Jednog hladnog, tmurnog podneva pre tačno sto godina, u jeku Velikog rata i početka srpskog odstupanja iz, podmuklo napadnute i sa svih strana opkoljene zemlje, romansijer u usponu potražio je mir i utehu svojoj saosećanjem, patriotizmom i uništenim idealima skršenoj duši, u talasima mutne reke.
piše: Isidora Đolović
Potomak boraca protiv osmanlijskih zuluma, o čemu je kao svedočanstvo
ostalo porodično prezime, tvorac “beogradskog romana” rođen je 4. juna 1884.
godine u Užicu. Od jedanaestoro dece trgovca Mijaila i njegove supruge Sofije,
poživelo je samo petoro - Milutin je bio drugi po redu, uz tri brata i najmlađu
sestru Božidarku. Očevi poslovi su brzo doveli do finansjiske propasti, pa
detinjstvo i mladost budućeg pisca obeležavaju odricanja i ogromna želja za
učenjem. Gimnazijski zanos i entuzijazam samo pojačavaju ove rano utvrđene
sklonosti, dodajući svemu snažan rodoljubivi elan. Već od studentskih dana,
biće izrazito jugoslovenski i socijalistički orijentisan, poput mnogih svojih
vršnjaka. Savremenici ga pamte kao finog, obrazovanog, uzdržljivog i tihog
mladića, povučenog u sebe. Veljko Petrović ga je opisao kao “oduševljenog i
aktivnog člana jugoslovenske nacionalne omladine”, revolucionara i slobodara,
koga su zbog melanholije i mračnog književnog izraza čak i najbliži drugovi
zvali “Mita Tuga”.
Kao član prve “Politikine” redakcije iz 1904. godine, upoznaje se i druguje
sa braćom Ribnikar, Branislavom Nušićem, Vladislavom Petkovićem Disom i Simom
Pandurovićem. Potonja dvojica su mu bili bliski prijatelji i koosnivači Društva
srpskih književnika, u septembru 1911. godine. Milan Vukasović ga se seća kao
najstaloženijeg člana udruženja, ali, “osetljiva srca”. Primera radi, sa Disom
se jednom prilikom posvađao toliko da su prestali da razgovaraju - pa, ipak,
kada je čuvenom boemu godinu dana kasnije preminula sestra, Uskoković je prvi
došao da izjavi saučešće. Kasnije će obojicu ratni vir povući u sudbinske
dubine, naslućivane na stranicama koje su vizionarski ispisivali.
Ideal balkanske republike, čiji bi stožer predstavljalo srpsko-bugarsko
ujedinjenje, negovao je veoma dugo. Vrhunac je predstavljao referat “Balkanska
konfederacija i jugoslovenska zajednica”, pročitan na Konferenciji
jugoslovenskih studenata, 1906. u Sofiji. Njegova disertacija se takođe zasnivala
na temi pokušaja carinske unije između Srbije i Bugarske (1905). Utoliko će
razočaranje biti veće, kada se iznenadnim obrtom u Drugom balkanskom ratu
mladalački snovi poruše. Pored svega toga, Milutin će objaviti dve zbirke
kratke proze (“Pod životom” i “Vitae fragmenta”), dva romana (“Došljaci” i
“Čedomir Ilić”) i zbirku pripovedaka (“Kad ruže cvetaju”), zadobiti poštovanje
strogog Jovana Skerlića i reputaciju najveće književne nade, doktorirati iz
pravnih nauka 1910. u Ženevi. Iste godine, oženio se Babet Fišer, osam godina
starijom kćerkom protestantskog sveštenika i vlasnice pansiona u kome je
stanovao tokom studija.
Veći nagoveštaj ove osetljive prirode, ali i strastvene privrženosti
otadžbini, predstavljala je “afera Sudslavische
Revue” iz 1912. godine, kada je Uskoković, uz još nekoliko pisaca, zaveden
pogrešnim najavama o novom sarajevskom listu Hermana Taska. “Jugoslovenska smotra”,
kako je u prevodu glasio njegov naziv, zapravo je bilo glasilo u službi
austrijskih interesa i dopisnici su žigosani izdajništvom. Mada je, prozrevši
istinu, odmah podneo ostavku i kasnije se sa uspehom opravdao, linč pojedinih listova
poput “Politike” (čiji je saradnik dugo bio) pogodio ga je, toliko da su neki u
ovim nepravednim optužbama videli glavni motiv kasnijeg samoubistva.
