograd, po 46. put, ugostio decu iz raznih zemalja, u okviru tradicionalne manifestacije „Radost Evrope“. Ova svetkovina stvaralaštva najmlađih opstaje i pored toga što su se vremena promenila, pa ni klinci više nisu baš bezazleni kao što su bili. Moja generacija i one pre, a i malo posle nje, odrastale su uz „Muzički tobogan“, Branka Kockicu, „Fazone i fore“, „Metlu bez drške“ i „Šešir bez dna“, Dragana Lakovića i hor „Kolibri“, bajke koje je čitao Zijah Sokolović, crtane filmove pred drugi „Dnevnik“. Naši heroji bili su pesnici i pisci koji su posećivali škole; čitali smo knjige i stripove u izdanju milanovačkih „Dečjih novina“; pred početak školske godine kupovali komplete „Zavodovih“ udžbenika, bili koliko-toliko sačuvani od neprikladnih i negativnih uticaja spolja. A njih je bilo na pretek, u godinama sankcija, inflacije, ratova i sveopšte bede, koje su odrasli sebično i koristoljubivo „zakuvali“, ostavljajući nam svet bez sigurnosti. Pa, ipak, uz neizbežne izuzetke iz oba „tabora“, sve više se čini da je naše pokolenje bilo poslednje iole normalno!

Test za moral nacije ili nove manipulacije?

Svet je godinama u permanentnoj krizi, na čije nas tinjanje i istrajavanje s vremena na vreme podsete posebno dramatične varnice koje izbiju na različitim delovima globusa. Posmatrati sa bezbedne udaljenosti i kroz vizuru medijskih izveštača je jedno, ali sasvim druga situacija nastaje pošto se sve to, kao aktuelna migrantska kriza, preseli na vaša vrata. I pripremi da prezimi, kampujući. Ko ih uzme - kajaće se, ko ne uzme - nadrljaće.

piše: Isidora Đolović

Čitali smo i slušali o ratnim sukobima u Ukrajini, posmatrali prizore nereda i gradskih četvrti u plamenu, zatiranje drevnih spomenika - civilizacijskih blaga u Palmiri i egzekucije zarobljenika islamista. Čitali o prevrnutim plovilima kod Lampeduze i izbeglicama iz Afrike i Azije, kako očajnički pokušavaju da se domognu italijanskih obala. Čitali o separatističkim težnjama Škotske, Katalonije, Venecije, grčkom i španskom bankrotstvu, rasizmu na američkim ulicama. Sažaljivo slegali ramenima, svesni da istoriju čini nepregledan niz sukoba i nemira, istovremeno srećni što su takvi prizori već par decenija za nama. Problemi koji muče srpsko društvo druge su vrste, a slike kojima ovdašnja javnost zasipa građane ništa manje konfuzne i zdravoj pameti traumatične.

„Žena, majka, kraljica“…a kada živeti?

Nije nužno biti feministkinja, naprotiv, da bi se uvidelo koliko je položaj žena danas paradoksalan i problematičan. Da li je i žena - čovek? Zašto i pored prividne slobode koju je donela (deklarativna) rodna ravnopravnost, opstaju predrasude - i kako same žene rado ulaze u taj kalup?

piše: Isidora Đolović

"Ja hoću da sam slikar, a ne žena. Žena ima dosta...
Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati da budem slikar,
a ne udavača...“(pismo Nadežde Petrović majci)

