среда, 25. јануар 2017.

Plastična žena u Zemlji šunda

piše: Isidora Đolović

Praznici su bili i prošli, a u razobručenosti svetkovanja nekako se najbolje pokaže pravo lice, bolje reći naličje mnogih stvari, tokom godine koliko-toliko prikrivano neutralnim bojama. Nije neophodno čitati između redova, da bi nam mnogo šta bilo jasnije - gde smo i ko smo, na primer.
Hvaljeno bilo crveno dugmence, ali ono što pruža potpuni značaj dragocenoj MOGUĆNOSTI IZBORA svakako je prethodno stečena svest o tome između čega se uopšte opredeljujemo, kakve se opcije nude, a od kojih se ograđujemo i zašto. Stoga je, koliko god mrsko, ponekad korisno i pre definitivnog okretanja glave, kritički osmotriti ono protiv čega dižemo glas ili ga naprosto ignorišemo. Nije to, nažalost, ni baš nemoguća misija - dokazi svega što je „trulo u državi srpskoj“ nameću se sami od sebe i bez lova na njih, pa je izgovor za potpunu neupućenost pre posledica slepila nego ignorancije. Napadaju nas na dva, često zdravo za gotovo uzimana  polja: „bezazlenim“ sadržajima tobožnje zabave (mahom za žene) i preširokim, prežvakanim „slobodama“ javnog istupanja. Iza njih se, ako samo malo zagrebete po površini, brzo ukazuju ozbiljna akcija dovršavanja zaglupljivačke misije (započete devedesetih) i proturanje banalnosti, nedoslednosti, ograničenja pravoj misli.


Nije grupa „SARS“ kriva što se njihov „Buđav ’lebac“ nekima osladio, pa ne shvatajući poentu pretvoriše bend u zamalo još jednu populističku atrakciju. Na kraju krajeva, bez pogrešnog razumevanja, prilagođavanja sopstvenim sitnim kapacitetima i svođenja na trivijalnu zabavicu sa „mamipara“ potencijalom, nema ni široke popularnosti. Prvo se „Lutka“ do izlizanosti koristila, od svadbenih veselja do radio-stanica koje istovremeno „vrte“ Dženana Lončarevića i „Tropiko/Akapulko/Florida-bendove“. Postade opšteomiljena kod zaljubljenih parova, iako sama numera, ispostavilo se, o ljubavi nema ni slovca. Istina je, kao i u slučaju već kultne „Neko te ima (noćas)“, da je sklonost iz stihova usmerena nečemu drugom, a ne ženi, što stvara finu ironiju. Ne reče li Brajan Feri „Love is the drug“? Hajde-de, ispade još i duhovito, ali kad njihova parodijsko-satirična, a pre svega veoma društveno angažovana (pogledajte samo spot!) „Praktična žena“ postade deo mejnstrima kao (prikladno iseckani) džingl jedne od najglupljih emisija koje trenutno postoje na nekom domaćem televizijskom kanalu…osmeh se pretvorio u kiselu grimasu.
Moja mama obožava kulinarske emisije i novine, još od vremena kada to nije bio još jedan od pomodarskih hobija (poput dekupaža, Instagram-fotkanja ili kućne proizvodnje kapkejka), uzdignut na nivo atomske fizike. Za ženu koja i dalje bez problema uđe u svoje devojačke suknje i pantalone, nikad se ne bi reklo, ali majka mi je ekspert za kuhinjske majstorije i, što je najbitnije, to je stvarno zanima. Elem, prati ona revnosno razne programe tog tipa, a neposredno pre jednog od njih završava se pomenuta „Praktična žena“ i u prolazu često čujem odjavnu melodiju. Ona nam, dakle, kratko poručuje kako bi savremena žen(k)a danas trebalo da se ponaša, koje kriterijume da ispunjava, šta da prati, sanja, priželjkuje…a što televizija, na fazon sličnih papazjanija Lee Kiš, Sanje Marinković i Žike „Šarenice“, nadugačko i naglupačko obrazlaže. E, sad, od kada mi je prvi put zalutala do uha, ono „praktična“ stalno mi više zvuči kao „plastična“ i nema sile, iritirajuću melodiju prati ovakva zamena reči. Onda shvatih da to i nije baš slučajno, još manje nelogično kao izbor! Svaki put čujem “moja žena PLASTIČNA”, a to ne samo da se zaista dobro rimuje sa “skroz fantastična”, već i odgovara očiglednom imperativu današnjice. Kakva je, po tim merilima, savremena žena? Ko su joj modeli ponašanja i izgleda?

