субота, 24. октобар 2020.

Subota sa knjigom: „Amok“

piše: Isidora Đolović

Iz nekog ne obavezno opravdanog razloga, ljubav i ludilo se oduvek povezuju jedno sa drugim, pa ipak, u punom imenu ovog romana našli su se, na prvi pogled nespojivi, zlokobni termin za oblik psihoze i tematska odrednica nežne priče. Na koji način ih uopšte staviti u isti kontekst? Naslovni pojam se odnosi na termin iz psihologije, jurišni amok ili malajsko ludilo, izrazito agresivan, destruktivni nagon koji može pratiti depresiju, rezultujući nasiljem počinjenim „niotkuda“. Tulio Forđarini, do tada afirmisan u krimi-noar žanru sa izraženom društvenom kritikom i aktivan u radu sa učenicima sklonim poremećajima u ponašanju, svojim prvim romanom za mlade „Amok. Luksemburška ljubavna priča“ (Odiseja, 2020; orig. Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.) nije previše odstupio od početnih namera, mada se okrenuo drastično različitom izrazu i pripovednom postupku. Dobitnik je nagrade Evropske unije za književnost 2013. godine, dok je ekranizacija „Baby(a)lone“ 2015. bila nacionalni kandidat za Oskara u kategoriji stranog filma. Za početak, hajde da pogledamo niče li zaista ljubav, taj čudni cvet, i na poslednjem zgarištu ideala...

субота, 17. октобар 2020.

Subota sa knjigom: „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“

piše: Isidora Đolović

Jeste li u nekom periodu dosadašnjeg života pisali dnevnik? Moja malenkost ga u kontinuitetu vodi (zar već?!) sedamnaest godina, s tim što je pre toga bilo više „prigodnih“ faza poput onih kada sam beležila dnevne utiske sa: letovanja, zimskih škola u prirodi, bioskopskih projekcija, čak i tokom bombardovanja '99. – ovo poslednje na podsticaj tetke. Nije pravilo, ali dnevnički zapisi u tom ranom uzrastu običnu počinju da se nižu od nekog prelomnog događaja i isprva su prilično šturi, „elementarni“, ali nekako izveštačeni usled svesti da odrasli u svakom trenutku mogu (uglavnom i hoće) zaviriti da ih pročitaju. Ne sasvim u slučaju Lote, glavne junakinje serijala „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“ (orig. Mein Lotta-leben) koji je doneo popularnost nemačkoj književnici Alisi Pantermiler. Hoće li jednoga dana postati nalik imenjakinji, Verterovoj opsesiji, ili možda vlasnici istog hobija – Bridžet Džons, pokazaće vreme. Za sada, zabeleške devojčice broje petnaest objavljenih knjiga, niz započet naslovom „Kunići na sve strane“ (Odiseja, 2020; orig. Alles voller kanichen, 2012.). Autorku su inspirisali romani Astrid Lindgren (što postaje jasno već imenovanjem junakinje), knjige o „Šonjavku“ i Adrijanu Molu, ali i sopstveni sinovi, zbog kojih je zapravo počela da piše.

среда, 07. октобар 2020.

Samo jedno lice ljubavi

piše: Isidora Đolović

Proletošnja izolacija donela mi je, kao i, verujem, mnogima, izvesne poražavajuće spoznaje u vezi sa ukućanima. Nažalost, „drugo“ i bliže upoznavanje sopstvene porodice nije dovelo do toga da se više dopadnemo jedni drugima, ali zato sam se mnogo puta razočarala i rastužila. Nije da odranije nisam bila svesna toga koliko su mi najbliži ograničeni, puni predrasuda, podložni površnim procenama i radikalnim stavovima, vikend-rasizmu, šovinisti, homofobi....takav je, budimo iskreni, ogroman deo populacije Srbije. Ali, ranije se verovatno nisam toliko obazirala, stalno trčeći za nekim svojim poslom; često nije ni bilo prilike da uopšte dođemo do sličnih tema. Mnogo važnije za mene je to što sam shvatila da su tako nazadne misli, čak i ako ih je dok sam odrastala (a, nerado priznajem, u blažim tonovima JESTE) bilo i kod mene, sa obrazovanjem, promenom sredine i slobodnim razvijanjem ličnosti odavno iskorenjene.