среда, 10. мај 2017.

Sužanj prošlosti

piše (i patetiše): Isidora Đolović

Za razliku od mnogih, koji su sećanja na sopstvene početke u našem velegradu prizivali u istoimenoj emisiji, ja u Beograd nisam stigla famoznom Balkanskom ulicom. Dolasci su uvek vodili Nemanjinom, što je prilično smešna podudarnost - naime, moja ulica u rodnom Čačku takođe je Nemanjina (iako je, iz godina ranog detinjstva, pamtim i pod imenom Slobodana Penezića-Krcuna). Obe su usmerene ka istom cilju - kući.

Kao da je bilo juče, kada smo pre skoro deset godina, jednog neuobičajeno toplog ranooktobarskog dana stigle na glavnu autobusku stanicu. Ana i ja, brucoši Filološkog fakulteta (ona srpskog jezika, ja književnosti), najbolje drugarice, cimerke. Zimski semestar na samom početku, iza nas zavičaj sa mnogim dragim i manje dragim ljudima, ispred nas nepregledni izazovi potpuno novog, nepoznatog sveta. Ne orijentišući se još uvek dobro u velegradskoj gunguli, promašile smo tramvajsko stajalište i, sve vukući preteške kofere, UZBRDO prepešačile Nemanjinu do trga Slavija. Iz današnje perspektive, zaista sumanuto! Nije to bila poslednja zabuna sa gradskim prevozom u toku te prve studentske godine - uostalom, ne upoznaje li se Beograd najbolje baš na taj način? A dvostruko presedanje nam ionako nije “ginulo” do Kanarevog brda, preko Autokomande i Banjice, sve počev od kružnog toka na spomenutoj Slaviji. Polovina vremena proživljenog u prestonici, provereno, otpadne samo na GSP zavrzlame.

Sada (što će reći, u poslednje tri godine), kad u BG dolazim tek periodično i uvek sa večernjim vraćanjem u Čačak, obavezno po “iskrcavanju” na stanični peron, ako baš ne žurim, prelazim istu maršrutu. Otpešačim od železničke, ispentram se dugačkom Nemanjinom, prateći liniju tramvaja i ruševine Generalštaba do doskorašnjeg počivališta Dimitrija Tucovića. Pozdravim Gavrilov spomenik u parku do ulice, izbrojim kvadrate na pločniku i pešačke prelaze, po navici se oglednem u prozorima hotela, prodavnica i banaka. Okrenem zatim do SKC-a i “Beograđanke”, kroz park iza Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa Terazijama prema centru i mom fakultetu.
Pamtim svako mesto na kome sam stanovala za tih šest godina (a promenila sam tačno četiri stana i tri studentska doma, u šest različitih delova grada), svaku liniju trole ili busa, stajališta, izgled naselja, ljude. Sa tugom i nostalgijom prizivam dane studiranja, kada sam od prepreka i teškoća bežala u rad, borila se učenjem, nadala da će dobri rezultati omogućiti predah na kraju prve etape. Propustila sam ŽIVOT, dozvolila da odricanja nadvladaju, nisam uživala u svakodnevnici, u prisustvu na ulicama Beograda. Nisam dovoljno upijala svet oko sebe, ni cenila dragocene prolazne trenutke. Mislila sam da će za to biti dovoljno vremena pošto jednom (što pre!) steknem diplomu, pa se zaposlim i osamostalim, kada moji više ne budu morali da podižu kredite za kiriju, a ja ne budem delila tesne sobičke u internatima ili bila pod prismotrom kao podstanar džangrizavih prestoničkih baba. Bila sam uverena kako će život tek početi kada završim faks, pa mi nije bilo teško, ni žao, da sve podredim učenju. Imala sam ideale i verovala u budućnost. U Beogradu, pa odatle u belom svetu, najbolje „gradu svetlosti“. Nikako nazad.
Ne osećam se ni dana starije, a istovremeno sam prestarela i umorna. Dok autobus ulazi u Rakovicu, a svuda oko mene se prostire pogled na grad, plače mi se - jer znam da ću se predveče opet vraćati suprotnim smerom, u odavno otuđeni zavičaj. U meni se, tada, pomešaju radosno osećanje povratka domu moje duše i svest o tome da je on za mene izgubljen, kao i svaka prošlost. I patim za vremenom kada su dve bezazlene tinejdžerke, očiju punih snova i sa prtljagom krcatim „taperver“ kutijama hrane, knjigama, čistim peškirima, mislile da je najveća tragedija stanovanje kod stroge gazdarice „Bogu iza tregera“. Kada bi ljudi bili svesni da im niko i ništa neće vratiti godine, možda bi im pogled na život bio drugačiji. Možda bi shvatili da jedino budućnost, koju najviše iščekujemo i u nju ulažemo maksimum, zapravo NE POSTOJI. Uvek smo u sadašnjosti, čak i kada se ona odavno pretvori u prošlost, jer, to je tek zakasnela počast koju joj odajemo. Kad već na vreme nismo mogli, nesvesni ili preterano optimistični.

