среда, 02. март 2016.

Sa telefonom - sami

Autor: Isidora Đolović
Objavljeno: 22. decembra 2014. na portalu Bulevar umetnosti

(* "K'o kec na desetku", pre par dana se na jednom od blogova koje pratim, fake poet, pojavio citat Arsena Dedića: "Danas ljudi idu na kavu s mobilnim telefonom, a ne s prijateljem." I pokazao da, nažalost, ni moji tekstovi ne zastarevaju kada se dotaknu tih bolnih mesta.)


U početku beše fora „Alo, o’đe mobilni!‟, pa onda pesmica „Mobilni telefon, sa njime se dičim, pustiću antenu – da na njega ličim...‟ A onda je parodiranje postalo realnost. Majspejs, Fejs, Tviter. Statusi, frendovi, lajkovi, grupe podrške ili protivljenja. Novotalasni „crno-beli svet‟ postao je virtuelna crna rupa i usisao nas, a da ni osetili nismo…
Sve više razmišljam o tome u kakvo autistično društvo prerastamo, kako je okruženje nekako sve više ustrojeno po onome što Marčelo imenuje naslovom svoje prve knjige – „Zajedno sami‟. Upadljivije je nego ikada, pa počinje da mi smeta (da me, čak, PLAŠI) običaj da ljudi sede zajedno u kafiću, jedni uz druge, za istim stolom – a svako zagledan u svoj smart telefon ili tablet, tipkajući nešto. U gradskom prevozu, putnici sede ili stoje sagnutih glava i uglavnom kuckaju. Kroz svet se kreću kao slepi i gluvi, sem kada vozilo prođe pored crkve, pa naprave pauzu da bi se prekrstili! Promiču svetom koji tone u dehumanizaciju, dezintegraciju i izolaciju, jer njegovi žitelji imaju „pametnija posla‟, sa slušalicama u ušima i pogledom uperenim u displej.

Do sada nas je sve u porodici izluđivalo što moj otac, kada posle radnog dana dođe kući, odmah uzima telefon u ruke. Zadubljen u igrice, ni ne gleda nas dok pričamo; govori – ne pomerajući pogled sa ekrana. Hajde, njega još i mogu da razumem, ali, manija je zahvatila čitavo društvo! Uzmimo drugi primer – dok hodamo i razgovaramo, koleginica istovremeno ne diže pogled sa telefona. Sedim sa drugaricom i njenom sestrom, ćaskamo, a one istovremeno gledaju svaka u svoj ekran! Nije tako bilo ranije… Moj telefon, istina, nije posebno zanimljiv. Najobičniji je, služi svrsi i nema sve te živopisne funkcije. Ali, čak i da je opremljen ko zna kakvim dodacima, ne mogu da zamislim da bi me TOLIKO očarao. Možda je razlog to što sam „starinski vaspitano dete‟, ali, čini mi se da se baš nikako ne mogu navići na „vrli novi tehnološki svet‟. Fali neposredni, pravi ljudski kontakt, nedostaje druženje „oči u oči‟. Jezivo mi je osvrnuti se oko sebe i posmatrati kako spravice ovladavaju, kradu nam dušu, bez preterivanja. Sve je instant i prividno: znanje, mišljenje, stav, drugarstvo, stvaralaštvo…Ne poričem dobre strane Internet ere, ali, ova orvelovska slika „invazije gedžeta‟ nekako uvek nadjača svaku drugu!
Primetila sam da je zatvoren kafić „Biblioteka‟ na Terazijama. Na njegovom mestu se sada nalazi restoran brze hrane pod zanimljivim nazivom „Burito madre‟. Nestaju legendarne knjižare i stari kafei u Knez Mihajlovoj ulici, zamenjuju ih parfimerije i lokali za prodaju brze hrane, sve u skladu sa diktatom munjevitog života i potrošačke (ne)kulture.

S tim u vezi, mislim i o napadu na Rašu Popova, na to kako stasavaju generacije ispunjene nekom divljom netrpeljivošću, rastućom agresivnošću i mržnjom. Očekivano, reakcije uzbunjenog javnog mnjenja polako jenjavaju. Kao odgovor sledi potpuna ignorancija, pasivno mirenje ili pak bezobzirnost. Sve se pokušava opravdati izgovaranjem kako se teško živi, „kriza je, pa zato‟... Nažalost, to ne čini pojavu ništa manje prisutnom, ni poražavajućom. Raša Popov je, uz Ršuma, Branka Kockicu i Timotija Bajforda, jedan od heroja mog detinjstva. Odrastala sam uz sjajne serijale „Fazoni i fore‟ i „Metla bez drške‟, koji su nas znali animirati i edukovati na pravi način. Još uvek mi je muzika braće Vranešević u ušima. Kada sa takvim slikama i utiscima ulazite u svet, ovakve nemile vesti doživećete neminovno kao napad na sopstveno detinjstvo. Na čistotu koja je, na kraju krajeva, uskraćena i deci počiniocima. Naglašavam ono najtužnije, reč je o DECI.

