субота, 07. април 2018.

Subota sa knjigom: „Šetnje Adom“

piše: Isidora Đolović

Među prvim prizorima koji vas pozdravljaju dok, upravo pristigavši „živopisnom“ Ibarskom magistralom, hitate u široki zagrljaj belog grada, prošavši Lipovačke šume, grananje autoputa kod Orlovače, Vidikovac, rakovičke crvene solitere i stajalište naspram male pijace na Žarkovu, najupečatljiviji i najčuveniji predstavlja Ada Ciganlija. Nebrojeno puta sam, kroz prašnjavi prozor međugradskog autobusa, zadivljeno gledala kako se, sa moje leve strane, a pre Sajmišta,  pogledu nude: cakleće ogledalo reke na kojoj mirno, ali disciplinovano vežbaju kajakaši (i podsećaju na ekipu iz filma „Bal na vodi“!), zelenilo krošnji što se odražavaju na površini, „srpski Stounhendž“, šetači (koji vikendom zakrče pešački prelaz), ptice sletele na površinu vode, plavet neba presečena tek ponekim tragom aviona u žurbi i lepezom mosta. Ada je, bez imalo sumnje, ponos Beograda i jedno od odredišta koje će vam njegovi žitelji, upitani šta to prosečan posetilac velegrada nikako ne bi smeo da propusti, neizostavno navesti pri nabrajanju.
Mnogi su opevali i opisali njene lepote, duh i čuvene stanovnike. Verovatno se u asocijativnom nizu najpre izdvaja istoimeni roman Mome Kapora, ali i omiljeni Pavle Vujisić. Pronaći ćete ih i u prozi Spomenke Krajčević, pisca, prevodioca i jednog od tvoraca kultnih časopisa za decu poput „Tik Tak“-a, ali i velikog zaljubljenika u naš najveći grad, posvećenog hodočasnika njegovim stazama i pronicljivog posmatrača koji je, eto, rešio da svoje impresije nastajale „u hodu“, podeli sa nama. Rezultat je zbirka „Šetnje Adom“ (Odiseja, 2014), deo autorkinog prestoničkog triptiha koji još čine „Kalemegdan izbliza“ (2008) i „Krugom dvojke“ (2010). Da bi doživljaj bio potpun, potrudio se umetnik Veljko Mihajlović, čije su grafike obogatile i ukrasile ovu zanimljivu knjigu.

Njen uvod („O šetanju Adom i adskim šetačima“), poput istorije osvajanja Ade od strane zaljubljenika, jasno razlikuje dve grupe: Dok su adadžije na Adi imale čamac, brod, splav, omiljenu kafanu ili makar ustaljeno mesto na koje ih je odvodila njihova strast, šetači na njoj nisu imali ništa.

Zapravo, ništa opipljivo, a tu se već razvija priča o fenomenu šetnje kao blagotvornog otvaranja prema drugosti, izoštravanju čula, upijanju spoljnjeg sveta, za šta  Ada nudi pregršt uslova.

Bili su spremni i da se slože da Adu ne poznaje onaj ko ne zna kako na reci sviće, kako lupka otkačeno bure u roštilju splava i kako se jedrom hvata vetar.

Ovim je zaključena „pozdravna reč“, objašnjavajući sam nastanak knjige: Kad se veza s Adom protegne na nekoliko decenija, šetač je već uveliko u stanju da iza vidljivog nasluti nevidljivo, i da na osnovu detalja rekonstruiše priče. Više ili manje moguće, više ili manje zabavne.  Uslediće tri celine, svaka upotpunjena itinererom na početku i grafikama sa dominantnim bojama (upravo nam pristiglog) proleća. Te celine su: „Velika adska tura“, „Mala adska tura“ i „Preko nasipa“.

Autorka; izvor: politika.rs
Poneke od priča, koje bi se žanrovski najbolje mogle svrstati u kratku proznu formu crtice, nalikuju aforizmima, dok su druge čitavi mali eseji. Ipak, sve ih karakteriše izvestan pronicljivi, kontemlpativni, smirujući ton. Naratorka-autorka, uglavnom sama, a ponekad i u društvu stare imenjakinje, sa klupe na početku staze, gledajući na, s jedne strane, autobusko stajalište, a s druge na marinu, osluškuje razgovore prolaznika, nagađa o njihovim životima preko „parčića“ dijaloga, fizionomije, hoda...sve sa zagledanošću u zajedničko dobro, reku. Promičući, obavijaju nas osobenosti (ali i neodređenosti) godišnjih doba, bistrina smeštena tik uz zagađenost, netaknuta priroda u susedstvu preteći nadolazeće urbanizacije. Duša grada ovde progovara utešiteljski mirno, nudeći istovremenost blagotvorne samoće i sveljudskog povezivanja.