Živite sadašnjost, kako vas ne bi zarobila kad sve, neminovno, postane stvar prošlosti.

Muzička tema:


10 коментара:

  1. Meni je, na sreću ili ne, preseljenje u novi grad došlo sa polaskom u srednju.. Tada sam, kao i svaki tinejdžer, bila kivna na promene protiv kojih nisam ništa mogla, nostalgija mi je u prvoj godini, u kojoj su svi ionako dezorjentisani, predstavljala najveći problem te sam dane odborojavala do polaska starom domu i vraćanja u "normalu" makar ona bila u trajanju od dva dana svake nedelje.
    S polaskom na fakultet sam konačno zavolela i grad u kom živim i ta nostalgija iz dana u dan je sve manja, pa su i odlasci na staru adresu sve ređi.
    Kad se setim te brucoške godine i tog optimizma, novine koju je fakultet predstavljao. Za prvi ispit sam učila kao da nikad u životu odgovarala nisam (nije mi bila poznata "procedura" pa nisam znala ni šta da očekujem)..

    Sada moja baba kaže - eto samo da se zaposliš tu u selu, blizu ti je kuća (ona živi ulicu od biblioteke), imaš sobu i sve je rešeno. Ono što ona ne vidi pošto joj je život tamo prošao to je da maltene sem penzionera niko nije ostao, svi koji su mogli su dali gas i nestali. Ni lekara danas, sutra neće biti..
    Odavde gde sam sada mogu samo dalje, nikako na polaznu tačku koju sam za sobom ostavila pre deset godina.
    Ja razvezala, ne zameri.. Htedoh reći da sve razumem, mislim da je to u neku ruku i univerzalno stanovište svakog studenta u našoj državi kom je perspektiva misaona imenica.

    Pesmu nisam čula 100 godina, hvala na podsećanju, pun je pogodak! Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti mnogo na čitanju i komentaru.:*
      Meni je prva godina bila fijasko, ponajviše zbog loše gazdarice, nesnalaženja na fakultetu i blagog razočaranja, a onda i normalne nostalgije usled prvog odvajanja od kuće. Svakog drugog vikenda sam putovala tamo i tek sa preseljenjem u stan bez nadzora gazde, krenulo mi je na faksu, zavolela sam Beograd, navikla se...sve dolazi sa promenom perspektive, izgleda.:)
      Ali, u međuvremenu se ukoreniš tamo, a obeskoreniš u zavičaju. Nikako ne mogu da se naviknem na sredinu iz koje sam, kao što kažeš, otišla pre deset godina, već tri godine sam ni ovde ni tamo, a najteže mi pada što sam sve dalja od struke, prijatelja, interesovanja.
      Naravno da moraš i možeš ići samo napred!:*
      Meni je, naprotiv, dalji život već viđen kao Sizifovo guranje, s obaveznim klonućem i kotrljanjem opet nizbrdo.
      "Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna!"
      Uglavnom, hvala na divnom komentaru i deljenju ličnost iskustva.:)

