Subota sa knjigom: „Jedne zimske noći“

piše: Isidora Đolović

Sredinom osamdesetih, Jugoslaviju je potresao skandal upamćen kao “fašistički rođendan”, koji su studenti sarajevskog Univerziteta priredili u stanu uglednog šahiste Dimitrija Bjelice. Navodni idejni tvorac koncepta bila je njegova kći Isidora, danas poznata spisateljica, a čitav događaj rezultovao je selidbom porodice za Beograd, u gustom oblaku podignute prašine. Oko slične, isprva bezazlene igre društveno privilegovane mladeži, čije su neočekivane posledice skrenule na sebe negativnu pažnju poslovično paranoične vlasti, ispletena je i Montefjoreova romaneskna priča. Zarad očuvanja poretka, potrebno je nemilosrdno preduzeti mere kojih BAŠ NIKO ne sme biti pošteđen, bez obzira na uzrast, pol ili status. Jer, tako želi Instanca lično…

Cenjen istoričar, omiljeni romanopisac Sajmon Sibag Montefjore, odavno je i kod naše publike poznat kao stvaralac koji ume da na vrlo prijemčiv, živ i neakademski – a ipak dovoljno respektabilan način – predstavi značajne teme iz prošlosti. Autoru monografija “Jerusalim” i “Romanovi:1613-1918”, enciklopedije “101 heroj svetske istorije”, romana “Staljin: Dvor crvenog cara”, “Sašenjka” i “Nebo, u podne crveno” (svi prevedeni i objavljeni kod ovdašnjih izdavača) naročito su, kako izgleda, srcu bliske tzv. ruske teme. Izuzetak nije ni uzbudljiva knjiga “Jedne zimske noći” (orig. One night in winter; izdanje: Evro-book, 2013), priča smeštena u Sovjetski savez iz dana vladavine “druga Čeličnog”.

Dramskom utisku, ali i širini epskog, trebalo bi da doprinese već uvodni spisak učesnika u radnji, razvrstanih prema društvenim kategorijama ili delokrugu. Prologu, pored ovog registra, prethodi i Čehovljev citat, dok sama priča počinje 1945. godine. Iz uvodne napomene, jasno je koliko brižljivo autor priprema romaneskne teme, a ovde je kao inspiracija poslužio, prethodno podrobno istražen, tzv. dečji slučaj.

Paradu pobede, organizovanu 24. juna, propratio je tzv. „letnji sneg“ od polenovih maca sa topola, svuda u vazduhu. Serafima Romaškina, osamnaestogodišnja kći Staljinovog omiljenog režimskog scenariste Konstantina i filmske zvezde Sofije, dvojca iz kultnog (fiktivnog) sovjetskog filma „Kaćuša“, sa roditeljima se priprema da posmatra svečanost. Ono što je, baš kao vršnjaka i komšiju iz elitne stambene zgrade, Georgija „Džordža“ Satinova - školskog druga, sina generala Herkulesa najbližeg Vođi –zanima više od same parade, jeste Igra koja će uslediti. Iza nje stoje deca tzv. „boljševičkog plemstva“, učenici prestižne Škole 801. Međutim, Igra će se završiti fatalno, smrću dvoje mladih i početkom kontroverzne istrage koja će promeniti živote svih iole uključenih. Sve se to odvija naočigled zabezeknute Serafime, u izuzetno efektnom i filmičnom prologu, da bi se priča potom vratila dva meseca unazad i premestila u perspektivu drugog junaka.

Andrej Kurpski, sin osuđenika i siromašne bibliotekarke, novi je učenik „najbolje moskovske škole“, tek pristigao posle sedmogodišnjeg progonstva porodice. Prvoga dana, posmatrajući taj čudni svet, oseća se kao autsajder, žigosan i zalutao među odrasle pune prezira i udvorištva, ali i predmet beskompromisnih komentara podmlatka na račun njihove odanosti Partiji. Školom rukovodi „drugarica direktor“ Kapitolina Medvedeva, a u generaciji su mu, primećuje Andrej, odmah najistaknutiji: spomenuta Serafima (iznenađujuće neuredna i ležerna); Satinov sa bratom i sestrom; Minjka Dorova – lepa kći ministarke zdravlja Dorine, sa bratom Senjkom zvanim „Mali profesor“; Rosa Šako, Nikolaška i Vlad Titorenko – neobično mračni, nerazdvojni trio. Od strane direktorke, odmah mu je dato do znanja kako njegovo prisustvo u školi predstavlja eksces, neku vrstu eksperimenta od čijeg će odvijanja zavisiti opstanak u društvu odabranih.