Na koji način broj burića svedoči o imovinskom stanju vlasnika splavova? Da li se novosagrađeni most uklapa u, odavno brižljivo gajenu, iluziju grada na moru? Kako to noć i tišina uklanjaju razlike ideološke vrste među spomenicima? Šta nam sve govore ljubavne poruke sa grafita na reni-bunaru? A koliko je tek teško predočiti lepote zalaska sunca onima koji ih, jednostavno, ne gledaju i ne osećaju na isti način – ponekad uopšte (poput, npr, mlade novinarke koja piše istraživački rad, na osnovu svedočanstava starog adadžije)?

Istorija se na svakom koraku stapa sa trenutkom u kome smo zatečeni. Spomenka Krajčević pojedine priče razvija do pravih scena (na šta ukazuju i mini-didaskalije ispod njihovih naslova), dramskih prizora iz života (mahom bezimenih) posetilaca. I one su, dosledno, tek isečci, delovi večnosti, trajanja u koje nas smešta Ada (kao više od urbanog mitskog lokaliteta). Tako će nas kratka pripovetka „Kod kuće“ upoznati sa životom na vodi i bliskošću iza nadurenog ćutanja suseda-alasa; priča „Pan“ je u formi unutrašnjeg monologa; dok subjekti predstavljaju generacijski, statusno, odnosom prema okolini raznoliko mnoštvo. Neke od minijatura su istinski dirljive („Crno-belo u koloru“), potvrđujući otuđenost savremenog čoveka ili nas podsećajući kako je emociju moguće preneti i ćutanjem, dok stvari često nisu onakve kako nam na prvi pogled deluju.

„Šetnje Adom“ možemo opisati i kao grupisane kadrove, sličice zabeležene u svesti, dok prolazimo uveliko poznatim stazama, a ipak (upravo usled „uhodanosti“) svaki put ukrašenim sve pažljivije uočavanim pojedinostima. To su svojevsni mentalni transkripti opažanja i utisaka koji nam, uglavnom svima, prolaze kroz glavu tokom obilazaka dragih parkova, obala, tih oaza mira i bujnosti prirode u okvirima gradske vreve. Svemu što možda ne zaboravljamo tako brzo, ali ne uspevamo ni da trajnije sačuvamo, uprkos uvek novom (d)oživljavanju prilikom povrataka na staro mesto, naša autorka posvećuje čitavu zbirku. Za nju, šetanje je više od zdravstvene potrebe, to je zadovoljavanje intelektualne gladi, tura izlečenja kako tela, tako i duha, mogućnost da se bolje nego inače ponovo povežemo sa svojim bićem, a iz prikrajka posmatrajući bližnje, razvijamo dublje saosećanje.

Nije to bilo kakvo „tabanisanje“ (već na početku je jasno podvučena razlika između hodanja/pešačenja i šetanja), nego kretanje provereno prisnim, uzbudljivo svojim, beogradskim i savskim prostorom Ade Ciganlije. Tamo se pohranjuju postojeća i neprekidno nastajuća sećanja grada, svaki ne(i)m(enovan)i susret pretvara u repliku nekog davnašnjeg, ali ujedno prvi doživljeni podsticaj za razmišljanje o sadašnjici i budućnosti. Nekima je ovo, možda, „premijerno“ skretanje pažnje na sve obične stvari pored kojih prolazimo bez zastajanja,  svojevrsna škola upijanja utisaka i uživanja u trenutku koji ispunjavaju.

Posmatrano iz čamca, u letnje veče, mnogo je teže razumeti zašto neko ko može da sedi na splavu i gleda kako se u vodi pretapaju i kako gasnu boje neba, uđe u kućicu i sedne pred plavu svetlost ekrana.

Služeći se žargonom ili modernim sajber-tuđicama u naslovima nekih priča („Charging“ ili „Apdejtovanje“), sa dobronamernom ironijom biva istaknuta udaljenost ljudi novog doba od života koji Ada simbolizuje. Pojedine adske minijature su potresne i strašne, jer reka je videla kako lepe trenutke, tako i prizore horora, nasilja - ponela nežno sećanje, ali i životinjsko ili ljudsko truplo. Pred nama se smenjuju tematizacije suprotnosti, privida, nagađanja i nagoveštaja o posmatranim ličnostima, rezultati svih varijacija domaštavanja koje posmatračka aktivnost šetača može da izrodi. Nekad je ishod uočenog poražavajući, beznadežan imunitet na senzacije iz okoliša, ali često se desi da opčinjenost ipak pobedi i vrati nas sebi. Zbog toga je preporučljivo (pa i neophodno) da „Šetnje Adom“ čitamo polako, „dozirano“, sa pauzama i vraćanjima, ne samo kako nam ne bi dosadilo, a suština izmakla – već ne bi li  i sami razvili sposobnost da osetimo, oslušnemo, zamislimo i doživimo parčence sveta koje nam je dodelila sudbina.