      Избриши
  2. Jao divan post :)
    Ja se iz svog rodnog grada nikada nisam selila, mada se moj život puna dva meseca na Malti smatra preseljenjem. Ali pamtim dve nedelje provedene u Beogradu, dovoljne da me nauče tada da sam još uvek mlada za isti. A dogodile su se po dolasku na prijemni ispit. Naime imala sam već punih 19 godina kada me je poneo žar da bih mogla da pratim svoje snove, pa sve što želim da radim je da piše. Ma okolne stvari "da danas pisci ne uspevaju" i ostale gluposti nisu me interesovale. Ipak znajući svoj prosek u školi kao i to da sam odluku donela bez mnogo spremanja prijemnog odlučim ja da kokurišem za višu dizajnersku
    za svaki slučaj -ispiti su na filioškom i dizajnerskoj bili prilično odvojeni što mi je dalo šansu da malo istražim Beograd. Sa bakom i sestrama odsele smo na Vračaru kod bakine prijateljice kod koje je bilo planirano da ja živim ako upišem faks tamo. Prva nedelja je bila idealna -buđenje sa pogledom na hram Svetog save, svetla velegrada i sunčani dani koji su kako sam ja tada verovala čekali samo mene, provincijalku, umetnicu da dođem tamo. Poseta galeriji umetnosti u Knez Mihajlovoj koju sam već nakon dva dana posećivala sama jer sam naučila put "beži iz Kneza banrkotiraću" rekla mi je moja baka kada sam joj po stoti put rekla da idem najčuvenijom Beogradskom ulicom. Iznenađujuće je da sam se relativno brzo snalazila, naučila sam u koj bus da uđem, gde da siđem za manje od nedelju dana (sa tim da nisam išla u ekstreme kao što su Novi Beograd, Zemun a i Vračar mi se najviše dopao nije bilo potrebe), možda zato što me je ujak sa 12 godina naučio da se snalazim u stranoj zemlji kada mi ni jezik nije najbolje išao ili do nečeg drugog. Jednom nas je bakina prijateljica vodila na Adu, to je doživljaj sada kad gledam slike smejem se. Ma gotovo u svojoj glavi ja sam već ostala u BG-u uprkos dugogodišnjem preziru koji sam gajila prema istom. Polaganje prijemnog na filološkom i moj prvi mini koktel poslužen u kafiću par koraka sa leve stran fakulteta, koji je častila konobarica kada je videla koliko mi se tresu ruke. Na kraju sam uplala na oba fakluteta (na dizajnerskoj i na budžet), ali me je nalet realnosti naterao da shvatim, da se do zanimanja iz snova, barem mojih ne živi naterao me je da shvatim i da sam ja isuviše neozbiljna za odvajanje (kasnije se pokazalo kao istinito jer kada su baka i sestre bile van grada dva dana na nekom slavlju zaboravila sam psa da nahranim, jadan morao je da dovlači hanrilicu "sipaj Bog te vido nemoj da si stipsa", sebe sam nahranila tek kada mi je pripalo muka a celu noć sam provela sa upaljenim svetilma plašeći se svakog šuma, i zvuka koji sam čula), želim da se jednom preselim u Beograd, kako bih mogla da probm svoje šanse u svetu pisanja ali polako.
    Eto insirisala si me da napišm i sovje iskustvo, odličan post :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Saro, hvala mnogo što si podelila svoje iskustvo :* i naravno, na čitanju i divnom komentaru.:)
      Ja Čačak nikada nisam nešto volela, sem po prirodi stvari jer sam tu rođena i odrasla. On svakako nije lep grad, ali još ružniji mu nje mentalitet žitelja, pogan i ograničen. Beograd me nekako baš zbog te širine duha i slobode koju nudi, osvojio.
      Potpuno te razumem. Bila sam na budžetu tokom najvećeg dela studija, živela zaista skromno, ali su troškovi (kirija i računi) svejedno bili veliki za moje roditelje. Grad ti pruža mnogo šansi, ali istovremeno je neophodno neko polazno ulaganje. Svakako ne odustaj od svog sna!
      Ja se često pitam da li je bilo bolje da upišem neki drugi smer ili da ne studiram uopšte, jer kada ne znaš za bolje i više, teže ćeš preceniti svoje sposobnosti, lakše se navići na to gde jesi.:(
      Vračar mi je, inače, najlepši i omiljeni deo Beograda - uz Stari grad i Savski venac verovatno najlepša opština. Nažalost, nikada tamo nisam stanovala, ali sam godinama tuda svakodnevno prolazila trolom (Crveni krst, Čubura, Hram, Slavija) i obožavam Vračar, neostvaren mi je sam da tamo stanujem.
      Imam sreće da mi je faks na najlepšem mestu, sve blizu: Kališ, Knez Mihailova, Studentski park...
      Divan komkentar, mnogo ti hvala. Drago mi je što vas je tekst i lično dotakao.:)