Ne mislim da je u pitanju tek „idealizovanje prošlosti‟ kao takve. Vršnjaci i ja, a tek generacije naših roditelja, nismo imali „ništa‟ u odnosu na današnje klince. Ukoliko se i gledala televizija, bilo je to u pauzama igranja napolju i podrazumevalo isključivo odabrani program. Tetris je bio vrhunac tehnologije kojoj smo imali pristup. A opet, posedovali smo SVE, barem je moje detinjstvo bilo puno kreativnosti, mašte, učenja i druženja, nezatrovano (do danas mi neprihvatljivim) ljudskom zlobom i licemerjem, materijalizmom, grabežljivošću, kao i najgorim od svega – demonom dosade. Danas se sve prebrzo izgustira i smenjuje kao na pokretnoj traci, svega je previše, prejako, prebrzo – a na kraju dana, zjapi beskrajna praznina. Duhovni vakuum.
Scarlett Johanson & Jared Leto - iz vremena zabavljanja...sa telefonom
Posredstvom „unapređenih‟ zamena za bilo kakav fizički ili umni napor, polako dobijamo tehnološki surogat za ljudskost. Kao u nekoj vešto zamaskiranoj antiutopiji, prigrlili smo taj samodovoljni život, idilu sa svojim gedžetom koji potpuno zaokuplja pažnju, pa nek se svet ruši...
.................................................................................................................................................................
* Dodala bih, čini mi se, prikladan citat iz intervjua prof. dr Ljubinka Radenkovića (predaje Slovensku mitologiju i folklor na doktorskim studijama beogradskog Filološkog fakulteta), u "Politici" od ovog vikenda (28. februar 2016.):

Pre dvadesetak godina niko u Srbiji nije mogao ni pomisliti da će i deca u vrtićima nositi mobilne telefone, a danas mladež samo bulji u mobilne telefone. Mnogima vire i slušalice iz ušiju. Posledica toga je da imaju oštećen sluh već u tridesetoj godini. 
A ko će onda da vidi prelepi cvet, rumeno nebo, srebrni mesec, večernji odsjaj sunca na vodi; da čuje zrikavca i pesmu ptice; da oseti miris bosiljka u rano jutro? A onda, za koga je taj lepi svet stvaran, ako ga ljudi ne vide i ne čuju?"

9 коментара:

  1. Istinito i neopisivo žalosno. Tragedija 21. veka.
    Mi smo valjda poslednje generacije koje će imati neke uspomene na detinjstvo..
    Današnja će deca pamtiti samo Fejsbuk i slična čuda..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nažalost, tako je.
      Iskreno, drago mi je što ne pripadam mlađim generacijama. Ne mogu da se pronađem u njihovom sajber-svetu, kakve mu god bile pogodnosti. Koristim tehnologiju po nuždi i koliko je neophodno. Ali joj ne robujem.

      Избриши
  2. Odličan tekst.
    Iskreno, ne znam šta bih pre prokomentarisala.
    Baš sam skoro sa nekim pričala koliko su današnja deca agresivna, prosto divlja, koliko nemaju poštovanja ni prema čemu, a kamoli starijima. Ne znam, sve to me plaši i rastužuje, a pomalo i odvraća od želje da imam sopstveno.
    Tako sam se rastužila zbog Biblioteke i to mi je u rangu zatvaranja Ruskog cara, dugo nisam bila u Beogradu, pa sam izolovana srećom od takvih vesti.
    E sad prvi deo teksta, priznajem kriva sam. Večito sam na telefonu, večito mi je prazna baterija, krivicu svaljujem na roditelje, jer sam Komodor 64 imala, a zahvaljujući i starijem bratu, već sa dve godine. :D Generalno smo, brat i ja zaluđeni tehnologijom, među prvima u društvu sam instalirala i ig i fb, ali moram da pronađem način da se iskontrolišem, nije ni lepo, ni kulturno, a i nekada imam utisak da život tako protiče pored mene. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala. :)))
      Što se prvog dela teksta tiče, možda bih i ja bila veći "zavisnik" od spravica, da sam imala više prilike da se njima pozabavim. A ovako, prvi mobilni sam dobila za osamnaesti rođendan, jedva me naterali. :) Sada, nažalost, kada se pokvari tek shvatim koliko je neophodan. Prosto zavidim ljudima koji su se bez njega dogovarali, putovali, izlazili i nikome se ništa nije desilo. :)))
      Trudim se da koristim i telefon i Internet u granicama normale. Sramota je, ali nit' razlikujem i-phone, i-pad, i-pod itd, niti imam želju za tim. :( Kad čujem šta novo izbacuju i da je, npr. tablet "zastareo", osetim se kao Marsovac. :))))