Ponovno čitanje humorističkog (mada, u svakoj šali ima prilično zbilje) romana „Dnevnik Bridžet Džons“, još jedno gledanje sjajnog filma Ridlija Skota „Telma i Luiz“, a ponajviše komentar prodavačice sira sa čačanske pijace (osluškivanjem „glasa naroda“ stiču se najbolji uvidi u svest kolektiva) podstakli su me na, ko zna koje po redu, preispitivanje ove teme. Dotična mlekarica poznaje moju majku i zbog toga sam joj nešto simpatična, pa me nedavno pitala šta ja radim (“u životu”). Odgovorih pomalo umorno i rezignirano, kao što obično činim u poslednje vreme: “Baš ništa.“ Rekoh joj da sam završila fakultet (trenutne doktorske studije ne pomenuh - jer iznenađujuće mali broj ljudi zna šta je to, kao ni svoje novinarsko-volonterske izlete, jer "kad se ne plaća, to posao i nije"), ali, posla nema (Anonimus, "udri"!). Ona se pozvala na primer svoje kćerke, koja se „udala i trudna je, pa, eto, bar nešto radi u životu.“ Porodični dušebrižnici reaguju otprilike isto:“Baci knjige više, vreme ti je!“(za šta?!) Emancipaciju na stranu, provodadžijski zanat je, izgleda, još u procvatu! Značajna inspiracija mi je bila i lekcija naše umetnice Slađane Milošević, koja je u svojoj dvotomnoj enciklopedijskoj studiji „Civilizacija i žena: Muška žena“, rezultatu decenijskog istraživanja, pokušala da nam barem odškrine, ako ne i sasvim otvori nove poglede na evoluciju - ili stagnaciju - „ženskog pitanja“.

Šta to beše ostavka?

Na kratko su se uzburkale naše mutne vode, posle nedavnog objavljivanja snimka (odavno poznatog) šurovanja Ivice Dačića sa Mišom Bananom. Štampa nas je izbombardovala „senzacionalnim“ naslovima, a protagonista priče bahato i skoro nonšalantno odigrao ulogu kao i mnogi pre njega, svestan da posledica nikada ne bude i da je obraz u Srbiji još samo asocijacija na onu neslavnu organizaciju…

piše: Isidora Đolović

Bananamen i Banana Miša, izvor: www.srbijadanas.com

Rez na duši, ožiljci u srcu

Umetnost možda nema konačno spasonosno rešenje za svet, ali, od svoje potrage za tom tajnom nipošto ne odustaje. I na razne načine se trudi da svoja otkrivenja podeli sa nama - jasno, glasno i potresno.

piše: Isidora Đolović

Kultura pamćenja kod Srba samo je jedan od poremećenih aspekata društva. Prema sećanju se odnosimo krajnje selektivno i prekrajački: proizvoljno mu dodajući ili oduzimajući, ulepšavajući ga ili ocrnjujući. Ipak, najgore je - ignorisanje. Bežeći od onoga što je bilo, izbegavamo suočavanje sa onim što sada jesmo i odbijamo šansu za popravljanje. Mračne devedesete nisu sasvim nestale sa petooktobarskom „revolucijom“, kao što ni propusti demokrata nisu nadomešteni bajkama sadašnjih poltrona MMF-a i evropskih nalogodavaca. Zbog toga je na mestu svaka opomena, suočavanje licem u lice sa pogubnim posledicama večitog „guranja stvari pod tepih“.

Štrajkovanje na sopstvenu odgovornost

Kada se prvog septembarskog dana bude oglasilo električno zvonce, odjeknuće, kako izgleda, praznim hodnicima i učionicama. Igra upornosti nerava prosvetara i ministarstva nastavlja se, pošto je nategnuto primirje pokazalo svoje pravo lice. Nažalost, biće da se ponovo krećemo ka uobičajenom srpskom „Džaba ste krečili“ scenariju.

piše: Isidora Đolović

izvor: edukacija.rs

Jer NIsmo to tražili

piše: Isidora Đolović

Uhvaćeni u mrežu praznih obećanja i zaglupljujućih slika koje nude zaborav, otklon od razočaravajuće (razoružavajuće!) svakidašnjice i beg od odgovornosti, postajemo zamorčići beskrupuloznih kreatora naših dana.