      Избриши
  3. Анониман12. мај 2017. 09:57

    Rastuzi me tvoj tekst :-( U vecem delu teksta sam se pronasla i prepoznala. Meni je povratak u rodni grad bio nezamisliv, inace sam iz jednog grada koji jako, jako lici na Cacak, mislim da je manji od Cacka, takodje u Zapadnoj Srbiji, kada sam u Cacku kao da sam u svom rodnom gradu tako da te potpuno razumem. Jedva sam cekala da dodjem u Beograd da studiram. I da ostanem u Beogradu da zivim. I uspela sam u tome. Zaposlila sam se ( mada iskreno nisam zadovoljna svojim poslom, radim kao profesor i zaista volim da poducavam druge,nikada nista drugo nisam ni radila, ali ......sve je otislo dodjavola, posebno nase skolstvo, ali to je sada vec druga tema), udala se, kupili smo stan, rodila decu, u rodni grad sve redje idem. Imala sam priliku da odem u inostranstvo ali nesto mi ne da. Nisam zadovoljna zivotom u ovoj zemlji, stanjem u ovoj zemlji, ali opet mi nesto ne da da odem. Videcemo sta ce biti u buducnosti. Zelim ti da ostvaris sve svoje snove i da uspes u zivotu! Ja sam nakon diplomiranja odlucila da ostanem ovde, iako su moji roditelji bili za to da se vratim u svoj grad pa odatle da trazim posao u Bg ili cak da se tamo zaposlim dok ne iskrne nesto bolje u Bg, znala sam da ako se tamo vratim velike su sanse da tamo i ostanem. Nisam se dala, borila sam se i uspela sam u svom cilju da ostanem ovde. Srecno, Isidora!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala.:*
      Na čitanju, divnom komentaru i lepim željama.:)
      Plašila sam se da tekst nije previše patetičan ili šta već, svesna sam da je veoma ličan, ali naprosto je "izleteo".
      Bila sam odličan student, ali moji su u teškoj finansijskoj situaciji i morala sam da se vratim kući još pre nego što sam masterirala. Putujem već tri godine, položila sam sve ispite i na doktorskim, ostao mi je doktorat, ali klonula sam i baš se obeshrabrila. Za stanarinu nemamo, a da bih našla bilo kakav posao, moram bar neko vreme biti u Beogradu. Svi moji prijatelji i kolege koji su ostali, snašli su se i izborili. Nisam izbirljiva, ne moram raditi u struci, ali, eto, nekako mi se nije dalo, "presečene" su mi šanse i pre nego što sam mogla početi. Sada se osećam prilično promašeno, sa svakim danom sam sve dalja od BG-a, fakulteta, svog društva, ali, ko zna...
      Hvala ti još' jednom.:*