Pošto uđete na bilo koji pretraživač ili običan informativni sajt, bio on domaći ili svetski, sa strane će vam „iskočiti“ predlozi za druge vesti, portale, stranice, uglavnom tabloidnog sadržaja. I letimičnim pregledom jasno je kakve su im teme: „ekskluzivne“ fotografije nekadašnjih zvezda/lepotica, sa senzacionalističkim podnaslovom:“…a sada izgleda OVAKO/nećete je prepoznati/nikad ne biste poverovali…“; samopromotivni prepisi novih Instagram/Twitter objava kćeri poznatih i starleta (u najavi); saveti dotičnih za zdrav život/lep izgled/porodičnu i uopšte emotivnu ispunjenost/dijetu i tome slično. Odnedavno je „lifestyle“ guru postala i Jelena Đoković, barem u to određeni portali pokušavaju da je unaprede. O (ne)pismenosti, (ne)proverenosti, amaterizmu i nedostatku bilo kakvog znaka autorstva (makar i inicijala ispod teksta) pomenutih napisa, bolje je ne počinjati. Pa, ipak, oni su veoma čitani, uprkos svojoj ispraznosti, irelevantnosti, besmislenosti. Da li je to posledica masovnog prihvatanja linije manjeg otpora? Jer, izbor svakako postoji, UVEK - a verujte na reč, tek upoznavanjem alternativnih opcija počnete da ga dodatno cenite.