Najava povratka „Farme“ (sa „neoborivim“ argumentom - „Jer VI ste to tražili!“) i „Velikog brata“ („Toliko velikog da mora ići na dve televizije“) na male ekrane, poklopiće se sa uveliko pripremljenim predizbornim cirkusom. Ima zadatak da, uz obećanja mizernog porasta plata i penzija, iznova zamaže ljudima oči, ne bi li još jednom podlegli praznim pričama. Nema razloga da bude drugačije. Samo, možda više ne treba upirati prstom isključivo u tvorce i promotere ovih isprepletenih sredstava zamajavanja, već se ozbiljno zapitati nije li odgovornost već prešla i na (voljne ili nevoljne) konzumente, koji iste sadržaje već deset godina prihvataju. Jer, dok se u anketama ili bilo kom sličnom istraživanju javnog mnjenja mnogi ograđuju od svojih „grešnih TV zadovoljstava“, pa bi neko neupućen stekao utisak da u Srbiji žive sve sami intelektualci istančanog ukusa, neosporno je da šund (domaći ili uvezeni, razlike nema) opstaje upravo zahvaljujući obezbeđenim uslovima. Razmatranje pitanja ko je za to kriv, podseća na onu drevnu dilemu o starosti „kokoške ili jajeta“. Jedno je sigurno - korov se duboko uhvatio i pred nama je još jedna jesen u kojoj će se mentalnom uspavanošću naroda oberučke koristiti njegovi navodni glasnogovornici.

Rasprodaja bola, bankrot lumpovanja

Dok su se, već uobičajeno, na dvadesetu godišnjicu „Oluje“ sa obe strane vršile licitacije žrtava i perfidna prepucavanja, na Saboru trubača kriza je počela da uzima maha i među najrazuzdanijima, a skandal sa „Loto“ kuglicom doprineo šizofrenoj balkanskoj rapsodiji…

piše: Isidora Đolović

Za logiku - ko te pita...."Mani glavu, pasi travu"

Kako biti heroj...a ne postati "dežurni pljuvač"?

Da li ste za druge glas razuma/savesti ili večito gunđalo? Doživljavaju li vaše zamerke kao dobronamerni prekor ili „pljuvanje“? Izgleda da samo od perspektive pojedinca zavisi kako će shvatiti i primiti „šta je pesnik hteo da kaže“.

piše: Isidora Đolović

Kada čujem komentar poput „Ti samo kritikuješ!“, zapitam se (ozbiljno, za razliku od mnogih!) i zamislim nad oblikom i smislom svojih reči. Ionako sklona njihovom preispitivanju, vaganju i odmeravanju, tada pooštrim samokritiku i procenu, proveravam deset puta više. I dođem tako do poražavajućeg zaključka da nije stvar u tome kako ja ili bilo koji drugi kolumnista „skeniramo“ stvarnost, već nestrpljivi i netrpeljivi ocenjivač vrti jednu istu frazu, pripremljenu za svaki slučaj kada mu se dirne u neki od neprokosnovenih kanona. Ruku na srce, takvi su još i bezazleni, posebno u odnosu na navodne istomišljenike koji, ispostavi se ponekad, još manje „kad čitaju uključe mozak“ (kako glasi onaj biser pevaljke Viki). Zato imaju razvijeno čulo da namirišu buntovne misli, poistovete ih sa nekim jeftinim, veštačkim opozicionarstvom i misle da ste u istom taboru. Upravo na tu foru npr. stranke i kreiraju različite „navlakuše“ za svoju odmladinu i aktiviste, zavedene prividnom korisnošću u borbi za bolje sutra. Zapravo je na delu uludo trošenje nečije potencijalne pameti i mentalne snage, a u korist jedne od dve strane iste priče: ultra-aminaša ili ultra-kontraša. Tada mi na pamet dođu stihovi mudrog i uvek za citiranje pogodnog Balaševića, o životu u mutnoj vodi i držanju zlatne sredine. Ta poslovična pozicija u ovom slučaju nije bezlična neopredeljenost, već izbegavanje zamki varljivih naglabanja u prazno.

Malograđanština će nas dokusuriti

Ne moramo uopšte brinuti, ni strahovati od pogubnog uticaja nekakvih spoljašnjih faktora i teorija zavere. Ako će nešto upropastiti i potpuno uništiti naše društvo, za to ćemo se već pobrinuti sami. Mere su, zapravo, već preduzete.

piše: Isidora Đolović

(kad nema "Azrinog" originala....)