      Избриши
  4. Iščitavam polako, kad stignem, tvoje postove. Puno je to godina, potrajaće...Očekuj komentare kojekude, jako mi prija da sa tobom razmenjujem misli. Znaš, kad ti neko ovako izvrne dušu, k`o rukavicu, kao što si ti u ovom tekstu, onda to pogađa po sred grudi onoga ko čita. Knedla mi je u grlu, stvarno bih volela, onako baš stvarno, kad bih ti nekako mogla pomoći ili bar reći neke reči ohrabrenja.
    Ja nisam imala takva iskustva, ceo život sam u Beogradu. Tu sam završila faxs, matematički. Radim u struci. Bez obzira na sve, život uvek ima neke izazove za nas, ali ne bih o tome. Premišljam se, ali ću ipak reći, a ti proceni da li ti odgovara. Na youtube potraži Anu Bučević i njen kanal Safari duha. Ona je motivacijski govornik. Ako se odlučiš da gledaš, počni obavezno od njenih najstarijih videa, pa gledaj transformaciju na delu. Molim te, bez predubeđenja, samo vera! Ako ti to uspe, dala sam ti najveći poklon - naučila sam te da pecaš ribu! Ako si puna osude, onda jednostavno još nisi spremna. Želim ti svako dobro! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo, MNOGO hvala na praćenju i podršci.:) Onako, od srca. Mnogo znači. Godinama vodim blog, nakupilo se tu dosta materijala, bilo je "sušno" po pitanju čitalaca, zbog čega sam se u više navrata ozbiljno pitala ima li smisla i dalje pisati, ali, poslednje dve godine sam nagrađena grupom vas divnih pomoćnika, koji me svojim komentarima i utiscima, ali i blogovima i tekstovima koje pratim, uvek motivišu, daju ideje, vraćaju nadu.:) Jedva čekam buduću razmenu misli.:)
      Zbog ovog teksta me povremeno i stid, jer imam utisak nekad da sam se neuobičajeno mnogo otvorila, što mi inače nije baš svojstveno, ali drago mi je ako sam to učinila na nenapadan način.
      U međuvremenu, imala sam prilike da se vratim u Beograd od oktobra do Nove godine, radila sam posao van struke, u stresnom okruženju, jedva preživljavala sa minimalnom platom, tako da me sve to slomilo i ponovo sam kod kuće. Ovoga puta ne "ropćem", naučila sam lekciju.:) Cenim ono što imam i čekam PRAVU priliku. Makar ona nikad i ne došla, radiću na sebi i radiću ono što volim, koliko god uzmognem, jer je samo u tom zadovoljstvu sreća.
      Hvala na preporuci! Čula sam za Anu u najpozitivnijem mogućem svetlu, pa svakako tražim njen kanal, uvek sam zainteresovana za motivacione govore, mada nemam mnogo iskustva sa praćenjem video-blogova. Unapred zahvaljujem.:))))

      Избриши
  5. Ponekad tako naiđem na neke blogove (o knjigama, naravno) gde vidim da ljudi pišu godinama i to nekim dosta jakim ritmom, bez odustajanja, ALI NI JEDNOG JEDINOG KOMENTARA! Majko moja, ja sam se deprimirala! Onda opet, ima ih koji objave par postova godišnje, osrednjeg do lošeg kvaliteta, a sve pršti od komentara i pratioca! Tajni su putevi Gospodnji. Ne znam za ostale, ali meni je nekako stvar vaspitanja da, ako mi se tekst svideo, kažem to autoru. To je kao kad pohvališ nečije jelo koje si jeo. Svi to vole da čuju, da se ne lažemo. Znam da i ti deliš moje mišljenje, pa zato to sa tobom i ćakulam. A što se tiče Ane, silno sam se dvoumila da li da ti je uopšte i spominjem. Znaš ono, ako ne dođe u pravom trenutku, kao da je nije ni bilo... A opet, ako je pravi trenutak, a ja ga propustim ... Muka! :( Elem, ovo kad je nađem neki bajati post, pa onda tu opletemo priču, kao da smo se iskrale u neki ćošak, pa šurujemo. Mnogo mi je slatko. Ti, pretpostavljam, znaš neku magiju kako nađeš u toj šumi postova baš onaj gde imaš novi komentar. Posle tvog odgovora, odoh ja dalje. Pozdravljam te!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ista stvar. Nailazim na, da budem pristojna, prosečne blogove, polupismene i oskudne tekstove sa silom komentara, a samu stranicu prati na stotine čitalaca. Ispostavilo se da su to, uglavnom, kao na "Fejsu" - lovci na "lajkove", koji ti ostave komentar u stilu "Darling, super post, zaprati me!" i ispod link ka svom blogu. "Prose" čitaoce i komentare, nameću se, što je meni nekako jadno, ali tako to funkcioniše....
      Smatram osnovnim vaspitanjem da ispoštujem svog čitaoca tako što ću odgovoriti na komentar, to je minimum koji može da učini svako od nas.:)
      I naravno da je uvek lepo dobiti povratnu reakciju, da ne pričam koliko samo motiviše, daje "vetar u leđa", kada znaš da to u šta, ipak, svi ulažemo neko vreme i trud, dopire do drugih.

      Zapravo, nema neke magije: uloguješ se i ideš na onu stranicu sa podešavanjima ("kontrolna tabla"), opcija "Komentari", gde ti odmah izađe koji tekst je dobio novi "dopis".:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...