autor sa knjigom

Već prvi školski čas kod nadahnutog profesora književnosti, Benje Goldena zvanog Romantičar, donosi neočekivani nagoveštaj slobode. Golden predaje o Puškinu, a tajanstvena sveska sa crvenim somotskim koricama otkriva Andreju postojanje „Kluba fatalnih romantičara“, formiranog od strane odeljenskih drugova, podjednako oduševljenih profesorom i njegovim idejama. Benja Golden i sam nosi pečat “narodnog neprijatelja pod pomilovanjem”, kao predratni pisac i povratnik iz egzila. Njegova suprotnost u okviru školskog kolektiva je dr Inokentij Rim, predavač “jedine prave” (soc)realističke književnosti i ujedno najveći rival. Rim je, uz nastavnika fiskulture, Apostolona Šubu, glavni predstavnik radikalnog, krutog komunizma. Sistemu diskretno, a vešto, prkosi mlada profesorka klavira Agripina, Benjina tajna ljubavnica. Ipak, on u srcu još uvek nosi izgubljenu, uoči rata nestalu, najveću ljubav, na koju ga ponekad neodoljivo podseti mlada Serafima. Figure učesnika su raspoređene za budući okršaj.

A mlađani protagonisti, suprotstavljajući se poretku uspostavljenom od strane prethodne generacije, kroz oduševljavanje “buržoaskim sentimentalizmom” i uzdizanje kulta ljubavi, umetnosti, prošlosti – podržavani od strane svog profesora, pronalaze ideal mnogo dalje od figure druga Staljina. Nedopustiva i rizična zanimacija! Andrej je, shvativši ovo, rastrzan između privlačnosti same klike (naročito Serafime) – izražene kroz želju da im se pridruži – i života naviknutog na oprez, neophodan za rehabilitovanje ugleda, očevim “grehom” zacrnjenog obraza, te sticanja prilike za napredak u budućnosti sledećim redom: postati komsomolac, pa student.

Pružen nam je potpun uvid u duševno stanje i perspektivu manje-više svake od istaknutih ličnosti, što priču čini živopisnom i bogatom. Misteriozna Igra, koju članovi Kluba nameravaju da izvedu odmah posle Parade, trebalo bi da predstavlja vrhunac njihovog odmetničkog poduhvata, ostvarenje manifesta iz “Baršunaste knjige ljubavi”, dok je za Andreja reč o svojevrsnom obredu inicijacije. Situaciju će dodatno začiniti hipnotišući uticaj koji Serafima vrši na okolinu, a ne odoleva joj čak ni Staljinov nadobudni sin, Vasilij. Andrej se kroz njihove krugove kreće kao Zemljom čuda, uz to praćen tajnom plaćene školarine…

I kao da sama tragedija nije dovoljna, počinje mučna, duga i nadasve apsurdna istraga, u okviru koje na videlo izlaze dugo skrivane tajne, primitivizam surovih islednika, teskoba života pod stalnim nadzorom, naličje društvene “elite” i prividnog uticaja koji imaju na svet oko sebe. Porodični odnosi se dovode u pitanje, kolegijalnost takođe, pod pretnjama, potkazivanjima, ugroženošću golog života zbog iskonstruisanih verzija događaja. Ljubavni trougao sa suicidalnim paktom, zavera namenjena izvođenju puča, tipičan adolescentski buntovni zanos ili mnogo ozbiljnija pretnja samom ustrojstvu – neke su od mogućnosti, zavisno od tačke gledišta.

umetnička vizuelizacija moskovske Parade pobede 1945.

Upravo su raznovrsne perspektive ono što najpozitivnije iznenađuje u ovoj knjizi. Recimo, telohranitelj Satinovih - Ljoša Babanava, još jedan je živopisni lik vredan spominjanja.  Nikolaška, kao idejni tvorac i predvodnik (Kluba) romantičara, osmišljava sastanke na groblju, neguje imidž kog se ne bi postideli ni Bajron i njegovi savremenici. Njihovi dramatični, čak i patetični obredi temelje se na Puškinovom životu i delu. Suština Igre je u simulaciji dvoboja iz „Onjegina“, dok datum pesnikove pogibije članovi uzimaju za početak računanja vremena! 
   