Izgubljeni u govoru, posvađani sa dikcijom

O katastrofalnim spikerima, više ne samo karakterističnim za lokalne stanice, već i za (državni) javni servis - i zašto kao da to nikome ne smeta? Zašto se kultura izražavanja danas tako malo ceni, pa čak i ismeva?


piše: Isidora Đolović

Postojao je period kada je za svaki posao bilo neophodno ispuniti određene preduslove, prvenstveno da barem jedna, ona glavna kvalifikacija bude u vezi sa zanimanjem za koje konkurišete. Tako se teško moglo desiti da npr. profesor geografije ne razlikuje Sibir od Tibeta na karti, da se profesori srpskog „frljaju s padeži“ ili da novinar bude elementarno nepismen. Naravno, izuzetaka je uvek bilo i zvali su ih „ruglo profesije“, ali se odnos snaga u međuvremenu zloćudno preokrenuo, pa su nekadašnje sramotne neznalice postale većina, a profesionalci ugrožena vrsta. Uvek je problematičniji bio sastav vrhuške, pa se tako Šojići minulog i današnjeg doba nisu suštinski menjali, čak su i evoluirali u još živopisnije primerke. Pa, kada je već došlo do toga da stručnost ne igra više ni ulogu statiste, sem kao izgovor i lažno opravdanje, nikako ne čudi što su amaterizam i lakrdijašenje osvojili bespregledni prostor u oblasti medijskog informisanja. Uostalom, kad se ne obraća pažnja na to ŠTA se govori, još manje je bitno KAKO je isti sadržaj izrečen.

Čačak ili celodnevna sijesta

Zašto Čačani (prvenstveno mladi) kukaju na nedostatak društvenih zbivanja, ali ne i na nedostatak posla, koji direktno povlači sa sobom sredstva za unapređenje slobodnog vremena? Radi li se o izgovoru, posledici fenomena „'leba bez motike“ koji otkriva nedostatak volje za promenom?

piše: Isidora Đolović

Stari hit „Prljavog kazališta“, svojevrsna himna buntovnih duhom i neskriveno setnim za naravoučenijem iz refrena, odgovorno tvrdi: „sve je lako kad si mlad“! Kako biva, ta spoznaja stigne tek pošto je pomenuta „voćka mladosti“ dobrano sazrela i poletni refren budi više potištenosti nego radosti. Istina je da smo se manje-više svi u tinejdžerskim godinama žalili na opštu „svetsku dosadu“, ali isto tako je demon čamotinje mnogo dublje i opasnije zadro u svakodnevnicu novih naraštaja, mada na prvi pogled deluju opremljeni bogatim protivdokoličarskim arsenalom. Da li je stvar starosne perspektive ili nečeg drugog u pitanju?

"Da te mrze, a da ti se dive" : Jedna rock biografija

piše: Isidora Đolović

U filmu "Almost Famous (Korak do slave)", tinejdžer Vilijam Miler dobija šansu iz snova - da za prestižni časopis "Rolling Stone" napravi reportažu iz prve ruke o bendu "Stillwater". U toku su lude sedamdesete i on, postavši im pratilac na turneji, kao saputnik i sapatnik proživljava i iznutra upoznaje dušu grupe, srž rokenrola, glamur i bedu, svedočeći rastakanju zajednice nedodirljivih "bogova scene" iznutra. Nešto slično dogodilo se u stvarnosti našem proslavljenom rock novinaru Dušanu Vesiću sa gigantskim "Bijelim dugmetom", a trajalo je kroz čitavu njihovu karijeru, rezultujući prošlogodišnjom biografijom. Ova knjiga se pojavila gotovo istovremeno sa Ivačkovićevom, izuzetno zanimljivom, "Kako smo propevali" (obe u izdanju "Lagune") i predstavlja znatan doprinos čuvanju od zaborava i punom sagledavanju njihove zajedničke prošlosti, a nasleđa svih nas. Obećanje sa zadnje korice - da se "čita poput uzbudljivog romana" - začudo potpuno odgovara realnom utisku. Napisana je emotivno i znalački u isti mah, neposredno, detaljno, od početka do kraja dostojno teme.

