Kada su jednom obnovljene viševekovnim ropstvom
onemogućavane kulturne veze našeg učenog naroda i „belog sveta“, ništa nije
moglo zaustaviti dalekovidu, znanja željnu imaginaciju u preletanju granica.
Često slušamo o kulturama i tradicijama „malih“ naroda čiji
(umetnički, vojnički, naučnički) velikani bez problema mogu parirati onim
globalno najznamenitijim i najuticajnijim, samo da nije nepravedne skranutosti.
Srpski van svake sumnje spada u ovu grupu. I dok se o našim junačkim, ali i
istraživačkim podvizima, posebno u godini raznovrsnih jubileja koje
(koliko-toliko dosledno i dostojno) obeležavamo, mnogo čuje i saznaje, bilo bi
korisno malo dublje uroniti u uzbudljivo i nedovoljno istraženo područje srpske
književnosti tog perioda. Pogledajmo izbliza šta je, uz kasnijeg Nobelovca i
skupinu na internacionalnom nivou veoma cenjenih autora, gotovo vek pre toga
pružila evropskoj književnoj sceni. Uočimo podudarnosti, inovacije, savremenost
u vremenu kada se neki od žanrova čak i u svetu tek formiraju i utemeljuju.
Možda će nam podići preko potrebnu svest o značaju kulture i njenom
nezamenljivom doprinosu ugledu jednog društva, odnosno njegovoj istinskoj
veličini.
Dragutin Ilić, najdugovečniji i
stvaralački najplodotvorniji član čuvene pesničke porodice, rođen je 1858, a preminuo
1926. godine. Danas nedovoljno cenjen i priznat, za života se svestrano oprobao
u gotovo svim žanrovima. Orijentacijom na mistično, anti-utopijsko i
fantastično budi interesovanje modernih proučavalaca književnosti.
Najintrigantnija je svakako njegova drama „Posle milijun godina“, nastala 1899,
na samom kraju veka. Sve češće pominjana, ali, očigledno ne i dovoljno čitana!
Ilićevo delo se smatra prvim antiutopijskim
naučno-fantastičnim (dramskim) tekstom u svetskoj literaturi. Sa podnaslovom
„Tragikomedija u tri čina s prologom“, odigrava se u prašumi iznikloj na mestu
nekadašnjeg Pariza, grada svetlosti i umetnosti. Moderni svet je potonjih
pojmova očigledno lišen, a u njemu obitavaju još samo starac Natan (obrastao u
bradu i nag, sa Knjigom prošlosti na krilu, baš poput nekog biblijskog proroka
i u skladu sa svojim imenom) i njegov sin Danijel, poslednji preostali Zemljani.
Vasionom vladaju neka nova bića, idealna u svojoj besmrtnosti. Otac i sin žive
u pećini, love, sa melanholijom se sećaju „zlatnog doba“ koje su nikad
zadovoljene težnje smrtnika dovele do kraha. Novi osvajači Zemlje su unapređeni
ljudi Duhosveta, dok je provobitni čovek ugrožena i primitivna vrsta,
proganjana poput životinje.
Supružnici Zoran i Svetlana, u ugovorenom braku koji bi
trebalo da traje 500 godina, nakon čega će ulogu muža preuzeti njihov prijatelj
i kolega Sanko, predstavnici su nove
civilizacije. Oni ne stare, niti umiru, pa im je i koncepcija vremena
drugačija. Bave se istraživanjem
ostataka prastarih stvorenja sa Zemlje, tek jedne u nizu galaktičkih
kolonija i pri tom su im najveći rivali žitelji Merkura, skloni potkradanju (a
predstavljaju ih Lagan, Biljan i Zora - dvoje poslednjih takođe supružnici).
Obe ekspedicije stižu sa istom namerom, a Zoran pride planira da supruzi za
jubilarnu godišnjicu, vek ipo braka, priredi iznenađenje i pokloni dve retke
zverke za njene oglede. U pitanju su poslednji primerci „životinje zvane
čovek“, nečeg između njih i majmuna. Sud budućnosti smešta Natana i Danijela u
kavez za ispitivanja i čini od njih predmet svađe dva naučnička tima. Novi
ljudi ne znaju šta je ljubav, brak za njih predstavlja zajednicu bez osećanja u
kojoj je sasvim svejedno ko će kome biti partner, budući da su svi u suštini
„samo svoji“. Danijel se zaljubljuje u Svetlanu, koja nije u stanju da razume
izlive osećanja, a s druge strane je za to (ponovo u vidu eksperimenta) voljna
Zora, pa sa Laganom pokušava da ga „ulovi“ i ukrade od Duhosvećana. Suštinsko nerazumevanje dovodi
do niza tragikomičnih situacija.
Jedna od takvih epizoda je Danijelov susret sa mermernom
skulpturom, koju će poistovetiti sa Svetlanom - i obrnuto. Poželeće da „zagreje
mramornu statuu svojim prometejskim ognjem“, jer u svetu bez ljubavi, borbe i
vremena ne vidi svrhu, dok je za voljenu on samo životinja i naučni izazov.
Poboljšanoj vrsti su „ljubav, mržnja, očajanje, čežnja, fizički bol,duševna
patnja…“ bolesti i uzroci nesavršenstva i smrtnosti. Čak se i govor poniženih
homo sapiensa razlikuje, a ukoliko vas je ovaj kratak opis sižea zainteresovao,
pravac biblioteka. Još samo jedan nagoveštaj u vidu citata: „Pogledajte, vi,
deco savršenstva, u kome se ne oseća ništa, ne želi ništa. U ovom poništenom
životu leži tragedija.“ Od pozitivizma do sumnje u dobar ishod čovekovog
postojanja. Koliko će proći do romana „Vrli novi svet“ i „1984“?
Antiutopija orvelovskog tipa je i pripovetka Svetolika
Rankovića „U 21. veku“. Govori o potpunoj asocijalizaciji društva, apsolutnoj
kontroli vlasti nad pojedincem i poslušnosti građana pred kultom vrhovnog vođe
Metuzalema (ministra prosvete). U priči se, između ostalog, jedan profesor
obreo u našem vremenu, gde zatiče apsolutnu vladavinu matrijarhata. Muškarci
preuzimaju nekadašnje ženske dužnosti (čak su i
imena izokrenuta, npr. „gospodin Persa“), država se stara o svim
osnovnim potrebama ljudi, a književnost i kultura su beznačajne stvari, bez uticaja
na miran i srećan tok života. Zvuči poznato? Na korak do Domanovićeve
distopije….
Нема коментара:
Постави коментар