Uoči tradicionalnih novogodišnjih „tezgi“ po srbijanskim trgovima, hotelima i klubovima, iznenada se zatalasalo „mrtvo more“, pokazujući da je povremeno moguće pokrenuti inicijativu za nekakav tračak razuma i osećajnosti na delu. Sugrađani i sunarodnici opredelili su se, u nipošto zanemarljivom broju, da ne pristanu na nametanje „hleba i igara“ strategije, nego da predlože vlastima, kad se već toliko insistira na „politici stezanja kaiša“, preusmerenje ovogodišnjih sredstava (koja bi uložili u javni doček, negde i dupli, 31. i 13.) na nešto zaista korisno. Ideja je bila da, umesto u džepovima estradnjaka, njihovih menadžera i lokalnih „foteljaša“, iznosi sa minimum pet cifara završe kao finansijski doprinos npr. lečenju bolesne dece, popravkama infrastrukture, pomoći za kojom se sa svih strana vapi. Ipak, Vođina administracija mudro bdi nad nama neukima, pa su sve peticije budalaste raje glatko odbijene. Ima da se veselite - i tačka! Valjda oni znaju šta je dobro za nas?!?
 Čačanski epilog izgledao je ovako: gradonačelnik i njegov savetnik za (obratite pažnju) KULTURU i pitanja mladih, samouvereno su ponavljali kako, budući da našem gradu „nedostaje ovakvih manifestacija“, a „sredstava za HUMANISTIČKE (?) svrhe uvek ima u budžetu“, zlonamerna peticija otpada, Lepa Brena će pevati. Tresla se gora, rodio se miš, a gospođa Živojinović na kraju nastupila za više od Šojićeve „četiri osobe“. Zvuci su, kao i uvek, neizbežno dopirali i do mog prozora, a snimku na vestima smo se sutradan malo čudili, više smejali. U ful-„makro sa Sanset-stripa“ fazonu (sa šeširićem, leopard-bundicom i nadograđenom kosom do pojasa), kričavo je na debelom minusu pevušila za zabavu onih koji su se ushićeno tiskali oko pozornice. U jednom trenutku, na bini su se pojaviše neka deca, a mladež i sredovečne žene činili su većinski deo publike u prvim redovima, radosno odgovarajući na…hm, intelektualno problematična pitanja reporterke („Šta ste poželeli u Novoj godini? Da li se ispunilo?“). Drugi deo televizijske ekipe izveštavao je sa ostatka terena, iz obližnjih lokala - koji su listom podsećali na prizore sa svadbi iz pretprošle decenije.
Od „kačenja veša“ do „orijentalno-izazovnog“ uvijanja kukovima, sa sve pućenjem patkastih usana nalik presečenim kobasicama i izvijanjem vrata kao da ih je dokačila promaja, profil prosečne srpske „praktične žene“ je sazdan prema (nametnutom) modelu iz medija. Nebitno da li je uzor Kim Kardašijan ili Ana Kokić, razlike nema - tetovirane obrve, „napucana“ usta, pet bičeva nadograđene kose, loptaste grudi „pod vratom“ i lice nalik voštanoj maski, neprirodno kratak nos…crte su koje postaju reprezentativne za našu epohu. Kao što se na osnovu starih slika, usled određenog načina češljanja, poziranja i senčenja, stiče utisak da su svi savremenici nekako ličili međusobno, verovatno će u daljoj budućnosti početak XXI veka biti prepoznavan po liku „plastične žene“, koja uživa u zvucima i sadržajima iz radionice šunda. A on, opet, ni zapakovan u zvanični, „kultivisano-urbani“ ukrasni papir, ne uspeva sakriti svoju prirodu.
„Praktična“ srpska žena ušla je u Novu godinu, možda, uz televizijski program koji je bio, na ovdašnjim kanalima, kao preslikan. Ista lica, drugačije toalete, iste pesme. Ništa bolje ni, kao što se dalo primetiti, u hotelima, kafićima, na trgovima. Zar je moguće da i dalje „nema slavlja bez narodnjaka“? Ukoliko neko nije bio u prilici da Brenu sluša uživo, RTS 1 se pobrinuo da „Čik, čik pogodi“ bude jedan od vodećih hitova muzičko-scenskog „spektakla“. Na kanalima odavno profilisanim prema prirodi pomenute numerice, već se podrazumeva sličan repertoar, ali nacionalna televizija je iznenadila. Kao, zabavno je, pa hajde da  šund napokon proturimo kao standard.
 Preselimo se zato, brzinski, na Javni medijski servis, taj (kako se često i, ne uvek bez razloga predstavljaju) ponosni bastion odbrane pristojnosti, kulture i dobrih, starih vrednosti. Pa ipak, kao da, nažalost, niko nije dovoljno imun da ne poklekne pod diktatom udvaranja najširoj publici i činjenjem „sitnih“ ustupaka“ nečemu što je, tobož, odlika narodnog mentaliteta. I onda ugledate pojedine zaista dobre novinare, ljude od kojih koji bi se očekivalo da stalno drže određeni nivo, kako đipaju i krevelje se uz melos pozajmljen sa „Grandovog narodnog veselja“, par kanala dalje.  Beše i reprizno, u naredne dve nedelje, sa sve Breginom povampirenom brukom nazvanom „Bijelo dugme“, mada sem trećeg (ujedno najruralnijeg) pevača sastava i do neprepoznatljivosti poseljačenih numera (u novim, trubačkim aranžmanima), nema baš ništa zajedničko sa najpopularnijim rock sastavom bivše Jugoslavije. Dodajte još i stupidni kviz „Ja volim Srbiju“, gde se ne zna šta je nesnosnije: voditeljka sa svojim tragikomično nepravilnim govorom i neartikulisanim ponašanjem, raštimovani prateći bend, gosti ili čitava koncepcija „igre“. Ukratko, na snazi je „zabava miliona“ koja se spustila na pinkovski nivo iz devedesetih, baš kao i celokupno društvo - iako ovoga puta nemamo inflaciju i sankcije na vratu, al zato je tu Internet, pa nam je k’o fol bolje.
A da li je? Starlete i samoproklamovane „lepotice“ uzurpirale su portale - teško ih je potpuno ignorisati, jer „iskaču“ sa svih strana. Proturaju nam se egocentrični monolozi: ili ponoćni, praznični u pokušaju „lirske zdravice“ Radoša Bajića ili svakodnevne tirade Velikog Vođe o svetloj budućnosti, već očigledno izgubljene u samoobmani proširenoj na podanički kolektiv. Beskonačne su to govorancije, kao indijske serije - unosni produkt zemlje u kojoj je nedavno boravio „prvi put u novijoj istoriji“. Verovatno slušajući stalne jadikovke za vremenom SFRJ, premijer je rešio da postane „novi Tito“, barem ako je suditi po sveprisutnosti i nadzoru, te učestalnosti pojavljivanja u medijima. Fešta u Republici Srpskoj, uz nedavnu „zamalo izbijanje rata“ situaciju, doprineli su da hleba i igara novogodišnja strategija za raju dobije produžetke. Nikad veće politizacije medija, ni upadljivijeg nametanja nebitnih, folirantskih, po logiku i razum uvredljivih vesti. Malo našminkanije i u „evropska stremljenja“ zamaskirane devedesete, naša su svakodnevnica. Sportisti, taj argument za koji se mnogi odmah uhvate u odbranu, zaista ne čine bitnu razliku, pa se ne zavaravajmo: dizel-potkulturu zamenila je era selfi-plastikarije. Jednosmerne seobe se, za to vreme, nastavljaju - a cenzura je podmukla i postojana.
Kao što rekoh, uteha je uvek svest da izbor postoji. Januarski melem predstavlja, već prvog dana, prenos novogodišnjeg koncerta iz Beča. Onda malo prošetate, vidite se sa familijom, razmenite čestitke sa prijateljima, pročitate dobru knjigu, pustite omiljeni film ili seriju…Kvaliteta ima, vrednosti čekaju svakoga ko je voljan da im se okrene. Ali, to ne znači da druga, tamna strana stvarnosti ne postoji kao brojnija, da ne zatupljuje, ne zamajava i ne truje. Ne znači da ovakvo stanje stvari ne služi nekakvoj i nečijoj svrsi, a to je, čini se, opšta estradizacija - dok se najzad ne uspostavi tako kriva lestvica kriterijuma, pa više ništa ne bude neobično, ni neprihvatljivo. Zbog toga nije suvišno bar ponekad promoliti nos iz naših malih oaza razuma, u halabuku što pritiska i nervira - pa samo dati do znanja kako smo ih „PROČITALI“ i da NISMO PRISTALI na gledanje svega ponuđenog kao normalnog. Jer, zapamtite ono Andrićevo: Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. Ako ništa drugo, zato što smo po prirodnoj predodređenosti svesna bića - mada se po pogrešnom izboru sve više pretvaramo u plastikariju, botove i bezličnu masu.