Fantastika pre vremena (3): Jeza na seoski način

piše:  Isidora Đolović

Kao što rekosmo, gradskim temama je ipak trebalo nešto duže vremena da se izbore za povlašćeni status. Do tada, fantastika je uglavnom sa predznakom „folklorna“ i smeštena u autentičnu sredinu, pa možda nije slučajno što je i najpoznatija internacionalno usvojena srpska reč - vampir. Folkorna fantastika obuhvata narodnu mitologiju, religiju, predanje i etnografizam. Onostrano postaje deo realnosti jedne sredine, funkcioniše u njoj kao nešto prirodno i normalno, čemu se niko ne čudi. Prema Skerlićevom mišljenju, Milovan Glišić je rodonačelnik tzv. seoske pripovetke. S jedne strane je bio sklon satiri, a s druge unošenju fantastičnih motiva kroz koje najbolje opisuje i dočarava svet i način razmišljanja svojih junaka. 

Često bespoštedno kritički nastrojenom piscu, na udaru su naročito bili zelenaši, majstori podvale, kao i činovnici, sveštenstvo, nepravda, glupost i zlo svake vrste. Osim izraza njegovih političkih uverenja, ova oštrica je bila uperena ka društvenim izopačenostima, kao odbrana sela i seoskog života. Njegova dela uzdižu patrijarhalnu zajednicu u odnosu na iskvareni varoški svet, veličajući idilični život seljaka. Ideal starih vremena, podrazumevajući društveni okvir porodice, bliskost, sloga i podrška u zajednici nezaobilazni su motivi njegove proze. I kada im se podsmeva, njegov smeh je topao i lišen zlobe, uglavnom sa namerom da ukaže na greške i utiče na njihovo ispravljanje. Najčešće je usmeren na robovanje praznovericama i običajima, ograničenost njihovih vidika i rastrzanost između verovanja i razuma. U skladu sa tim, unosi „jezovite priče“ i elemente fantastike. Bio je pod jakim uticajem ruskih pisaca, naročito Nikolaja Gogolja, koji će i kasnijim autorima na ovom polju biti neizbežni uzor. Najreprezentativnije Glišićeve pripovetke ovog tipa su „Posle devedeset godina“ i „Noć na mostu“. „Posle devedeset godina“ je razvijena pripovetka sa motivom vampira i ulančavanjem dve priče- ljubavne i legendarno-hororistične. U jednoj od najuspelijih Glišićevih pripovedaka, a to je „Glava šećera“, jedna epizoda iz prvog dela (susret seljaka Radana sa „crnim detetom“) zalazi u oblast fantastičnog, upotpunjuje i pojačava sliku sela i narodnog života, simbolično ukazujući na rasplet.

Fantastika pre vremena (2): Ja, to je neko drugi

piše: Isidora Đolović

Kako odmiče XIX vek, nauka napreduje, a uz nju i društvena svest. Dezintegracija realizma podrazumeva, pored ostalog, sve češći i snažniji upliv psihološkog u dotadašnji način predočavanja ljudskih sudbina i sveta u kome živimo. Zahteva se da predstavljene ličnosti budu sagledane „iznutra“, poniranjem u najskrovitije dubine bića. Među građanskim društvom, posebno njegovim elitnim krugovima, pojačano je interesovanje za misticizam i salonske spiritističke seanse. Novom usmerenju nisu odoleli ni srpski pisci, premda su i dalje bili u manjini u odnosu na tradicionalni, klasični realizam koji se bavio seoskom sredinom ili malograđanstvom.

