понедељак, 06. јул 2015.

"Da te mrze, a da ti se dive" : Jedna rock biografija

piše: Isidora Đolović


U filmu "Almost Famous (Korak do slave)", tinejdžer Vilijam Miler dobija šansu iz snova - da za prestižni časopis "Rolling Stone" napravi reportažu iz prve ruke o bendu "Stillwater". U toku su lude sedamdesete i on, postavši im pratilac na turneji, kao saputnik i sapatnik proživljava i iznutra upoznaje dušu grupe, srž rokenrola, glamur i bedu, svedočeći rastakanju zajednice nedodirljivih "bogova scene" iznutra. Nešto slično dogodilo se u stvarnosti našem proslavljenom rock novinaru Dušanu Vesiću sa gigantskim "Bijelim dugmetom", a trajalo je kroz čitavu njihovu karijeru, rezultujući prošlogodišnjom biografijom. Ova knjiga se pojavila gotovo istovremeno sa Ivačkovićevom, izuzetno zanimljivom, "Kako smo propevali" (obe u izdanju "Lagune") i predstavlja znatan doprinos čuvanju od zaborava i punom sagledavanju njihove zajedničke prošlosti, a nasleđa svih nas. Obećanje sa zadnje korice - da se "čita poput uzbudljivog romana" - začudo potpuno odgovara realnom utisku. Napisana je emotivno i znalački u isti mah, neposredno, detaljno, od početka do kraja dostojno teme.
"Bijelo dugme" je odavno prestalo da bude samo još jedan u nizu slavnih bendova iz još slavnije prošlosti o kojoj su nam roditelji pričali, a koju su starije generacije na (ne)sreću neposredno i doživele. Postalo je POJAM. Više od grupe, više čak i od mita neraskidivo sraslog uz onaj jugoslovenski, više od predmeta brojnih kulturoloških, muzikoloških, socioloških studija. Retki su primeri iz muzičke i kulturne istorije SFRJ oko kojih su mišljenja toliko podeljena, burna, maštovita, lišena ravnodušnosti. "Dugmići" su voljeni ili prezreni, možete davati prednost jednom od trojice pevača, ovom ili onom albumu, možete ih slaviti ili protestno cepati omote LP-ja (kao Dragan Kremer), ali im veličinu niko ne može poreći. Čitajući Vesićevu minuciozno sastavljenu i analitički objektivnu, ali takođe i poetski nadahnutu biografsku studiju, uviđamo istinske razmere njihovog značaja i toga koliko su zapravo neodvojivi deo priče o "materi i maćehi" Jugi (koju su opevali gromko, u antitezama!), o svima nama.


Vesić ih definiše kao "najmasovniji umetnički koncept Jugoslavije", kome je pošlo za rukom da veže "beskrajnu ljubav publike, konstantnu zavist kolega i podeljenu naklonost establišmenta" (str. 321). Za njega, "Bijelo dugme" je, ispravno i sasvim tačno, pojava od prevratnog značaja. Knjiga hronološki, uz mnoštvo fotografija i novinskih svedočanstava, prati njihov razvojni put. Vesić pri tom razlikuje tri faze kao TRI POSTMODERNISTIČKA KONCEPTA benda:

1. "pastirska", tj. pastoralna i teatralna(1974-1976);

2. urbana, "beogradska", buntovna (1977-1982);


3. izmicanje bilo kom žanru, (anti)politički angažman, poigravanje kanonima (1983-1989) 


Možda se tajna uspeha krije, pored pojedinačnih talenata svakog od članova i doprinosa koji su pružili celini, u nekoj od sledećih zanimljivosti:

-"Dugme" je nastalo 1974, kada i čuveni (kobni!) Ustav, a ugasilo se 1989, nešto pre države čiji je simbol bilo;
-prvi donose na ove prostore rokenrol u pravom smislu te reči: imidž, način života, turneje, euforiju, megalomaniju;
-mudro spajajući nespojivo, prelaze put od elemenata narodnih popevki inkorporiranih u vrišteće gitarske rifove i ubitačnu ritam-sekciju (poslušajte pesmu "Kad bi bio bijelo dugme"), nastupa sa simfonijskim orkestrom i progresivnog zvuka, takmičenja sa Točkom ("Kongres rock majstora") i akustičnog saglasja sa Vlatkom Stefanovskim ("Uspavanka za Radmilu M"), preko ska i novotalasnih trendova (album "Doživjeti stotu"), do repovanja o picajzlama sa Borom Đorđevićem ("Pediculis pubis"), saradnje sa klapom "Trogir", najboljim evropskim gajdašem (Pece Atanasovski u "Lipe cvatu"), ženskom vokalnom etno-grupom "Ladarice"....i stalno u svom stilu, a ipak prkoseći modama. Nisu se dali godinama!
-uprkos nesuglasicama i razmiricama članova, uvek su ispoljavali vrhunski profesionalizam i promišljenost;
-snimali u najboljem londonskom studiju, dokazali da se i pevajući na maternjem jeziku može stvoriti karijera rock-veličine svetskog kalibra;
-prvi i jedini uspeli da održe koncert visokog rizika, gde je sve bilo na ivici "eksplozije", bina i ozvučenje "na staklenim nogama", korak do ekscesa - i preobrate ga u legendu (da, da, Hajdučka česma je u pitanju!). Nešto slično ponoviće 1985. na beogradskom Sajmu, predstavivši Tifu - prgavog "dečka iz kraja" koji je svojim moćnim glasom doneo novu energiju i mladost, skeptičnoj javnosti očitao lekciju i pokazao da je institucija "Dugme" kadra da pregrmi čak i odlazak nikad prežaljenog mađioničara Bebeka;
-prvi i jedini imali afere zaista velikog odjeka: slučaj sa drogom i hapšenjem bubnjara Gorana "Ipeta" Ivandića, transfer klavijaturiste Ristovskog iz "Smaka" u "Dugme", Bregini eksperimenti sa diletantima i narodnim herojima (ambiciozni i ludi plan da se na albumu "Pljuni i zapjevaj...." nađu Vice Vukov, Mića Popović i Svetozar Vukmanović Tempo), operskim divama (Dubravka Zubović kao gost na turneji 1987) i "četničkim" spotovima (prva, cenzurisana i brzinski uništena verzija spota "Đurđevdan"); prva rock pesma na albanskom jeziku ("Kosovska" 1983), hibrid dve himne ("Lijepa naša" i "Tamo daleko", stopljene kao da su oduvek bile jedno), obrada tada aktuelne državne himne "Hej, Sloveni", večita borba sa cenzurom; misteriozna i tragična smrt nesrećnog Ipeta (navodno samoubistvo skokom sa šestog sprata beogradskog hotela "Metropol" 1994);
-to što su im 1981. na Hipodromu predgrupa bili "Iron maiden";
-to što su učestvovali na radnim akcijama, dokazujući da su uprkos svemu "samo raja";
-zbog neverovatne koncertne energije i sposobnosti da pokrenu ljude - upravo "dići ruku, a puk da te slijedi";
-toga što u repertoaru imaju najveći i najpesničkiji biser rokenrola zvani "Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš";
-zbog umeća ulaska u krv jugoslovenskih naroda i narodnosti, postajanja nezaobilaznim delom naše tradicije....i nepristajanja da "budu sve što drugi hoće".

Malo li je? 

Za mene, ova knjiga ima emotivni i evokativni značaj. Odrasla sam uz njihovu muziku. Kao osnovac izazivala čuđenje ljudi iz okoline što "slušam te stare stvari". Bila na Hipodromu 2005. godine. I mislila sam da mi ništa nije nepoznato! Ali, čitajući i saznajući (obnavljajući) pojedinosti njihove burne istorije, naprosto dobijate potrebu da ponovo, pažljivo preslušate te ploče, te dobro poznate, često zdravo za gotovo uzete pesme. Sa novim uvidom, novim osvetljenjem, izvadih "iz naftalina" mp3 Dugmeta i podsetih se zašto će ti zvuci detinjstva uvek imati mesto u mom srcu, zašto su neosporivo bili najveći i najznačajniji jugoslovenski bend, zašto prevazilaze elitističko-maliciozne etikete "pastirski rock" i zašto im barem zbog te topline u Tifinom glasu sa "bezimenog" albuma iz godine kada je Sarajevo ugostilo Zimske Olimpijske igre (a tek antologijskih stihova, uspešnog izlaženja na kraj sa svakom stilskom varijantom, toga što su SFRJ otkrili AUTENTIČNI rokenrol, inteligentno provocirali, emocijom osvajali?) naprosto moramo oprostiti sve kikseve....

"...i čuću kad ti se moje ime omakne...krene...polako, sama od sebe, posljednja suza za mene..."


2 коментара:

  1. Nikako da skrpim keša i snage da siđem do grada te kupim ovaj masterpis. Imam samo jednu knjigu o Dugmetu iz 1980. Pisao Duško Pavlović. Malo je konfuzna knjiga jer je pisana u prvom licu ko neki putopis sa anegdotama, al' zato ima dobrih intimnih detalja sa pripreme albuma "Bitanga i princeza". :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, sad imaš akciju u "Laguni", 40 % popusta na određene naslove, među kojima je i ova knjiga, akcija traje do 7. oktobra. Eto ti prilike!:))))

      Ja imam neke osrednje "brošurice" koje su izlazile uoči koncerta na Hipodromu 2005. (bila, videla), Amir Misirlić je autor jedne, ali Vesićeva je baš bez premca.

      Preporučujem ti "Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika", Ivan Ivačković je autor. Obuhvata društveni kontekst i vrlo je zanimljiva.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...