6 коментара:

  1. Tvoje tekstove stvarno vredi čekati! :*
    Mogla bih samo da napišem jedno veliko SLAŽEM SE, ali evo malčice da obrazložim.

    Za emisiju dotične (Lea Kiš Prve TV) sam čula od bake, jer tooliko dobrih ideja ima, a ja rek'o ajd da vidim šta će pametno da mi kaže kad ono sve same nebuloze.. Sećam se bilo je nešto kao kupite mesarske kuke i na njih u ormaru obesite torbe. Možeš zamisliti moju reakciju.. :)
    Kada sam SARS-ovu numeru čula prvo sam se zapitala ko ih je naterao da se "zalepe" za tu glupost koja sebe zove emisijom. Onda odgledaš spot i ostaneš u još većem čudu (zaista svaka im čast!), poruka pesme i sama emisija veze s vezom nemaju.

    Što se divne inicijative naroda tiče, oduševih se, ali avaj ni to nije moglo proći tek tako. Rađe ćemo da "ludujemo" no da budemo humani. Brena vam je bila divna btw, kao da je odbegla cirkuska maskota, :D

    Za Bregu i njegovo "dugme" nemam reči, prodane duše. Inače, novogodišnji program na TV Vojvodini je bio pravo osveženje, mnogo stranih starih hitova uz dozu Državnog posla ala 70-te.