Lazar Komarčić (1839 - 1926), dugovečni pribojski pisac, počinje da objavljuje u zrelim godinama. Tvorac je prvog srpskog romana fantastične orijentacije („Jedna ugašena zvezda“ iz 1902), autor nekoliko detektivskih (prvi od njih i ujedno svoj debitantski, pod nazivom „Dragocena ogrlica“ - sa kriminalističkim zapletom iz srpske sudsko-advokatske prakse, objavljuje kada mu je bila 41 godina; slede „Dva amaneta“ i „Prosioci“), što je bio ne samo aktuelan već i žanr rastuće popularnosti. Primera radi, u godinama učestalosti i sve veće popularnosti romana, Pera Todorović piše tzv. „feljtonističke“ o podzemnom svetu Beograda, kriminalu, prostituciji… Komarčić je uveo i održavao prvu naučnu rubriku, kroz svoja dela posredovao smele i dalekovide ideje o vasioni, bio istinski pionir na mnogim misaonim područjima. O „Jednoj ugašenoj zvezdi“, Laplasovom duhu kao galaktičkom vodiču i vizionarskoj reputaciji kojoj je najveći omaž učinilo beogradsko Društvo ljubitelja fantastike (osnovano 1981. upravo pod piščevim imenom) opširno  je pisano u okviru „Zabavnikovog“ teksta iz broja 3021, koji možete pročitati na njihovoj Internet stranici. Meni je u ovom slučaju zanimljiv zbog svog romana „Jedan razoren um“, koji izlazi 1893. i biva ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije.

Fantastika pre vremena (1): Antiutopija u svemiru

piše: Isidora Đolović

Kada su jednom obnovljene viševekovnim ropstvom onemogućavane kulturne veze našeg učenog naroda i „belog sveta“, ništa nije moglo zaustaviti dalekovidu, znanja željnu imaginaciju u preletanju granica.

Često slušamo o kulturama i tradicijama „malih“ naroda čiji (umetnički, vojnički, naučnički) velikani bez problema mogu parirati onim globalno najznamenitijim i najuticajnijim, samo da nije nepravedne skranutosti. Srpski van svake sumnje spada u ovu grupu. I dok se o našim junačkim, ali i istraživačkim podvizima, posebno u godini raznovrsnih jubileja koje (koliko-toliko dosledno i dostojno) obeležavamo, mnogo čuje i saznaje, bilo bi korisno malo dublje uroniti u uzbudljivo i nedovoljno istraženo područje srpske književnosti tog perioda. Pogledajmo izbliza šta je, uz kasnijeg Nobelovca i skupinu na internacionalnom nivou veoma cenjenih autora, gotovo vek pre toga pružila evropskoj književnoj sceni. Uočimo podudarnosti, inovacije, savremenost u vremenu kada se neki od žanrova čak i u svetu tek formiraju i utemeljuju. Možda će nam podići preko potrebnu svest o značaju kulture i njenom nezamenljivom doprinosu ugledu jednog društva, odnosno njegovoj istinskoj veličini. 

Profesorska etika i kolektivni nemar

piše: Isidora Đolović

(uvodna napomena) Ukoliko nekome od "dobronamernih" komentatora nije jasno, reč je o blogu. Iznosim lične stavove, pod svojim imenom i prezimenom, za razliku od hrabrih pljuvača i psihoanalitičara. Ne mislim da sam originalna i talentovana, niti koristim blog za ličnu promociju, ali, očekujem barem toliko KIČME od svojih vrlih kritičara da se potpišu i stanu iza svog stava, baš kao što i ja u svakom trenutku stojim iza svog. Hvala! 

Pre nešto manje od dve godine, prof. dr Rajna Dragićević održala je podsticajan govor na apsolventskoj večeri studenata beogradskog Filološkog fakulteta, u želji da ih ohrabri pred upuštanjem u krajnje neizvesnu sutrašnjicu. Njene entuzijastične i po predavačko poslanstvo afirmativne, a u pogledu društvenih pojava koje se mnogi još uvek prave da ne primećuju, krajnje oštre reči, uzburkale su javnost. Mnogi su je podržali, ali, nije bio mali broj ni onih koji su optuživali profesorku za „društveni elitizam“ i „kultur-snobizam“ (šta god to podrazumevalo), zlonamerno tumačeći njen pokušaj da ukaže na alarmantno stanje i podigne samosvest budućih prosvetnih radnika, naučnika, istraživača…Nakon pesimističnog epiloga ovogodišnjeg maratonskog štrajka prosvetara, gotovo refrenski poklič pomenuto (kako biva) skoro zaboravljenog govora: „Vi ste profesori!“, zvuči ironično, pa i tužno. Hajde da zamislimo kako bi, uzevši sve u obzir, glasilo neko novo obraćanje današnjim apsolventima!