Zbog slabe telesne konstrukcije, nije učestvovao u Balkanskim ratovima. U
junu 1914. godine prelazi u Ministarstvo privrede, a dva meseca kasnije ga
unapređenje u službi vodi Trgovinskom inspektoratu Ministarstva, u Skoplje. Sa
oduševljenjem dočekuje vesti o Cerskoj pobedi, optimističan prema ishodu
srpskog otpora okupatoru i verujući u pomoć Francuza i saveznički trijumf. O
svom entuzijazmu obaveštava Babetu, koja za to vreme radi u kačaničkoj bolnici.
Uskoković se u ovom periodu, pored rada u konzulatu, aktivno bavi političkim
studijama i mnogo piše. Supruga mu veoma nedostaje, jer se njeno odsustvo
neočekivano produžilo do kraja avgusta 1915. Tih dana teši brata Radoja, pišući
mu:” Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu”. Energičnost i
preduzimljivost prožimaju i ostatak aktivne prepiske koju je vodio tokom
službovanja u Skoplju.
U jesen 1915, Bugari se okreću protiv srpske vojske. Nakon što su probili
deonicu Skoplje - Vranje, nateravši stanovništvo na povlačenje u dva pravca: za
Solun (preko Tetova i Bitolja) ili Prištinu, Uskoković zajedno sa Branislavom
Nušićem organizuje Narodnu gardu. Babet ostavlja sa porodicom Baltić, koja će
je kasnije povezati sa američkom misijom ledi Lejle Pedžet. Napušta grad dva
dana pre njegovog pada, 7. oktobra, povlačeći se sa izbeglicama u drugom od
postojećih smerova. Zbeg u Prištini demorališe i deprimira pisca: stalno pljušti,
nema ogreva, vladaju hladnoća, glad i strah, dok preki vojni sud svakodnevno
strelja. Vlada se u tom trenutku nalazi u Nišu, vrhovna komanda u Kruševcu, a
nada u iščekivane dobre vesti sve više kopni. Umesto nje, nadiru nove i nove
kolone izbeglica. Slavni Nušić u romanu “Devetstopetnaesta” opisuje Uskokovića
kao “sklonog mračnim mislima i očajnim odlukama”, sa prestravljenim pogledom i
dušom pomračenom “jadom, rasulom i slomom” zatečenim u Prištini.
Književnik i tadašnji komandant saobraćaja u Prištini, Milan Vukasović,
svedoči o Uskokovićevom očajničkom nastojanju da se prebaci do Niša. Ne želeći
da ostane u atmosferi bunila i rasula, koje ga je ubrzano osvajalo i iznutra,
nervozan od samog zvuka telefona, moli ga da mu obezbedi prevoz. Naposletku je
otputovao “preko Podujeva, nekim starim automobilom u koji je stalo preko
trideset putnika, zbijenih da se nisu mogli pokretati”. Uprkos skučenosti, bio
je srećan što je “uspeo da se spase”. U Kuršumliju stiže 13. oktobra noću,
bolestan, unezveren i prokisao. Njegov brat Aleksandar kasnije će tvrditi kako
je usput oboleo od tifusa, što nikada nije potvrđeno, ali, nije ni isključeno.
Tek, znaci rastrojstva su se kod pisca ispoljili već po dolasku. Neprestano je
krivio sebe za slom otadžbine, a doktor Sreten Popadić bezuspešno pokušavao da
ga umiri i leči. Nušić smatra da “nije imao više moralne snage da se odupre
težini događaja”, pa saznavši da im je presečena odstupnica, odlučuje da krene
putem koji je do tada namenjivao svojim književnim junacima. Mir je potražio u
talasima mutne, nabujale Toplice.