      Deca su, čast izuzecima, postala i osiona i drska, a ko je kriv, teško je reći. Baš sam pre neki dan bila na razgovoru za posao i, oni srednjoškolci, a bogami i osnovci, izgledaju starije nego ja, bukvalno im se teško nametnuti kao autoritet, a posle sve ostalo.
      Nikada nisam imala želju da radim u školi, sada još manje. Što se sopstvenog deteta tiče, odavno sam zaključila da, pošteno, nisam "materijal" za to. Em odgovornost, em nemam ja živaca, a nove generacije i sve što sa sobom donose već su svetlosnim godinama udaljene od naših stavova i svega što smo usvojili kao pogled na svet.

      U poslednjih par godina, otkad ne stanujem u Beogradu nego dolazim sedmično, više nego ranije primećujem promene. Bojim se da ne izgubi svoj šmek, svoju prepoznatljivost, a zarad "urbanizacije". Srećom, još se drži, ali, kad vidim kako neka kultna mesta ne može niko i ništa da sačuva, baš se rastužim. :(

      Избриши
  3. Sedim, čitam potpisujem svaku reč. Ja delimično pripadam novim generacijama ('94 sam godište) i jesam malo interent junkie, ali stvar na koju sam oduvek bila alergična i što je za mene osnovno kršenje bontona je da neko sedi samnom i gleda u telefon, ako pričamo-pričamo nema ništa okolo, gledanje u ekran je odraz takvog nepoštovanja da ja i sa mojim mlađim sestrama imam pravilo-sediš samonom da pričaš, nema telefona. To što danas svako gleda nešto online dok sedi sa nekim je najveća propast ovog sveta, ok i ja kad sam u busu slušam muziku na slušalicama da mi prođe vreme ali nikad ne idem ulicom da gledam u ekran.
    Jako mi nedostaju vremena kada sam na ulici videal dacu kako se igraju napolju, kada sam gledala ljude koji šetaju i razgovaraju, kada si mogao da odeš u kafić i upoznaš nekog i da razgovarate o nekoj normalnoj temi ne "da ti pokažem ovo na fb..." :(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Potpuno se slažem. Jedno je slušati muziku ili gledati neki sadržaj u busu, da prekratiš vreme, sam. Ili gledati SA NEKIM, pa komentarisati, to ipak uključuje određenu interakciju sa ljudima. Ali, sedeti u društvu, sa pretpostavkom da nas je neko tu prethodno pozvao, a mi svojevoljno došli, da bi učestvovali u nekakvoj komunikaciji - a onda "zabijemo noseve" u ekran, to je mimo svakog bontona, poštovanja sagovornika i uopšte, logike.
      Za sve to ne moramo ni napuštati sobu.

      Nikako ne poričem prednosti Interneta, koje su očigledne i ogromne. :) Dostupnost podataka, muzike, filmova i serija, razmene mišljenja, čitanje blogova, otkrivanje stvari...ali, u granicama normale i pristojnosti. Znači, zatvoriću se u sobu i "kljuckati" po tastaturi, ako treba i danima, ali, kad sam među svetom - biću sa njima.

      I meni fale iste stvari. :(

      Избриши
  4. O ovome sa mrazmislajla prije neki dan, i razmislajal pisati ali na tem utoga, gdje je moj zivot i sta bih radila da nema ove tehnologije i tehnike :) mislim da nam je prisutna u zivotu vise nego sto potrebna, previsenmoglo bi se reci, postali smo robovi necega cega bi trebali biti gospodari

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se. Pogledaj samo kad npr. nestane struje, a kamoli kad mobilni ne radi ili nemamo konekciju za Internet. Odmah kriziramo. :))) A trebalo bi da je obrnuto, da ono što smo stvorili lako potčinimo sebi.
      Nekome bi još pre par godina zvučalo smešno i nemoguće da se zavisnost od Interneta ili mobilnog tretira kao ozbiljan poremećaj, ali, to je postao. Kad čujem za neke drastične slučajeve, prosto ne mogu da verujem.

      Избриши
  5. da, ludnica totalna.. nekad mi nedostaje to vrijeme prije telefona i kompjutera, cak mi je padal ona pamet tak onekad da se na 5-7 dana distanciram od svega, posvetim se knjigama, druzenjima i ostalim stvarima koje volim.
    Elem zavisnost od neta i mobilnog je zaista ogroman problem, samo sto ga neki i ne uoce i nisu svjesni da su ovisnici zapravo

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...