Nikolaška očajnički voli Serafimu, čija  sveobuhvatna harizma seje razdor između devojaka (posebno u slučaju odane Rose, koju Nikolaj „gazi“), dok nju samu istovremeno potpuno okupira tajna lične, skrivene zaljubljenosti. Ljubavne zavrzlame u „coming of age“ stilu spletene su sa  elementima krimi-priče, političkim trilerom (u vidu teme cenzure tokom teških i rizičnih vremena), ljudske drame skrivenih strasti i potisnutih, pogubnih želja. Ne manjka ni intertekstualnih signala - da li je još nekome, dok autor spominje Vrapčije brdo i Patrijaršijski ribnjak, na pamet pao Bulgakov? I „slučajnost“ postojanja Montefjoreove studije o Jerusalimu?

Znalački je dočarana atmosfera tek oslobođenog grada, većinom razorenog, ali ispunjenog optimizmom ljudi, neugašenom željom za životom i obnovom. Moskva je sva u kontrastima između bede i blistavosti, raskoši i prostote – takva je i sirotinjska dvorišna zgrada gde se smestio Andrej sa svojom majkom Inesom (zajednička kupatila, navedimo samo taj primer, prostor su kao iz Zolinih romana!). Pisac odlično slika različite klase i njihove predstavnike, hijerarhijsku lestvicu, porodične odnose, verno donoseći prikaz školskih pravila, u potaji kršenih sa velikim užitkom. Postepeno i napeto gradi zaplet, pri čemu totalitarno društvo, koje skicira, deluje istovremeno komično (svojom rigoroznošću), karikaturalno - i veoma opasno, jer bukvalno jedna pogrešna reč nepromišljenog može da košta glave.

Mana: Montefjore slabo i krajnje neubedljivo opisuje, navodno razornu, ljubavnu strast svojih junaka. Dok je prilično uspešan u oslikavanju pojedinačnih portreta, pa i Rosine neuzvraćene opčinjenosti Nikolaškom, ili opšteg magnetskog dejstva Serafimine nenametljive pojave na muški svet, dotle je, suočavajući parove „licem u lice“, nekako suvoparan i „beskrvan“. Dve kobne afere, tako obelodanjene čitaocu, uopšte ne ispunjavaju početno očekivanje, niti opravdavaju sve žrtve koje su prouzrokovale. Možda je, u tom smislu, mogao da konsultuje suprugu, spisateljicu Santu Montefjore - veoma popularnu autorku ljubavnih romana.

Prednosti: Sigurna i detaljno sprovedena nit priče, razvijena radnja, izbalansirana sa solidnim dijalozima, karakterizacijom, deskripcijom. Stil koji nije rogobatan, ali daleko od trivijalnog, sasvim dovoljno „pikantan“. 
Tri plana radnje, koju čine: 
- budućnost društva, mladi (učenici) 
-graditelji društva, odrasli (roditelji/nastavnici)

-upravljači društvom, državna „vrhuška“ (partija/Staljin). 

Horizontala i vertikala preseka sovjetskog poretka, od vrha do dna lestvice, u atmosferi nepoverenja, hronične sumnjičavosti i skupe cene svake reči ili pomisli koja dospe do pogrešnog uha. Upravo ODLIČNA sposobnost premeštanja iz jedne u drugu tačku gledišta (uverljiva nezavisno od uzrasta, pola, klasne pripadnosti ili nivoa intelekta protagoniste), koja višestruko upotpunjuje doživljaj i pomaže sagledanju punog apsurda, beznadežnosti i tragike situacije u kojoj su, kao u paukovoj mreži, zarobljeni svi ti ljudi. Montefjore nam omogućava da neposredno doživimo gradsku gungulu, suvi vazduh leta, oporost oslobođenja u senci represije i svaku boju specifičnog trenutka u istoriji – daleko opasnijeg i uzbudljivijeg nego što se mladeži, zaigranoj sa „primamljivijom“ prošlošću, ikada činilo. 

(Pročitajte i odlične prikaze istog romana, koje su ranije objavile IVANA i SANDRA.)