Bio je 15. oktobar pre tačno jednog veka, kada je očevidac Mile Janićijević
spazio čoveka obučenog u crno, kako šeta uz reku između 11 i 12 h. Zaustavio se
“pedesetak metara ispod mosta gde je bilo najdublje svrtište”(vir). Dan je bio
oblačan, a reka nabujala. Ostavivši stvari na obali, Milutin Uskoković skače sa
najdeblje krive vrbe. Slučajni prolaznici uzaludno pokušavaju da pozovu pomoć.
Telo je pronađeno nekoliko stotina metara nizvodno, u livadi Vlajka Ilića.
Piščev biograf, Radomir V. Ivanović (čija nam je monografija iz 1968. ovom
prilikom bila dragocen izvor podataka) zaključuje kako je to mnoge zavelo na
pogrešan zaključak o skoku sa obližnje Veljkovića ćuprije.
 |
| Članovi književnog kluba "Milutin Uskoković" na mestu tragedije; izvor: www.toplickevesti.com |
Prilikom izvršenja obdukcije, kojom je rukovodio pomenuti doktor Popadić,
konstantovana je tuberkuloza mozga. Bolničar Luka Kuril, pored ovog podatka, u
svojoj prepisci iznosi i sećanje na poslednje sate provedene sa Uskokovićem,
sećajući se piščeve nelagode pred vojnom patrolom koja ga je zamalo osumnjičila
za dezerterstvo. Hapšenje bi vodilo neminovnom streljanju, međutim, Kuril se
snašao rekavši im da zajedno nose hleb za vojnu bolnicu. To je ipak neprijatno
pogodilo pisca, koji se sutradan utopio. Među njegovim stvarima pronađena je
oproštajna beleška, sa molbom da se ostave gazdarici kod koje je stanovao i
rečima: “Ne mogu da podnesem propast otadžbine”.
Kao dve najveće misterije ostaju mesto pokopa i uzrok samoubistva. Naime,
pošto je tih dana u Kuršumljiji sahranjen grčki konzularni predstavnik, a
Uskoković je takođe nekada radio u skopskom konzulatu, grob je pogrešno
obeležen. Propust je otkriven 1920. i tom prilikom Babet podnosi, neodobren, zahtev
za ekshumaciju. Mišljenja su da je, kao samoubica, sahranjen na mestu sa koga
je skočio u reku. Što se uzroka tiče, postoji niz “smelih i ničim
nepotkrepljenih” (R.Ivanović) verzija: od one da je izgubio poverljiva
dokumenta i bio u riziku da ga optuže za špijunažu, do gubitka velike svote
novca u vlasništvu Ministarstva. Sve su podstaknute nesmotrenom i neuobičajenom
odlukom da se kreće mimo opšteg pravca povlačenja. Dugo je bio neutvrđen tačan
datum smrti, čak i reke u čijim je talasima tridesetjednogodišnji pisac nestao
- a sve to zahvaljujući neproverenim vestima iz različitih izvora.
Usled ratnih okolnosti, objava smrti je izašla u neznatnom broju novina i
to sa zakašnjenjem, a nakon rata su novi događaji polako potisnuli tragičnu
sudbinu darovitog Užičanina u višedecenijski zaborav. “Kolo srpskih sestara”
1936. postavlja spomen-ploču na kući u kojoj je živeo, a rodni grad mu se
odužio bistom tek 1955. Ljubomir Simović razlog tome vidi u činjenici da je,
zbog podsmevanja Dimitriju Tucoviću, književnik u zavičaju dugo bio nepoželjna
osoba.
 |
| izvor: www.toplickevesti.com |
Danas je, međutim, neophodno da oživimo uspomenu na veliki potencijal i talenat, ali i veliko srce našeg književnika. Uskoković, Dis, Bojić i još mnogi koje je odneo vihor rata, u istoriji srpske književnosti, odavno su ustoličeni kao besmrtnici.
(Tekst u celini, deo feljtona "Pisci u ratu", moći ćete da pročitate u narednom izdanju "Revije Istorija", koje je u pripremi. Hvala!)