Umesto zaključka, podeliću sa vama jednu od „crtica“. Priznajem, njen naslov, inspirisan najpoznatijom pesmom mog omiljenog Remboa, ipak nije presudno uticao da je izdvojim iz mnoštva tananih, dostojnih posveta beogradskom izletištu:

Pijani brod

Početkom maja pahuljaste mace zaplove kroz vazduh: hrle naniže i naviše, kovitlaju se, sastavljaju u struje. Kad vetar ojača, naviru iz šumaraka u sve gušćim formacijama, haotičnim ali neisrcpnim i nezaustavljivim. Vatasti nanosi pokrivaju ivice staza, obrubljuju travnjake i zavlače se među travke. Ponegde su se zgusnuli u meke bele gusenice. Gde nema trave, paučinasti pokrivač lepi se za golu zemlju. A kako naleti vetra odižu i njega, veje i odozgo i odozdo.

Od opšteg lebdenja i kovitlanja, ljulja se cela Ada.

* Svoj primerak zbirke dobila sam od izdavačke kuće „Odiseja“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.

* Ukoliko vas je tekst zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.

* Preporučujem i sjajan prikaz objavljen na blogu drage koleginice Sandre Bakić Topalović (Stsh Book Corner).

9 коментара:

  1. Prvo, hvala za preporuku mog teksta! <3

    Posebno mi je zanimljivo to što smo knjigu čitale iz potpuno različitih pozicija (ja sam bila na Adi pre čitanja knjige, dok ti nisi, skoro kao kada pogledaš film pre knjige, ako me razumeš). Sad me živo zanima koliko će knjiga imati uticaja na tvoje impresije o Adi, jednom kada je budeš posetila. U jedno sam sigurna, a to je da ćeš mnogo pronicvljivije posmatrati stvari oko sebe, baš kao pravi Spomenkin šetač :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, na svemu!:)
      Moram priznati da sam se, upravo zbog činjenice da nisam nikada bila na Adi, tj. u njenom središtu, nego ostala na poziciji posmatrača u prolazu, uglavnom rukovodila sličnim iskustvom koje mi Čačani imamo sa kejom i branom na Moravi.
      I sama imam običaj, oduvek, da posmatrajući prolaznike, zamišljam kakva se priča krije iza njihovih manje ili više upadljivih, interesantnih pojava. Naročito su za takve opservacije pogodna mesta poput Ade/našeg keja i brane; trgova, parkova, Kalemegdana....nije nimalo neobično što, malo kreativnijem i maštanju sklonijem oku, svaki detalj tada posluži da razvije novu priču. Baš me zanima kako će ovaj doživljaj knjige da se razvije pošto konačno odem na to čuveno "beogradsko more"!:)
      Inače, pročitavši opet tvoj tekst, moram da se složim i po pitanju priče "Zlatokosa", koja mi je bila jeziva, ubedljivo najstrašnija.

      Избриши
  2. Da već nisam zaljubljena u Adu, ovaj tvoj tekst bi odigrao presudnu ulogu. A što se tiče čitanja biće kao iz vica o Muji i "Na Drini ćuprija"!
    Uzgred stvarno mi je sjajno da poredim tvoju i Sandrinu recenziju, odnosno osećaj koji u meni izaziva tekst nekog ko ne voli Adu i nekog ko bi je sigurno zavoleo, bez obzira što su oba teksta odlična! Pozdrav i do čitanja:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. HVALA, pa ovo je zaista veliki kompliment, s obzirom da sam pisala baš "na slepo", ne videvši Adu "iznutra/izbliza", a još veći kompliment gospođi Spomenki jer je očito uspela da me tamo smesti svojim pričama!:)
      Sad me baš zanima kako ćeš ih ti doživeti, kao zaljubljenik u temu kojom se bave.
      A vic o Muji i "Na Drini ćuprija" ne znam, molim te, podeli ako te ne mrzi!:)))

      Избриши
    2. Loše pretpostavih da je vic opštepoznat. Elem, glasi, otprilike, ovako: Pitali Muju da li je čitao Na Drini ćuprija, a on rekao: "Ćuj ći`o, `odo!"
      Tom analogijom nisam ni ja čitala, ali sam šetala, više puta, više decenija... Radosno i bogougodno popodne ti želim!

      Избриши
    3. Aha, pa to je nešto poput one fore iz "Top liste nadrealista", epizoda u kojoj Nele anketira prolaznike čitaju li knjige, pa nailazi Đura i na pitanje o "Crvenom banu" odgovara:"Ćuj, ćit'o? U ruci drž'o, jarane!"
      Možda je inspirisana time, ili obrnuto....?

      Takođe, svima srećni uskršnji praznici, mnogo radosti i smeha!:)
      Mene si baš razvedrila onom teorijom u stilu Agate!:)))))

      Избриши
    4. Ko bi ga znao, područje je specifično za taj tip viceva, biće da je zbog vazduha :)

      Избриши
  3. Bila sam na Adi svega jednom i jako mi se dopala. Citala sam Sandrin prikaz, a sada i tvoj i oba su mi se veoma dopala, toliko da bih zaista volela da procitam knjigu i da onda, ako mi se ukaze prilika, ponovo posetim Adu. :) Hvala na prelepoj recenziji! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je što sam uspela da probudim interesovanje i tako lepe reakcije. Hvala teb!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...