Priče o pesmama : Dva spomenika odbegloj nevesti

piše: Isidora Đolović

Zbog ljubavi, posebno nesrećne, čovek je često spreman na sve. Omaž jednoj takvoj bilo je pravo arhitektonsko čudo, krajem veka čak i opevano u numeri koju svi znamo. Evo šta ju je inspirisalo….barem zvanično.

Priče o pesmama: Luis Kerol na novotalasni način

Jedan maštoviti pisac svojom razigranom vizijom nadahnuo je, na svoj način jednako domišljatog novotalasnog muzičara…

piše: Isidora Đolović

Priče o pesmama : Ljubav, rat i pop-art

Progovoriti o teškoj temi sa ukusom i merom, nikada nije bilo lako. A tek vešto i spontano uplesti sve to u popularnu numeru, modernu estetiku i sve ostale rekvizite sveta zabave?

piše: Isidora Đolović

Priče o pesmama : Ko je ubio Meri?

….ili kako je jedna popularna muzička numera uspešno preuzela osobine narativa, a uz to se i povezala sa još popularnijom serijom, dokazavši da su, u umetnosti pogotovo, svuda prisutne  bodlerovske veze.

piše: Isidora Đolović

Odlazak najlepšeg Idola

Isidora Đolović

Među zvucima mog detinjstva dominiraju Tajči, Kockica, tatini omiljeni hipi-bendovi i jedna veoma zanimljiva kaseta pod nazivom "Rokenrol za decu", a koju sam ja upamtila jednostavno kao - "Vlada i Gile". Kasnije su mi sve interesantnije bile "odrasle" LP ploče, među njima debitantski album grupe zanimljivog imena, sa Modiljanijevim ženskim aktom na omotu i antologijskim pesmama. VIS Idoli i njihov frontmen u koga je moja tetka, tada studentkinja-rokerka bila zaljubljena (kao i veći deo novotalasnih poklonica i savremenica!), postali su i ostali, u mojoj svesti, neuništivi simbol jednog interesantnog vremena - svakako ne idiličnog, ali, i te kako idOličnog.

Zvanje u bescenje

Isidora Đolović

izvor: www.srbel.net

Jesmo li se svi skupa priklonili demonu kapitalizma i njegovoj paklenoj sviti - malodušnosti, lenjosti, poricanju i pristajanju na manipulisanje (što odustajanje od borbe na određen način svakako predstavlja)? Posmatrajući ljude oko sebe, slušajući njihove priče, zaključujem kako izgovor za svakovrsno zlo obično bude - kriza. Ona je razlog što se prepuštamo najnižim porivima, najcrnjim mislima, veličamo sramotno, odbacujemo nekadašnje  težnje i nade kao bespotrebne, izlišne, uzaludne. Predajemo se i time postajemo laka meta za ovaj ionako izokrenuti svet, razorenog  sistema vrednosti, izobličenih ideala. A nije prvi put teško. Samo ti što su iz nezavidnih situacija tražili izlaz bez predaje i bez samodegradacije, ostavili su trag u vremenu. Trag svog junaštva, bilo ono globalno ili svakodnevno.

Sloboda govora i dobra reč

Isidora Đolović

Kako je to lepo kada se četiri predstavnika različite konfesije slože u svemu! Ovo je utisak koji me drži od emisije „Da.Možda.Ne“. Poruka koju su na taj način poslali nekako je ubedljivija od svega što je do tada izrečeno i učinjeno u odgovor pariskom napadu na redakciju satiričnog lista „Šarli ebdo“. 

izvor: www.seecult.org

Međutim, šta je zapravo dijalog, za koji se svi zalažu u teoriji, a u praksi ipak posežu za nekim drugim, grubljim sredstvima?  Definicija kaže „razgovor između dve osobe“, ali, čini se da je istinski dijalog mnogo teže ostvariti nego što izgleda. Pravo je umeće razgovarati, a ne pretvoriti pri tom svaki čin verbalne komunikacije u ličnu monodramu. Možda je srž sukoba u nespremnosti nas, civilizovanih primata, da sprovedemo ona načela kojima se toliko hvalimo.