    Istina je, mesto dizela postali smo nacija/generacija plastike i "veštaka", užasava me činjenica da po novom trendu sve devojke izgledaju kao preslikana kopija one do sebe. Kad sam videla proces šminkanja/senčenja/konturisanja i čega sve ne to je kao da krečiš zid.. Sto podloga za "prirodan izgled".
    Svaka čast na tekstu i veliko hvala. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na čitanju, Kaćo, a još više na odličnom komentaru!:* Po ko zna koji put se slažem u svemu sa tobom, samo da dodam sledeće:
      1. bukvalno ista je bila moja reakcija! Prilično ogorčeno sam se pitala (naglas) šta je SARS-u trebalo da se "prodaju" snimanjem melodije za ovu glupavu emisiju, dok mi brat (znatno upućeniji) nije objasnio da ta pesma uopšte nije rađena kao džingl, dakle namenski, nego su je ovi sa "PRVE" iskoristili, a sama numera i spot su totalno suprotnog značenja. Isto kao i "Lutka".
      Što se "Praktične žene" tiče, imam utisak da ona smotana voditeljka nikad nije očistila prašinu, kamoli nešto više od toga, a publika je tek hit...kako se niko ne seti da slične sadržaje "spakuje" STVARNO dobro i zanimljivo?!?
      2. Hahaha, kad sam videla snimak sa trga, nisam znala da li da se smejem ili plačem, još je samo falio Veljo Ilić da se u ponoć nacrta na bini (kao "onomad" sa Cecom), pa čestita sugrađanima, ali, nije više gradonačelnik. Cirkus nakaza!
      3. Ista reakcija, prodane duše. Otkad su najavljivali koncerte, trubim unaokolo:"To NIJE "Dugme"!" Prvo, gde ćeš bez Željka Bebeka, ne ide. Drugo, posle Hipodroma je trebalo da se povuku (kao što ostatak benda i jeste!) i ostare koliko-toliko dostojanstveno. Treće, ovo može biti zanimljivo samo novokomponovanim "svaštojedima" koji pojma o rokenrolu i staroj sceni nemaju.
      4. Kao klonirane, lutke sa fabrićke trake. I čak nije ni lepo, nego gadno, zaista nikad gore "estetike". Prodaju tekstove o "prirodnom izgledu", a odmah ispod link ka priči o nekoj starleti. Užas, nemam drugih reči.

      Избриши
  2. Slatko sam se namejala ali to si ti kroz brilijantnu ironiju izeseš jednu realnu sliku društva SVAKA ČAST!
    Suština je zapravo ista -sami sve biramo ali na žalost glas većine nije nužno i dobar glas.
    Inače kada si pomeula tu pesmu Lutka, ja često spominjem kako mi internet i to što "kad se uhvate ljudi ko pijan za tarabu" ogadi ono što sam želela da gledam e to je slučaj sa tom pesmom ja je nisam ni čula pre nego što sam je već mrzela jer su svi pričali o njoj/kačili je na društvene mreže.
    Ja ću da ispadnem glupa, ja ne znam šta je to praktična žena ali sve emisije koje popagiraju kako žena "treba" ili "ne treba" da se ponaša mi pokazuje da nismo daleko stigli od onih '50ih godina prošlog veka. Ali ti čuješ sasvim dobro ako neko ima obarazc za ponašanje on jeste plastičan osim toga kako uopšte živo biće može biti "praktično" ?
    e ....ti ja (da me oprostiš) takvog savetnika za kulturu koji vam pozove Brenu da peva, osim toga zar ona Zorica Pink Panter Brunclik nije bila ministar za kulturu ? Ili je beše razmatrana? Pa sve ti je jasno onda.
    Uglavnom najbitije je da se držimo svog izbora kad već ne možemo da menjam svet onda barem možemo da ostanemo dosledni sebi.
    Divan tekst uživala sam

