Fantastika pre vremena (1): Antiutopija u svemiru

piše: Isidora Đolović

Kada su jednom obnovljene viševekovnim ropstvom onemogućavane kulturne veze našeg učenog naroda i „belog sveta“, ništa nije moglo zaustaviti dalekovidu, znanja željnu imaginaciju u preletanju granica.

Često slušamo o kulturama i tradicijama „malih“ naroda čiji (umetnički, vojnički, naučnički) velikani bez problema mogu parirati onim globalno najznamenitijim i najuticajnijim, samo da nije nepravedne skranutosti. Srpski van svake sumnje spada u ovu grupu. I dok se o našim junačkim, ali i istraživačkim podvizima, posebno u godini raznovrsnih jubileja koje (koliko-toliko dosledno i dostojno) obeležavamo, mnogo čuje i saznaje, bilo bi korisno malo dublje uroniti u uzbudljivo i nedovoljno istraženo područje srpske književnosti tog perioda. Pogledajmo izbliza šta je, uz kasnijeg Nobelovca i skupinu na internacionalnom nivou veoma cenjenih autora, gotovo vek pre toga pružila evropskoj književnoj sceni. Uočimo podudarnosti, inovacije, savremenost u vremenu kada se neki od žanrova čak i u svetu tek formiraju i utemeljuju. Možda će nam podići preko potrebnu svest o značaju kulture i njenom nezamenljivom doprinosu ugledu jednog društva, odnosno njegovoj istinskoj veličini. 

Dragutin Ilić, najdugovečniji i stvaralački najplodotvorniji član čuvene pesničke porodice, rođen je 1858, a preminuo 1926. godine. Danas nedovoljno cenjen i priznat, za života se svestrano oprobao u gotovo svim žanrovima. Orijentacijom na mistično, anti-utopijsko i fantastično budi interesovanje modernih proučavalaca književnosti. Najintrigantnija je svakako njegova drama „Posle milijun godina“, nastala 1899, na samom kraju veka. Sve češće pominjana, ali, očigledno ne i dovoljno čitana!

Ilićevo delo se smatra prvim antiutopijskim naučno-fantastičnim (dramskim) tekstom u svetskoj literaturi. Sa podnaslovom „Tragikomedija u tri čina s prologom“, odigrava se u prašumi iznikloj na mestu nekadašnjeg Pariza, grada svetlosti i umetnosti. Moderni svet je potonjih pojmova očigledno lišen, a u njemu obitavaju još samo starac Natan (obrastao u bradu i nag, sa Knjigom prošlosti na krilu, baš poput nekog biblijskog proroka i u skladu sa svojim imenom) i njegov sin Danijel, poslednji preostali Zemljani. Vasionom vladaju neka nova bića, idealna u svojoj besmrtnosti. Otac i sin žive u pećini, love, sa melanholijom se sećaju „zlatnog doba“ koje su nikad zadovoljene težnje smrtnika dovele do kraha. Novi osvajači Zemlje su unapređeni ljudi Duhosveta, dok je provobitni čovek ugrožena i primitivna vrsta, proganjana poput životinje.

Supružnici Zoran i Svetlana, u ugovorenom braku koji bi trebalo da traje 500 godina, nakon čega će ulogu muža preuzeti njihov prijatelj i kolega Sanko, predstavnici su nove  civilizacije. Oni ne stare, niti umiru, pa im je i koncepcija vremena drugačija. Bave se istraživanjem  ostataka prastarih stvorenja sa Zemlje, tek jedne u nizu galaktičkih kolonija i pri tom su im najveći rivali žitelji Merkura, skloni potkradanju (a predstavljaju ih Lagan, Biljan i Zora - dvoje poslednjih takođe supružnici). Obe ekspedicije stižu sa istom namerom, a Zoran pride planira da supruzi za jubilarnu godišnjicu, vek ipo braka, priredi iznenađenje i pokloni dve retke zverke za njene oglede. U pitanju su poslednji primerci „životinje zvane čovek“, nečeg između njih i majmuna. Sud budućnosti smešta Natana i Danijela u kavez za ispitivanja i čini od njih predmet svađe dva naučnička tima. Novi ljudi ne znaju šta je ljubav, brak za njih predstavlja zajednicu bez osećanja u kojoj je sasvim svejedno ko će kome biti partner, budući da su svi u suštini „samo svoji“. Danijel se zaljubljuje u Svetlanu, koja nije u stanju da razume izlive osećanja, a s druge strane je za to (ponovo u vidu eksperimenta) voljna Zora, pa sa Laganom pokušava da ga „ulovi“ i ukrade od  Duhosvećana. Suštinsko nerazumevanje dovodi do niza tragikomičnih situacija.

Jedna od takvih epizoda je Danijelov susret sa mermernom skulpturom, koju će poistovetiti sa Svetlanom - i obrnuto. Poželeće da „zagreje mramornu statuu svojim prometejskim ognjem“, jer u svetu bez ljubavi, borbe i vremena ne vidi svrhu, dok je za voljenu on samo životinja i naučni izazov. Poboljšanoj vrsti su „ljubav, mržnja, očajanje, čežnja, fizički bol,duševna patnja…“ bolesti i uzroci nesavršenstva i smrtnosti. Čak se i govor poniženih homo sapiensa razlikuje, a ukoliko vas je ovaj kratak opis sižea zainteresovao, pravac biblioteka. Još samo jedan nagoveštaj u vidu citata: „Pogledajte, vi, deco savršenstva, u kome se ne oseća ništa, ne želi ništa. U ovom poništenom životu leži tragedija.“ Od pozitivizma do sumnje u dobar ishod čovekovog postojanja. Koliko će proći do romana „Vrli novi svet“ i „1984“?

Antiutopija orvelovskog tipa je i pripovetka Svetolika Rankovića „U 21. veku“. Govori o potpunoj asocijalizaciji društva, apsolutnoj kontroli vlasti nad pojedincem i poslušnosti građana pred kultom vrhovnog vođe Metuzalema (ministra prosvete). U priči se, između ostalog, jedan profesor obreo u našem vremenu, gde zatiče apsolutnu vladavinu matrijarhata. Muškarci preuzimaju nekadašnje ženske dužnosti (čak su i  imena izokrenuta, npr. „gospodin Persa“), država se stara o svim osnovnim potrebama ljudi, a književnost i kultura su beznačajne stvari, bez uticaja na miran i srećan tok života. Zvuči poznato? Na korak do Domanovićeve distopije….