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro, na čitanju i komentaru.:))))
      Srećom, ima nas još koji nismo zaslepljeni ovim šarenim varkama. Većina je, imam običaj da kažem, kao nedoraslo dete kome je potreban staratelj, vodič. Većina je odabrala Hitlera, većinom je lako manipulisati, ali je takođe zbog brojnosti agresivna i opasna kad zatreba, e, to je problem.
      Ja sam "Lutku" čula u busu, pošto dok putujem za BG obično htela-ne htela ne mogu pobeći od radio stanice koju vozač odabere. Sad me blam priznati, ali prvo sam mislila da to peva neki Makedonac, "Toše Proeski-wannabe", jer mi je zbog sladunjavosti i glasa tako zvučalo. Nisam mogla da verujem da je SARS, prvo, a tek kad mi je brat objasnio šta je "lutka" u žargonu, haha, potpuno promenih ugao gledanja na pesmu!
      Vidi, pogodila si suštinu - "Praktična žena" je nekada bio časopis (u vreme kad je moja mama bila devojka), a ovi su preuzeli naziv, poenta je u kolažu saveta za ženu - kulinarstvo, gajenje dece, veze, brak, lepota, nega, itd. u fazonu ovih brojnih časopisa na taj fazon, glupih i ispraznih. Zaista je poenta ista kao u onim rubrikama za američke domaćice iz pedesetih godina i ranije, samo zapakovano u "modernost". I dalje je imperativ isti, žena u kalupu.
      Da, mene je to takođe šokiralo, mada, kod nas se sad kultura i estrada sve više mešaju, što je realno nedopustivo...na svu sreću, Brunclik nije bila ministar za kulturu, ali je to bio ozbiljan predlog za vreme Sloba, devedesetih, pošto je ružičasta gospođa bila član JUL-a ili SPS-a, ne sećam se tačno....a opet, nije ni sad bolje, sad pevaljke dobijaju doktorate i predaju na "Singidunumu" i "Megatrendu", ako već i nisu kandidati za Vladu.
      Apsolutno, svako pojedinac je jedna promena i možda je to, zapravo, sve što je u našoj moći! Dakle, ako uspem da promenim sebe, pa nadahnem još ponekog na promenu na bolje, možda je to početak lančane reakcije?
      Hvala tebi::*

      Избриши
  3. Odličan ti je ovaj tekst. Nemam TV, pa već neko vreme ne pratim dešavanja u Lalalendu, ali koliko vidim, ništa se nije promenilo već godinama (osim, eventualno, oblika obrva). Mada, nemoguće je ostati imun na sve to, nije dovoljno samo ugasiti (ili izbaciti TV), pošto, kao što si i sama rekla, te veoma bitne vesti za našu egzistenciju iskaču na svakom ćošku. Eto, jutros sam baš pročitala da Ceca renovira kuću i da njeno dete ne može da dođe sebi od buke.

    Ma koliko pregled tih "vesti" delovao kao gubljenje vremena, ja ipak smatram da ih ne treba ignorisati, jer kao prvo, to je stvarnost u kojoj živimo, hteli mi to ili ne, i ako se potpuno odvojiš od svega toga, onda gubiš dodir sa realnošću, a to nije nimalo bezazleno. To je osnovni problem naše intelektualne elite, koja sedi kod kuće po tviterima i onda se čudu čudi jer "ko su svi ti ljudi koji glasaju za..." ili "ko su svi ti ljudi koji slušaju/gledaju...". Samo se ponegde nađe poneka kritika, a onog trenutka kada elita odustane od glasne kritike, onda smo u pravom problemu.

    Kultura nikada nije bila mejnstrim, ali sada imamo situaciju da je medijski toliko ignorisana da se stiče utisak da je izumrla. A to nije tačno, naravno. Ljudi čitaju, posećuju izložbe, pozorišta, koncerte, samo što o tome niko ne piše. A onome o čemu se ne piše, kod nas kao da ni ne postoji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala na savršenom komentaru. :) Ne bih ništa imala da dodam ili oduzmem, sve što si napisala je (surova) istina. Potpuno se slažem, naročito sa delom o "intelektualnoj eliti", jer je virtualna stvarnost jedno, a svakodnevnica drugo. Sećam se kad mi je koleginica/tadašnja cimerka, inače veliki ljubitelj društvenih mreža i vrlo angažovana na Twitter-u i Fejsum, gotovo zabezeknuto i ne malo razočarano saopštila:"Isi, shvatila sam da su društvene mreže paralelni univerzum, bez mnogo veze sa realnim stanjem svesti naroda."
      I potpuno delim utisak da je povlačenje kulturne elite, malodušnost i odustajanje od borbe pod izgovorom da su "oni" jači, da je "besmisleno", jedan od većih razloga što smo ovde gde jesmo.
      Super su "kule od slonovače", ali pogledajmo istini u oči.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...